СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
Зборник црквено-поучних читања у дане Страсне Седмице
СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ, БЕСЕДА 45. НА СВЕТУ ПАСХУ – ВАСКРС[1],[2]
1. “На стражи мојој стаћу”, каже предивни Авакум.И ја са њим данас (стаћу)[3] на датој ми од Духа власти и созерцању, и размотрићу и познаћу шта ће ми се јавити и шта ће ми се говорити. И стадох, и разгледах: и гле човек узишао на облацима, и он је висок веома, и изглед његов као изглед анђела, и одећа његова као сјај муње која прелеће; и подиже руку своју према истоку, и повика гласом великим – глас његов беше као глас трубе, и око њега као мноштво небеске војске – и рече: “Данас је спасење свету, свеколиком видљивом и свеколиком невидљивом.”
Христос из мртвих (васкрсе), устајте са Њим!
Христос је код Себе, повратите се!
Христос из гробова, ослободите се окова греха!
Врата адова отварају се, и смрт се уништава;
и стари се Адам одлаже и Нови се испуњује.
“Ако је ко у Христу нова твар”, обнављајте се!
Ово он говораше, а они (анђели) певаху, као и раније, када нам се јавио Христос рођењем на земљи, песму: “Слава на висини Богу и на земл>и мир, међу људима добра воља.” Са њима и ја међу вама ово говорим, еда бих добио и глас достојан анђелског, који одјекује у све крајеве земље.
2. Пасха је Господња, Пасха, и опет кажем Пасха, участ (Свете) Тројице. Ово је нама празник над празницима, и свечаност над свечаностима, толико превазилазећа све друге – не само оне људске и које доле долазе него већ и саме Христове и које се Њему свршавају – колико сунце (превазилази) звезде. Добра нам је и јучерашња (великосуботња) светлоносност и осветљавање, коју смо и сваки понаособ и сви заједно празновали, скоро сваки узраст и сваки чин људски, изобилном ватром ноћ просветљујући, и праобраз Велике Светлости: и оне (сунчеве) што небо одозго светлозрачи сав свет осветљујући својим лепотама; и оне наднебеске међу анђелима – првој светлосној природи после Прве (Божанске) – отуда светлећи; и оне у Тројици, од које је свака светлост постала, из Недељиве Светлости раздељивана и чествована. Али је данашња (светлост) лепша и светлоснија, утолико што је јучерашња светлост била претеча Велике Васкрсавајуће Светлости и као нека радост претпразнична.
А данас само васкрсење празнујемо, не више само у нади ишчекивано, него већ догођено, које сав свет себи сабира. Зато, сваки нека приноси плод овом времену, и нека доноси празнични дар, било мали или велики, од духовних и Богу милих дарова, колико сваки има моћи. Јер по вредности, једва да и ангели успеју (принети), они први, умни и чисти, који су гледаоци и сведоци Вишње Славе, ако је и њима достижно свецело слављење. А ми ћемо принети реч (λόγον = беседу), најлепше и најцењеније што имамо, уосталом и прослављамо Реч (= Логоса Божијег), за добротворство словесноречитој природи. Од тога ћемо и почети. Јер не могу поднети да приносећи речи као жртву Великој Жртви и Великом Дану, не узиђем к Богу.
Одатле ћу учинити почетак. И зато ми очистите и ум и слух и мисао, ви који уживате у томе, јер је реч о Богу и божанска је, тако да отидете одавде заиста уживајући непотрошиво. А ова ће реч бити истовремено и најпотпунија и најкраћа, тако да нити ожалости недостатком, нити досади презасићеношћу.
3. Бог је[4] свагда био и биће, боље рећи: свагда ЈЕСТЕ. Јер (речи): био и биће – делови су нашег времена и трошне природе, а Он је свагда СУШТИ (ό’Ών), и тако сам Себе назива јављајући се Мојсију на гори (Синају – 2 Мојс. 3,14). Јер Он, обухвативши у Себи има свецело биће, нити започето, нити престајуће, као неки океан суштине бескрајан и безграничан, који превазилази сваки појам и времена и природе, једино умом бледо означаван, и то овлаш и ограничено, не по ономе што Он јесте, него по ономе око Њега, сабирајући једну од друге замисао у неку представу (= слику) истине, која пре но што буде схваћена већ бежи, и пре но што се замисли изгуби се, само толико обасјавајући наш ум, и то очишћен, колико и брзина тренутне муње наше лице. Мени се пак чини (да Бог то чини зато): да би (нас) оним што је схватљиво привлачио к Себи – јер оно што је сасвим несхватљиво, то је и безнадежно и беспокушајно – а оним што је несхватљиво (позивао нас) да му се дивимо, а кад му се дивимо онда га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са Својима разговара (и дружи се); усуђује (нам) се реч да нешто и смелије каже: (тада бива) Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце.
Дакле, Божанство је бескрајно и тешко сагледиво, и свакако му је схватљива само бесконачност, макар неко и мислио да оно што је просте природе или је сасвим несхватљиво или је потпуно схватљиво. Јер како бисмо тражили (= пожелели) нешто што је просте природе? А Богу природа није простота, као што ни сложенима није (природа) једино у томе што су сложени.
4. А Бескрајно се посматра двоструко: по почетку и по крају, јер оно што је изнад тога и што није у томе, бескрајно је. Када, дакле, ум погледа у горњи бездан (= у прошлост), немајући где да стане и на шта да се ослони замислима о Богу, тај тамошњи бескрај и безизлаз назива Беспочетним. Када пак (окрене се) надоле и надаље (у будућност) – (назива га) Бесмртним и Непропадљивим. А када обухвати све (зове га) – Вечним. Јер вечност (= век) није време, нити неки део времена, пошто није ни мерљив; јер оно што је нама време, мерено кретањем сунца, то је за вечне ствари вечност: оно што се сапротеже бићима, као неко временско кретање и растојање.
Ето то би, за сада, било наше философско размишљање о Богу. Но сада није време за више од тога, јер пред нама је реч не о богословљу (θεολογία), него о домостроју спасења (οικονομία).
Када пак говорим о Богу, говорим о Оцу и Сину и Светоме Духу; јер нити се Божанство разлива преко тога – да не бисмо увели мноштво богова; нити се унутар онога (једнога) ограничава – да не бисмо били оптужени за сиромаштво Божанства; (те да) или због једноначалија (= уског монотеизма) јудејствујемо, или да због мноштва (богова) јелинствујемо. Јер је зло у оба случаја подједнако, иако је садржано у супротностима.
Такве су, дакле, Светиње над светињама (тј. Три Лица Свете Тројице), које су и за серафиме покривене, и прослављају се (од њих) троструким освећењима (тј. Трисветом песмом – Ис. 6,23), и сходе се (= сабирају се) у једно Господство и Божанство, о чему је и неко пре нас боље и узвишеније мудро говорио (πεφιλοσόφηται).[5]
5. Но, пошто доброти (Божијој) није било то довољно: да се покреће само созерцањем Себе (τη εαυτής θεωρία), него је требало да се добро излије и прошири се (= крене напред), тако да више буде одобротворених,[6] јер то је својство крајње Доброте. (Зато Бог) најпре замишља (εννοεί) анђелске и небеске силе, и замисао постаје дело, испуњавано Речју (= Логосом = Сином) и савршавано Духом. Тако постадоше друге светлости (= анђели), служитељи Прве Светлости, било да их треба схватати као умне духове, било као неки огањ нематеријални и бестелесни, било као неку другу природу што ближу овоме што рекосмо. Хтео бих да кажем (за анђеле) да су непокретни на зло и да имају само покрет ка добру, зато што су око Бога и најпре се од Бога просветљују, док су овдашња (земаљска бића) другостепеног обасјања; али, да их схватам и називам не непокретнима него тешко покретнима (на зло), убеђује ме онај који је због сјаја био светлоносац, а постао и назива се тамом због гордости (= Сатана), као и оне одступничке силе које су под њим (= ђаволи), које су бекством од добра (постале) творци зла и нама изазивачи (истога).
6. Тако је, дакле, и ради тога Њиме (= Богом) постао умни (= духовни) свет, колико ја о томе могу да љубомудрујем, одмеравајући малом речју велике ствари.
Пошто су му прва (створења) била добра, (Бог) замишља други свет – материјални и видљиви, и то је овај, од неба и земље и онога што је међу њима, систем и састав (σύστημα και σύγκριμα), достојан хвале због савршености природе (ευφυΐας = доброприродности) сваке појединачне (твари), но још достојнији похвале због складности и симфоније свих створења, јер једно с другим и све према свему има добар однос – ради употпуњења једнога космоса (= свемира), да би (као Бог) показао да је моћан да створи не само Себи блиску природу него и (другу) сасвим страну (Божанској). Јер су Божанству блиске духовне (= анђелске) природе, схватљиве само умом, а сасвим су стране оне чулне (природе), и од њих још удаљеније оне које су сасвим бездушне и непокретне.
Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неко од врлих и ватренијих љубитеља празника? “Гони магаре до циља!” (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. – То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше.
7. Тако су већ ум и чуло (= духовни и чулни свет), (иначе) једно од другог различити, постали и стајали у својим границама и у себи носили велелепност творачког Логоса, ћутљиви хвалитељи и јасни проповедници величанственог стваралаштва (Његовог). Но још не беше споја (= κράμα) од обадвога, нити неке мешавине (μιξις) супротности – обележје мудрости и врлог савршенства по питању природа – нити је било обзнањено све богатство доброте (Божје). Управо то хотећи да покаже Уметник Логос, ствара човека, једно живо биће од обадвога, велим од невидљиве и видљиве природе. Од материје већ претходно створене узима тело, а од Себе улаже дах – који реч (Божија) познаје као умну душу и слику Божију – (ствара га) као неки космос други, у маломе велики (κόσμον δεύτερον έν μικρώ μέγαν).[7] Поставља на земљи анђела другога, мешовитог поклоника, намесника (и надзорника) видљиве природе, посвећеника духовне (природе), цара на земљи царованога одозго (Богом), земаљскога и небескога, привремено га и бесмртнога, видљивога и духовнога, средину величине и унижености, једнога истога дух и тело: дух ради благодати, тело заради гордости; једно (тј. дух) – да би пребивао и прослављао Добротвора; друго пак (тј. тело) – да буде страдалан и да патећи подсећа се, и васпитава се, величином почаствован и побуђиван. (Човек је, дакле): живо биће овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано (τη προς Θεόν νεύσει θεούμενον)
Јер у ово ме (стање) доводи одмерени сјај истине овде (на земљи): да светлост Божију и видим и доживим, достојну Онога који нас је створио и саставио и који ће нас и раставити и опет још величанственије саставити (у васкрсењу).
8. Њега (= човека) дакле, постави у рају – какав да беше некада тај рај – почаствовавши (га) самовлашћу (τώ αύτεξουςίω = слободном вољом), да би добро било и сакупљача (жетве) не мање од Онога који је дао семење; земљоделца бесмртних биљака, можда божанских замисли (εννοιών), и простијих и савршенијих; нагога простотом и неизвештаченим животом и без икаквог одела и проблема. Јер је приличило да такав буде онај од почетка (тј. Адам).[8] И (Бог му) даје закон – материјал слободној вољи (ΰλην τω αύτεξουσίω), а закон је био заповест од којег му дрвећа ваља јести и којег се не сме дотицати. А то је било дрво познања, не засађено од почека злобно, нити забрањено из зависти – нека не уперују тамо своје језике богоборци и нека не подражавају ону змију – него је (било) добро кад се у погодно време узима, јер то дрво, по мом виђењу, било је созерцање (θεωρία = духовно гледање), којему је сигуран доступ само онима који су у врлини савршенији, а није добро још простијима и жељом похлепнијима, као што није корисна тврда храна мекушцима и онима којима треба млеко.
Пошто пак завишћу ђавољом и утицајем жене, којој (зависти од ђавола) је она подлегла као слабија, и који (утицај) је извршила (на Адама) као убедљивија – авај моје слабости! јер моја је (слабост) она праочева – тако (човек) заборави дату (му) заповест, и би поражен горким познањем, и уједно од дрвета живота и раја и Бога, због зла, би изгнан и обучен у кожне хаљине, можда у дебље и смртно и праобразно (άντίτυπον) тело. И прво што познаје – своју срамоту, и скрива се од Бога. Ипак нешто задобија и од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те (тако) казна постаје човекољубље, јер ја сматрам да Бог тако кажњава.
9. Многим је (начинима) раније био васпитаван (παιδευθείς = каран – Јевр. 1,1; 12, 67), због многих грехова, што је корен зла произрастао по разним временима и узроцима: речју (Божијом), законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, водама, пожарима, ратовима, победама, поразима, знацима са неба, знацима из ваздуха, са земље, из мора, неочекиваним људи, градова и народа променама – и (свим) тим се настојало избрисати зло. На крају, потребује јачи лек због опакијих болести, међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла – идолопоклонства и преношења поклоњења (προσκυνήσεως) са Творца на створења.
Па пошто је то потребовало већу помоћ, већу и добија. А то је био сами Бог Логос, Предвечни, Невидљиви, Необухватљиви, Бестелесни, Почетак од Почетка (Оца), Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, верни Одраз прволике Лепоте, Печат неизменљиви, Слика истоветна, Очев Израз и Реч (όρος καΐ λόγος) – долази у Своју слику (= у човека), и тело узима ради тела (мога), и с душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему, осим греха, постаје човек, зачет од Дјеве, која је и душом и телом предочишћена Духом (Светим) – јер је требало и рођење почаствовати и девственост испоштовати – и произашао је (из мајке) Бог са примљеним телом, Један од двоје супротних – тела и Духа (тј. човечанске и Божанске природе), од којих је једно обожило а друго се обожило.
О, новога ли мешања! О, чуднога ли сједињења!
Онај који ЈЕСТЕ – постаје (ό’Ών γίνεται),
и Нестворени ствара се,
и Несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела;
и Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством;
и Пуни се испражњава (ό πλήρης κενοϋται), умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом.
Какво је то богатство доброте!
Каква је то тајна ради мене!
Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари (δευτέραν κοινωνεί κοινωνίαν), много преславнију од оне прве (при стварању),[9] утолико што је тада дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније, то је узвишеније за оне који ум имају.
10. Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неки од врлих љубитеља празника и ватренијих? “Гони магаре до циља” (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. – То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше. А можда није згорег да жељнима учења и љубитељима доброте укратко проговорим о самом називу Пасхе.
Ову Пасху, велику и поштовану, Јевреји називају Фаска, према њиховом језику, а реч означава прелазак; историјски: то је бекство и прелазак из Египта ка земљи хананејској; а духовно: то је прелазак од доњих (земаљских стварности) ка онима горе (небеским стварностима) и напредак и узлазак у земљу обећану. А оно што смо на много места (Светог) Писма нашли да се догодило: од нејаснијих (ствари) измењена су нека имена ка јаснијим, или од простијих као благообразнијим, то и сада овде сагледасмо. Јер неки мисле да је ово (= Пасха) назив спасоносног страдања, затим мењајући језик у јелински, од Фи у Пи, и Капа променивши у Хи, назвали су овај дан Пасха. И навика, преузевши ту реч, учинила ју је јачом, јер ухо многих приступа њој као благочестивијој (= побожнијој) речи.
11. Сав, дакле, Закон (старозаветни) сенка је будућих и духовних (добара), рекао је божанствени апостол пре нас. И Бог који је пре њега говорио Мојсију, када је о томе давао Закон, рекао је: “А гледај, вели, да начиниш све по обрасцу показаном ти на Гори (Синајској)” показујући ове видљиве (ствари) као сенкопис и преднацрт оних невидљивих. И уверен сам да ништа од тога није узалуд, ни неразумно, ни долестремеће заповеђено, нити недостојно Божијег законодавства, ни Мојсијевог служења, мада је тешко за сваку од тих сенки наћи свакој (одговарајуће) созерцање (теорију = духовно сагледавање) које улази у танчине, и за оно што је око те скиније, и за мере, и материјал (од ког је начињена), и за Левите који је носе и служе јој, и за жртве и очишћења и приносе, што је (све) Законом одређено. И то је доступно созерцању само онима који имају врлину као Мојсије, или који су најближи његовом образовању. Јер и на самој Гори (Синајској) Бог се људима појавио, силазећи донекле Сам из Своје узвишености, а и нас узводећи из доње понижености, да би се донекле сместио у смртну природу, и колико је (њој) безбедно, Он – Несместиви (ό Αχώρητος). Јер није могуће другачије мишљу обухватити Бога, пошто материјално тело и ум свезан дебљином не потпомажу. Тада пак (под Синајом), не изгледају сви да су се удостојили истог поретка и стајања, него: један једног, други другог (места), сваки, мислим, по мери свога очишћења; док су други били сасвим удаљени и удостојени да чују само глас свише, (то су) они који су по понашању (= моралу) слични зверима и недостојни божанских тајни.
12. Ми ћемо, међутим, ићи средњим путем, између оних који имају сасвим одебљан (= материјални) разум и оних који су веома созерцатељни (= прозорљиви) и узвишени, да не бисмо остали сасвим нерадни и непокретни, нити да будемо радознали преко дозвољеног и (тако) будемо удаљени и отуђени од онога што нам је предложено, – јер је оно (прво) некако јудејско и ниско, а ово (друго) оних сновогататеља (= који гатају по сновима), а обоје су једнако за осуду – тако ћемо о овоме говорити, колико нам је доступно, да не буде сасвим неумесно и многима подсмешљиво.
Јер мислимо, пошто смо пали због греха на почетку, и (греховном) слашћу оштећени (= срозани) до идолопоклонства и до срамног (приношења) крви, требало је опет позвати (нас) и узвести на стару висину, због милосрђа милости (σπλάγχνα ελέους) Бога Оца нашег, који није подносио да се толико оштети дело руку Његових – човек. Како, дакле, пресаздати га (= препородити га), и шта треба учинити? Требало је одбацити строги лек, јер би био неубедљив и не би могао победити (зло) због дуговременог извитоперења природе, него економисати (= плански применити) снисходљиво и човекољубиво исцељење ради исправке. Јер ни крива садница не може поднети нагло исправљање и насиље руке која је усправља, јер ће се пре сломити неголи исправити; нити жестоког и остарелог коња (може укротити) насиље узде, без извесног тепања и тапшања. Зато се даје Закон нама на помоћ, као неки зид између Бога и идола, да нас од њих одваја, а ка Богу приводи. И (Бог) допушта нешто мало с почетка, да би задобио веће. Дозвољава засад жртве, да би Бога увео у народ (јеврејски); затим, када буде време, да укине и жртве, јасно нас ослобађајући постепеним одузимањима и преводећи (нас) на Јеванђеље већ извежбане за благопослушност.
13. Тако је, дакле, и зато ушао писани Закон, приводећи нас Христу, и то је био разлог (приношења) жртава, колико ја разумем. А да ти опет не би била непозната дубина мудрости и богатство неиспитљивих судова Његових, ни те (жртве) није оставио сасвим несвештане (= неосвећујуће), нити некорисне, нити да бивају само с голом крвљу, него је ону Велику и Незаклану Жртву (= Христа), да тако кажем, што се тиче (Његове) прве природе (Божанске), помешао са законским жртвама, наговештавајући, не малог дела васељене нити привремено него свега света и заувек, очишћење. Зато узима јагње (за жртву) због безазлености и због одеће древне наготе (наше – 1 Мојс. з,21) – јер то је та заклана за нас Жртва, Одећа непропадљивости, и јесте и назива се, и савршена је, не само због Божанства, од којег нема ништа савршеније, него и због узете на Себе (људске) природе, помазане Божанством и поставше оно што је и Помазавша (природа) и, усуђујем се рећи, заједнобожна (όμόθεον = сједињена заједно с Богом).[10] Мушко пак (јагње = Христос – 2 Мој. 12, 5), јер се приноси за Адама, или још боље за грубочврстог (нешто) још чвршће (и постојаније) за оног који је први пао под грех, и још већма што ништа женско и слабо не носи у Себи, него је баш силно произашао из девичанских и материнских свеза, по великој власти (Својој); и рођен је Мушко од пророчице, како Исаија благовести. Једногодишње пак (јагње = Христос), као Сунце правде, или отуда произашло или ограничавано од видљивога (сунца),[11] које се опет у себе враћа, и благосиља се као венац доброте, и одасвуд је оно себи једнако и истоветно; и не само (то) него је и као животворни круг врлина, смерно спајаних и сливаних међусобно по закону љубави и поретка. И непорочно и чисто (јагње = Христос), као лечеће мрље и пороке од недостатака и прљавштина. Јер, иако је Он узео на Себе грехе наше и болове наше понео, али Сам није ништа претрпео што потребује исцељење. Јер је кушан у свему подобно нама, али без греха. Јер онај што је прогањао светлост што светли у тами (тј. ђаво), није га обузео (= победио).
14. Шта још? Уводи се први месец, боље рећи почетак месеци, било да је такав био код Јевреја од почетка, или је касније од тога постао, и од ове тајне добио да буде први. И још десетога дана у месецу, јер је тај број најпотпунији, од монада прва монада савршена, и доносећа савршенство. Одржава се пак у дан пети, вероватно зато што је то моја жртва за очишћење (пет) чула, од којих (чула) бива грешење и око којих је (сва) борба, што доноси жалац греха. А изабира се (жртва) не само од јагањаца него и од леве стране – јаради, јер заклање (жртве) не бива само за праведнике, него и за грешнике, вероватно за ове и више, уколико већма и потребујемо човекољубље. А није ништа чудно ако свако у (свакој) кући тражи јагње,[12] а ако нема, онда, због сиромаштва, скупљањем прилога, тражи се по кућама (шире) породице (= фамилије). Јер мада је најбоље да сваки себи буде довољан за савршенство, и да жртву живу и свету приноси призивајућем Богу, свагда кроза све очишћаван, но ако не (може тако), онда да се користи и сарадницима, онима који су му по врлини сродни и истог су живљења (= морала). Јер ми се чини да се то хтело тим заједништвом у жртви са блискима (= сродницима), ако затреба.
15. Одавде настаје света ноћ (пасхална), и супротна овој ноћи садашњега живота; у њој се првобитна тама развејава, и све долази у светлост и поредак и (прави) изглед, и претходна ружноћа добија складну лепоту. Одавде (= од ноћи Васкрса) бежимо из Египта, тј. из стидног и прогонитељног греха, и од фараона невидљивог непријатеља, и од горких послодаваца, премештани у вишњи свет; и ослобађамо се од блата и прављења цигли, и од сламног и трошног састава овога тела, које код многих нема истрајност ни колико сламне (= слабе) мисли. Одавде (= од ове ноћи) Јагње се коље на жртву, и запечаћују се часном крвљу (Његовом) дело и реч, то јест навика и делатност, које стоје као довратници наших врата, кажем за покрете и помисли ума (нашега), које се добро отварају и затварају созерцањем, јер постоји и нека мера схватања. Одавде је и последњи и најтежи пораз гонитељима, и заиста достојан ноћи, и Египат оплакује првенце својих мисли и дела – што се у Светом писму назива и семе халдејско, и деца вавилонска разбијана и убијана о стену; и сав је Египат испуњен виком и кукањем; и тада од нас одступа онај упропаститељ, постиђен и уплашен од помазања (крвљу Јагњетовом – 2 Мојс. 12,19). Одавде је уклањање квасца седмодневног – јер то је најтајанственији број и пандан овога света (= према броју 7 дана стварања), – оне старе и киселе злобе, јер није од оног хлеботворног и животног (теста = Христа), да се не бисмо хранили никаквим египатским квасцем и остатком фарисејског и безбожног учења.
16. И зато они нека кукају, а ми ћемо јести Јагње (пасхално): и то увече, јер на крају векова Христос пострада, и јер је и са ученицима заједно поделио Тајну (вечеру) увече, уништавајући мрак греха. Не приноси се куван, него печен, да не би реч (ό λόγος = словесност) наша имала ишта несозерцатељно нити водено, нити лако расточиво (= лако распадљиво), него да буде потпуно чврста и постојана, и испробана очиститељним огњем, и од свега вештаственог слободна, и једноставна, и потпомагана добрим жаром, који разум наш распаљују и очишћују, од Онога који је дошао да на земљу баци огањ, који уништава зле навике и поспешује распламсавање. Оно пак што је у логоса (=речи, словесности) телесно и поједљиво, саунутрицом (= утробом) и скривеностима ума, појешће се и уништиће се, и предаће се духовноме варењу,[13] (све) до главе и ногу, тј. оних првих созерцања о Божанству и до последњих мисли о оваплоћењу. А нећемо ништа бацити, нити ћемо за ујутро оставити, јер ни већина наших (црквених) тајни није за изношење онима напољу, нити ван ове ноћи постоји неко (друго) очишћење, и што одлагање није похвално онима који су причасници Логоса. Јер као што ни гњев није добро да преноћи, него је добро и Богу мило претекнути сунце, и временски и анагошки, јер није (нимало) сигурно ако нам Сунце правде зађе док се гњевимо, тако и оваква храна да не преноћи, нити да се одлаже за следећи дан. Оно пак што је кошчато и непоједиво и нама тешко созерцатељно (= тешко појмљиво), неће се ни сломити, рђаво раздељивано и поимано – а изостављам да кажем да ни, по историји, кост Исусова није поломљена, мада су распињачи убрзавали смрт (Његову) због суботе, – нити да се баци или растури, да не буду светиње дате псима и злима растрзачима Логоса, као што се ни свињама (не дају) светли бисери Логоса; него ће се сажећи огњем, оним који и свеспаљенице (сажиже), истанчавано и спасавано Духом, који све испитује и зна, не да пропадне у водама, нити да се развеје, као глава телета (златног) од стране Мојсија, која је расејана Израиљу ради посрамљења тврдокорности њихове.
17. А достојно је (пажње) да не превидимо ни начин јеђења (јагњета), јер ни Закон није то (учинио), који (иначе) воли да крије созерцање у слову. Јер ћемо појести жртву са журбом, једући и бесквасне хлебове са горким зељем, и опасани око бедара, и с обућом свезаном, и старачки штап држећи. Са журбом, дакле, да не бисмо доживели што и онај Лот што му је забрањено заповешћу, да се не осврћемо и не застанемо у читавој околини, (него) да се спасемо на гори (Сигору), да не бисмо били захваћени содомским и страшним огњем, нити да се окаменимо у стуб соли, услед повратка на зло, што и чини задржавање (и закашњавање). А (да једемо) са горким зељем, (то је) због горчине и узбрдичности (= напорности) побожног живота, нарочито почетницима, који је (живот) иначе изнад (свих телесних) уживања. Јер мада је нови јарам благ и бреме лако, као што чујеш (у Јеванђељу – Мт. 11, 30), но то је због наде и награде, која је изобилнија од овдашњег злопаћења (каколабе!ас;); јер иначе ко не би рекао да је Јеванђеље теже и мукотрпније од заповести Закона? Јер Закон забрањује извршење грехова, а нама се у кривицу убрајају и узроци, скоро као дела. “Не чини прељубе”, вели Закон, а ти (по Јеванђељу) ни да пожелиш, да не би радозналим и страсним погледом распалио страст. “Не убиј”, вели онај; а ти (по Јеванђељу) ни да узвратиш, него и себе да предаш ономе који те удара. Колико је ово од онога философскије (= мудрољубивије)! “Не куни се криво”, вели онај, а ти пак: нити да се уопште заклињеш, ни малим, ни великим, пошто заклињање рађа преступање заклетве. Не придодај кући кућу, ни њиву њиви, отимајући од сиромаха, вели онај; ти пак (по Јеванђељу) да радо дајеш и оно што си праведно стекао, и да себе обнажиш због сиромаха, да би олакшан узео крст (свој), и обогатио се невидљивим.
18. Бедро пак код бесловесних (животиња) нека је опуштено и несвезано, јер оне немају словесност, која овладава уживањима – нећу још рећи да и оне знају границу природног покрета (= инстинкта), – а теби нека је притегнут појас (око бедара), и целомудреношћу (стегнута) похота и рзање, као што вели Свето писмо ругајући се срамној страсти, да би чисто јео Пасху, умртвивши удове који су на земљи и подражавајући појас Јованов, оног пустињака и претече и великог Проповедника истине.[14] Знам и други појас, велим за војнички и јуначки, по којем се неки Сиријци називају добропојасни и једнопојасни, о којем и Бог јављајући се говори Јову: “Не, него опаши као човек бедра своја, и дај мушки одговор.” За који се (појас) и божански Давид многохвали: да се опасао силом од Бога; и самога Бога наводи: да је обучен у силу и препојасан, то јест против безбожника, осим ако (више) волиш да се тиме показује да је Он окружен и огрнут силом (небеском), као што се и светлошћу огрће као хаљином. Јер неиздрживост силе и светлости Његове, ко ће поднети? Тражим (дакле) шта је заједничко бедру и истини? Шта то треба да свети Павле подразумева, кад каже: “Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином”? Можда, као што је созерцатељном (моћи) притегнута жељност (= похота наша) те да не пушта да се другде усмерава? Јер не жели да оно што је љубавно расположено према нечему, да то има исту моћ и према другим уживањима.
19. А обућу пак, онај који ће да се дотакне свете и богоступне земље, нека је скида, као и онај Мојсије на Гори (Синајској), да ништа мртво не носи, нити нешто између Бога и људи. Као што и, ако је неко ученик Јеванђеља, шаље се мудрољубиво и просто, те треба, као што је без новца и штапа и с једном хаљином, да је још и босих ногу, да би се показале красне ноге оних који благовесте (= проповедају) мир[15] и свако друго добро. А онај који бежи из Египта и од египатских (ствари), нека се обује, и због друге безбедности, а и због скорпија и змија које Египат многе гаји, тако да не буде оштећен од оних (= демона) који вребају пету, за које нам је (демоне) заповеђено да их газимо. А за штап, овако мислим о његовој загонетки. Знам за (штап) подупирачки, и за пастирски и учитељски (штап), који повраћа разумне овце. Али теби сада Закон заповеда онај подупирачки (штап), да не поклекне мисао, када чује за крв Божију и страдање и смрт (Христову), да не би негде безбожно застранио, као (тобож) бранилац Бога (попут јеретика докета). Него без (лажног) стида и устручавања једи ово тело, пиј ову крв (Христову у Причешћу), ако имаш жељу за животом, нити сумњајући у речи о телу (Христовом), нити да те оштете речи о страдању (Његовом).
Стој подупрт (и утврђен), чврст и непоколебив, нимало пољуљан од непријатеља, нити се поводећи за (јеретичким) речима наизглед уверљивим. Стој на својој висини, и постави ноге твоје у дворима Јерусалима, утврди их на камену, да ти се не поклизну кораци по Богу.
20. Шта кажеш? Зар то тако изгледа: да изађеш из Египта, те гвоздене пећи, да оставиш тамошње многобоштво и будеш вођен од Мојсија, и од његовог законодавства и руководства? Додаћу и нешто не моје, или боље рећи и веома моје, ако духовно созерцаваш. Узми од Египћана посуде златне и сребрне, са њима путуј, снабди се од непријатељских (ствари), боље рећи од твојих;јер ти они дугују плату за робовање и прављење цигала; смисли нешто и ти о своме тражењу, и добро им те ствари одузми. Нек буде (овако): намучио си се овде борећи се са блатом, (тј.) са овим злолењим и упрљаним телом – и градове си градио, туђе и рушевне, којих ће спомен пропасти са буком. Шта дакле? Изаћи ћеш бадава и без плате? Па шта? Оставићеш Египћанима и непријатељским силама, што су зло стекли и још горе ће потрошити? Није то њихово. Запленили су и отели од Онога који је рекао: “Моје је сребро, и моје је злато”, и даћу га коме ја хоћу. Јуче беше њихово, јер је било допуштено. Данас то теби пружа и даје Господ, да добро и спасоносно употребиш. Стецимо себи пријатеље од богатства неправедног, да би када умремо задобили то увреме суда.
21. А ако неко пак буде Рахиља или Лија, душа патријарашка и велика, (онда) укради и идоле оца твога које нађеш, не да би их сачувао, него да (их) уништиш.
Ако си пак мудри Израиљац, пренеси их у земљу обећану,[16] и гонитељ нека о томе болује и нек позна да је преварен, да је узалуд тиранисао и поробљавао оне боље (од себе). Ако тако чиниш и тако изађеш из Египта, добро знам да ћеш стубом огња и облаком бити вођен ноћу и дању: пустиња ће се припитомити, море ће ти се раздвојити, фараон ће се потопити, хлебови ће падати (с неба) као киша, стена ће извирати воду, Амалик ће бити побеђен – не само оружјем него и ратничким рукама праведних, које истовремено означују молитву и непобедиви трофеј крста – река ће се зауставити, сунце ће стати, месец ће застати, зидови (јерихонски) ће пасти и без (бојних) справа, осе ће долетети правећи пут Израиљу и одгонећи иноплеменике (= Филистејце). Оно пак остало, што о томе и са тим описује историја, даће ти се од Бога, да не бих (ја сада) и сувише продужио реч (= беседу).
Такав празник празнујеш, таквим те (празновањем) угошћава рођендан тебе ради Рођенога и надгробна реч Страдајућега, таква ти је тајна Пасхе. То је Закон преднаписао, то је Христос извршио, Разоритељ (буквалног) слова, Савршитељ Духа, који оним што је по страдао учи да страдамо (са Њим), а оним што се прославио дарује да се сапрославимо (са Њиме).
22. Можемо, такође, да истражујемо и ову ствар и (овај) догмат, који многи превиђају, а мени је врло испитљив. Наиме, коме је и зашто изливена крв (Христова) за нас, велика и славна (крв) Бога и Архијереја и Жртве? Јер смо били држани од лукавога (ђавола), продани под грех, и у замену смо добили уживање зла. Ако ли откуп бива не другоме него ономе који држи (заробљеног), тражим (да дознам) коме је она принета и ради којег узрока? Ако ли је лукавоме (ђаволу), авај! каква увреда! – јер није да само од Бога, него и самога Бога добија разбојник као откуп, и тако (прими) већу плату од његове тираније, због чега је праведно било да и нас поштеди. Ако ли пак Оцу (приноси жртву крви), као прво: како (и зашто)? Јер нисмо од Њега (= Оца) били држани. А друго, који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо (сина као) разумне жртве. Јасно је, дакле, да (жртву) прима Отац, не тражећи је, нити потребујући, него ради домостроја (спасења нашег) и зато што је требало да се човек освешта људском природом Бога, да би нас Он избавио, победивши силом тиранина, и да (нас) Себи поврати кроз Сина посредујућег, који је то у част Оца домостројитељно извршио, и којем (као Оцу) Он очигледно све уступа. То су (дакле) тајне Христове, остало нека буде поштовано ћутањем.
А бакарна змија обешена је против уједа змија, не као образац Страдалога за нас (Христа), него као праобраз (άντίτυπον) (побеђене смрти); и спасава оне који у њу гледају, не као да верују да је жива, него да је мртва, и умртвљује са собом силе (змијске) које су под њом; и укинута је (она), као што је и било достојно. А каква јој доликује од нас погребна беседа? “Где ти је, смрти, жалац?
Где ти је, аде, победа”? Крстом си оборен, Животворним си умртвљен! Без даха си, мртва, непокретна, недејствена, макар и очуваваш изглед змије, усправљене увис.
23. Узећемо удела у Пасхи (тј. јешћемо је), сада још праобразно, мада (много) јасније од старе (Пасхе) – јер законска Пасха, усуђујем се рећи, била је бледи праобраз (овог) Обрасца, – а мало касније (јешћемо на небу) савршенију и јаснију, када ову Логос буде пио нову у Царству Оца Свога, откривајући и учећи (нас) оно што је сада са мером показао. Јер је увек ново ово сада познавано. А какво је пиће и уживање, наше је да научимо, а Његово да (нас) научи, и да саопшти (κοινώσασθαι) реч (и разлог). Јер учење је храна и онога који храни.
Но, хајдете и ми да узмемо удела у Закону, јеванђелски, а не писано; савршено, а не несавршено; вечно, а не привремено. Учинимо главом (својом) не доњи Јерусалим, него горњу митрополију (= мајку градова); не овај сада (град) гажен од војске, него онај од анђела прослављани. Принесимо жртву, не младу телад, не јагњад “која имају рогове и папке” која имају много мртвога и неосетљивога, него принесимо Богу жртву хвале на горњи жртвеник, са вишњим хоровима анђела. Прођимо прву завесу, приступимо другој, завиримо у Светињу над светињама. Рећи ћу и нешто веће: принесимо сами себе Богу на жртву, боље рећи жртвујмо му сваки дан и сваки покрет (наш). Све примајмо ради Логоса (Христа), страдањем страдање (Његово) подражавајмо, крвљу крв почаствујмо, на крст пођимо добровољно. Слатки су клинци, мада су и врло болни. Јер страдати са Христом и за Христа, пожељније је неголи уживати са другима.
24. Ако си Симон Киринејац, узми на се крст и пођи (за Њим).[17] Ако се сараспнеш као разбојник, као благоразумни (десни разбојник) Бога познај;[18] ако је Он (=Христос) и са безаконицима прибројан ради тебе и твога греха, ти буди ради Њега законит. Поклони се Ономе који је ради тебе разапет, ако си (и ти) разапет; заради нешто и од зла, задобиј смрћу спасење; уђи у рај са Исусом, да би дознао одакле си испао. Созерцавај тамошње лепоте, а хулника (левог разбојника) остави да умре напољу са (својом) хулом. Ако си Јосиф из Ариматеје, затражи тело (Исусово) од распињача,[19] нека твоје буде оно (тело) које је очишћење (свега) света. Ако си Никодим, ноћни богопоштоватељ, мирисима га погреби.[20] Ако си нека Марија, макар и друга Марија, макар Саломија, макар Јована, плачи рано ујутро. Види прва камен одваљен (од гроба), па сусретни и ангеле, и самога Исуса.[21] Реци (му) нешто, и чуј глас (Његов). Ако чујеш: “Не дотичи ме се” стани подаље, успоштуј Логоса, али се не ожалости. Јер Он зна којима ће се прво јавити. Започни прва славље васкрсења, помози Еви, која је прва пала, да прва поздрави Христа и обзнани ученицима. Буди Петар или Јован, похитај на гроб, трчећи први или заједно, такмичећи се добрим такмичењем.[22]
Ако те претекну брзином, победи старањем, не само завиривши у гроб, него уђи унутра. А ако као Тома изостанеш када се саберу ученици, којима се Христос јавља, немој сумњати када (га) видиш; а ако посумњаш, поверуј онима који (ти) говоре; а ако не њима, увери се ранама од клинова.[23] Ако Он силази у ад, сиђи са Њиме. Познај и тамо тајне Христове, какав је домострој двоструког силажења, и који је разлог:[24] да јавивши се (у аду – 1 Петр. 3, 19) спасе просто све, или и тамо (само) верујуће?
25. Ако и на небо узлази, саузиђи са Њим; буди са пратећим анђелима, или са дочекујућима. Заповеди да се врата отворе,[25] да буду још узвишенија, да прихвате Онога који је због страдања још узвишенији. Одговори онима који су у недоумици због тела и због знакова страдања (на телу), са којима Он није сишао, а сад еа њима узлази (на небо), и питају: “Ко је тај Цар славе?” – (реци) да је то Господ моћан и силан у свему што је учинио и што чини, као и садашњом борбом и победом за човечанство; и дај дуплом питању дупли одговор. И ако се чуде, говорећи, по Исаијиној драматургији: “Ко је Овај што је дошао из Едома и са земаљских страна? Или како су црвене хаљине Онога који је бескрван и бестелесан, као да је (дошао) из пивнице вина и да је препуна точила (грожђа) газио”? – ти укажи на лепоту одеће Онога који је пострадао телом, који је страдањем украшен и обасјан Божанством, од којег ништа жељеније ни лепше нема.
26. Шта ће[26] нам на то рећи клеветници (јеретици), горке рачунџије (λογισταΐ) Божанства, оптужитељи онога што је за похвалу, мрачњаци око светлости, неуки у мудрости, за које Христос узалуд умре, некорисна створења, творевине лукавога (ђавола)? Зар за доброчинство оптужујеш Бога? Зар је зато Он мали што је ради тебе смирен? Зар зато што је дошао по изгубљену овцу Пастир добри – који душу (своју) полаже за овце – на горе и планине где си ти приносио жртве, и (ту) нашао залуталу (овцу), и нашавши узео је на рамена, на којима (му) је и дрво (крста); и узевши повратио ју је у вишњи животу и повративши је прибројао је онима које су остале (тј. анђелима)? Зато што је упалио светиљку, тело Своје, и кућу почистио, очишћујући свет од греха, и драхму (изгубљену) потражио – царску слику смешану с блатом страсти – и сазива пријатељице Своје, силе (небеске), због наласка драхме, и чини учесницима радости њих, које је учинио и тајницима домостроја спасења? Зато ли што за светиљком Претечом долази надсветлосна Светлост, и за гласом Реч, и за девером Женик, који (Претеча) припрема Господу народ изабрани, и водом предочишћава за Духа (Светога)? Зар зато оптужујеш Бога? Зар зато мислиш (о Њему) најгоре: што се опасује пешкиром и пере ноге ученицима и показује најбољи пут узвишења – смирење? Зар зато што се за душу која је ниско пала смирује, да би и узвисио са Собом оно што под грехом стремљаше доле? А зашто (га) не оптужујеш за то што је и са цариницима и код цариника јео, и царинике узео за ученике, да би можда и Он нешто зарадио? А шта то? Спасење грешника. Осим ако неко оптужује лекара зато што се надноси над ране и подноси смрад (болести), да би патницима дао здравље, и онога који се из човекољубља сагиње над јамом да, сходно закону, извади из ње упало живинче.
27. А јесте послан (од Оца), али као човек, јер беше двострук (= Богочовек), пошто се и умарао, и гладнео, и жеднео, и био у самртној борби (у Гетсиманији), и плакао по закону природе (људске). А ако је и као Бог (био послан), шта с тим? Послање сматрај као благовољење (την εύδοκίαν) Очево, на кога (Он као Син) упућује све Своје, поштујући (га) као надвремено Начело (αρχήν άχρονον), а и да не буде сматран за противбожнога. Јер се каже и да је био предан (на смрт), али је написано и да је сам Себе предао; и да је васкрснут од Оца и узнет (на небо), али и да је сам Себе васкрсао и узишао опет (Оцу).
Оно је (дело) благовољења, а ово је (дело) власти и моћи (Његове). А ти говориш само оно што умањује (Христа), а прескачеш оно што (га) узвисује. И то да је страдао то рачунаш, а да је Слика (Очева) то не додајеш.
Слично страда и сада Логос (Божији)! Од једних као Бог поштује се и слива се (συναλείφεται) (с телом =јерес Аполинаријева), а од других као тело понижава се и раздељује се (од Бога =јерес аријанска).[27] На које ће се већма разљутити? Или боље: којима ће опростити? Онима који (га) рђаво сједињују, или онима који (га) расецају. А требало је и они да раздељују, и ови да сједињују: они први – бројем, ови други – Божанством. Саплићеш ли се (= саблажњаваш) о тело? – то су чинили и Јудеји. Или ћеш (га) и ти назвати још Самарјанином? – а оно даље ћу прећутати. Ти не верујеш у Божанство (Његово)? То ни ђаволи нису (чинили). О, невернији и од ђавола и незахвалнији од и Јудеја! Они (= Јевреји) су назив Сина сматрали за ознаку исте части (са Оцем), а ови су (= ђаволи) изгонитеља (свог) знали да је Бог, јер су се уверили од онога што су претрпели (од Њега).
Ти пак нити једнакост (Сина са Оцем) прихваташ, нити Божанство (Христово) признајеш. Боље би ти било да си обрезан (као Јудеј) и демоном поседнут – да кажем и нешто смешно – него да необрезан и здрав односиш се (према Христу) лукаво и безбожно.
28. А сада (на крају), нужно нам је да тако заокружимо реч (=да рекапитулирамо беседу). Постали смо (тј. створени смо), да доживимо добро; доживели смо добро, јер смо постали (= створени). Поверен нам je рај, да уживамо. Заповест смо добили, да добро напредујемо сачувавши исту; не као да Бог није знао шта ће бити (убудуће), него узакоњујућу слободу воље (το αύτεξούσιον = самовласност човека). Преварени смо, јер нам је (ђаво) позавидео; отпали смо, јер смо преступили (заповест); постили смо, зато што нисмо постили (тада), јер нас је савладала (жеља) дрвета познања. Јер заповест је била прастара, и нама је била нека истовремена са душом педагогија и умудрење (= опамећење) због уживања, која (педагогија) нам је (била) умесно заповеђена: да оно што не сачувавши изгубисмо, чувајући задобијемо. Потребовали смо Бога оваплоћенога и умртвљенога (=умрлога за нас), да бисмо живели (вечно); саумртвили смо се, да се очистимо; саустали смо (= саваскрсли са Христом) зато што смо се саумртвили (са Њиме), сапрославили смо се, јер смо саваскрсли (са Христом).
29. Многа су чудеса овдашњег времена (Пасхе): Бог разапет, сунце помрчало и опет се расветлило, јер је требало да са Творцем састрадавају и створења; завеса се раздрла; крв и вода се из ребра излила – једно као човека, друго изнад човека; земља се потресла, камење је ради Камена (Христа – της Πέτρας – Мт. 16,18; l Кор. 1,10) распало се( мртви су устали ради веровања у последње и опште васкрсење; чудесна знамења на гробу, и она после гроба, која (сва) ко би могао достојно да похвали!? Али ниједно није (такво) као чудо мојега спасења: мало капи крви – сав свет препорађају, и постају као текуће млеко свима људима, сједињујући нас и сабирајући у једно (= тело Христово = Цркву).
30. Но, о Пасхо велика и свештена, и свега света очиститељна! Јер ћу разговарати с тобом као са живом. О Логосе Божији, и Светлости, и Животе, и Мудрости, и Сило![28] Јер се радујем свима Твојим именима. О (Христе) Породе, и Покрету, и Печате Великога Ума (Оца)! О Логосе умни, и човече виђени, који све држиш сабрано речју силе Твоје!
Сада, ево, имаш реч ову, не почетак, него допуну равну нашем плодоношењу. Реч истовремено благодарну и молебну: да ништа не претрпимо осим нужних за Твоје заповести трудова и свештених мука, са којима смо и живели; и да зауставиш тиранију тела над нама – видиш колика је, Господе, и како нас притеже? -[29] или Твој суд, ако ћемо се (тако) очистити од ње. А ако достојно достигнемо жељени циљ, и будемо примљени у небеска насеља, ваљда ћемо Ти и тамо приносити пријатне жртве на свети жртвеник Твој, о Оче, и Логосе, и Душе Свети, јер Теби приличи свака слава, част, и моћ, у векове векова. Амин.
Превео
Епископ Атанасије (Јевтић)
НАПОМЕНЕ:
- Беседу 45: НА СВЕТУ ПАСХУ – овде преведену са грчког (PG 36, 624-664) – изговорио је св. Григорије Богослов 383. године у родном му Аријанзу (после повлачења са цариградске архиепископске катедре). Ово је, од сачуваних, његова претпоследња беседа. У њој дословно понавља неколико дубоко богословских одломака из 38. Беседе: На Богојављење то јест рођење Спаситеља. Ти паралелни одељци су ови: Беседа 38, 6 (задње три реченице) = Беседа 45, 2 (задње три реченице); Беседа 38, 713 = Беседа 45, 39 и Беседа 38, 1415 = Беседа 45, 2627 (с тим што 45, 27 има 2 реченице на крају, које 38, 15 нема). Читаоца, зато, упућујемо да напомене уз ове делове потражи код Беседе 38, 715. Из ове Беседе је велики црквени песник и богослов, св. Јован Дамаскин, узео многе мотиве и чак дословне реченице за Ускршњи Канон, који се до данас пева на Васкрс. Иначе, укратко је садржај ове 45. беседе резимиран у т. 28, а садржи се у светитељевом свечаном наговештају празника Пасхе, после чега прелази на излагање богословља о Богу (= теологија), и затим даје богословски опис Божијег стварања света и човека, и даље величанственог Христовог домостроја (= икономије) спасења нас палих људи, од Старог завета (где нарочито детаљно описује јеврејско јеђење Пасхе при изласку из Египта, примењујући то аналошки на нас хришћане) до Христовог пасхалног страдања и васкрсења, тако да је Христос-Пасха центар и врхунац целокупне историје спасења и пуноћа вечног живота за свет и род људски, На крају, вели да свецелог Христа, страдајућег и васкрслога, треба свеживотно подражавати.
- Ова беседа је преузета из књиге: Свети Григорије Богослов, Архиепископ Цариградски, Празничне беседе.
- Све речи у заградама (…) додатак су преводиоца, ради појашњења текста.
- Одавде, т. 39 (и још т. 26-27), исти је текст и у Беседи 38, 7-15. – Види тамо и напомене, које се односе и на овај текст.
- Свети Григорије мисли овде на светог Атанасија Великог, кога је високо ценио и од кога се православној теологији учио, па му је одржао и величанствену похвалну Беседу (Беседа 21).
- Види напомену код Беседа 38, 9.
- Види напомену код Беседа 38, 11.
- Свети Максим у свом тумачењу овог места најпре каже да, “шта тачно овај велики учитељ тајно открива овима речима” то знају само “њему слични по харизми мудрости и знања”, док ће он сам, у своме смирењу, покушати да каже “само оно што му Бог да” те тако сматра да је “учитељ (Григорије) овим хтео показати разлику састава (κράσεως) људског тела у Адаму, пре пада, у односу на онај састав који се сада сагледава и влада у нама”. Јер “тада човек није био развлачен супротним и међусобно штетећим каквоћама (= својствима) у саставу тела, него је оно било увек исто, без течења и истицања” пошто човек тада “није био без удела у бесмртности по благодати” и “није имао пропадљивост која га сада удара својим жалцима”. По томе, први је човек “био наг, не као бесплотан и бестелесан, него што није имао састав (κράσιν) који тело чини грубљим и смртним и антитипним. Тако је, по овом великом учитељу (Григорију), неизвештачено живео (Адам) и није издисао (= издувавао) суштински му једном дато природно здравље (εΰεξίαν), и није имао потребе за одећом, и због присутне у њему апатије (= бестрасности) није се стидео, и није подлегао хладноћама и жегама, због којих су углавном људи и измислили домове и одевања.” (Ambigua РG 91, 1352-1353).
- Види тумачење св. Максима у напомени код Беседа 38, 13.
- Израз όμόθεος (који ће касније поновити и св. Дамаскин и св. Палама) не треба превести као да је људска природа у Христу једнобожна или равнобожна, него као заједнична са Божанством, тј. најтешње у једно сједињена са Божанском природом у једној ипостаси Христовој.
- Види тумачење св. Максима: “Многи су називи Спаситеља нашег… и покушаћемо да оно што је учитељ (Григорије) сажето рекао по могућности проширимо. Година је, по светим и мудрим учитељима нашим, сунчев од истог знака до истог знака повратак, који садржи петоструко својство по времену, јер се време дели и своди на дан и недељу и месец и годишње доба и годину… Ако пак на тај начин код нас бива година по сунчевом кретању, онда ће свакако пријатна година Господња, како је написано (Лк. 4,9), бити, по алегоријском начину, све продужење векова (ή πάσα των αιώνων παράτασις), од почетка кад је благоизволео Бог да осуштастви (= осуштини) бића и непостојећима да да постојање, и промислом, који је као неко духовно сунце, силом садржи сву творевину ради трајања, и пристане да снисходљиво суздржи (= умањи) зрак, удостојивши се да умножи разне начине ради савршења оних Својих добара која је посејао по бићима, до окончања свих векова, када ће сабрати плодове Своје сетве, непомешане са кукољем и чисте од сваког наноса и прљавштине сламе, те се оконча (= испуни) свецели логос кретања (свих) крећућих се бића, када ће достојни добити обећано последње блаженство обожења. Тако је, дакле, Господ назван Сунце правде, као Творац и Свршитељ векова, и као Почетак и Крајњи циљ свих, и Творац петоструког, по промислу промишљаних, мудрога благопоретка, и као Онај који испуњује, неумањујућим раздавањима доброте, све вечном светлошћу.” (Ambigua РG 91, 1376-7)
- Види тумачење св. Максима: “Ако је један Христос, који је кроз Закон и пророке и кроз величанственост у творевини мистички проповедан, онима који могу да духовно чују и виде, како онда Закон, свршујући образац (τον τύπον) Христа, заповеда да се жртвују многа јагњад по кућама фамилија?… Као што сваки од поверовавших у Христа, по својој моћи и по подлежећој му навици и својству врлине, и распиње себе и себи сараспиње Христа, то јест Христу се духовно сараспињући, јер један по једном начину врлине себи чини одговарајуће распеће, а други по другом” – и даље Максим набраја: један се распиње самом греху, други и самим страстима, трећи и маштаријама страсти, четврти и самим помислима, итд. “Тако и Божанско Јагње, сваки од нас, као и некој кући, у своме поретку одговарајућег му стања по врлини, жртвује Јагње и једе од меса Његовог, те се (тако) испуњује Исусом. Јер свакоме бива сопствено Јагње Христос Исус, како га сваки може сместити и јести: сопствено Павлу, великом проповеднику Истине, и на свој начин сопствено свакоме од светих, по мери вере свакога и по дариваној му благодати Духа, једноме овако, другоме онако, налазећи се сав и у свецелом, бивајући свима све.” (Ambigua РG 91,1357-61)
- Види тумачење св. Максима: “Бог који је са мудрошћу створио сву природу, и као прву свакој од логичких (= разумних) суштина силу – познање (γνώσιν) Њега – тајно усадио, дао је и нама смиреним људима, као великодаровити Господар, чежњу и љубав (πόθονκαϊ έρωτα) по природи према Њему, додавши овој чежњи природно са логосом и моћ (за то), да би тиме са лакоћом могао познати начине испуњења те чежње, да не би погрешивши, промашили оно око стицања чега се подвизавамо. Крећући се, дакле, по тој чежњи око саме истине, и складно пројављиване у свима (створењима) мудрости и управе (Божије), узводимо се навише, подстицани кроз ова бића жељом, да тражимо да достигнемо Њега, ради кога смо и чежњу добили. И то тајанствено дознавши, марљиви за учење и љубочасни љубитељи истине (светитељи), једно су себи поставили занимање и настојање: трудољубиво о томе подвижништво (την περί τούτουφιλόπονον άσκησιν)… водећи себе на саму истину – на Бога и Спаса нашег Исуса Христа.” “Јер свакоме који има, ту чежњу за будућим (стварностима), свакако ће се дати и додати уживање вечних добара. Јер будући богат Бог наш, никада не престаје да раздаје божанске дарове знања Онима који га љубе”… “Знајући, дакле, овај велики учитељ (Григорије) да имамо напред речену природну чежњу за Богом, подстиче све нас и позива својим учењем на духовно јеђење Јагњета (= Христа Логоса) које је за нас заклано, а претпоставља да сачувамо јасно и доброупотребљиво његових, то јест Јагњетових, удова неповређену и непомешану складност, да не бисмо били осуђени као они који раздиру и растрзавају добру и прикладну хармонију Божанскога тела, било једући дрско, као изнад моћи, било (једући) несвето, као мимо моћи, месо Јагњета и Логоса, него сваки, по својој моћи и поретку и по дариваној му благодати Духа, нека једе Божански Логос (= Реч) сходно замисли свакога уда… Нека целомудрено једе доње удове Логоса, онај који логосно стоји над материјом, и на сваки начин неупрљано, са душом, и тело очувава, изображавајући тиме, сав без остатка, врлинама Логоса, који је постао тело… Тако ће се Јагње Божије појести, сходно овоме светом и великом учитељу (Григорије), и предаће се духовном варењу, јер ће Оно претварати Духом к Себи оне који га једу.” (Атbigua РG 91, 1361-65)
- На ово, подвижнички каже св. Максим: “Који подражава Јованов појас јесте онај који силом логоса (= разума) плодност душе кроз знање праксом притеже, и исту неразливену ка материјалном очувава. А пустињак је онај који је стекао навику чисту од страсти. Претеча пак је онај који кроз искрено покајање, за којим следи праведност, и кроз видљиву врлину, најављује знање које има доћи за овим врлинама. А велики проповедник истине јесте онај који својим животом потврђује реч науке коју говори.” (Аmbigua РG 91, 1365)
- Види тумачење св. Максима: “Јеванђеље је најузвишенија реч о Царству Божијем, а Царство Божије је, чисто од сваког вештаства и свих маштарија о њему, наслеђе. Ученик, дакле, који се шаље за Јеванђеље треба да је…” и тако даље. Максим аскетско-мистички објашњава које су особине таквог јеванђелисте, па затим даје и друго тумачење: “Како се може јеванђелски јести Пасха”: пошто три Пасхе, свршаване на три места, описује Св. писмо Старог завета: у Египту, у пустињи, и у обећаној земљи, тако и ми људи бивамо у три места и стања: у овом свету, у загробном месту, у и будућем веку, те тако: док смо у овом свету, “у Египту проводимо Пасху, очишћујући се од мрља греха”; кад кроз смрт пређемо из овог живота, онда као у пустињи јасније проводимо другу Пасху; а у “Будућем веку божанских обећања празнујемо Пасху, једући непосредно најузвишенији Логос мудрости, према којем пресаздани (= преображени) обожујемо се по благодати, пошто ка (некој) другој Пасхи нема прелаза, мада и док смо присутни овде (на земљи) могуће нам је изобразити својство, сходно сваком стању ових речених места”, тј. сходно томе какав живот проводимо: у практичној (= аскетској) философији, или у физичком у духу созерцању, или у теолошкој мистагогији. “Зато мислим да учитељ (Григорије) раздељењем (овде) трију лица указује на практичну, и физичку, и теолошку философију, кроз које сваки аналогно, према присутној му моћи, једе умну (= духовну) Пасху.” (Ambigua PG 91,1368-9)
- Види метафоричко тумачење оба ова места код св. Максима Исповедника: о Рахиљи и Лији и мудром Израиљцу, тј. патријарху Јакову (Ambigua PG 91,1369-72).
- Тумачење овог места код св. Максима Исповедника: “Симон се, као што кажу, тумачи: послушност, а Киринејац: спремност. Сваки, дакле, који је спреман за послушност Јеванђељу, и добровољно, кроз умртвљење удова на земљи, подноси по практичној (= делатној) философији за врлину злопаћење, постао је Симон Киринејац, упражњавајући добровољну врлину, и на раменима има крст и следује за Христом, показујући владање живота по Богу, који сасвим обуставља земаљске удове.” (Ambigua PG 91, 1372; cf. 1173)
- Тумачење св. Максима Исповедника: “Разбојник благоразумни сараспињан са Христом јесте сваки човек који за грехе зло страда као винован, злопатећи се заједно са невино злопатећем се за њега Логосом (Христом), и носећи (крст) са захвалношћу… А незахвални (леви) разбојник је онај који за грехе зло страда као винован, и због мрзољубивог мишљења не познаје Логоса правде који невино из човекољубља са њиме састрадава”, и даље. Св. Максим даје још три објашњења. (Ambigua PG 91,1372-3)
- Наводимо једно од три објашњења св. Максима Исповедника овог Григоријевог места: “Распињу Христа они који богохулно уче (друге) начела (τους λόγους) о оваплоћењу Бога, а погребава га опет онај који начела о оваплоћењу Бога са смелошћу свима благочестиво проповеда.” (Ambigua PG 91, 1377 В)
- Објашњење св. Максима Исповедника овога места: “Никодим, ноћни богопоштоватељ и који је мирисима сахранио тело Христово, јесте онај који умом с љубављу чезне за познањем Христовим, али је марљивост делања заповести, као плашљив због страха од Јудеја, велим од страсти или напада демона, штеђењем тела напустио, што му је велико (и тешко) за прихватање, мада добро мисли о Христу и не говори богохулне речи.” (Ambigua PG 91,1377 С)
- Наводимо друго од три дата објашњења св. Максима Исповедника на ово место: “Анђели су оне речи Светога писма које њима (= женама мироносицама) дају јаснији појам о Христу као Богу и човеку, то јест о теологији и икономији (= домостроја). Јер, вели реч (Св. писма), да су једнога виделе код главе, а другога крај ногу (Јн. 20,12). Код главе пак јесте реч теологије због Божанства Христовог, а код ногу је реч икономије (= домостроја) због оваплоћења. И ко говори да је Христу глава Божанство Његово, а ноге човечанство Његово, неће погрешити од правилног (веровања).” (Ambigua PG 91,1380)
- Наводимо два објашњења св. Максима овога места: “Петар је сваки човек који је животним владањем стекао чврстоћу вере у Христа, а Јован је онај кога љуби Логос због многе кротости и отуда непатворене чистоте срца, и зато му је поверена ризница мудрости и знања, те је наслањањем на груди (Христове) из самог Логосовог скривеног Божанства добио силу и значење богословља. А међусобно се они (Петар и Јован) утркују, један по врлинској делатности старајући се да победи созерцање другога, а други хитајући да по гностичком (= познавалачком) созерцању претрчи делатност онога. А трче заједно међусобно по доброј намери, сваки једнако према сопственом добру успевајући. /И опет друго созерцање о њима/. Петар је опет, и Јован (истовремено), сваки човек који се удостојио да се приближи Богу; и делатност душе, као неког Петра, а созерцатељност, као неког Јована, има, по речи (= разуму), међусобно трчеће заједно, без надилажења или недостајања једнога другоме; и опет међусобно утркујуће се по намери, па један према другом изгледају да сваки својим крајем претиче другога.” (Ambigua PG 91,1380-1)
- Види метафоричко-аскетско тумачење св. Максима овог места (Ambigua PG 91,1381-4).
- Види тумачење св. Максима овог места (Ambigua PG 91,1384).
- Види троструко тумачење св. Максима овог Григоријевог места (Ambigua PG 91,1384-5).
- Ове т. 26-27 исте су у Беседи 38, 14-15.
- Види напомену код Беседа 38, 15.
- Ове речи се певају на Васкрс и изговарају свагда у св. литургији одмах после причешћа.
- Свети Григорије има у виду слабост свога тела и болести које су га последњих година често скољавале.
