SVETOOTAČKE POUKE NA DANE STRASNE SEDMICE – ZBORNIK CRKVENO-POUČNIH ČITANJA U DANE STRASNE SEDMICE

 

SVETOOTAČKE POUKE NA DANE STRASNE SEDMICE
Zbornik crkveno-poučnih čitanja u dane Strasne Sedmice
 

 
SLOVO SVETOG OCA NAŠEG EPIFANIJA, EPISKOPA KIPARSKOG, O POGREBENJU BOŽANSKOG TELA GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA
 
„Zašto je danas potpuni muk na zemlji?“
 
Šta je to? Zašto danas na zemlji vlada takav muk, takva tišina? Potpuni je muk zato što počiva Car. Zemlja je zanemela od straha zato što je Gospod usnuo telom, i vaskrsao usnule od veka. Gospod je umro telom, i ad je zadrhtao; Gospod je usnuo nakratko i probudio one koji su od veka spavali u adu. Gde su sada, o nečastivi, oni bučni i pomahnitali glasovi protiv Hrista, koji su se čuli pre ovoga? Kud se denuo narod, zavere, četa i kolje? Gde su carevi, sveštenici i sudije, dostojni osude? Gde su svetiljke, mačevi i haotični urlici? Gde se skrio pomahnitali narod i sramna straža? Zaista, ljudi poučeni ništavnim i sujetnim! Oni su se spotakli o krajeugaoni kamen – o Hrista, ali oni su se i razbili; udarili su o tvrd kamen i sami su se razbili; talasi su ih pretvorili u penu; svezali su velikog Samsona, no On je raskinuo večne lance, pogubio pripadnike drugog plemena i bezakonike; Bog, sunce, Hristos, zašao je pod zemlju i ostavio Judejce u stalnom mraku. Na današnji dan je zasijalo spasenje onima koji žive na zemlji i onima koji se od veka nalaze u adu; na današnji dan je zasijalo spasenje vidljivom i nevidljivom svetu; dvojak je danas Hristov dolazak, dvojako ustrojstvo, dvojako čovekoljublje, dvojako silaženje, a ujedno i snishođenje, dvostruko pohođenje ljudi: Bog dolazi s neba na zemlju, a sa zemlje u ad; vrata ada se otvaraju: usnuli od veka, radujte se, i vi koji sedite u tami i smrtnoj seni primite veliku svetlost! Gospod je među slugama, Bog je među mrtvima, život je među smrtnima; nevini je sa krivcima, nevečernja svetlost je s onima koji sede u tami i smrtnoj seni! Među zarobljenima je oslobodilac; Nadnebeski je među onima koji naseljavaju ad. Hristos je na zemlji, i mi smo poverovali; Hristos je među mrtvima, siđimo i mi s Njim u ad i pogledajmo tajne koje se tamo savršavaju; razumejmo pod zemljom sakrivena čudesa koja čini skriveni (Hristos).
Poznajmo da je i onima u adu javljena blaga vest. Pa šta? Zar Bog, kad siđe u ad, spasava sve, bez razlike? Ne. On i tamo spasava samo one koji su poverovali. Juče je On javljao dela ustrojstva, a danas vladavine, juče dela nemoći, a danas svemoći, juče čovečija dela, a danas Božija dela; juče je On bio udaran po obrazima, a danas Božija svetlost potresa adsko obitalište; juče je bio vezivan, a danas sam vezuje tiranina nerazdrešivim lancima; juče je bio osuđivan, a danas daruje slobodu osuđenima; juče su ga Pilatove sluge ismejavale, a danas su vratari ada zadrhtali od straha čim su Njega videli. Saslušaj, dakle, glavni razlog Hristovog stradanja, i kad ga saslušaš, opevaj, proslavi i propovedaj velika čuda Gospodnja: kako zakon ustupa svoje mesto blagodati, kako prolaze obličja i nestaju sene, kako sunce ispunjava vaseljenu, kako je Stari zavet ostario i kako se Novi utvrđuje, kako je staro prošlo i novo procvetalo! Za vreme Hristovog stradanja u Sionu su bila dva naroda: Judejci i neznabošci, dva cara: Pilat i Irod, dva prvosveštenika: Ana i Kajafa, činjene su dve Pashe: starozavetna, koja je morala da prestane, i novozavetna, koja je tada počela; te iste večeri prinete su dve žrtve zato što je učinjeno spasenje živih i mrtvih; Judejci su upirali svoje poglede prema seni dok su vezivali jagnje da ga zakolju i prinesu na žrtvu, neznabošci su pribegavali suncu pravde – Bogu; prvi su svezanog Hrista slali jedni drugima, a poslednji su ga spremno prihvatili; žrtva jednih je bila od žrtvene stoke (κτηνουτον), a drugih Bogotelesni (θεοςώμον); Judejci su činili spomen svom izlasku iz Egipta, a neznabošci su proglašavali oslobođenje od zabluda. I gde je sve to bilo? U Sionu, gradu Cara velikoga, u kojem je učinjeno spasenje usred zemlje, usred dve žrtvene životinje (Av. 3,2) Pozvani Isus Bogočovek, izvor života usred dva izvora života Oca i Duha – život od života; rođeni u jaslama usred anđela i ljudi; krajeugaoni kamen usred dva naroda; zajedno propovedani usred zakona i proroka, koji se javio na gori između Mojsija i Ilije; raspeti između dva razbojnika, ali kojeg je blagorazumni razbojnik ispovedio kao Boga: kao večni Sudija, On sedi usred sadašnjeg i budućeg života; usred živih i mrtvih sada je napravio dvojaki život i spasenje. Kažem dvojaki život, tj. rođenje i ponovno rođenje. Slušaj dela Hristovog dvojakog rođenja, i rukama pljeskaj čudima. Anđeo je blagovestio Mariji da će biti majka i roditi Hrista. Anđeo je javio Mariji Magdalini Njegovo strašno ponovno rođenje iz groba; noću se Hristos rađa u Vitlejemu, noću se u Sionu ponovo rađa; po rođenju On prima povijanje u platno i ovde se obavija plaštanicom; po rođenju su mu doneli na dar smirnu, smirnom i alojom On je opremljen i na pogrebenju; tamo je Josif, bezbračni muž Marijin, a ovde je Josif iz Arimateje, koji se stara o našem životu (Hristu); rođen je u vitlejemskim jaslama, i u grob je On legao kao u jasle; Hristovo rođenje prvi su objavili pastiri, i Njegovo ponovno rođenje iz mrtvih prvi su objavili takođe pastiri, Hristovi učenici; tamo je anđeo rekao Mariji: Raduj se, i ovde je anđeo velikog saveta, Hristos, rekao ženama: Radujte se; četrdeset dana nakon prvog rođenja Hristos je ušao u zemaljski Jerusalim, u hram, i kao prvorođeni prineo Bogu dve grlice, četrdeset dana po vaskrsenju iz mrtvih uzneo se u nebeski Jerusalim, u istinsku svetinju svetih, i kao nepropadljivi prvenac od mrtvih prineo Bogu Ocu našu dušu i naše telo, kao dve neporočne grlice; ovde je Bog Otac, Starac dana, primio Hrista neiskazano u svoja nedra, slično starom Simeonu koji je primio Hrista u zemaljskom hramu u svoje naručje. Ako ovo smatraš izmišljenom pričom, i slušaš s nevericom, osudiće te pečati Gospodnjeg groba, koji su ostali neoštećeni nakon Hristovog ponovnog rođenja: kao što On, rodivši se od Djeve, nije povredio znake devojaštva svoje Majke, tako je i vaskrsao, ne povredivši pečate groba. Ali poslušajmo sveta kazivanja kada je i ko Hrista, naš Život, položio u grob? A kad bi uveče, govori Pismo, dođe čovek bogat iz Arimateje, po imenu Josif… Ovaj pristupivši Pilatu zamoli za telo Isusovo (Mt 27,57,58) – pristupi smrtni smrtnome moleći za odobrenje da uzme Boga smrtnih, prah prahu moleći za odobrenje da uzme Tvorca svega, seno senu da se dobije nebeski oganj, kaplja od kaplje prima more. Ko je video ili ko je čuo bilo šta slično? Čovek daje čoveku Tvorca ljudi; bezakonik obećava da će dati pravednika i zakonodavca; nepravedni sudija sudi Sudiju, kao osuđenog, predaje na pogrebenje. A kad bi uveče, dođe čovek bogat iz Arimateje, po imenu Josif. Zaista je bogat jer je dobio svu složenu Ipostas Gospoda; zaista je bogat zato što je dobio od Pilata Hristovu dvostruku prirodu; bogat je zato što se udostojio da dobije besceni biser; zaista je bogat jer je nosio riznicu preispunjenu Božanstvom. Kako ga ne smatrati bogatim, kada je on zadobio život i spasenje sveta? Kako nije bogat Josif, kad je dobio na dar onoga koji hrani sve i koji vlada svima? A kad bi uveče, zato što je sunce istine i pravde već zašlo u ad; zato je i došao bogat čovek iz Arimateje, po imenu Josif, ali krišom zbog straha od Judejaca. Došao je i Nikodim, koji je Isusa pohodio noću. Tajna od svih tajni skrivenija! Dolaze dva tajna učenika da sakriju Isusa u grob i da svojom tajnošću poučavaju onoj u adu skrivenoj tajni Boga skrivenog u ploti! U svom usrđu prema Hristu oni nadmašuju jedan drugoga: Nikodim je zaslužio pohvalu za obilje smirne i aloje, a Josif za smelost i odvažnost pred Pilatom: zato što je, odbacivši strah i osmelivši se da pristupi Pilatu, molio za Isusovo telo. Pazi, kakvu mudrost pokazuje Josif pred Pilatom da bi ostvario željeni cilj, s kakvom skromnošću govori Pilatu da ga ne bi ogorčio i tako ostao bez onoga što želi. On mu ne govori: „Daj mi telo Isusa, koji je pre toga pomračio sunce, raspao kamenje, potresao zemlju, otvorio grob i razderao zavesu hrama“; nego šta? Iznosi mu najbeznačajniju molbu. „Sudija! Došao sam“, govorio je on, „da iznesem malu molbu: dozvoli mi da sahranim mrtvo telo tog Isusa Nazarećanina, kojeg si ti osudio; Isusa siromašnog, koji nema kuće, raspetog, obnaženog, prezrenog, Isusa – drvodeljinog sina, Isusa svezanog, koji je živeo pod otvorenim nebom, stranca nepoznatog, od svih zanemarenog. Daj mi Tog stranca: jer, kakve imaš koristi od Njegovog tela? Daj mi Tog stranca zato što je On došao iz daleke zemlje da bi spasao strance, On je sišao u tamom obavijenu oblast da bi probudio stranca; daj mi Tog stranca zato što je jedini On istinski stranac; daj mi Tog stranca otadžbine koju mi, stranci, ne poznajemo; daj mi Tog stranca čiji je Otac, nama strancima, nepoznat; daj mi Tog stranca čije su mesto, rođenje i način života nepoznati nama strancima; daj mi Tog stranca koji je provodio život stranca među strancima; daj mi Tog stranca Nazarećanina, koji nema gde glavu da skloni; daj mi Tog stranca koji, slično strancu u tuđoj zemlji, nije imao svoje kuće, i čak se rodio u jaslama; daj mi Tog stranca koji se iz samih jasala morao spašavati bekstvom od Iroda; daj mi Tog stranca koji je čak u pelenama živeo u Egiptu, nije imao grada, sela, kuće, stana i roda, i živeo u tuđoj zemlji; daj mi, namesniče, Onoga nagog koji visi na drvetu: ja ću ga pokriti, pokriću Onoga koji je pokrio nagotu moje prirode; daj mi Onog mrtvaca koji je ujedno Bog: ja ću ga pokriti zato što je On pokrio moja bezakonja; daj mi, namesniče, Onog mrtvaca koji je u Jordanu sahranio moj greh. Ja posredujem za mrtvaca koji je od svih trpeo vređanja, koga je prijatelj prodao, učenik izdao, braća gonila, a sluga udarao; posredujem za mrtvaca kojsg su osudili upravo oni koje je On oslobodio iz ropstva; ja molim, namesniče, za mrtvaca koji nema oca na zemlji, nema prijatelja, učenika, rođaka, nema pogrebnika; On je jedan jedinorodni jednog Oca, Bog u svetu, i nema drugog osim Njega.“
Kada je Josif rekao ovo Pilatu ovakvim načinom, ovaj je naredio da mu se da svesveto Isusovo telo.
Josif dođe na Golgotu, skinu sa drveta Boga u telu i položi na zemlju: tako ležaše dole prostrt Onaj koji je sve vukao gore; život i dah nakratko bi bez daha; Tvorac mnogookih posta nevidljiv; vaskrsenje svih bi bačeno na zemlju; Bog, koji podiže mrtve, umrtvi se telom i utihnu grom reči Božije.
Uzima se rukama Onaj koji sadrži nebo u dlanu. Kaži mi, kaži, Josife! kako to ti vršiš strašno pogrebenje Isusovog tela? Zar te nije strah da nosiš na rukama Onoga pred kojim drhte heruvimi? S kakvim strahom otkrivaš Njegovo božansko telo? Zar ne drhtiš kad upreš pogled na obnaženu prirodu tela – natprirodnog Boga? Kaži mi, Josife, kako ćeš položiti na istok umrlog, koji je sam istok istoka? Kako ćeš svojim prstima sklopiti oči Isusa, koji je svojim prečistim prstima otvorio oči slepome? Kako ćeš zatvoriti usta Onoga koji je nemom razdrešio svezu jezika? Kako ćeš prekrstiti ruke Onoga koji je iscelio osušenu ruku; kako ćeš poviti noge Onoga koji je iscelio hromog; kako ćeš položiti na odar Onoga koji je rekao oduzetom: „Uzmi odar svoj, i idi“; kako ćeš izliti miro na nebesko miro, koje je sebe ispraznilo i osvetilo svet? Kako ćeš otkriti Isusovo rebro iz koga još toči krv kad je On iscelio ženu od točenja krvi? Kako ćeš oprati telo Boga koji je oprao i očistio sve? Kako ćeš zapaliti svetiljke za istinsku svetlost koja je obasjala svakog čoveka? Kako ćeš otpojati pogrebne pesme Onome koga neprestano slavoslove nebeske vojske? Kako ćeš oplakivati Onoga koji je oplakivao i nakon četiri dana vaskrsao umrlog Lazara? Kako ćeš oplakivati Onoga koji je svima podario radost i uništio Evinu žalost? Proslavljam, Josife, tvoje ruke, koje su dodirivale Isusove ruke i noge iz kojih je još tekla krv; proslavljam tvoje ruke što su dodirivale ranu iz koje je tekla krv; proslavljam tvoja usta, koja su dodirivala Isusova usta i iz njih uzimale Duha Svetoga; proslavljam tvoje oči, koje su gledale u Isusove oči i uzimale otuda svetlost istinitu; proslavljam tvoje lice, koje se približavalo Božijem licu; proslavljam tvoja ramena, koja su nosila onoga koji nosi sve; proslavljam tvoju glavu, na koju se naginjao Hristos, glava svih; proslavljam tvoje dlanove, kojima si nosio Onoga koji nosi sve; proslavljam Josifa i Nikodima jer su pre heruvima nosili na sebi Boga, pre šestokrilih poslužili Bogu pokrivši Gospoda čistim platnom, a ne krilima; Josif i Nikodim nosili su na svojim ramenima Onoga pred kojim heruvimi drhte, a sve čete bestelesnih stoje sa pobožnim strahom. Pristupiše Josif i Nikodim: zato se ovde slio i sav božanstveni sabor anđela; skupljaju se serafimi, pre njih dolaze heruvimi, hitaju prestoli, pokrivaju šestokrili, drhte mnogooki kad vide Isusov ugasli pogled; sile prekrivaju, pevaju načala, zaprepašćuju se čete; izbezumljuju se sve vojske podnebeskih sila i zadivljeni pitaju jedni druge: šta znači ovaj neobični i nedokučivi prizor? Na zemlji smrtni neometano posmatraju onoga Boga koga ne smemo gledati mi bestelesni; Josif i Nikodim slobodno sahranjuju Onoga pred kojim heruvimi stoje sa strahopoštovanjem. Kako je izašao koji je u nedrima Očevim? Kako je došao na zemlju koji ispunjava sve? Kako se otkrio skriveni od svih? Savršeni Bog, koji prebiva gore sa Ocem, dole sa Majkom, pokazuje se kao potpuno smrtan. Kako se Onaj koji se nama nikada nije pokazivao pokazuje ljudima, i to kao čovekoljubivi Bog? Kako je nevidljivi postao vidljivi? Kako se netelesni ovaplotio? Kako je bestrasni postradao? Kako je Sudija stao pred sud? Kako je život okusio smrt? Kako se nesmestivi smešta u grob? Kako obitava u grobu Onaj koji je u Očevim nedrima? Kako ulazi na vrata pećine Onaj koji otvara vrata raja? Onaj koji nije povredio vrata devstvenosti, razbija vrata pakla? Kako se učenicima javio vratima zatvoreni? Kako je za ljude otvorio vrata Carstva nebeskog, a vrata groba i pečate sačuvao netaknutim? Kako se ubraja u mrtve koji je među mrtvima slobodan? Kako se nevečernja svetlost javlja u mračnima i seni smrtnoj? Sa kakvom namerom silazi u ad? Možda ide da vaspostavi osuđenog Adama? Tačno, On ide i pronalazi prvosazdanog, kao izgubljenu ovcu; da, Bog i Evin Sin ide da oslobodi od stradanja zarobljenog Adama, i Evu, zarobljenu zajedno s njim?
Siđimo s Njim i obradujmo se, pohitajmo, otpojmo, požurimo da vidimo kako se Bog miri s ljudima: kako je sveblagi Gospod oslobodio osuđene. Po prirodi Čovekoljubivi ide sa silom i vlašću da izvede zarobljene od veka i one koje je progutala i odvojila od Boga gorka i nezasita smrt, i da ih pribroji žiteljima neba. Tamo je prvosazdani i pre svih osuđeni Adam; tamo je prvoumrli i prvi pravedni pastir Avelj, praslika nepravedno zaklanog pastira Hrista; tamo je Noje, praobraz Hrista, tvorca barke velike Crkve Božije, koja je spasla neznabošce zverske naravi od potopa bezbožnosti kroz golubicu – Duha Svetog, i ispustila crnog gavrana; tamo je Avram, Hristov praroditelj, koji je bez klanja prineo Bogu ugodnu žrtvu; tamo je Isak, kojega je Avram, u praslici Hrista, svezao da bi prineo žrtvu; tamo je Jakov, koji se zbog Josifa žalosti u paklu isto onako kako se žalostio na zemlji; tamo je sluga Josif, koji je u praobrazu Hrista bio rob u Egiptu, a najposle postao upravitelj; tamo je Mojsije – u istom onakvom mraku u kome je bio kada su ga položili u tamni kovčežić; tamo je u ponoru pakla Danilo, nekada bačeni u jamu pred lavove; tamo je Jeremija, koji je nekada bio u jami i njenom glibu; tamo je Jona, koji je bio u trbuhu velike ribe, u praslici večnog i prevečnog Hrista; tamo je i bogootac David, od koga se po telu rodio Hristos. Ali, zašto da govorim o Davidu, Joni i Solomonu? U tamnoj utrobi ada bio je veliki Jovan, veći od svih proroka, koji je svima što su bili u adu prorekao Hrista, i samim tim dvaput postao preteča – propovednik za žive i mrtve; on je iz Irodove tamnice bio poslat u adsku tamnicu celoga sveta gde su od veka prebivali umrli pravednici i nepravednici. No otuda su proroci i svi pravednici neprestano molili Gospoda da ih izbavi od muka i večno mračne noći; jedan je govorio: „Iz utrobe ada čuj moj glas!“ a drugi: „Iz dubine dozvah Tebe, Gospode, Gospode, usliši moj glas“; jedan je govorio: „Otkrij lice Tvoje i spasićemo se“, a drugi: „Koji sediš na heruvimima javi se“; jedan je govorio: „Pokaži sada Svoju silu, priđi i spasi nas“, a drugi: „Uskoro neka nas zatekne mnoga milost tvoja Gospode“; jedan: „Izbavi moju dušu od ada“; a drugi: „Gospode, izvedi iz ada moju dušu“; jedan je govorio: „Ne ostavi dušu moju u adu“; a drugi: „Neka se moj život uznese iz smrtnosti prema Tebi Gospode, Bože moj.“ Kad ih je svemilostivi Gospod Hristos čuo, On je smatrao pravednim da pričasnicima svog čovekoljublja, osim onih koji su živeli dok je On boravio na zemlji, i onih koji će živeti posle toga, učini i one koji su i pre Njegovog dolaska bili u adu i sedeli u tami i smrtnoj seni; zato je ljude koji se nalaze u telu On posetio u živom telu, a dušama, koje su se rastale od tela, javio se sa božanskom i prečistom dušom, koja se nije rastala od Boga ni onda kad se rastala od tela. Pohitajmo, dakle, da umom siđemo u ad, da bismo videli kako je On tamo svojom silom oduzeo silu silnom tiraninu, i kako je samom svetlošću, bez oružja, razoružao besmrtne sile; kako je razbio vrata i otvorio ih krsnim drvetom, kako je pogazio zmiju i obesio je za glavu, srušio pregradu, smestio trofeje nepobedivosti, umrtvio smrt, istrulio truležnost i vaspostavio čoveka u prvobitno dostojanstvo. Juče je On, odbacujući pomoć anđela, govorio Petru: „Mogu poslati više od dvanaest legiona anđela“; a danas, kao pobednik i Gospod, silazi čak do ada i smrti, u pratnji besplotnih vojski i nevidljivih četa, ne dvanaest legiona, nego mirijadu mirijada i hiljadu hiljada anđela, vlasti, prestola, šestokrilih i mnogookih, da bi kroz smrt uništio tiranina. Te čete su ga pratile, ali ne kao saradnici: one su Njega pratile sa strahopoštovanjem, kao Gospoda i cara, jer svesilnom Hristu nije potrebna pomoć; njihov je dug i ujedno plamena želja da stoje pred svojim Gospodom i Bogom; zato na sami mig navaljuju jedne pre drugih da ispunjavaju zapovesti, i uvek su spremne za bitku protiv neprijatelja i bezakonika; zato su i tada silazile sa Gospodom Bogom svojim u ad i podzemna obitališta zarobljenima od veka da bi u sili izvele sužnje. Tada je jedino sami svetlonosni dolazak Gospoda sa božanskim zborom obasjao čvrsto ograđenu, bezglasnu i mračnu tamnicu i okove ada, a pre svih je došao arhistratig Gavrilo i izgovorio gnusnim silama sledeću zapovest: „Uzmite vaša vrata, knezovi“, a posle njega pozvao je Mihailo: „Potresite se vrata večna“; zatim su i sile rekle: „Uklonite se, bezakoni vratari“; a napokon i vlasti sa vlašću: „Odrešite se neodrešivi lanci“; ne mislite da pristigli Gospod nije mogao ući kroz zatvorena vrata; On nam, kao odbeglim slutama, zapoveda da otvorimo večna vrata, tj. da ih slomimo: „Otvorite vaša vrata, knezovi, jer pred njima stoji Hristos, nebeska vrata; poravnite put Onome koji je došao na zapad ada, Gospod mu je ime; Njegov izlazak je kroz vrata smrtna; vi ste nairavili ulaze, a On je došao da napravi izlaz; zato ne oklevajte, otvorite vrata i hitajte; otvorite bez oklevanja; a ako se ne odlučite na to, mi ćemo narediti samim vratima da se otvore bez ruku: otvorite se vrata večna.“ Odmah nakon ovih reči nebeskih sila vrata se otvoriše, lanci odrešiše, katanci raspadoše, temelji tamnice zaljuljaše, gnusne sile dadoše u bekstvo. One baciše svoje uzde i uskliknuše: „Ko je taj Car slave? Ko je taj koji u adu čini takva čudesa? Ko je taj koji odavde izvodi usnule ovde od veka? Ko je taj koji razbija našu silu i izvodi iz adske tamnice od veka svezane?“
Tada se Gospod približi samom adskom podzemlju, gde je posebno čuvan bio u okovima prvosazdani Adam, uze ga za ruku, podiže, i reče: „Ustani, ti koji spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, i osvetiće te Hristos. Ja sam tvoj Bog i sa vlašću zapovedam sužnjima da iziđu, onima koji su u tami da se prosvetle, umrlima da vaskrsnu; zato i tebi naređujem: ustani, ti koji spavaš, jer nisam te stvorio da bi bio u adu; vaskrsni iz mrvih; ja sam život mrtvih; vaskrsni, obličje moje, stvoreno po liku mome; ustani, izađimo odavde; ti u meni i ja u tebi činimo nerazdeljivo lice; radi tebe sam ja, Bog tvoj, postao sin tvoj; radi tebe sam ja, Gospod tvoj, uzeo obličje slute; radi tebe sam ja, nadnebeski, sišao na zemlju i u ad; radi tebe čoveka sam ja, u mrtvim slobodan, postao čovek; radi tebe, izgnanog iz vrta, ja sam predat Judejcima u vrtu i raspet na drvetu. Pogledaj moje ispljuvano lice: pljuvanje sam primio radi tebe, da bi te vaspostavio u prvobitno dostojanstvo; pogledaj moje obraze koji su pretrpeli udaranja: ja sam primio udaranja da bi tvoj iskvareni lik vaspostavio u moj lik; pogledaj moja izranjavljena leđa: ja sam primio šibanje da bi uništio breme tvojih grehova koje leži na tvojim leđima; pogledaj moje ruke, probodene klinovima: ja sam ih radi tebe raširio na krstu; pogledaj moje probijene noge: one su bile prikovane za krst radi tvojih nogu, koje su utekle prema drvetu greha; ja sam stradao da bi te vaspostavio i otvorio raj; radi tebe sam okusio žuč da bi iscelio to gorko zadovoljstvo, dobijeno od hrane koja je tebi slatka; okusio sam ocat da bi uništio silu gorke čaše iz koje je tvoja smrt potekla; primio sam sunđer da bi izbrisao rukopis tvojih grehova; primio sam trsku da bi potpisao slobodu ljudskom rodu; moje rebro je iscelilo ranu tvog rebra, moj san te je probudio iz adske usnulosti; koplje kojim sam ja proboden zaustavilo je na tebe okrenuto oružje: ustani, dakle, izađimo odavde; neprijatelj te je izveo iz raja, a ja te vaspostavljam na nebeski presto, a ne u raj; ja sam ti zabranio da dotičeš označeno drvo života, ali evo: sam sam život sjedinio s tobom; ranije sam zapovedio heruvimu da čuva ulaz u raj, a sada naređujem heruvimima da ti služe; ti si se krio od Boga zbog nagote, a evo ti sakri mene, Boga istinitog, u sebi; ti si se obukao u kožne haljine da bi dokazao svoju sramotu; ali ja, Bog, obukoh se u krvavu haljinu tvoga tela: ustanite, dakle, izađimo odavde – iz smrti u život, iz propadljivosti u nepropadljivost, iz tame na večnu svetlost; ustanite, izađimo odavde iz žalosti u radost, iz ropstva u slobodu, iz zarobljeništva u rajsko naslađivanje, od zemlje na nebo: ja sam radi toga i umro i vaskrsao, da i žive i mrtve predvodim; ustanite, iziđimo odavde: jer Otac moj nebeski očekuje ovcu izgubljenu; devedeset devet ovaca, to jest anđela očekuju svoga saslužitelja Adama, kada će vaskrsnuti, kada će ustati i otići Bogu. Heruvimski presto je pripremljen; oni koji imaju da vas vaznesu na nebo brzi su u ispunjenju zapovesti; nebeska naselja su pripremljena; riznice blaga su otvorene; Carstvo nebesko je pre vekova pripremljeno; čoveka očekuju blaga kakva oko još nije videlo, uho nije čulo, i kakva na um još nisu došla.“ Kad ovo Gospod kaže, vaskrsava s Njim i u Njemu sjedinjeni Adam, vaskrsava i Eva, i mnoga druga tela, u veri od veka usnula, vaskrsli su propovedajući trodnevno vaskrsenje Gospodnje, koje ćemo i mi verujući dočekati, svetlo ugledati i zagrliti, radujući se s anđelima, svetkujući s bestelesnima, i proslavljajući Hrista, koji nas je vaskrsao iz propadljivosti i oživotvorio. Njemu slava i moć sa bespočetnim Njegovim Ocem, i sa Svesvetim i blagim i životvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 
Preveo
Miroljub Avdalović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *