СВЕТО И УЗВИШЕНО СЛУЖЕЊЕ СВЕШТЕНИКА БОЖИЈЕГ
(СВЕТОВЊАКА И МОНАХА)
КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО
Из Речи Божије и учења Светих Отаца
III
САГЛАСНО СА НАЗИВИМА, И ЖИВОТ ЈЕРЕЈА ТРЕБА ДА БУДЕ СВЕТ
Сагласно вашим светим и освећеним именима, свештеници Господњи, служитељи Бога вашега (Ис.61,6), и живот ваш треба да, уз помоћ Божију, буде свет и освећен. Сам небески Првосвештеник Господ Исус Христос се у предсмртној молитви својој Оцу небеском молио за вас: Посвети их истином својом… Ја њих послах у свет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином (Јн.17,1719). “Учини их светима, ради светог служења Цркви мојој. Посвети их истином у Духу Светом, ради особитог служења самој истини Оеванђелској), која је Слово твоје, или учење твоје… Посвети их, тј. одвој их себи на особито служење у речи истине, даруј им силу и нарочите дарове који су за тако нешто потребни, и прими их као жртву која је теби посвећена, коју они приносе у служењу до самоодрицања” (Архимандрит Михаил, Тумачење Јеванђеља, стр. 544).
По Светоме Господу Исусу Христу, који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер, је написано: Будите свети, јер сам ја свет (1.Пт.1,15-16). Желећи да видите добре дане у вашем светом животу, уздржавајте свој језик од зла и усне ваше од преваре, уклањајте се од зла и чините добро, и тражите мир са свима (1.Пт.3,10-11). Господа Бога освећујте у срцима својим (ст. 15) молитвама, имајући добру савест (ст. 16). Јер, очи Господње су обраћене на праведнике, и уши Његове на молитву њихову (ст. 12). Сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашему (Рим.6,11). “Држите у уму и срцу свом да сте већ мртви за грех и живи само за Бога. Не допуштајте никакав покрет ка греху, а ка животу у Богу усмеравајте све своје жеље… Тако чините ради Христа Исуса, у ко^ге је спасење наше… Сједињавајући се са Њим вером и благодаћу кроз Свете Тајне, ми можемо бити у Њему само уколико смо мртви за грех и живи само за Бога” (епископ Теофан).
Нека не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га слушатеу похотама његовим (Рим.6.12). “Ради очувања светости немојте слушати греховне жеље. Ви сте произвољењем умрли за грех једном за свагда тако што сте прихватили смртну мржњу према греху и љубав према истини” (епископ Теофан). Нека не царује грех. “Како грех царује? Не сопственом снагом: ти га, због своје немарности, слушаш у похотама његовим. Препуштати телу власт и све друго није на част [човеку], већ, напротив, представља крајње ропство и врхунац бешчашћа” (свети Златоуст). Дајте телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје словесно богослужење (Рим.12,1). Свети Златоуст говори: “Како тело може да буде жртва? Уколико не гледа ни на шта лоше, око је постало жртва. И језик који не говори ништа срамно постаје принос. Исто тако, и рука која не чини ништа безаконо постаје жртва паљеница. Међутим, ни то није довољно: ми треба да чинимо добро – нека рука даје милостињу, уста нека благосиљају увредиоце, слух нека се стално упражњава у слушању Речи Божије”… “Апостол наглашава да своје удове, које приносимо на жртву самом Цару васељене, Богу, треба да учинимо беспрекорним… Одсецимо од њих сваку нечистоту. Све док у њима има нечег нечистог, они неће бити жртва. Око које гледа на предмете који изазивају сладострашће не може да се принесе као жртва. За жртвоприношење није погодна ни грабљива, ни лакома рука. [Исто важи] и за стомак који робује сластољубљу и који страст распаљује на задовољства, за срце које гаји гнев или нечисту љубав и за језик који говори срамне [ствари]” (свети Златоуст). “Шта представља словесно служење? Оно је духовно служење. Онај ко служи и свештенодејствује у дому Божијем, при служењу се удубљује у себе и постаје побожан, без обзира на то какав је у друго време. И ми смо дужни да целог живота будемо у расположењу духа које поседују они који служе Богу и свештенодејствују. То ћеш постићи уколико сваког дана будеш приносио жртве Богу. Ти ћеш постати свештеник свог тела и душевних врлина уколико приносиш час целомудреност, час милостињу, час кротост и трпљење. Чинећи тако, вршићеш словесно служење, које нема ничег телесног, грубог и чулног” (свети Златоуст).
Ви сте светлост свету… Христос је мислено Сунце, тиха светлост, а ви сте зраци тог Сунца који разгоне греховну таму која обавија свет, који светлошћу богопознања просвећују умове и наравственост духовних слепаца, те светом љубављу греју верујуће. Ви сте светиљке упаљене на свећњаку да свима светлите својим светим животом. Тако да се светли светлост ваша пред људима, а највише пред духовним чедима које је Бог уручио вашем руководству, те да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,14-16) ради вашег смирења, кротости, побожности, свакидашњег трезвоумља и других освећених врлина које су својствене пастирима. Будите вu, дакле савршени, по беспрекорном животу (колико је уопште могуће немоћи људској), као што je савршен Отац ваш небески (ст. 48), како пастви не бисте дали никакав повод за прекор. Никако ни у чему, браћо света, не дајте спотицање, да се служба не куди (2.Кор.6,3), већ представљајте себе као узоре, као што и треба да живе слуге Божије (ст. 4), како би свако од вас могао смело да каже: Због тога и сам се трудим да, у свом служењу, имам чисту савест свагда пред Богом и људима (Дап. 24,16).
Јереји Божији, вама су Божанском благодаћу, која исцељује немоћи и допуњује недостатке, у рукоположењу епископа дате све божанствене силе које су потребне за живот и побожност, те драгоцена и превелика обећања. Стога на ово уложите сву ревност вашу па појавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,37). Према томе, браћо, постарајте се још већма да, таквим Божанственим врлинама, своје јерејско призвање и избор на служење светој Цркви утврдите (ст. 10). Благовесници (еванђелисти), пастири и учитељи, нека се у вама уобличи Христос (Гал.4,19), који вас је дао Цркви својој за усавршавање светих у делу служења, на сазидање тела Христова (тј. Цркве верујућих), док не достигнемо сви у јединство вере и познања, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,1113). “Пастири и учитељи јесу епископи и свештеници. Апостол их [набраја] као последње, иако су, у ствари, први у напорима изграђивања Цркве и тада, и касније, и сада. Епископи су прејемници апостола, а свештеници њихови најближи помоћници. Епископу се поверавају душе. Међутим, пошто не може свуда доспети сам, он свој посао дели са другима који су способни да га понесу. Свештеници су очи, руке и ноге епископа. Епископ са свештеницима представља једно нераздељиво пастирство” (епископ Теофан). Благовесницима се могу назвати и мисионари који се сада труде на свим поприштима. Блажени Јероним говори: “Пастир је дужан да буде и учитељ: у Црквама не треба да на себе узима пастирство онај ко не може да учи паству. Свако црквени предстојатељ мора бити пастир и учитељ, пастир оваца, учитељ људи”.
За усавршавање светих… “Светима су названи верујући” (Икуменије). Усавршавање, пак, јесте довођење нечег у њему својствен чин и ред. Примењујући ово значење на верне, под усавршавањем треба да схватимо њихово довођење у ред и поредак и истрајавање у њему, тј. понашање у коме ће свако да буде на свом месту и да своје дело ради како треба. Са унутрашње стране оно представља склад настројења њихових умова и срдаца, њихових мисли, осећања, расположења и целог живота са захтевима Хришћанства или са животом у Христу и у благодати Светог Духа. Спољашње управљање и унутрашње душевно назидавање или старање о спасењу верних пројављиваће се [на следеће начине]: онога ко је усрдан треба усмерити на боље; у ономе ко је ослабио треба пробудити ревност; онога ко се уклонио у страну треба извести на прави пут; онога кога притиска туга треба утешити и охрабрити; онога ко се прихвата нечег што му не приличи треба уразумити; оне који су се посвађали треба помирити; где је присутна увреда треба пресудити праведно; где се угњетава сиромаштво треба указати помоћ; где нема разумевања треба пружити објашњење; ономе кога обарају страсти треба указати како се оне савлађују. И тако треба чинити увек: понекад речју, понекад делом, понекад строгошћу, понекад нежношћу, понекад појединачно, понекад заједно, узимајући у обзир само једно, тј. да сви буду савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак.1,4) (епископ Теофан).
Дело служења представника Цркве обухвата све што се дешава у Цркви: све црквене чинове – молитвене, освећујуће, и дејствене (свете тајне). То је срце пастирског труда… Пастиру, врши све то богоугодно и видећеш дивне плодове свог пастирства невидљиво тајанственр спасење пастве (епископ Теофан).
“Сазидавањем тела Христова, једине васељенске Цркве, свети оци, наши црквени тумачи, уствари именују труд служења за спасење душа” (епископ Теофан). “Најзад, На пастирима лежи дело служења како би молитвеним, освећујућим и тајинственим свештенодејствима све узвели ка духовном богоопштењу, како би Бог био у свима и сви у Богу. То је мера раста пуноте Христове. Апостол говори да у Христу Исусу обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). И о Хришћанима сам Господ говори: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега, и њему ћемо доћи, и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Ето мере раста која одговара пуноти Христовој” (епископ Теофан).
За свето, велико и многотрпно служење Светој Цркви, за ваше спасење и спасење стада вашег, нека би вам Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе, дао Духа мудрости и откривења да га познате: и просвећене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива Његовог, и какво је богатство славе наслеђа Његовог у светима (Еф.1,1718). Свети апостол се моли за вас “да вас Бог удостоји све већег богопознања и познања тајни домостроја спасења… Хришћанском познању нема краја… Дух је дар мудрости и откривења од Духа Светог, који се полаже у чиста срца верујућих… Право хришћанско познање и до сада има један благодатни извор – дух премудрости” (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: “Да вам да Духа мудрости, значи да узвиси и окрилати ум ваш, будући да у супротном случају није могуће познати тајне Божије… Дух открива све и разјашњава тајне Божије. Знање тајни Божијих припада само Духу, који испитује и дубине Божије (l.Kop.2,10). “Просвећене очи срца… У делу хришћанског познања чисто срце деловањем благодатног дара мудрости задобија очи којима може да гледа” (епископ Теофан). Блажени Теофилакт говори: Просвећене очи… да би сте знали… значи да вам се даје дар да будете просвећени Духом. Јер, ми ни на који начин нећемо познати скривене тајне уколико нам их Дух не открије. Телесни човек не прима што је од Духа Божијег (l.Kop.2,14)”. “Богатство славе свети Златоуст објашњава као неисказиву славу. И заиста, која реч је у стању да представи славу које ће се једном удостојити свети? Да би то схватио, људском разуму је заиста неопходна благодат”. У светима… “Уколико истрају као свети и чисти и задрже достојанство синова Божијих по благодати, призвани ће, без сумње, наследити богату и неисказиву славу у вечности” (епископ Теофан).
Браћо, живите достојно светог Јеванђеља Христовог (Фил. 1,27). “Живите онако како приличи грађанима Царства Христовог… како захтева Јеванђеље Христово. А Јеванђеље захтева: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк.8,34)” (епископ Теофан). Дух живота у Христу Исусу се састоји у следећем: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24). “Строги подвижнички живот јесте печат јеванђелског живота” (епископ Теофан). Са страхом и трепетом градите спасење своје и богопреданих духовних чеда, како би Бог био онај који чини у вама и да хоћете и да творите no Његовом благовољењу (Фил.2,1213). “Онај ко је стекао страх Божији, без сумње ће бити у свему исправан не само споља, већ и унутра, по срдачној побуди” (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: “Свети апостол Павле не жели само да га слушате, већ и да са страхом и трепетом градите своје спасење. Јер, онај ко живи без страха не може учинити ништа благородно и чудесно. И не просто са страхом, већ и са трепетом, који је виши степен страха… Такав страх је имао Павле. Због тога је и говорио: Бојим се да nponoвeдајући другима не будем сам одбачен (l.Kop.9,27)… Како може да се роди такав страх? Он ће се родити уколико будемо помишљали да је Бог свуда присутан, да све чује, да све види – не само речи и дела, него и све што се дешава у срцу и у дубини душе. И суди намере и помисли срца (Јев.4,12). Уколико стекнемо такво настројење, ми нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити било шта лоше… Служите Господу са страхом, и радујте му се са трепетом (Пс.2,11). Апостол није рекао: “Изградите спасење”, него: Градите, тј. уложите велико старање”.
“Као подстицај за страх Божији апостол наводи мисао да сам Бог делује у нама, тј. у нашим добрим жељама и поступцима” (епископ Теофан). “Памти да је Бог свагде, па и са тобом и поред тебе… Не бој се што сам рекао: Са страхом и трепетом. Ја сам то рекао не да бих те зауставио, нити што бих врлину сматрао нечим недостижним, него да би ти био пажљив и да се не би расејавао. Уколико пројавимо пажњу и усрдност, Бог ће све учинити. Буди храбар, јер је Бог онај који чини у вама” (свети Златоуст). По благовољењу, значи по љубави према Богу, из угађања Њему, да би се остварило оно што му је угодно и што је по вољи Његовој. Овде апостол показује и уверава да заиста Бог делује. Јер, Он жели да ми живимо по Његовој вољи… да живимо праведно (свети Златоуст). “Благовољењем је апостол назвао благу Божију вољу. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4)” (блажени Теодорит).
Све што сте учинили за спасење, браћо, и све што је за вама заборављајте, а стремите ка ономе што је пред вама, и са усрдношћу трчите према циљу ради награде небеског призвања Божијег у Христу Исусу (Фил.3,13). “Апостол је рекао “заборављајте”, да би вас учинио пажљивијим. Јер, када учињено предајемо забораву, ми постајемо најревноснији, будући да сву усрдност управљамо на оно што још није испуњено… Када стремимо значи да покушавамо да доспемо до онога што још нисмо достигли… На небу пребива Онај ко даје награду, на небу је припремљена награда трудбеницима. Погледај колики је простор – њега треба претрчати; погледај колика је висина – тамо треба узлетети на крилима духа… Гледај горе где се налази награда. И каква је то награда? Царство небеско, вечни мир, слава са Христом, и безбројна блага, која је немогуће изразити речима” (свети Златоуст).
Наше живљење је на небесима (Фил.3,20). “Немојмо тражити мира овде на земљи, већ пожелимо да постанемо славни тамо где је и живљење наше” (свети Златоуст). Стремећи у отаџбину небеску, у горњи Јерусалим, браћо моја, и узводећи и стадо своје, мислите и чините оно што је истинито, што је поштено, што је праведно, што је чисто, што је достојно љубави, што је на добром гласу, било која врлина, било што похвале достојно (Фил.4,8). “Што год је истинито. Истинито је све оно што је Богу било угодно да нам открије. Проучавајте те истине и испуњавајте њима ум свој… како би размишљали у складу са њима. У том случају, кад почињете о нечему говорити, ви ћете све говорити у складу са њима” (епископ Теофан). “Молим вас да речи украшавате истином” (блажени Теодорит). “Савршена истина је исто што и врлина, а лаж је исто што и порок. Јер, лаж је и задовољство које долази од порока, као и слава његова и све што је у свету” (свети Златоуст).
Што год је поштено, праведно, чисто… “Поштење, праведност, чистота срца… Поштење и праведност обухватају спољашње понашање, а чистота се односи на унутрашње расположење и намере” (епископ Теофан). “Поштеним се означава спољашње, а чистим – душевно достојанство” (свети Златоуст). “Живот обасјавајте поштењем и праведношћу” (Теодорит). “Што год је чисто, речено је као супротност изразу: Који мисле оно штоје земаљско” (свети Златоуст). Апостол саветује да “радимо оно што је угодно Богу” (Теодорит).
Што год је достојно љубави, што год је на добром гласу… “Треба помишљати и чинити оно што је достојно љубави, уосталом без човекоугађања, и што је на добром гласу, премда без таштине”… “Оно што је достојно љубави означава нежност хришћанске љубави. Не снисходећи пороцима и страстима других, она ипак никога не одбацује од себе, успевајући да меко прође до срдаца и положи позив на исправљање… Узор љубави су поступци мајке која нежно воли децу… Немогуће је, пак, описати како је љубазно лице које је испуњено истинским хришћанским духом. Сама његова појава саопштава сладак мир и неодољиво привлачи… Љубав сама по себи произилази из духа и живота у Христу Исусу, као што мирис руже излази из ружиног цвета”. Било која врлина, било што похвале достојно. “Само врлина и оно што је достојно похвале нека буде предмет ваших мисли, подухвата и трудова” (епископ Теофан). То мислите. Апостол хоће да из наших душа изагна сваку злу помисао. Јер, од злих помисли произилазе зли поступци” (свети Златоуст).
Владајте се достојно Господа угађајући му у свему, будите плодни у сваком добром делу и растите у познању Бога (Кол.1,10). Свети Златоуст говори: “Ми се не молимо само да знате, већ и да самим делима показујете своје знање. Јер, онај ко зна, а не чини биће кажњен. И не владајте се тако само једном, већ увек и у свако време. И као што је неопходно да се тако владамо, тако је неопходно и да правилно живимо”. Блажени Теофилакт пише: “Апостол говори да треба да живимо тако што ћемсгу свему угађати Богу. Како, наиме? Управо тако што ћемо чинити свако добро дело. Где је свако дело добро, тамо је и свако угађање Богу. Уколико се будете владали достојно Бога у добрим делима, ви ћете уједно узрастати и у познању Бога”.
Тражите оно што је горе… мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол.3,12). “Тражити оно што је горе значи свим снагама стремити ка непрестаном живом општењу са Богом. Тражите Бога и биће жива душа ваша (Пс.68,33). Тражити оно што је горе значи тражити небеско: то се обично изражава кроз искање Царства небеског, Царства Божијег. Међутим, Господ је рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Стога и оно што је горе треба да тражимо тако што ћемо ући унутар себе: ту, у срцу свом, ми ћемо започети да се успињемо ка Богу живом, кроз Господа Спаситеља, у Духу Светом” (епископ Теофан).
Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи… “Ваш живот није овдашњи, већ други – (на небу)… Ви не треба да тражите оно што је овде” (свети Златоуст). “Ви сте умрли, говори свети апостол, за оно што је доле и стога не треба да га тражите… Наш живот је горе и ми треба да мислимо о ономе што је горе… живећи животом који је у Богу и који није видљив за телесне очи” (блажени Теофилакт).
Ваш живот је скривен са Христом у Богу (Кол.3,3) Сам Господ је рекао: “Ја сам у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама (Јн.14,20). То је златни ланац. Господ је објаснио и како се он образује: Нико не долази Оцу осим кроза мене (ст. 6), и још: Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац који ме посла… Свако ко чује од Оца и научи, долази к мени (Јн.6,4445). Бог Отац све привлачи Сину, а Син их приводи Оцу… Стога о Богу помишљајте и о Божанском мислите. Где је живот ваш, тамо треба да буде и срце ваше” (епископ Теофан).
Обуците се, дакле, као изабраници Божији, јереји, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост (Кол.3,12). “Одложите срамну одећу страсти и обуците се” (епископ Теофан). “Том речју се показује лакоћа врлине… Ми лако можемо прихватити врлину као што лако облачимо одећу… Нама се саветује да врлину треба да имамо непрестано и да се њом користимо као са највећим украсом: онај ко је нема јесте сраман и ружан” (Теофилакт по светом Златоусту). “Наг себе покрива срамом: исто је и са обнаженим од врлине. Стога треба да увек имамо врлину уз себе, као што имамо одећу” (Икумениje).
Као изабраници Божији, свети и љубљени… “Саветовање Христов апостол сједињује са похвалом: од тога, наиме, оно добије снагу” (свети Златоуст). “Ви сте избраници, ви сте свети, ви сте вољени. Колико се само ватре додаје ревности уколико се такви називи приме к срцу! Ви сте изабраници. Зар постоје људи као што сте ви? Међутим, Бог је вас изабрао између многих, давши вам предност пред другима. Он ce нада да ћете се држати достојно Оног који вас је изабрао. Ви сте свети”… (епископ Теофан).
Обуците се у милосрђе… “Милосрђе је сведушна милостивост са саучешћем за сваког ближњег, као за свог сродника, слично родитељској бризи о деци” (епископ Теофан). “Ви треба да се старате један о другом, као што се очеви старају о деци” (свети Златоуст).
Доброту… “Доброта је готовост да се у сваком случају и делом пројави душевно саучешће према добру других, тј. спровођење у дело свега онога што је другима потребно и корисно” (епископ Теофан).
Смиреноумље… “Онај ко је милосрдан и милостив заборавља на себе и по природи је смиреноуман… Тако милосрдан, он је другима – све, а за себе – ништа… Код онога, пак, ко није смирен и милостив, све је обрнуто… Он говори: “Све само за друге! Треба и о себи помислити”. И он стиска руке, будући да му је саможивост већ стиснула унутрашњост”… (епископ Теофан).
Кротост… “То је многообухватна врлина која се ничим не смућује и која никога ничим не смућује”…
Дуготрпељивост. “То је постојано и неизмењиво трпљење непријатности, клевети, оптужби, вређања, угњетавања, гоњења… која бивају од људи, по наговору непријатеља” (епископ Теофан).
Блажени Теофилакт сва ова добра расположења изводи једно из другог, стављајући на чело – милосрђе. “Код оног ко се обукао, говори он, у милосрђе, саме по себи се пројављују и све остале врлине”. “Доброта, која је рођена од милосрђа, рађа смиреноумље, будући да је милосрдан уједно и смиреноуман. Од смиреноумља долази кротост, с обзиром да је горд уједно и гневљив. Од кротости долази дуготрпљење, које представља великодушност”.
И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега (Кол.3,17). “Чинити све у име Господа значи све обраћати у славу Његову, тј. да му буде угодно… Ми свако дело треба да окружујемо молитвом Њему, тј. да га са молитвом вршимо и да га са молитвом окончавамо, на почетку иштући благослов, током обављања просећи помоћ, и на крају узносећи благодарност: јер, Он је у нама и кроз нас Савршитељ свога дела” (епископ Теофан). Свети Златоуст говори: “Тамо где се призива Христос, неће се наћи ништа мрско, ништа нечисто. Било да једеш, или пијеш, или идеш на пут (са светим циљем), све чини у име Божије, тј. призивајући Бога у помоћ. Прихватај се за дело тек пошто се помолиш Богу… Нека код тебе не буде ничега светског (грешног), ничега житејског: све чини у име Господње, и све ће код тебе бити успешно. Све оно што запечатиш именом Божијим испашће сретно. Њиме се истерују демони и одстрањују болести: утолико пре ће оно олакшати вршење дела… Све чинити у име Господа Исуса значи исто што и заповест коју апостол износи на другом месту: све чинити у славу Божију (l.Kop. l0,31)”.
Да се владате поштено (1.Сол.4,12). “Ваше свештеничко понашање треба да буде чисто, светло, да заслужује опште одобравање, тако да нико ништа о вама не моме да каже ишта лоше” (епископ Теофан). У складу са вашим чистим животом и ваше стадо ће водити чист и поштен хришћански живот.
Јер, сте ви сви, браћо, синови светлости и синови дана (1.Сол.5,5). “Синови светлости су синови Онога ко је светлост свету, просвећени Његовим јеванђелским учењем и препорођени благодаћу Светог Духа. (Они ће остати такви уколико поживе) у светлости лица Божијег и по вољи Његовој – светли познањем, животом, надама”… (епископ Теофан). “Синови Божији су они који чине оно што је угодно Богу. Синови дана су они који чине дела светлости” (свети Златоуст).
Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо трезни (ст. 6), умољава нас свети апостол. “Немојмо спавати, тј. немојмо живети у немарности и забораву за Дан суда Христовог. Бдијмо и будимо трезни, тј. пазимо на себе… Немојмо допустити рђаве мисли, нечиста осећања, греховне склоности, страсне заносе и порочна дела. Спаситељ заповеда – Свима говорим: Стражите (Мк.13,37; Лк.21,34-36). И свети апостол Петар поучава: Будите трезвени и бдите… (1.Пт.5,8). А свети апостол Павле на другом месту каже: Бдите, стојте у вери, мушки се држише, снажише се (1.Kop.16,13)” (епископ Теофан).
Свети Златоуст говори: “Затварати духовне очи и предавати се греховном сну – није дело природе, већ произвољења. Бдијмо, говори свети апостол, и будимо опрезни. Јер, и онај ко бди може да заспе уколико не чини добро. Због тога је он и додао: И будимо опрезни. Заиста, и онај ко бди, уколико није трезвен (нарочито – сачувај Боже – ако упадне у нетрезвеност од вина), и дању се може подвргнути безбројним опасностима. Трезвеност је појачање бдења”.
А ми који смо синови дана, будимо трезни и обучени у оклоп вере и љубави, и с кацигом наде спасења (1.Сол.5,8; уп. 2.Кор.10,4; Рим.6,13; 13,12; Еф.6,11). Свети Златоуст каже: “Није довољно бдети и бити трезвен: треба бити и наоружан (а нарочито војник Христов – јереј). Јер, онога ко нема оружја, чак и ако је бодар и трезвен, разбојници могу одмах усмртити. Према томе, ко ће сметати непријатељу да забоде мач у нас уколико останемо без оружја, уколико смо наги и још спавамо? Због тога нас и опомиње апостол”. “Нека нас, каже овде свети апостол, уместо оклопа огради вера у Бога и љубав према ближњем, док ће неуништива кацига за нас бити уздање у обећано спасење” (блажени Теодорит).
“Син дана је испуњен вером, љубављу и надом. Светао је и његов поглед на све што постоји и што бива по вери; светла је и савест због неизостављања дела љубав;и; светло је све около и унапред од. уздања и преданости вољи Божијој: Ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рим.8,31). Ето какав је онај ко истински бди и ко је истински трезан” (епископ Теофан).
Бог одреди да добијемо спасење кроз Господа нашег Исуса Христа, који умре за нас (1.Сол.5,910). “Да добијемо спасење, тј. да стекнемо спасење. Бог нас је стекао за себе, купио нас, давши за нас највишу цену – Крв Јединородног Сина свог. Имајући такав доказ љубави Божије према нама, ми треба да имамо веру у Њега, љубав према Њему и према ближњима и добру наду да ће нас, тако скупо купљене, спасти” (Икуменије) Господом нашим Исусом Христом. И нема ни у једноме другоме спасења (Дап.4,11).
Свети Златоуст каже: “Бог нас је призвао не да би нас погубио, него да би нас спасао. Он је Сина свог дао за нас (Јн.3,16). Он толико жели наше спасење да је дао Сина свог: и то не само да га је дао, него га је дао – на смрт. Из таквих размишљања рађа се нада. Стога, човече, не падај у очајање прилазећи Богу, који није поштедео чак ни Сина свог. Не плаши се садашњих невоља. Зар ће Онај ко је дао Јединородног да би те спасао и истргнуо из пакла, зажалити да да било шта ради твог спасења? Треба очекивати све добро и велико: јер, главно смо, ако верујемо, већ добили… Због тога треба да Га волимо. Јер, би било крајње безумље не волети Оног који нас је толико заволео”.
А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока (1.Сол.5,23). И ви са своје стране употребите сво старање како би вас учинио светим, непорочним и невиним пред собом (Кол.1,22), како нигде у вама не би остало никакве мрље ни боре, или што томе слично, него како бисте постали свети и непорочни у свему (Еф.5,27), очишћени од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1), ради светог, великог и узвишеног свештеничког служења.
Питали су једном светог и блаженог оца Симеона Новог Богослова: “Какав треба да буде свештеник”. Он је одговорио: “Ја нисам достојан да будем јереј. Међутим, врло добро знам какав он треба да буде. Као прво, он треба да буде чист не само телом, већ и душом, и уз то без икаквог удела у греху. Као друго, он треба да је смирен не само по спољашњем држању и деловању, него и по унутрашњем настројењу. Осим тога, предстојећи свештеној и светој трпези, он треба да, видећи чулне свете дарове, мислено сагледава Божанство. И не само то: Онога ко је невидљиво присутан у даровима, он треба да стекне, како би приметно живео у њему, у његовом срцу. На тај начин, он ће са смелошћу моћи да узноси мољења Богу. Он ће, разговарајући као са пријатељем, говорити: Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје. Ова молитва показује да онај ко је изговара у себи има живог истинског Сина Божијег, заједно са Оцем и Светим Духом. Ја сам видео такве презвитере”.
Говорио је он још нешто, наводно о неком другом, док је, у ствари, прикривао себе и бежао од људске славе. Да то објави био је приморан љубављу према ближњем и општом користи. “Ја сам то чуо, говорио је он, од једног монахајереја, који ми се поверио као свом пријатељу. “Увек кад сам служио Литургију (говорио је он), ја сам видео Духа Светог, као што сам га видео и када је сишао на мене у време рукоположења. Митрополит је нада мном читао молитву јерејског посвећења и евхологиј (омофор са положеном руком) је лежао на мојој јадној глави”. Ја сам тражио да ми објасни каквим га је видео и у каквом образу? Он је рекао: “У простом и безвидном. У ствари – као светлост. Угледавши, дакле, нешто што никад раније нисам видео, ја сам се зачудио и почео да размишљам шта би то могло да буде. А Он је тајанственим, али јасним гласом рекао: , Ја тако силазим на све пророке, и апостоле, и садашње изабранике Божије и свете. Јер, ја сам Свети Дух Божији'”” (Руско Добротољубље, том 5, ст. 63-64).
По образу јереја, који је изобразио свети отац Симеон Нови Богослов, сваки свештеник Божији може да провери себе, тј. да види шта му недостаје, те да са крепким вапајем смиреноскрушено умоли великог Првосвештеника (који може састрадавати немоћима нашим – Јев.4,15), да му дарује оно што му недостаје. На тајну, пак, силаска Светог Духа, коју износе свети оци, треба да обрате посебну пажњу и сместе је у срцима најчаснији младићи који се спремају на велики подвиг свештенства, како би чисто и свето поживели и како би се удостојили да се “огањ благодати Светог Духа усели у земљане судове њихове, да преизобиље силе буде од Бога (2.Кор.4,7), те како би били достојни изабраници за многострадално и равноанђелско служење јереја Божијих”.
