NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETI SAVA

SVETI SAVA

 

ŽIVOT SVETOG SAVE
 

Neimar
 
Iz Rasa je u Vatoped stigla nova kesa zlatnika, sa nekoliko zlatnih i srebrnih sasuda i drugih predmeta, rad poznatih zlatara iz Rasa, Prizrena i Skoplja. Tu su bile još i trube svile, brokata i prekrivača za upotrebu u crkvi. Tu je bila i velika količina tkanog platna za mantije monasima, pa čak i konja potrebnih za vuču i jahanje u toj zemlji bez puteva. Roditelji su sve to poslali svome dragom čedu, iako su dobro znali, da on neće ništa od toga zadržati za sebe.
Sava je mudro upotrebio kraljevske poklone. Pre svega, razdeli nešto materijala za mantije usamljenim isposnicama, nešto je i dao manastirskom hramu, što je i bilo namenjeno. Zatim igumanu i ostaloj bratiji, što je njima namenjeno. Dobar deo novca zadrža za zidanje, koje je nameravao da otpočne u Vatopedu. Vatopedski iguman mora da je bio poslovan čovek, jer je vrlo dobro znao zašto je zvao sina bogatog župana, da dođe i nastani se u manastiru. Da, ne uzimajući sitne čovečije planove, Bog ima u vidu svoj veliki, određeni plan za svoje izabranike.
Trebalo je još novih zgrada u manastiru za monahe čiji se broj stalno povećavao. Sava podiže nekoliko takvih sa dva ili tri sprata. Jednu je rezervisao za sebe i svoga oca rekavši: „Ako Bog da, ja i moj gospodin otac ćemo ovde stanovati u našoj sopstvenoj kući.“ Svakako, nije mislio da će njemu i ocu trebati ceo konak, već da će konak biti srpska kuća, za Srbe monahe u budućnosti. Zatim otpoče zidati tri crkve zvane pomoćne kao tri draga kamena. Prvu, iza Velike crkve, posveti Presvetoj Djevi, drugu Svetom Jovanu Zlatoustu i treću Preobraženju Gospodnjem. Ova poslednja je bila sazidana na vrhu najveće od ukupno deset kula. Sve tri su ozidane od kamena i cigle, a pokrivene kamenim pločicama, kojih ima u izobilju u svetoj Gori. Prekrio je i Veliku crkvu olovom. Osim toga, obnovi i mnoge druge sporedne zgrade. „I mnoge druge potrebe u manastiru podmiri, što je teško sve nabrojati.“ Zbog toga Savu Uprava manastira odlikova titulom „Drugi osnivač Vatopeda.“ Prvi osnivač bio je car Teodosije Veliki (346-395).
Izgleda da je Sava imao unutrašnju pokretnu silu da gradi. Tu osobinu je nasledio od oca. Prilikom izvođenja radova on nije samo davao uputstva i vodio nadzor, već je i lično radio kao običan radnik. Pored svega ovoga on je obavljao svoje svakodnevne dužnosti u crkvi, kuhinji i Fandariku. Vozio je čamce sa tovarom, lovio ribu, pekao hleb, radio u polju i vinogradima, brao masline i smokve, sekao drva, putovao kao kurir do Prota i u druge manastire, čitao na bogosluženjima i pevao u horu. On je uvek bio spreman da svakome pomogne. Bio je uvek nasmejan, nikad umoran, nikada se nije žalio na umor. Iz njegovih izrazito plavih očiju sijali su iskrenost i prijateljstvo. Kao što je bio najomiljeniji princ na dvoru svoga oca, tako je postao i najvoljeniji monah u Vatopedu.
Uporedo sa svima ovim spoljašnjim i unutrašnjim aktivnostima, Sava je neprekidno radio na svom duhovnom usavršavanju. Zidajući vidljive crkve, on je istovremeno gradio nevidljivi hram u svojoj duši. Posmatrajući stvorene stvari, razmišljao je o njihovom Tvorcu. Gledajući svoju sabraću monahe, mislio je o anđelima. Njegove su usne stalno bile u pokretu, običaj kod svih pravih monaha. To je neprekidno izgovaranje „umne molitve“, koju je naučio od velikih isposnika. Molitva je kratka: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ Vrednost ove umne molitve je veoma velika, uveravaju nas oni koji je stalno upražnjavaju. Ona je bila poznata ocima u Egiptu i na Sinajskoj Gori pre Svete Gore. Monah koji je izgovara zaštićen je od nepoželjnih misli, srce je sačuvano u čistoti, zli dusi su oterani, a slabost i strah iščezavaju. Dokazano je da su oni, koji su se usavršili kroz ovu unutrašnju aktivnost, u stanju da nastave sa molitvom čak i u snu. I Sava se trudio mnogo da postigne duhovno savršenstvo.
Ovakvim napornim životom, unutrašnjim i spoljašnjim, Sava je živeo svih deset godina u Vatopedu, sve dok nije ponovo sreo svoga sedog oca. Ovo poslušanje bilo je za mladog čoveka kao što je on, veoma teško, skoro ravno raspinjanju. Ali, Božjom pomoću on je junački izdržao i uspeo da pokori sve zle i nepotrebne želje svoga tela, i da ih zameni svetim, čistim i uzvišenim. Na kraju njegovo telo nije imalo više vlasti nad dušom, kao što kola nemaju nad vozačem.
Za vreme ovih deset godina, Sava i Nemanja su izmenjivali mnogo pisama, moleći jedan drugoga da dođe u posetu. Otac je želeo da pre svoje smrti još jednom vidi sina. Sava, pak, moljaše oca da dođe u Svetu Goru, da tu provede svoje poslednje dane u pripremanju za drugi svet. Njegovo poslednje pismo upućeno Nemanji bilo je vrlo strogo i skoro preteće. „Ako se ti oglušiš o moje reči (poziv)“, pisao je Sava, „napusti nadu da ćeš me videti u drugom životu.“ Istovremeno, predložio je svojoj majci Ani da se povuče u ženski manastir i da tamo primi monaški zavet.
Ovo pismo urodilo je željenim plodom. Ono je pripremilo put za sastanak oca i sina, iako ne u rodnoj zemlji Velikog župana, već u stranoj, koju je Sava napravio duhovnim domom za obojicu; pa čak i za generacije Srba u budućnosti.
 

   

Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *