СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Бегунац
 
“Таштина над таштином”, све је таштина, записао је двадесет један век пре Растка један стари цар, који је био огрезао у задовољства овога света. Приближујући се мрачном гробу, и не очекујући после смрти ништа друго осим казне Божје, ова његова безнадежност била је природна.
Седамнест векова пре Растка, индијски принц Гаутама Буда, живео је животом веселим и пуним задовољстава. Имао је сина и жену. После своје тридесете године, он се разочара у свој живот, напусти свет и породицу, па се повуче у шуму као просјак, монах. Од тада поче убеђивати своје земљаке да је све што постоји таштина и да је једино спасење од тога у непостојању и ништавности.
Исто тако је и савременик нашег принца, Фрањо Асишки прошао кроз све загађене воде развратног живота, пре него се освестио, и ради љубави према Христу напустио све то варљиво шаренило света.
Ипак је случај Растка тешко упоређивати. Јер је он већ у својој седамнаестој години сагледао сву таштину света. И без пробања светских уживања, он је сагледао њихов болни крај. Без чињења и једног озбиљног греха он је знао кобне последице. Иако се уздржавао од сваке физичке похоте, он је на другима посматрао њихово разарајуће дејство.
Он је био безазлен у души и телу као јутарња роса. О Растку, каже стари биограф: “Он је посматрао и видео како су царства и земаљско богатство, светска слава и луксус бучни, променљиви и пропадљиви; он је исто тако сагледао сву видљиву лепоту како ишчезава као сенка”.
Растко се у такав свет разочарао. Необично интелигентан и веома осетљив, он је видео слику света како се непрестано мења; точак људске судбине се брзо окреће, а бездана јама смрти гута све. Је ли онда смрт једина стварност, а живот случајан у овом свету? Или обрнуто? Христос је открио и доказао да је обрнуто. Стога је Растко желео да своју душу заручи за Господара живота. Онда је јасно зашто је он избегао свако друго заручење. Његова млада душа је чезнула за најбољим, најсигурнијим и најузвишенијим. Светогорски монаси су само помогли да расте семе, које је већ дуго било проклијало у Растковом срцу.
Један једини разлог због кога се млади принц неко време колебао била је љубав према својим драгим родитељима. Али је чак и ова веза попустила када је чуо старог монаха, који је наглашавао Христове речи: “Онај који воли оца или матер више него мене, није мене достојан”.
Сада се чак и тај невини и безазлени Растко решио да завара траг својим родитељима. Свакако не без унутрашњег бола и стида. Направио је вешт план да побегне. Можда је ова стратешка игра била и дело проницљивих монаха, не знамо. Лов је био само варка. Монаси су отишли раније, договоривши се са Растком где да стану. Ловачка група је стигла на ивицу шуме у залазак сунца. Растко је рекао својим пратиоцима да вечерају, а потом да оду на другу страну шуме и да гоне дивљач, а он ће је, са неколико поверљивих другова, дочекивати. После обимне вечере млади људи подремаше. Растко то искористи па узјаха најбржег коња и оде на уговорено место где су га чекали монаси. Сада су сви на коњима хитали у страну далеку земљу.
Тамна ноћ је покривала Балкан, који је већ био утонуо у сан. Узрујана срца, краљевић Растко, бегунац од заслепљујућег сјаја овога света хитао је у будућност која је још била обвијена неизвесношћу.