СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Осујећена женидба
 
Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичај раних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови жене чим наврше године, које православна црква прописује. Сентиментални разлог за ово је, што родитељи желе да што пре дочекају унучад; морални разлог, да сачувају децу од искварености и, најзад, практични, да добију што пре помоћ у пољским радовима и занатима, два главна занимања Срба од памтивека. Православна црква, чак и у наше време дозвољава женидбу од седамнаест година.
Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још у седамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклим годинама.
После две године они га позваше да дође у престоницу. Престоница Великог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини, окруженој падинама, близу старе цркве Светих Апостола, у којој је Немања био крштен по православном обреду.
Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору веома цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је “седам кула сребра и дуката”. Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Подрум је служио за држање вина, воћа у друге хране. Лед је прављен за време зиме у специјалним базенима. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу. По удубљењима и угловима било је смештено посуђе, тањири, златом извезене дрвене кашике, чаше за вино од керамике, воловских рогова или од кованог злата и других предмета. Око синије, ниског стола за ручавање, људи су седели на ниским дрвеним троножним столицама. Горњи спрат је био од дрвета, малтерисан изнутра. Савијене сламарице, јастуци и вунени покривачи – ћилими држани су преко дана у бројним удубљењима у зиду. Спавало се на дрвеном патосу. Било је и других одељења мањих и већих, са офарбаним ормарима за одело и оружје. О чивилуцима су висили штитови, опреме и лукови, наџаци, оклопи и друго оружје, које је прекривало зидове. Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испод иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била Крсна слава Немањиног дома. Постојала су и посебна одељења за блиску родбину и пријатеље.
У дворишту, поред главне куће, налазила се и једна велика једноспратна зграда за државну Скупштину, друга за стране посетиоце и трећа за службенике, секретаре, тумаче, курире, гарду и послугу. Споља, око зидова, био је један просторни појас, заштићен још једним зидом и утврђењима. Тамо су биле зграде за војску, соколе, носаче штитова, пазитеље паса и коња и тако даље. Изван ових зидова било је и других зграда, барака и шатора за смештај и исхрану посетиоца и сиромашних.
Праћен својим племићима Растко је допутовао у очев дом, у коме се родио. Пољуби руке својим родитељима, а они њега топло изгрлише и изљубише. Мајка је плакала од радости, а отац је с поносом посматрао свога мезимца, чији стас сада беше као његов. Ту, пред њима, стајаше опет он, њима најдражи, највољенији и најомиљенији! Својим искусним и проницљивим погледом Немања је дуго мерио Растка, високог и танковијастог младића, са кестењастом косом и плавим очима, пријатног, живахног, усправног, сасвим одраслог ратника. Заиста, изванредан младић, сазрео за женидбу, мишљаше отац.
И отпоче славље које је трајало данима и недељама. Мали жупани, кнежеви, војводе, заставници, часници, војници и обичне масе народа прекрилиле су град Рас и двор Великог жупана, жељни да виде и поздраве Растка Немањића, најпопуларнијег и најомиљенијег од свих великаша.
По обичају, мајка је прва поменула Растку о његовој женидби. Затим блиска родбина и на крају отац. Растко је слушао учтиво, искрено се смешио, дајући неодређен одговор, пазећи да не увреди своје старе родитеље. У међу времену они су посматрали његово држање и приметили да је он, с времена на време, отсутан мислима и да о нечему дубоко размишља. Уочили су да увече напушта гозбе веома рано. Затицали су га ноћу у кућној капели како се, на коленима, моли и дубоко уздише. Међу осталим посетиоцима тада се налазила у Расу и група црноризаца, монаха из Свете Горе. Сви су они били Срби, осим једног Руса. И овог пута дошли су да понуде своје молитве и да траже прилог за манастир. И њима је даржљивост Великог жупана била добро позната. Није им ово била прва посета Расу. Немања их је волео због побожне мудрости и што су служили на словенском језику. Били су му потребни монаси за манастире, па је вероватно предлагао и њима да пронађу младе и побожне кандидате и поведу собом, да их обуче и врате у отаџбину.
Растко је сатима и сатима разговарао са овим монасима. Са знатижељом је питао и слушао. Вођа пута био је најстарији монах међу њима, Рус. Он је говорио Растку о пролазности овога живота и о Светој Гори, као прагу царства Божијег и најидеалнијем уточишту од сујете. Растко је гутао сваку реч.
Сазнавши, преко рођака, за ове разговоре, родитељи се забринуше. Ипак су живели у нади. Говорили су Растку много озбиљније наглашавајући важност породичног живота како ради његове личне среће, тако и ради добра државе. Предложили су му имена најбољих девојака, од којих су неке биле кћери српских племића, а неке стране принцезе. Сваки царски или краљевски двор на Балкану или суседству био би срећан да да кћер за Растка и да се тиме ороди са Великим жупаном, који је тада био врло богат и моћан међу владарима у овом делу света. За срећу или несрећу, сви Немањићи, осим Немање, почевши од Вукана и Стефана, Немањиних синова, па до последњег у династији, цара Уроша, сина Душановог, били су жењени странкињама.
Растко је био веома дирнут убеђивањем родитеља и са највећим поштовањем изљуби им руке и рукаве, уздржавајући се да каже ни да ни не. Али њихова осетљива срца наслућивала су негативан одговор. Међутим, нада им оживе када Растко једнога дана замоли оца за дозволу да са својим друговима, иде у планину у лов. Стари родитељи се обрадоваше. Било им је драго што ће се њихов Растко удаљити од црноризаца и бити у веселијем друштву. Изљубише га и благословише без и једне сумње. Нису ни слутили да ће тај моменат не само осујетити њихове планове о женидби, него ће то бити и њихов дефинитивни растанак са сином.