СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Арсеније
 
Достојанствена карактеристика истински великог човека лежи у његовој сталној бризи да изабере себи достојног и доброг наследника. Највећи желе да њихови наследници буду јеш већи од њих. Он, који је изнад сваке величине и достојанства желео да Његови апостоли чине чак и већа дела, него што је Он чинио (Јов.14,12). Мале душе, са материјалистичким погледом на живот, не маре за оне који ће доћи после њих, мислећи као онај саможиви краљ: “После мене – потоп!
Сава је годинама био обузет бригом како ће међу својим ученицима наћи најдостојнијег наследника себи, који би био у стању да настави његов рад. Свакако се молио Богу да му у томе помогне и покаже знак.
Једнога дана, непознат млади човек дође у Жичу. Он се архиепископовом дворјанину представи и рече укратко свој живот и жељу. Беше дошао из Срема, јер је слушао пуно о светом животу Саве жичког и о тамошњим бројним монасима. Он је био одушевљен причањем народа о надземаљској лепоти тога манастира, животу у њему и чистоти, раду и непрекидном слављењу Бога. Зажели да буде примљен у братство као један од најмањих. Дворјанин га доведе пред Архиепископа. Својим проницљивим духом, Сава у овом човеку позна духовну величину, иако још не развијену, и указа му сву своју љубав. Прими га као искушеника. Касније, Сава је годинама посматрао овог младог човека и врло се радовао што је запазио његово нагло духовно напредовање како у знању тако и у извршавању свих манастирских претешких послушања. Он га обуче у ризу и даде му име Арсеније. После извесног времена, Сава га рукоположи за ђакона, а потом за свештеномонаха и постави га за старешину Велике цркве у Жичи. На горњем делу зида Велике цркве, Сава направи мали балкон са скривеним прозором, кроз који је, незапажено, посматрао понашање монаха за време богослужења. Арсеније је доказао да је превазишао све остале у читању, проповедању и истрајној молитви. Сава га је по неки пут стављао на пробу пред другим монасима, да би се лично они уверили о Арсенијевој предности над њима. Ево једног примера. Сава је знао да Арсеније живи на хлебу и води, изузев на празничне дане. Једног таквог празника, када је требало да братија добије кувану храну и по чашу вина, Сава успе да стави пред Арсенија чинију густе посне каше и чашу сирћета. Сваки други би се бунио и рекао би да је у питању грешка. Али, Арсеније, незаинтересован за храну, поједе и попи све то без гунђања. Остали монаси су се дивили, а његов учитељ радоваше. Заиста Сава се радоваше, видећи да је Арсеније отскочио у свим врлинама – изванредан монах и примеран човек. Ипак, Сава беше у своме избору још несигуран, док му Бог не откри да је његов избор уједно био и Божји избор. После тога открића, Сава позва Арсенија и саопшти му свој план о поновном путовању у Свету Земљу, као и своју намеру да га постави на своје место за архиепископа.
О, мој свети оче“, завапи Арсеније, “остави ме на миру. Ја сам грешник и недостојан такве почасти. Преклињем те, поведи ме са собом, јер не могу поднети растанак с тобом“.
Чувши ово, Сава му повери: “Бог ми је лично открио да си ти лично изабран за ту дужност. Према томе, послушај Божју заповест!
После дугог одупирања и са сузама у очима, Арсеније се приклони, рекавши: “Нека буде воља Божја према жељи твоје светости“.
Тада Сава предложи краљу Владиславу да сазове Сабор у Жичи. Када се Сабор састаде, Сава најпре рече краљу у поверењу шта намерава, “да напусти архиепископски положај и да оде и умре у некој страној земљи“. То је био за краља страшан ударац. Јер он још увек требаше мудру и снажну подршку свога стрица, више него ико други. Вероватно се сећао последњих речи свога оца Стефана: “Моје краљевство није моје, већ мога брата Саве“. Он беше свастан, какву је невољу и бол нанео своме стрицу својим учешћем у завери против брата Радослава. Стидећи се самог себе и кајући се, он преклињаше светитеља да га не оставља. Али, његов великодушни стриц, без икакве осветољубивости, благо пређе преко свих догађаја и упозна краља о својој намери да напусти положај, уверавајући га у корист таквог поступка. Што у Жичи беше објављено пре тринаест година, сада беше чврсто устаљено. Српско краљевство је било признато, мађарски краљ умирен и сада пријатељски расположен, а опасност од револуције ради превласти између два брата, беше мирно избегнута, Радослављевим повлачењем у манастир и његовим монашењем. Латински краљ у Цариграду, иако непријатељски расположен према православном краљевству Србије, сада беше немоћан. Стварна пак опасност могла је претити Србији од бугарског краља Асена. Међутим, и ова опасност престаде женидбом Владисављевом са бугарском принцезом. С друге стране, српска народна црква била је добро организована, манастири беху у пуном замаху на духовном и мисионарском раду, а верски и морални ниво народа беше на завидној висини. Набрајајући све ове успехе, Сава, разуме се, није казао да су то све његови успеси, али је то Владислав добро знао, иако му о томе није ништа говорено. Према томе, закључио је Сава, његово присуство није више било незаменљиво, док он може бити од користи својој земљи и ако би био ван ње. Тако се заврши разговор између архиепископа и краља.
По обављеном разговору са краљем, Сава сазва све епископе и упозори их:”Молим вас да држите заувек све што сте видели и чули од мене, то јест, да пазите на своје личне животе, прво покајањем и јачањем вере по законима Господа нашег Исуса Христа, а затим да учите народ поверен вашој бризи“.
Када су, међутим, народне масе сазнале за Савину намеру, да их заувек напушта, плакаху са неутешним болом:”О, ти, наш добри пастиру и учитељу, владико Саво, не остављај нас, своје сирочиће, усамљене, јер ко је као ти, да буде на твоме месту?” То је заиста био догађај, који је парао срца. И Сава, настојећи да утеши уплакани народ, и сам плакаше исто онако, као што чини отац при растанку од своје вољене деце.
Одмах после тога, на свечаној светој литургији, Арсеније би посвећен за архиепискпа од стране Саве и осталих епископа. Нови архиепископ не беше непознат народу и краљу. Нарочито је био поштован и вољен од народа који је посећивао Жичу. За њих је он био достојан Савин наследник. Због тога, кад би објављено да ће Арсеније постати архиепископ, и свештенство и народ повикаше:”Живео на многаја љета најблаженији господин Арсеније, архиепископ свих српских земаља!
Тако независна Српска црква доби свог другог архиепископа хиротонисаног у Србији, од српских епископа. И ако Арсеније не беше други Сава, он је био први до Саве. Први и најбољи. За наредних тридесет година, он доказа да је био достојан Савин наследник.