NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETI SAVA

SVETI SAVA

 

ŽIVOT SVETOG SAVE
 

Kraj sabora u Žiči
 
U ono vreme, problemi odnosa crkve i države nisu uznemiravali narod, kao što je to slučaj u naše doba, bar ne u pravoslavnim zemljama. To pitanje je bilo regulisano tradicijom samo po sebi. Kad god je cezaropapizam ili papocarizam pokušao silom da nasrne, ovaj pokušaj je otklanjan u kratkom vremenu. Tih slučajeva nije bilo u Pravoslavnoj crkvi. Bilo je, doduše, nemilih sukoba između svetovnih i crkvenih vlasti na ličnoj osnovi, ali su oni bili privremeni i kratkotrajni. Ako bi se takvi nesporazumi i pojavljivali po pitanju verskih dogmi i principa, i time ugrožavali jedinstvo hrišćanskog sveta, tada Sabori treba da o tome sude i odluče. Ko god se bude našao krivim, nije mogao izbeći osudu Sabora, bio on car, patrijarh ili ma ko drugi.
Savina shvatanja odnosa između Crkve i Države bila su zasnovana na cilju ljudskog bitisanja na zemlji. On je jasno shvatio da su zemaljski zakoni samo sredstvo za postizanje nebeskog savršenstva. On beše neumoran u isticanju pravog cilja ljudskog života u ovom kratkom vremenskom periodu na zemlji. A taj cilj je carstvo nebesko po otkrovenju Hristovom. Prema tome, i Crkva i Država dužne su da pomognu ljudima u postizanju toga cilja. Ako pak žele da se međusobno takmiče, neka se takmiče u služenju narodu, učeći ga strahu Božjem, a ne svađanjem oko časti i vlasti i grabljenjem prvenstva jednih od drugih. Kralj i Arhiepiskop su pozvani da budu sluge Božje, služeći narodu i pomažući mu u ostvarenju večnog cilja. „Tražite najpre carstva nebeskog od Boga i Njegovu pravdu“ (Mat.6,33). Ovo je bio Savin program za Srpsku narodnu crkvu i državu. Ovo nije bila zapovest samo za apostole, već i za obične građane, kraljeve, crkvene vođe i druge. Sve od Save na ovamo važila je dobro poznata srpska lozinka: „Izabrati carstvo nebesko radije nego carstvo zemaljsko„. Oko dve stotine godina kasnije, srpski knez Lazar povede svoju krstonosnu vojsku protiv muhamedanske najezde. I sa ovom lozinkom ogromno mnoštvo srpskih mučenika je otišlo u smrt. Da, ova lozinka se mogla čuti sa usana sveštenika, kraljeva i mučenika, podjednako sve do naših dana.
Trećeg dana Sabora, Sava je svršio još jedan važan zadatak. Beše to u subotu, uoči nedelje posvećene Ocima Prvog Vaseljenskog Sabora, koji sastaviše naše Vjeruju i osudiše arijevsku jeres. Imajući ovo na umu, Sava je govorio o pravoj veri i važnosti tajne krštenja. On je svakako mislio na one, koji su pripadali bogumilskoj jeresi ili rimokatoličkoj veri. Besedu završi upozorenjem svima prisutnim: „Naš trud da živimo dobrim životom bez prave vere u Boga ne koristi, niti nas prava vera bez dobrih dela može učiniti dostojnim da vidimo lice našeg Gospoda. Nastojmo, dakle, da ovo oboje idu zajedno da bi bili Bogu ugodni i bez mane. Vera nas može spasti samo ako je sjedinjena sa dobrim delima i izražena kroz njih, ako je inspirisana ljubavlju prema Bogu„. Ovim je Sava jasno i jevanđelski ukazao put srpskom narodu i time ga spasao od dva zla, koja su potresala i cepala hrišćane na zapadu. Ti problemi su dolazili do pogrešnog tumačenja pitanja odnosa između Crkve i Države, i drugo, šta je važnije za spasenje: vera ili dobra dela.
Po završetku velikog povečerja, Sava zatraži da u crkvi ostanu samo oni bogumili i rimokatolici koji žele da se vrate natrag u pravoslavnu crkvu. Arhiepiskop im tada dade jasna uputstva šta treba da čine. Prvo je tražio od bogumila da osude svoju jeres i potom da počnu sa katihumenskom pripremom za krštenje. Od rimokatolika je tražio, pošto su već bili kršteni, osudu najpre njihove jeresi, a onda da glasno izgovore stari Simbol vere, Prvog i Drugog Vaseljenskog Sabora, bez Filiokve, posle čega su trebali da budu miropomazani. Ovako, oni behu ponovo priključeni veri svojih otaca. Sava je, takođe, uputio i sve episkope da tako postupaju prema kandidatima obeju jeresi u svojim eparhijama.
Sledećeg dana, u nedelju, posle blagodarenja u Velikoj crkvi, Sabor u Žiči beše zaključen. Kralj se, zajedno sa pratnjom, oprosti i sa blagoslovom Arhiepiskopa ode, pozdravljen od naroda koji vikaše: „Živeo kralj Stefan!“ Sava, pak, umesto da uzme mnogopotrebni i zasluženi odmor, ode gore u kupolu, u malu kapelu, da nastavi sa zahvalnošću Bogu za sve što im je pomogao. Oslobođen svojih blistavih arhiepiskopskih odeždi, koje je voleo samo da bi se istakla veličina prvosveštenika Hristovog, a ne njegova lična, obučen u prostu mantiju običnog monaha, on pade ničice pred Gospoda. Opet usamljen pred velikom stvarnošću! To je bila njegova prava atmosfera, njegovo nadahnuće, njegov život. I dok su srpski plemići i mase naroda raznosile slavu o njemu kao najvećem među njima smrtnima, Sava u najvećoj skromnosti pred svojim večnim Carem reče o sebi: „Ja sam crv, a ne čovek.
 

   

Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *