СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Радник и чудотворац
 
Ради више него што се од тебе очекује и нећеш требати никакву личну препоруку. Ово је једна америчка пословица при раду и другим приликама практичног живота. “Примљени дар Божји, он је умножио“, каже стари Савин биограф. Другим речима, будући да је био само јеромонах, а не епископ, он је урадио много више него што би други учинили у његовом чину.
Отклонивши опасност која је претила Србији од бездушног непријатеља кнеза Стреза, Сава се повукао у Студеницу да настави свој неуморни рад. Мир је користио за писање. Припремио је књигу “Живот Светога Симеона“, књигу велике историјске вредности, прожетом топлом синовском љубављу. Затим је писао посланице бретству Хиландара, многа писма свештеницима и световњацима, опомињући их, исправљајући или упућујући их. Писао је и српским принчевима у Далмацији и Дукљи упозоравајући их на латинску пропаганду, и онима у Херцеговини и Босни, упозоравајући их на опасност од богумила, дакле, на опасност од обе ове јереси, које су биле активне у поткопавању православља на Балкану. Поред ових активности у писању он је продужио да припрема монахе за мисионарски рад, а једне за парохијску службу. Он је прикупљао сеоске дечаке недељама и учио их да читају свете књиге и да пишу и певају у цркви. Уз то, продужио је да путује кроз народ, учећи га, проповедајући и мирећи. Поред свих ових обавеза, он није престао са градњом Жиче.
Као што смо раније рекли, Стефан је радо прихватио Савин предлог за подизање Жиче. Вероватно Сава није рекао Стефану све разлоге за зидање овако великог манастира равног Студеници. Један разлог је свакако довољан. “Знаш,” рече млађи брат старијем, “како је наш отац сазидао Студеницу, која је духовни центар, понос и украс наше земље. Познато ти је и то, да је он као Велики жупан, поред Студенице зидао и многе друге дивне цркве на српском тлу да би осветио и просветио народ, учећи га закону Божјем. Не би било добро да ти, као Велики жупан живиш и умреш, а не оставиш потомству макар једну велику задужбину. Шта више, твоја земља је помоћу Божјом и молитвама Светог Симеона много проширена. Сама пак Студеница није довољна за духовне потребе наше велике земље. Нама је преко потребан још један центар. Поред свега, ти дугујеш Богу велику благодарност за сву помоћ и успех у рату и миру. Сазидај, дакле, Жичу као видљиви доказ своје захвалности Свемогућем“.
Стефан још не беше припремљен да схвати све планове које Сава имаше у својој замисли у вези са Жичом. Он би се уплашио да му је Сава испричао и дочарао слику Српске независне цркве и Жиче, као седишта српског архиепископа и као српске светиње, у којој будући српски краљеви треба да буду крунисани од поглавара Српске цркве. Са свом својом мудрошћу, побожношћу и одважношћу, Стефан би се ипак изгубио у таквим грандиозним плановима, јединственим у православном свету ван Цариграда, верујући да је то неостварљиво. “Такви планови би више него сигурно узбудили и погордили српске суседе.” Стефан би, можда, на њих одговорио. Сава је све то знао, па је зато опрезно наставио, рачунајући на Бога и на време. Саму идеју за зидање своје цркве задужбине, Стефан је прихватио без оклевања. За спровођење тога у дело он је дао Сави средства и потпуно одрешене руке, да сам изабере место за нову цркву, да направи планове и запосли способне каменоресце, пошто никада раније није подизао цркве. Утолико више је веровео да је Сава високо квалификован за такав посао.
Сава је изабрао место на десној страни Ибра, у који се улива Студеница, као што се он, Ибар, улива у Западну Мораву. Тамо на узвишици, у близини ушћа реке Ибра подиже се Жича по Савиној жељи. Она лежи у правом центру Шумадије, на пољани опкољеној шумовитим планинама и са много лакшим прилазом од Студенице.
Сава је зидао Жичу са одушевљењем као некада Хиландар, али сада са много више искуства. Он сакупи најбоље занатлије и мајсторе – каменоресце, коваче и дрводеље, дуборесце из Солуна и са грчких острва. Желео је да оствари најбоље међу најбољим. Он је лично помагао колико год је могао, како својим саветима, тако и рукама, а нарочито својим усрдним молитвама. И милостиви Бог је одговарао на његове молитве чудима.
Једном, Велики жупан дође да види шта му брат ради. Ту се задеси један парализован болесник кога су донели да проси милостињу. Видећи тако беспомоћног човека, Сава се сажали. Он му не даде златнике већ га узе у своје руке и, уз помоћ својих ученика, унесе га у цркву, можда у малу цркву Светих Апостола, коју је он на брзину сазидао пре него што је почео са зидањем велике цркве. Својом одеждом он покри болесника. Било је вече. Он остаде сам са парализованим. Онда, нанешен над болесником на поду, Сава отпоче да се моли и плаче и настави, молећи се и плачући, све до јутра. Пред свануће, када се монаси обично скупљају пред црквом, Сава викну одузетоме:”У име Господа Исуса Христа, говорим ти, сине мој, устани и ходај!” И, одједном, одузети устаде и пође. Сава потом отвори врата од цркве и пусти човека да иде исцељен и радостан. Монаси и народ се дивљаху, славећи Бога.
Вест о овом чуду разгласи разгласи се као ватра кроз целу земљу. Ништа на свету не ускомеша народ тако силно као чудо. Последица овога беше, да болесни похрлише одасвуда у Жичу и Сава настави да их исцељује помоћу молитве, полажући на њих руке и миропомажући их.
Тако Господ прослави свога славопојца и његов рад, а Жича поста веома чувена кроз Светог Саву чак и пре свога завршетка.