СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Измиритељ
 
Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесет година је прохујало од како се повукао од света и нашао духовни мир у Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више од земље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, већ Богу. Имајући на уму Христове речи: “Благо онима који мир граде, јер ће се синовима Божјим назвати” и обећање дато оцу да ће његово тело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново гази узбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.
Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти, нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколико најпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег са моштима и кренуше на напорни и далеки пут – за Србију.
Обавештен о овом, Велики жупан Стефан изађе на Грчку границу да сретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са много свештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше у наручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефан поклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савиним уваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов. Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били су изненађени кад ту исту скромност видеше и међу српским великашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана, старијег брата њиховог путовође Саве. Гарда Великог жупана Стефана поступила је такође по примеру свога господара.
После краћег одмора кренуше у поворци са свештеницима, певајући побожне песме и праћени непрекидним звоњењем звона и кађењем. Успут се народ стално придруживао и певао од радости. Јер, гле, њихов некадашњи моћни господар и владар Немања, под којим су уживали мир и благостање, враћа им се сада као моћни светитељ, да би их заштитио узнемирене и осиромашене због братске неслоге и свађе. Сви су сада били испуњени надом и ишчекивањем добра. Премда је велики старац био телом мртав, он је као моћни светитељ, био жив и јачи сада него онда када их је оставио. Светитељи су увек јачи него краљеви и цареви. Осим тога, ту је био његов прекрасни син, Сава, о чијем су светачком животу и несебичном раду већ кружиле легенде кроз српски народ. Народ није знао коме више да укаже веће поштовање, оцу или сину. Они обојица долазе назад као Божји благослов и непроценљиво благо, да обогате земљу.
На капији Студенице поворку је дочекало свештенство да игуманом Дионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. После заупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањено је у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио, приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима и унуцим био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великим поштовањем, не као брата, већ као свога духовног оца и господара.
После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургија сваког дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међу браћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући, поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су му помагали у овим службама. Они су били одушевљени величином и лепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу и гостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи, они су разговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржаше до следеће славе – Светог Симеона.
У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном и Вуканом приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако: “Кроз Савино присуство”, каже он, “два брата се ујединише у великој љубави.” Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер се огрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била по његовој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаде непријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успомени као помирену браћу, те наставише да живе у љубави.
Успостављени мир међу браћом био је још више учвршћен на дан славе Светог Симеона, када је свето миро поново почело да тече из тела светитељевог, ту, у Студеници, као некада у Хиландару. То је био плод Савиних непрекидних молитава: “О Господе, Спаситељу мој, скрушено Ти се молим, прослави овог свог светитеља на Западу, у његовој родној земљи, као што си га прославио на Истоку, у Светој Гори. Као што си га прославио у страној земљи, прослави га и у нашој рођеној. Нека би вера овога народа била ојачана Твојим чудом, а ови људи које сам довео са Истока, да се увере да смо и ми на Западу истинске слуге Свете Тројице. Са надом у Тебе ја сам довео ове људе. Немој ме изневерити у мојим очекивањима.”
Тако се Сава молио, и после молитве потече свето миро. Пријатан мирис испуни Велику цркву. Народ је био изненађен, а светогорски монаси почеше наглас славити Бога, исто као и у Хиландару, кад се први пут десило ово чудо. Народ, у запрепашћењу паде у цркви ничице. Стефан и Вукан, плачући загрлише један другога. Брзо донесоше болеснике да их помажу светим миром ради исцелења. Затим отпеваше хвалу Богу. Велико славље се наставило неколико дана, а народ је хитао са свих страна да види ово чудо и да хвали Господа и светог Симеона. Сви су се осећали као да су били изгубљена срца, па су га сада нашли.
После тога Светогорци зажелеше да се врате кући. И Сава је намеравао да се врати са њима, али га Стефан преклињше да остане. “О, свети оче, немој нас оставити у овом часу, већ продужи боравак међу нама, да би успоставио мир и поредак Божјим законом у народу твоје отаџбине. Бог је послао тебе, ја у то верујем, да довршиш оно што наш часни отац не доврши. Ја ћу ти бити послушан као твој слуга.” Сава се осећао немоћним да се супростави овом мудром апелу. Тако Светогорци напустише Студеницу без њега. Велики жупан и Сава, као и многи други, обдарише их богатим даровима. После овога, они се опростише и праћени почасном стражом до границе, одоше у Свету Гору. Тада је цео српски народ дубоко захваљивао Богу и Светом Сави.