NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETI PETAR, BIVŠI CARINIK

SVETI PETAR, BIVŠI CARINIK

Prepodobni Justin Ćelijski

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PETRA

bivšeg carinika

 
U Africi življaše jedan veoma nemilosrdan carinik po imenu Petar. On se nikada ne sažali na siromaha, niti pomišljaše na smrt, niti hođaše k crkvama Božjim, i odvraćaše uši svoje od onih što prošahu milostinju. Ali blagi i čovekoljubivi Bog ne želi smrt grešnicima nego se brine oko spasenja svih, i svakoga spasava Svojim neiskazanim promislom. On i sa ovim Petrom postupi po dobroti Svojoj i spase ga na sledeći način.
Jednom prosjaci i ubožjaci sedeći na ulici stadoše hvaliti milostive ljude i Boga za njih moliti, a nemilostive koriti. Razgovarajući tako oni povedoše reč i o ovome Petru, i pričahu kako je on strašno nemilostiv. I pitahu jedan drugog, da li je iko ikada dobio kakvu milostinju iz kuće Petrove. No pošto se ispostavi da niko nikada ništa nije dobio od njega, jedan prosjak ustade i reče: Šta ćete mi dati, ako ja sada odem i isprosim od njega milostinju? – Prosjaci se dogovoriše i skupiše izmeću sebe zalog, a ovaj onda otide i stade pred kapijom Petrove kuće. Uskoro Petar izađe, noseći na magarcu tovar hlebova za kneza. Prosjak mu se pokloni i stade gromko prositi milostinju. A Petar, ne našavši kamen, dohvati jedan hleb, baci ga i udari prosjaka u lice, pa produži svojim putem. Prosjak podiže hleb, ode k svojoj družini i reče: Iz samih ruku Petrovih ja dobih ovaj hleb. – Pri tome prosjak zahvali Bogu što je Petar carinik milostiv.
Dva dana posle toga Petar se teško razbole, i čak beše blizu smrti. I gle, on imade viđenje: vide sebe istjazavana na nekom sudu, i na terazije stavljaju njegova dela. Sa jedne strane terazija stajahu crni strahovito smrdljivi i ružni zli dusi, a s druge strane terazija bejahu veoma svetli i miloliki ljudi. Zli dusi donesoše sva zla dela koja Petar carinik beše počinio u toku celog svog života od mladosti, i stavljahu ih na terazije; a lučezarni ljudi ne nađoše nijedno dobro delo Petrovo koje bi stavili na drugu stranu terazija, i stajahu tužni, i u nedoumici govorahu među sobom: „Mi nemamo ništa da stavimo na terazije“. Tada jedan od njih reče: „Stvarno, mi nemamo ništa da stavimo sem jednog hleba, koji on pre dva dana dade Hristu, i protiv svoje volje“. I oni metnuše taj hleb na drugu stranu terazija, i on pretegnu terazije na svoju stranu. Tada miloliki ljudi oni rekoše cariniku: „Idi, ubogi Petre, i dodaj ovome hlebu, da te tamnoliki đavoli ne bi uzeli i odveli u muku večnu“.
Došavši sebi, Petar stade razmišljati o svom viđenju, i razume da ono što on vide nije privid nego istina: jer se opomenu svih grehova svojih, čak i onih koje beše već zaboravio, a koje vide gde ih đavoli stavljahu na terazije. I zadivljeni Petar reče u sebi: Kada jedan hleb koji bacih prosjaku u lice, toliko mi pomože, da me đavoli ne mogoše uzeti, koliko tek obilna milostinja, činjena sa verom i usrđem, pomaže onima koji necicijaški razdaju svoje bogatstvo ubogima.
I od tog vremena Petar postade u najvećoj meri milostiv, tako da ne hte poštedeti ni samoga sebe. Jednom on iđaše u svoju carinarnicu; na putu ga srete neki vlasnik lađe nag, pošto beše potpuno osiromašio zbog potopljenja lađe. Pripavši k nogama Petrovim ovaj ga čovek moljaše da mu da odelo da pokrije nagotu tela svog. Petar skide sa sebe divnu i skupocenu gornju odeću i dade mu je; ali ovaj, stideći se da ide u takvoj odeći, dade je jednom trgovcu da je proda. Petar pak, vraćajući se iz svoje carinarnice, slučajno ugleda gde je ta odeća izložena na trgu za prodaju. To ga silno ožalosti; i on došavši kući ne hte ništa da okusi, nego se zatvori u svojoj sobi, i stade plakati i ridati govoreći: Bog ne primi moju milostinju; ja nisam dostojan da me se ubogi seća. – Tako tugujući i uzdišući on zaspa malo; i gle, on vide nekog blagolikog čoveka koji sijaše jače od sunca; na glavi mu beše krst, i odeven beše u onu odeću koju Petar dade osirotelom vlasniku lađe; i gaj čovek upita Petra: „Što tuguješ i plačeš, brate Petre?“ On mu odgovori: „Kako da ne plačem, Gospode moj, kada ja dajem ubogima od onoga što si Ti meni dao, a oni to prodaju na tržištima“. Tada mu Pojavljeni reče: „Poznaješ li ovu odeću koju ja nosim?“ Petar odgovori: „Da, Gospode, poznajem; to je ona moja odeća kojom odenuh nagoga“. Pojavljeni mu reče: „Onda prestani tugovati, jer odeću koju ti dade siromahu primih ja i nosim je, kao što vidiš; hvalim tvoje dobro delo, jer si odenuo mene koji propadam od zime“.
Probudivši se iz sna, carinik se udivi i stade veličati uboge, i reče u sebi: „Kada su ubogi – Hristos, tako mi Gospoda, neću umreti dok ne postanem jedan od njih“. I odmah razdade sve svoje imanje siromasima, i robovima dade slobodu, ostavivši samo jednoga od njih; ovome on reče: Hoću da tebi otkrijem tajnu; ti je čuvaj, i slušaj me; jer ako ne budeš čuvao tajnu i ne slušaš me, znaj, prodaću te neznabošcima. – Sluga mu odgovori: Gospodaru, sve što mi narediš, ja sam dužan uraditi. – Tada mu Petar reče: Hajdemo u Sveti Grad da se poklonimo životvornom grobu Gospodnjem, i tamo me prodaj nekome od hrišćana, a novac koji dobiješ za mene daj ubogima, pa si posle toga i sam slobodan čovek.
Rob se udivi ovako čudnovatom pothvatu svoga gospodara, ne hte ga poslušati, i reče mu: Ići s tobom u Sveti Grad ja sam dužan, jer sam tvoj rob; ali da prodam tebe, gospodara svog, to ne mogu, niti ću ikada to učiniti. – Na to mu Petar reče: Ako ti ne prodaš mene, onda ću ja prodati tebe neznabošcima, kao što maločas rekoh.
I oni otputovaše u Jerusalim. Poklonivši se svetim mestima, Petar ponovo reče svome robu: Prodaj me; a ako ti ne prodaš mene, onda ću ja prodati tebe varvarima u teško ropstvo. – Videći nepokolebljivu nameru svoga gospodara, rob ga i protiv svoje volje posluša. Srevši jednog svog poznanika po imenu Zoil, čoveka bogobojažljiva, kujundžiju po zanatu, rob mu reče: Poslušaj me, brate Zoile, kupi od mene dobrog roba. – Kujundžija mu odgovori: Brate, veruj mi: osiromašio sam i nemam čime da ga kupim. – Tada mu rob predloži: Pozajmi novac od nekoga, pa ga kupi, jer je on vrlo dobar, i Bog će te blagosloviti zbog njega.
Poverovavši njegovim rečima, Zoil uze od jednog prijatelja svog trideset zlatnika, i za taj novac kupi Petra od njegovog roba, ne znajući da je Petar ustvari gospodar toga roba. Uzevši novac za svoga gospodara, rob otputova u Carigrad, i ne govoreći nikome šta je uradio, on taj novac razdade ubogima. A Petar od toga doba kao rob služaše kod Zoila radeći poslove na koje nije bio navikao: nekad je radio u kujni, nekad je nosio đubre iz kuće Zoilove, nekad je kopao u vinogradu; ovakvim i drugim teškim poslovima on mučaše svoje telo, smiravajući se neizmerno. Zoil pak, videći kako dom njegov bi blagosloven zbog Petra kao nekada dom Pentefrijev zbog Josifa, i kako se njegovo bogatstvo uveća, zavole Petra, i u isto vreme beše ga stid gledajući neizmernu smirenost Petrovu. Jednom on reče Petru: Brate Petre, ja hoću da ti dam slobodu, i da te ubuduće imam kao brata. – Ali Petar ne hte da bude slobodan, nego više voljaše da mu služi u svojstvu roba. Često se moglo videti kako ga drugi robovi ismevaju, ponekad čak i biju i na sve moguće načine vređaju, a on sve to trpi smireno i ćutke. Jedne pak noći Petar vide u snu onog lučezarnog Čoveka koji mu se nekada beše javio u Africi u njegovoj odeći; sada pak taj Čovek držaše u ruci trideset zlatnika i reče mu: „Ne tuguj, brate Petre, jer ja primih novce za koje si ti prodao sebe; pretrpi neko vreme, dok te ne prepoznaju“.
Nakon nekog vremena doputovaše iz Afrike neke kujundžije da se poklone svetim mestima. Gospodar Petrov Zoil pozva ih kući svojoj na obed. Za vreme obeda gosti počeše razaznavati Petra, i govorahu jedan drugome: Kako ovaj čovek liči na Petra carinika! – Čuvši ovaj njihov razgovor Petar stade zaklanjati lice svoje od njih, da ga ne bi sasvim poznali. Ipak ga oni jasno poznaše i stadoše govoriti domaćinu Zoilu: Hoćemo, Zoile, da ti kažemo jednu stvar: znaš li ti da kod tebe u domu tvom služi veliki čovek – Petar? Zaista je ovo Petar, koji u Africi beše vrlo viđen vlastelin i imaćaše mnogo robova svojih, ali on neočekivano pusti na slobodu sve svoje robove, a sam se nekuda izgubi. Kneza to veoma ožalosti i on žali što nas Petar ostavi. Zbog toga mi bismo želeli da Petra uzmemo sa sobom. – A Petar koji taman beše pred vratima noseći na poslužavniku neko jelo, ču ove reči njihove, spusti na zemlju poslužavnik sa jelom, pa otrča kapiji sa željom da pobegne. Na kapiji pak bejaše vratar, gluvonem od rođenja, koji je samo po izvesnim znacima otvarao i zatvarao kapiju. Žureći da što pre izađe, ugodnik Božji Petar reče gluvonemom vrataru: Tebi govorim imeiom Gospoda našeg Isusa Hrista, brzo mi otvori kapiju. – Na to gluvonemi progovori i reče: Dobro, gospodine, odmah ću otvoriti.
I zaista, on odmah otvori kapiju, i Petar hitno iziđe. A vratar, bivši gluvonemi, ode k svome gospodaru Zoilu i u prisustvu svih stade govoriti; i svi se na domu udiviše kada ga čuše gde govori. I odmah svi ustadoše i stadoše tražiti Petra, ali ga ne nađoše. A gluvonemi im reče: Vidite da nije pobegao; znajte, to je veliki sluga Božji. Jer kada dođe kapiji, on mi reče: U ime Gospoda Isusa Hrista tebi govorim, otvori!“ I ja tog časa videh gde iz usta njegovih izađe plamen koji se dotače mojih usana, i ja progovorih.
Tada svi pojuriše u poteru za Petrom, ali ga ne stigoše; svuda ga brižljivo tražiše, ali ga ne nađoše. Onda svi u domu Zoilovom mnogo plakaše zbog Petra, i govorahu: Kako to mi ne znadosmo, da je on tako veliki sluga Božji? – I proslaviše Boga koji ima mnoge prikrivene sluge Svoje. A Petar, bežeći od ljudske slave, krijaše se po nepoznatim mestima sve do prestavljenja[1] svog Bogu, kome slava vavek. Amin.
 
„Žitija Svetih“, 22 septembar
Beograd 1972.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Petar prestavio se Gospodu u šestom veku u Carigradu

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *