SVETI OCI O DEPRESIJI

 
>
 
1.
ŠTA JE DEPRESIJA?
 
Zašto si žalosna, dušo moja,
i zašto me smućuješ?

Ps. 42, 5
 
1. DUH TUGE
 
Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima.
Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova.
Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama.
Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova „žalost koja je po Bogu“ je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima.
 
sveti Jovan Kasijan (+ 435)
Borba sa osam glavnih strasti
 
2. OČAJANJE JE POSLEDICA NEDOSTATKA VERE
 
Roptanje, netrpeljivost, malodušnost, a pogotovo očajanje su gresi pred Bogom. To su izopačene posledice bogohulnog neverja.
 
sveti Ignjatije Brjančaninov (+ 1867)
Hristova čaša
 
3. UMERENA TUGA MOŽE DONETI KORIST
 
Svi demoni odvode dušu u slastoljublje. Samo demon tuge donosi smutnju, tako što preseca svaku duševnu sladost i suši je tugom, budući da duh žalostan suši kosti (Pr. 17, 22). Međutim, umereni napadi tuge otšelnika čine iskusnijim, jer ga ohrabruju da prezre sva dobra ovoga sveta i da iskoreni svako zadovoljstvo. Ukoliko, pak, napadi traju duže, onda ga oni teraju da se više ne brine o svojoj duši ili ga prisiljavaju da beži na neko drugo mesto. Čak je i Jova mučio ovaj demon: Kad bi bilo moguće, sam bih sebe ubio, ili bih zamolio drugog da mi to učini (Jov 30, 24).
Simvol ovoga demona jeste aspida, čiji otrov u maloj količini uništava druge otrove, ali u većoj količini ubija svakoga ko ga primi. Tom demonu je sveti apostol Pavle predao korintskog bezakonika, ali je odmah zatim napisao: Potvrdite ljubav prema njemu, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti (2. Kor. 2, 7-8). Apostol je znao da demon tuge, uprkos tome što izmuči čoveka, može ga privesti istinskom pokajanju. Zato je sveti Jovan Preteča nazvao „porodom aspidinim“ one koje je obuzeo ovaj duh i koji su pribegli Bogu: Ko vam kaza da bježite od gnjeva koji ide? Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama (Mt. 3, 7-9). Uostalom, svako ko podražava Avraama i napusti zemlju i svoj rod (Post. 12, 1), postaje jači od ovog demona.
 
ava Evagrije (+ 399)
Poglavlja o različitim rđavim pomislima
 
4. ŽALOST JE SAMO OD OVOGA SVETA
 
I Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni žalosti ni jauka, ni bola neće biti više; jer prvo prođe.
 
sveti Jovan Bogoslov (+ 101)
(Otk. 21, 4)
 
5. ŽALOST PO BOGU I ŽALOST OD OVOGA SVETA
 
Jer ako vas i ožalostih poslanicom, ne kajem se, ako se i kajah; jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ožalosti vas. Sada se radujem, ne što se ožalostiste, nego što se ožalostiste na pokajanje; jer se ožalostiste po Bogu, da ni u čemu ne budete oštećeni od nas. Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga svijeta donosi smrt. jer gle, baš to što se vi po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari.
 
sveti Pavle (+ 67)
(2. Kor. 7, 8-11)
 
6. STRAH RAĐA ŽALOST
 
U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi.
 
sveti Jovan Bogoslov (+ 101)
(1. Jn. 4, 18)
 
7. ŽALOST JE DEO ČOVEKOVE PRIRODE
 
Sveti Grigorije Niski reče da se ptice i ostale životinje raduju, jer nisu slovesne, dok čoveku, iako je obdaren razumom, tuga nikada ne dopušta da se raduje. Jer, kaže on, mi se ne udostojismo ni poznanja blagoslova koji smo izgubili. Zato nas priroda uči da tugujemo, jer je život pun boli i patnje, poput izgnanstva u kome caruje greh.
 
sveti Petar Damaskin (12. vek)
Dvadeset četiri poglavlja o duhovnom životu
 
8. DUHOVNA SMRT
 
Pasti u okamenjenu neosetljivost je isto što i umreti. Imati pomračen um je isto što i izgubiti vid telesnih očiju. Onaj ko je pao u neosetljivost, lišen je životvorne sile, dok onaj ko je pomračenog uma, lišen je Božanske svetlosti kojom čovek može da vidi i u kojoj je viđen.
 
sveti Grigorije Sinaita (+ 1346)
Glave o zapovestima i dogmatima
 
9. POD BOŽIJOM SMO KAZNOM
 
Greh je prepustiti se tugovanju. Mi smo prognani u ovaj svet, a izgnanici ne razmišljaju o uvredi i povredi. Mi smo pod Božijom kaznom neprekidnih lišavanja i nevolja. Mi smo bolesnog tela i duše, a gorki lek ozdravljuje bolesne.
 
sveti Teofil Kijevopečerski (+ 1853)
Jeroshimonah Teofil
 
10. GLAVNI PROTIVNICI SPASENJA
 
Starac Gavrilo se uvek trudio da svakog ohrabri da bi bio duhovno jak, postojan na putu spasenja i da bi odagnao svaku dosadu i žalost, jer su to glavni neprijatelji spasenja.
 
novomučenik Simeon Holmogorov (+ 1937)
Žitije starca Gavrila
 
11. BEZNAĐE
 
Beznađe! Ti predstavljaš odricanje od svega, odricanje od nade, odricanje od neba, odricanje od Tvorca sveta, ti si ravna bezbožnosti. Ti odričeš Božiju promisao i svemoć i odbacuješ postojanje Spasitelja i Iskupitelja onih koji su u nevolji. Kuda ti uđeš, otuda izgoniš nadu na kojoj je svet utemeljen. Tvoje delo je propast, a poslanje ti je uništavanje. Ti i smele prirodom strašiš, i vrle po prirodi u strah nateruješ, mužastvenog činiš plahim, neustrašivog činiš bojažljivim, hrabre borce lišavaš hrabrosti, odvažne borce za otačastvo i slobodu ponižavaš, one koji se podvizavaju za vrlinu i istinu slamaš, one koji stradaju za pravdu, čast, dobrotu i znanje navodiš na posustajanje i kukavičluk, predjući ih u ropstvo neprijateljima. (…)
Kukavan je čovek koji je napustio nadu, kotvu spasenja, i sebe samoga predao beznađu!
 
sveti Nektarije Eginski (+ 1920)
Gospodu na Nebesima
 
12. VELIKA RADOST DEMONA
 
Demon se mnogo raduje očajanju, često je pisao sveti Varsonufije u svojim delima. Neophodno je da shvatiš da je očajanje satanska sila, đavolji dah i otrovna misao koja ranjava one koji su obmanuti. Samoubica i čovek koji očajava sebi nanose jednako zlo, jer i očajanje umrtvljuje revnost i život duše i baca je u smrtnu žalost i nemarnost. Ova obmana lukavoga porobljava samo neznalice, koje ne poznaju dovoljno Hristovu Ličnost i Njegovu beskrajnu dobrotu. Gospod kaže: ne želim smrti grešniku, nego da se obrati i živ bude.
 
monah Jovan Vranos
Ilustrovane pouke Svetih Otaca
 
13. DEMON UNINIJA
 
Demon uninija, koji se još naziva podnevnim demonom (Ps. 90, 6), mučniji je od svih drugih. On monaha napada oko četvrtoga časa (oko deset izjutra) i okreće se oko njegove duše sve do osmoga časa (dva po podne). Počinje tako što ga navodi da sa nezadovoljstvom primeti da se sunce sporo kreće, ili da se uopšte ne kreće, i da dan traje pedeset sati. Zatim ga podstiče da često gleda kroz prozor, ili izlazi iz kelije da posmatra sunce, ili da vidi koliko je još ostalo do devet časova i da istovremeno pogleda tamo-amo ne bi li ugledao nekoga od bratije. Zatim u monahu pobuđuje ozlojeđenost prema mestu, načinu života i rukodelju, podstičući osećanje da nema više ljubavi među bratijom i da nema nikoga ko bi ga utešio. Ukoliko ga je neko u poslednjih nekoliko dana uvredio, demon ga podseća na to, podstičući tako njegovo nezadovoljstvo. Zatim u njemu pobuđuje želju za drugim mestima, gde bi lakše došao do onog za čim potrebuje, ili mu napominje rukodelje koje su manje teške i korisnije. Pored toga, dodaje da se Bogu može ugoditi na svakom mestu i da Mu se može poklanjati na svakome mestu. Potom, povezujući tako sećanje na rođake i nekadašnje izobilje, prorokuje dug život ispunjen asketskim podvizima, koristeći sva lukavstva kako bi naterao monaha da najzad napusti keliju i dotadašnji život. Za tim demonom ne dolazi odmah drugi. Međutim, ako se monah izbori sa njim i pobedi ga, posle takvog podviga nastupa mirno stanje i duša se ispunjava neizrecivom radošću.
 
ava Evagrije (+ 399)
Poglavlja o delatnom životu
 
14. PATNJA RAĐA SMIRENJE
 
Vrline su povezane sa patnjom, te onaj ko izbegava patnju nesumnjivo se odvaja i od vrline. Zato, ukoliko želiš vrlinski život, predaj se svakom stradanju, jer nevolje rađaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje, smirenju se približavamo kroz iskušenja. Onome ko u vrlini prebiva bez patnje, otvorena su širom vrata gordosti.
 
sveti Isaak Sirin (+ 7. vek)
Poglavlja o delatnom životu
 
15. BLAGODAT SE POSTEPENO VRAĆA DUŠI
 
Ne smućujmo se kad se nađemo u tami. Pri tome mislim na onu posebnu tamu u kojoj duša ponekad, kao usred valova, iznemogne. Bez obzira šta čovek radi, bilo da čita Sveto Pismo ili ispunjava pravilo, tamu smenjuje tama.
Nalazeći se u ovakvom stanju, čovek napušta svoje rukodelje, a veoma često nije u stanju ni da mu se približi. Taj čas je ispunjen očajanjem i strahom – nadu i veru u Boga duša potpuno odbacuje i sva se ispunjava sumnjom i strahom.
Međutim, Bog ne ostavlja dušu dugo u takvom stanju, već ga brzo okončava (1. Kor. 10, 13).
Savetujem ti sledeće: ako nemaš snage da vladaš sobom i padneš ničice na molitvu, pokrij se mantijom preko glave i spavaj, dok te ne prođe taj čas tame. Samo ne izlazi iz kelije.
Ovom iskušenju se najviše podvrgavaju oni koji teže trezvenoumlju, i koji na tom putu traže utehu vere. Stoga ih u taj čas najviše muči i tišti kolebanje uma. Ono je često praćeno hulnim pomislima, te čovek ponekad počinje da sumnja u Vaskrsenje i sve ostalo o čemu je bolje i ne govoriti.
Oni koji se bave fizičkim radom, u potpunosti su oslobođeni ovih iskušenja. Njih napada druga vrsta tuge, poznata svakom čoveku, koja se po načinu delanja razlikuje od ovih i sličnih iskušenja.
Blažen je onaj ko to pretrpi, ne napuštajući keliju. Uostalom, ova borba se ne okončava za jedan čas, i blagodat se u dušu ne useljava odjednom, već postepeno. Jedno smenjuje drugo – iskušenje i uteha.
 
sveti Isaak Sirin (+ 7. vek)
Poglavlja o delatnom životu
 
16. O NEIZMERNOJ TUZI
 
Duži period prekomerne tuge srca za čulnim, pomračuje i uznemirava um. Takva tuga isteruje iz duše čistu molitvu i blagost, a unosi bolnu patnju srca. Njoj posleduje neizmerna okamenjenost i neosetljivost, te demoni stoga često bacaju u očajanje one koji se odluče da vode duhovan život.
 
sveti Simeon Novi Bogoslov (+ 1022)
Podvižnička i teološka poglavlja
 
17. KAKVA PUSTOŠ VLADA BEZ BLAGODATI!
 
Vidiš kakva samo pustoš vlada bez blagodati, kako je duša nemarna i ravnodušna prema svemu duhovnom. To je stanje dobrih pagana, Jevreja predanih Zakonu i hrišćana koji vode bestidan život, ne misleći na svoj unutrašnji život i odnos sa Bogom. Oni ni tada ne osećaju takav bol, jer oni, za razliku od tebe, ne znaju za plodove blagodati. Budući da im se s vremena na vreme desi da iskuse neku vrstu duhovne utehe – prirodne, ne blagodatne – oni se primiruju.
 
sveti Teofan Zatvornik (+ 1894)
Umetnost molitve
 
18. TUGA
 
Kada zli duh tuge obuzme dušu, ispunjava je nemirom i neprijatnošću, ne dopušta čoveku da se moli sa neophodnom revnošću, ometa pažljivo čitanje Svetoga Pisma, lišava ga blagosti i poštovanja bližnjih i stvara odbojnost prema svakoj vrsti razgovora. Duša ispunjena tugom, postaje kao bezumna i pomahnitala, te ne može mirno da prihvati ni dobar savet, niti da smireno odgovara na pitanja. Tuga porobljava čoveka i istovremeno ga sprečava da shvati da je uzrok patnje u njemu. Tuga je crv srca koji nagriza majku koja ga je rodila.
 
sveti Serafim Sarovski (+ 1833)
Mala ruska filokalija
 
19. VRSTE TUGE
 
Postoje četiri vrste tuge: žalost, briga, zavist i sažaljenje. Žalost je, naime, tuga koja nam oduzima glas; briga je tuga koja nas opterećuje; zavist je tuga zbog tuđeg dobra; a sažaljenje je tuga zbog tuđe nesreće.
 
sveti Jovan Damaskin (+ 776)
Istočnik znanja
 
20. ŽALOST PO BOGU
 
Adam plače: Ne mili mi se ovaj svet. Ne mile mi se visoke gore, ni lugovi, ni šume, ni pesma ptica; ništa mi više nije milo. Duša je moja u velikoj žalosti: ožalostio sam Boga. I kada bi me Gospod ponovo uzeo u raj i tamo bih plakao i žalio: zašto sam ožalostio Boga Koga volim?
 
sveti Siluan Atonski (+ 1938)
Pouke
 
21. OČAJANJE
 
Očajanje! Strašna reč, reč koja označava propast i svakojaku nesreću. (…) Očajnik život oseća kao teret i gleda da se toga bremena oslobodi.
Očajnik koji je digao ruke, više ne hita lekaru, jer smatra svoju bolest neisceljivom. (…)
Očajnik, premda živi, već je umro, jer je izgubio vezu sa svetom. Izgubio je duševno čulo kroz koje je primio osećanje lepote sveta i uživao u radosti koju on nosi. Duša mu ne nalazi ništa više privlačno u ovom svetu koji je prepun milina, a koji su ih izobilno ulile Božanstvena premudrost, dobrota i svemoć. (…)
Sva se priroda veseli, a jedini je on posred te opšte radosti potišten. Uši mu više ne čuju umilnu muziku koju verni čuju. On nigde ne nalazi veselje, nigde ne nalazi utehu, ništa ne može da mu odagna potištenost. Krajnja utučenost ispunjava mu srce, u njemu se nastanio haos (…)
Drami dolazi kraj, a nesrećni očajnik koji nije otišao lekaru i otkrio bolest, koji je odbacio lekove blagočšća, ostavio je život i otišao iz sveta kako bi našao kraj mukama svojim, ne znajući da prelazi u drugi, večni život ispunjen mukama, gde će bol biti večan. Nesrećnoga li čoveka!
 
sveti Nektarije Eginski (+ 1920)
Gospodu na Nebesima

Jedan komentar

  1. Zdravo, prolazila sam taj period 2meseca je trajao, i jednu noc sam se nervirala zbog ekog greha, i sutradan sam se probudila kao ranije, kao da zivot nema smisla. A a tri dana pre toga sam pocela osecati prirodu, ljude,… A sad kao da je svaki osecaj umro u meni. Ne razumem zasto. Kakav bi trebao biti osecaj posle te patnje?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *