SVETI OCI O DEPRESIJI

 
>
 
NOVOMUČENICA MARIJA GAČINSKA
isceliteljka od depresije
praznuje se 26. januara (+ 1930)
 
I. M. Andrejev
 
Kao što se zlato očišćuje u ognju,
tako i velike žalosti, očišćuju,
oživotvoravaju, utvrđuju
i ozdravljuju dušu.

sveti Josif Petrogradski
 
Tridesetak milja od Petrograda nalazi se gradić Gačina, koji je svim Petrograđanima poznat po svojim vrtovima, parkovima i palatama. U tom gradu je pre Revolucije živela, nadaleko poznata, monahinja Marija. Matuška Marija je Revoluciju 1917. godine, dočekala na bolesničkoj postelji. Nakon preležanog encefalitisa (upale mozga), obolela je od tzv. Parkinsonove bolesti (bolest je dobila ime po lekaru Parkinsonu). Matuška Marija je bila nepokretna, telo joj beše kao okovano, a bledoliko lice više nalik nekoj maski nego živom ljudskom liku. Mogla je da govori, ali sa polu-zatvorenim usnama, kroz zube, sporo i jednoličnim tonom. Matuški ju zato bila potrebna stalna pomoć, briga i nega. Moramo napomenuti i to da ova bolest često uzrokuje i velike psihološke promene (razdražljivost, zamarajuće i tvrdoglavo ponavljanje uobičajenih pitanja, preterani egoizam i egocentrizam, pojavu senilnosti, i sl.), te takvi pacijenti najčešće završavaju u psihijatrijskim bolnicama. Međutim, mati Marija, budući potpuni fizički invalid, ne samo da se nije psihički izobličila, već je u potpunosti otkrila neobične crte ličnosti i karaktera, nesvojstvene takvim bolesnicima. Postala je izuzetno blaga, krotka, skromna, povučena, posvećena neprekidnoj molitvi, i svoje teško stanje podnosila je bez roptanja.
Budući krotka i trpeljiva, Gospod joj je nizposlao dar utešiteljstva. Tako su počeli da je posećuju potpuno nepoznati ljudi, ophrvani tugom, žalošću, depresijom i krajnjim očajanjem. Posle razgovora sa njom, svako je pronalazio utehu, osećao olakšanje od sopstvene boli, stišavanje tuge, smirivanje strahova, nestanak depresije i očajanja. Ubrzo se za ovu neobičnu monahinju pročulo i van njenog grada.
Matuška Marija je živela u drvenoj kućici na samom izlazu iz grada. Posetio sam je u martu 1927. godine. Dok sam čekao da dođe moj red, razgledao sam brojne fotografije u primaćoj sobi. Za oko su mi naročito zapale fotografije mitropolita Venjamina (novomučenika petrogradskog) i mitropolita Josifa (koji je ubrzo postao vođa josefitskog pokreta). Mitropolit Josif je matuški na slici napisao dirljivu posvetu, navodeći veliki odeljak iz svoga dela U Očevom zagrljaju, dok je mitropolit Venjamin kratko napisao: „Duboko poštovanoj stradalnici, matuški Mariji, koja od mnogih plačućih, uteši i mene grešnog…“
Imao sam priliku da prisustvujem čudotvornom iscelivanju napaćenih duša. Neki mladić, očajan zbog hapšenja i progona svoga oca – sveštenika, otišao je od matuške sa osmehom, odlučivši da primi čin đakona. Jednu mladu ženu, ophrvanu tugom, obasja radost i ona odluči da postane monahinja. Jedan stariji čovek, koji je strašno patio zbog gubitka sina, otišao je od matuške utešen i ohrabren. Neka starija žena, koja dođe plačući, otišla je mirna i osnažena.
Ušavši kod matuške, rekoh joj da me napada strašna depresija, koja ponekad traje i po nekoliko nedelja, te nikako ne mogu da nađem načina da je se oslobodim.
„Depresija je duhovni krst“, rekla je. „Ona se, na korist, daje grešniku koji ne zna kako da se pokaje, to jest, onome ko posle pokajanja ponovo zapada u prijašnje grehe… Stoga, postoje samo dva leka koja mogu da leče ovu, ponekad izuzetno tešku duševnu patnju. Čovek mora da se nauči pokajanju i da pokaže njegove plodove. Ili, pak, da nosi ovaj duhovni krst, sa poniznošću, blagošću, pokajanjem i velikom blagodarnošću Gospodu, sećajući se da Gospod nošenje takvog krsta smatra plodom pokajanja… Kako samo naposletku nastupa velika uteha kad čovek shvati da je njegova obeshrabrenost u stvari neprihvaćen plod pokajanja, to jest, neka vrsta nesvesnog samo-kažnjavanja usled odsustva traženih plodova… To bi trebalo da nas učini krotkima, te depresija postepeno iščezava, a rađaju se istinski plodovi pokajanja…“
Imao sam utisak da je neko, ovim matuškinim rečima, izvršio hirurški zahvat na mojoj duši i otklonio duhovni tumor… Od nje sam otišao kao potpuno drugi čovek.
Godine 1930, matuška je uhapšena. Optužena je za kontra-revolucionarnu propagandu i učestvovanje u kontra-revolucionarnom pokretu, u skladu sa 10. i 11. paragrafom 58. člana sovjetskog zakona o kriminalu. Pored nje, uhapšen je i njen brat. Pomenutu organizaciju sačinjavalo je samo dvoje ljudi, a propaganda protiv komunizma beše njen dar utešiteljstva. Svedoci njenog hapšenja, sećaju se zastrašujuće slike ruganja i okrutnog nasilja nad trpeljivom mučenicom, oduzetoj i nesposobnoj da načini bilo kakav fizički pokret. Matuškin političko-religiozni zločin pogoršan je i njenim odbijanjem da prizna mitropolita Sergija, posle njegove poznate Deklaracije iz 1927. godine, koja je dovela do razdora u Ruskoj crkvi.
Hapšenje se dogodilo tako što su dvojica Čeha upala u njenu kuću, zgrabili je za ruke, izvijene iza leđa, i po podu je odvukli od kreveta do njihovog automobila… Savijajući njeno mnogonapaćeno, paralizovano telo, ubacili su je u kola i odvezli je. Njenog brata su odvezli u drugom automobilu, tzv. crnoj marici (crnoj limuzini namenjenoj transportu uhapšenih u noćnoj tmini, kako Solženjicin objašnjava u svome delu Gulag). Matuškinim prijateljima je bilo dozvoljeno da joj u zatvor donose skromne pakete. Međutim, nakon samo mesec dana, više nisu prihvatali pakete i samo su kratko rekli: „Umrla je u bolnici“. (Takvi bespomoćni pacijenti su najčešće ubijani.) Njeno telo nije isporučeno.
Posle devetomesečne istrage, matuškin brat, koji se požrtvovano brinuo o svojoj sestri i primao posetioce, osuđen je na pet godina zatvora u sibirskom koncentracionom logoru.
Neka bi Gospod upokojio ove divne duše.
Sveta novomučenice Marijo, moli Boga za nas!
 
Ivan M. Andrejev

Jedan komentar

  1. Zdravo, prolazila sam taj period 2meseca je trajao, i jednu noc sam se nervirala zbog ekog greha, i sutradan sam se probudila kao ranije, kao da zivot nema smisla. A a tri dana pre toga sam pocela osecati prirodu, ljude,… A sad kao da je svaki osecaj umro u meni. Ne razumem zasto. Kakav bi trebao biti osecaj posle te patnje?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *