СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
1. Извештај латина о чистилишту
 
На четвртом заседању преговора Грка са Латинима у Ферари свети Марко Ефески се обратно латинима са молбом да изложе своје учење о чистилишту, као и да укажу на чему га заснивају. Са своје стране, он је изразио спремност да понуди Латинима извештај о веровању Православне Цркве о стању душа после смрти. Извештај који су Грци тражили, поднео је кардинал Јулијан Цезарини на петом заседању комисије. Пре свега, у извештају се износи догматско учење о чистилишту у оном облику како је било дефинисано још на Лионском сабору. Затим се наводе текстови из Светог Писма и Светих Отаца као потврда учења о чистилишту. Овај извештај у извесној мери је површан и не дотиче се дубоких теолошких питања. Овим извештајем кардинала Цезаринија отворена је дискусија поводом проблема чистилишта.
Није могуће разјаснити да ли је оригинал овог документа био написан на латинском или грчком језику. Немамо рукопис који би садржао латински текст, али латински текст овог дела налази се код Андреја де Санта-Кроче у Collatione XXII ар. Horatium Justinianum. “Acta sacri oecumen. concil. Florentini”. Romae, 1638. p. 285-288.
У поређењу са постојећим латинским текстом, грчки текст извештаја кардинала Цезаринија, који је сачуван у Миланском рукопису (Cod. Ambrosianus 261, fol. 44-47) и. који је објавио Мгр. Пти, несумњиво представља потпунији текст и због тога за нас важнији. Зато, преводећи текст извештаја кардинала Цезаринија о чистилишту, превасходно смо то чинили са грчког текста. Међутим, у одређеним случајевима када смо сматрали да је то корисно ради прецизности, а такође и у односу на латинске свете Оце који се наводе у документу, прибегавали смо преводу са латинског текста Андреја де Санта-Крочеа.
Текст са којег смо начинили превод налази се у “Patrologia Orientalis”, т. 15, стр. 25-28.
 
ПОГЛАВЉА ЛАТИНА УПУЋЕНА ГРЦИМА О ЧИСТИЛИШНОМ ОГЊУ, ПРИЛОЖЕНА У ПИСМЕНОМ ОБЛИКУ ОД СТРАНЕ ЊИХОВИХ ПРЕД СТАВНИКА
 
Када су се у овом храму блаженог Франциска сусрели наши и ваши представници – представници Западне и Источне Цркве – и када су почели да расправљају о томе, на који начин би могло бити поново успостављено свето јединство Латина и Јелина и на који начин треба истражити разлике између једне и друге Цркве, замолили смо да ово истраживање започне од проблема о чистилишном огњу. Због тога, с обзиром на то да сте тражили да вам се саопшти веровање Римске Цркве о овој ствари, ми путем овог кратког списа укратко одговарамо овако: ако су они који се истински кају отишли из овог живота у љубави (према Богу) пре него што су успели да достојним плодовима пруже задовољење за своје грехове и преступе, њихове душе се чисте након смрти чистилишним страдањима. Међутим, ради њиховог олакшања (или “ослобођења”) од ових страдања, помаже им она помоћ која им се пружа од стране живих верника, на пример, молитве, Литургије, милостиња и остала дела побожности. А душе оних који након крштења уопште нису пале у одвратност греха одмах се устремљују на небо и пребивају заједно са онима који, иако су навукли на себе безбожност греха, ипак су се очистили или још увек боравећи у својим телима, или свукавши их, као што смо већ рекли Душе, пак, оних који одлазе из овог живота у смртном греху или само у прародитељском греху истог трена одлазе у пакао и излажу се мукама у различитом степену. И опет, на дан Суда, сви људи ће, заједно са својим телима, стати пред Христов Суд дајући одговор за своја дела.
Међутим, с обзиром на то да ви кажете да Православна Црква нема овакву врсту учења и да желите чути на којим цитатима Светог Писма и светих Отаца, и на каквом расуђивању се оно заснива, ми представници, спремни смо, у складу са учењем светог Петра, да пружимо одговор свакоме ко пита о вери коју му држимо У овом одговору навели смо оно што сада треба да задовољи вашу молбу, која се, како изгледа, у суштини односи на питање чистилишног огња. Ако и у вези са осталим што смо рекли будете затражили разјашњење, и у томе ћемо се, ако нас Свети Дух просвети, са братском љубављу потрудити да вас задовољимо у свему
1. Учење да постоји некакво одређено место и чистилишни огањ у будућем веку, као што ми тврдимо, пре свега се појављује у Другој књизи Макавеја, дванаестој глави, где се каже следеће· “Света je и спасоносна мисао да се за умрле приносе молитве, како би се ослободили од греха.[1] Међутим, нема потребе молити се за оне који се налазе у рају, јер они немају никакве потребе за овим, као ни за оне који су у паклу, с обзиром на то да ови не могу да се ослободе или очисте од грехова. Дакле, показује се да постоје они који после овог живота још нису разрешени од грехова али који имаЈУ могућност да се ослободе и очисте од њих
2. Под два, ово се показује на основу онога што је у Новом Завету, у Јеванђељу по Матеју, дванаеста глава, Спаситељ рекао· А који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овом веку ни у будућем”.[2] У овом цитату ставља се до знања да постоје такви греси који могу бити опроштени у овом веку, али постоје и такви који се могу опростити и у будућем.
3. Под три, ово се пројављује преко светог апостола Павла у Првој посланици Коринћанима у трећој глави, који, разматрајући у овој глави о зидању на темељу који је Христос, наводи злато сребро, драго камење, дрво, сено, сламу и остало, и затим додаје следеће: “Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. Ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ (ως δια πυρός)”.[3] Јасно се може схватити да ове речи говоре о чистилишном огњу у будућем Веку: јер речи “спашће се, но тако као кроз огањ” није могуће схватити ни у односу на осуђене у паклу, јер они се неће спасти него ће вечно пропадати, ни у односу на оне који одавде одлазе без греха, јер мало пре овога он је за овакве рекао следеће: “Ако остане чије дело” итд, тј. они који умиру као безгрешни немају никакве потребе да се чисте огњем. Дакле, из овога неопходно произилази да ове речи треба схватити у односу на другу категорију личности, заправо на оне који треба да се спасу у будућем животу.
4. Под четири, ово пријављује предање Католичанске Цркве, како латинске, тако и грчке, која се моли за покојне и увек је имала обичај да се моли за њих. Јер, ако не би било могуће очишћење после смрти, молитва би била у потпуности безвредна, с обзиром на то да би се у залуд узносила за оне који су или већ у слави, или, пак, у паклу.
5. Под пет, ово се потврђује ауторитетом свете Римске Цркве коју су поучили и упутили блажени апостоли Петар и Павле и остали преподобни јерарси коју су се уздигли небројеним чудима и које поштују и Грци и Латини као свете. Јер она je у свим временима овако веровала и овако исповедала, као и у она времена када су обе Цркве биле једна, до оних времена када се догодила садашња подела.
6. Под шест, истинитост нашег веровања посведочава се ауторитетом светих Отаца, како грчких, тако, наравно, и латинских, а нарочито заједничком одлуком коју су донели и Грци и Латини, санкционисавши ово (тј. ауторитет светих Отаца) на Петом Васељенском сабору, чије су следеће речи: “У свему следујемо светим Оцима и Учитељима Цркве – Атанасију, Иларију, Василију, Григорију Богослову, Григорију Ниском, Амвросију, Августину, Теофилу, Јовану, епископу Константинопољском, Кирилу, Лаву, Проклу, и прихватамо све што су они изнели у вези са правом вером и осудом јеретика”[4]. Због краткоће, из дела неких од ових Учитеља, као и од неких других, навешћемо понешто.
Под један, почнимо од светог Августина. У омилији о чистилишном огњу, тумачећи следеће апостолове речи: “Јер темеља нико другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос”, овако говори: “Многи, који неправилно схватају ове речи, варају себе лажном сигурношћу, верујући да ако на темељу, који је Христос, граде чак и тешке грехе, и ови греси могу се очистити проласком кроз огањ, а затим и ови могу достићи вечну славу. Овакво схватање, љубљена браћо, треба да буде исправљено, јер сами себе заводе они који ласкају себи оваквом надом. Јер проласком кроз онај огањ, о којем Апостол говори следеће: “Сам ће се спасти, но тако као кроз огањ”, не очишћују се тешки, него лаки греси”.[5]
Исти свети Отац, у двадесет првој књизи “О граду Божијем”, у тринаестој глави овако говори: “Од привремених казни неке се трпе само у овом животу, неке после смрти, а одређене и сада и онда, али оне се трпе само до оног страшног и последњег Суда. Неће сви од оних који после смрти подносе привремене муке, пасти у вечне муке. Јер одређенима оно, што се не опрости у овом веку, опростиће се у будућем, тј. као што смо раније рекли, они неће допасти вечних мука у будућем веку.”[6]
И у двадесет четвртој глави овог дела он каже овако: “Заиста, не би се говорило за неке да им се неће опростити греси ни у овом, ни у будућем веку, ако не би било таквих, којима ће се, ако не у овом, опростити греси у будућем веку.”[7]
Исти свети Отац у књизи Павлину под насловом “О томе, како се треба бринути за покојне”, говори следеће: “У књигама Макавејским читамо о жртви која се приноси за упокојене. Међутим, ако чак и не бисмо читали о овоме у Старом Завету, није безначајан ауторитет Васељенске Цркве који блиста у оном обичају да у молитвама свештеника које се приносе Господу Богу пред Његовим Жртвеником, своје место налази помињање упокојених.”[8]
У овој књизи он још каже и ово: “Не треба се без пажње односити према молитвама за душе упокојених, које треба да се узносе за све који су се упокојили у хришћанском и католичанском општењу, чак и без помињања имена оних које је у заједничко помињање Црква примила, да би онима који немају ни родитеље, ни децу, ни било ког познаника и пријатеља, ово било дато јединственом добротом Мајке (Цркве). Ако, пак, недостају ове молитве које исправна вера и побожности узносе за упокојене, сматрам да никакву корист њиховим душама неће донети то што би њихова бездушна тела била положена на светим местима.”[9]
Исти овај Августин у књизи “О покајању” говори овако: “Јер покајање, ако се догоди и на крају живота, исцељује и ослобађа у води крштења, тако да они који се крштавају на крају живота не окушају чистилиште, него ће, обогаћени даровима Мајке Цркве, примити разноврсне дарове у истинском блаженству”. А нешто касније он каже следеће: “Одлагање покајања има обичај да многе вара. Међутим, пошто је Бог увек моћан, Он увек може да помогне, чак и у смрти, онима, којима је Њему угодно. Дакле, с обзиром на то да плодоносно покајање није дело човека, него Бога, Он може да га пружи када год то пожели Његово човекољубље и да по милости доведе до промене у онима, које би по правичном суду могао да осуди. Међутим, с обзиром на то да има много онога што спречава и одвлачи болесника (languentem), у највећој мери је опасно и погубно да се лек покајања одлаже до смрти. Али чак иако грешник који се обратио буде жив и не умре, ипак не обећавамо да неће избећи све муке: јер онај који у прошлом веку није донео плод обраћења, раније треба да буде очишћен чистилишним огњем. И мада овај огањ неће бити вечан, ипак сам запрепашћен до које мере ће бити тежак, јер ће превазићи све муке које је неко било када могао да поднесе у овом животу”.[10]
У једној од проповеди о упокојенима, која почиње следећим речима: “Нада свих хришћана”, исти Отац каже овако: “Не треба сумњати да се молитвама Цркве и спасоносном Жртвом и милостињом која се даје за њихове душе упокојенима пружа помоћ у смислу да им Господ укаже веће милосрђе, него што то они за-служују услед својих грехова. Јер Васељенска Црква поштује предање светих Отаца да се за време приношења ове Жртве на свом месту чини помињања оних који су умрли у заједници Тела и Крви Христове и да се за њих узноси молитва”.[11]
А касније говори и следеће: “Јер не треба сумњати да ове ствари доносе корист душама оних који су на тај начин проживели до смрти, с обзиром на то да им оне могу помоћи после смрти.”[12]
Тумачећи ове речи: “Сам ће се спасти, но тако као кроз огањ”, свети Амвросије такође говори следеће: “Спашће се, али не без страдања (или казна, “poena”). Апостол овим хоће да каже да ће се он сам спасти, али да ће проћи кроз страдање огња да би, очишћен огњем, спасао и да се не би непрестано мучио, као неверници у вечном огњу јер ће му у одређеној мери помопи то што је веровао у Христа”.[13]
Григорије, најблаженији јерарх, у четвртој књизи својих “Разговора”, наводи мноштво примера и откровења који показују да чистилиште постоји, и између осталог, каже овако Какав неко одлази одавде, такав и стаје пред суд, али ипак треба веровати да пре времена Суда постоји чистилишни огањ, у односу на одређене грехове, због чега Истина и каже следеће: “А који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем.” У овим речима ставља се до знања да одређени греси могу бити опроштени у овом веку, а одређени у будућем. Јер у присуству опроштаја у односу на један грех, треба разумети да се у односу на други попушта (concenditur). Али ипак, као што сам раније рекао, овако се може веровати само у односу на мале и мање значајне грехе.”[14]
Свети Василије Велики у молитвама које се коленопреклоно говоре на бденију Педесетнице,[15] у једној од њих која почиње речима: “Изворе Који увек течеш…”, овако се моли за упокојене: “Услиши нас, који се молимо Теби, и упокој душе слугу Твојих, раније упокојених отаца и браће наше и осталих сродника и свих својих у вери”. А у наредној молитви, која почиње оваквим речима: “Владико Сведржитељу, Боже Оче и Господе милости”, он каже следеће: “Услиши нас, смирене слуге Твоје који Ти се молимо, и упокој душе слугу Твојих који су се раније упокојили, у месту светлости, у месту изобиља, у месту покоја, где нема болести, туге и уздисања, и упокој душе њихове у насељима праведника и удостој их мира и отпуштења грехова”.
У последовању за упокојене овако се говори Спаситељу у име умрлога: “Лик сам Твоје неисказане славе, па иако носим ране грехова, смилуј се на Твоје створење, Владико, и очисти Твојим милосрђем, и жељену отапбину подари ми, поново ме показујући житељем раја”[16].
У разговору под називом “О утеси и стању душе после смрти” Григорије Ниски као саговорницу наводи Макрину, сестру блаженог Василија и своју, која после смрти овог Василија каже следеће: “Јер, по мом мишљењу, не због мржње или освете за рђаво живљење, Бог, Који чини супротно овоме и привлачи Себи сваког кога је по благодати привео у биће, ставља оне који су згрешили на муке, већ Он, Који је Извор сваког блаженства, привлачи Себи душе према најбољем плану, а ово је због неопходности за оног који се привлачи пропраћено мучним стањем. И као што они, који огњем чисте злато од примеса различитих материјала, греју огњем не само појединачне елементе, него због неопходности растапају и чисто злато заједно са непотребним материјалом, и кала се овај уништи, остаје злато, и као што се чистилишним огњем уништава непотребна материј а, исто тако неопходно је да и душа, која се сјединила са грехом, буде у огњу док се огњем у потпуности не уништи унешени грех, нечистота и непотребност”.[17]
Исти свети Отац у беседи о упокојенима каже овако: “Дакле, с обзиром на то да власт избегавање зла остаје у природи, Божија мудрост пронашла је следећи план: дозволити човеку да пребива у ономе што је пожелео, и сазнавши из искуства шта је за шта заменио, он би се поново устремио својој жељи и свесно би кренуо ка првом блаженству, одбацио би све страсно и бесловесно као некакав терет природе, или се очистивши у садашњем животу кроз целомудреност и љубав према мудрости, или после одласка одавде кроз отапање у чистилишном огњу”.[18]
О чистилишту, о којем сада говоримо, такође сведочи и блажени Дионисије у седмом поглављу свог дела “Црквена Јерархија”, где, говорећи о молитви коју јерарх изговара за упокојене, он каже овако: “Божанствени јерарх изговара молитву за упокојеног”, а касније следеће: “У молитви јерарх моли Божанствену Доброту да опрости упокојеноме све оно што је овај по људској немоћи згрешио и да га узнесе у светлост и земљу живих, у наручје Авраама, Исаака и Јакова, где нема болести, туге и уздисања”.[19]
У свом делу “Панарион”, расуђујући против Арија који је богохулио и између осталог говорио да молитве живих не доносе корист упокојенима, Свети Епифаније каже овако: “А затим, у вези са помињањем имена умрлих: шта може бити корисније, прикладније и чудесније од тога када верујемо да они, који су отишли одавде, живе и нису прешли у небиће, него битишу и живе у Господу, како то и објављује свето учење (Цркве), како би код оних који се моле за упокојену браћу постојала нада као за оне који су отишли? Молитва која се за њих узноси, иако и не покрще све грехе, ипак им доноси корист. Међутим, она је корисна и за нас који смо у свету, који често вољно или невољно поклекнемо, јер означава нешто савршеније. Јер ми чинимо спомен и за праведнике и за грешнике: за грешнике тако што молимо за њих милост Божију, а за праведне и Оце и Патријархе, Пророке и Апостоле, Јеванђелисте, Мученике, Исповеднике, Епископе и Подвижнике и за читав сабор светих, да бисмо издвојили Господа Исуса Христа из низа људи, узносећи Му част која Му приличи” А нешто касније он говори следеће: “И затим, на овоме ћу поново прекинути излагање да бих рекао да Црква ово чини услед неопходности, примивши предање од Отаца”.[20]
Дамаскин је сагласан са оним што је раније речено, говорећи у једној својој беседи о помоћи за упокојене овако: “Сведоци Тајни, Спаситељеви Ученици и свети Апостоли, одредили су да се за време приношења страшних и животворних Тајни врши спомен оних који су умрли у вери”[21] (латински текст додаје и ово: “на шта се позива блажени Тома (Аквински) у четвртој стотини четрдесет пети одељак, први члан).
О чистилишту говори Теодорит, епископ Кирски, говорећи следеће: “Како каже Апостол, спашће се онај, пролазећи кроз чистилишни огањ који чисти све оно што је дошло од немарности у протеклом животу, као отресајући прашину земаљских осећања са стопала. За њега се моли Мајка Црква и побожно приноси жртве мира. На тај начин, излазећи одатле већ очишћен и чист, он ће без порока стати пред најчистије Очи Господа Саваота”.[22]
7. Под седам, претходно изнета истина проистичне на основу схватања Божанствене Правде која не оставља некажњеним ништа од онога што је било учињено без поретка и која, како говори Свето Писмо, “праведну казну заволе” и одреди број удараца.[23] Зато за сваки грех човек навлачи на себе некакву одређену казну, и ако не плати за њу у садашњем веку, поредак Божанственог Суда захтева да пружи задовољење (за своје грехе) у будућем веку, јер би у супротном остао некажњен. Међутим, ако неко умре у смирењу, он неће дати задовољење у паклу, сагласно ономе што је речено: “А грешник у који час умре, доиста ће бити жив и неће умрети”,[24] што треба да се разуме у вези са смрћу у паклу.[25] На небу се, пак, казна не врши, јер ово је страно чистоти небеског обиталишта и зато што “неће у њега ући”, како каже Премудрост, “ништа што је грешно”, “и неће тамо ући нечисти”. Јер небо је обиталиште мира, а не казне, радости, а не плача. Дакле, из овога произилази да осим paja и пакла постоји још и друго одређено место где се врши другачије очишћење, које, када се заврши, онда свако, престајући да буде нечист и запрљан, постаје чист и одмах узлеће у виђење Бога у наслађивање.
Могли бисмо много да додамо овоме, али сматрамо да ће ово бити довољно за сада за осветљење овог питања. Дакле, сада и ми молимо вас да размотрите ово што је речено и да сами изнесете (ваше учење) јасно, у писаном облику”.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. 2. Мак. 12,46
2. Мт. 12, 32
3. 1 Кор. 3, 13-15
4. Документи Петог Васељенског Сабора.
5. Augustin. Sermo 41. de Sanctis, actio tertia. Mansi T. IX c. 20-22. sive de anima defenctorum. Издавач је сматрао да је ова беседа неаутентична и избацио ју је из састава проповеди блаженог Августина, придодавши је одељку “spuria” in Appendice, Sermo 104. PL. T. 39 col. 1946
6. Migne PL. T. 41, col. 728
7. Id, col. 738
8. PL. T. 40, col. 593
9. Id, col. 596
10. De Peonit. n.33 PL. T. 40, col. 1127
11. Sermo 172. n. 2 PL. T. 38, col. 936, али не ове речи из наслова, него друге, а проповед која почиње овим речима види Т. cit. C. 1261. Она не садржи ове речи.
12. Ibid. c. 937
13. PL T. 17 c. 200
14. Gregor. Magn. Dialog IV, c.39, PL. T. 77, col. 396.
15. Не на свеноћном бденију уочи Педесетнице, него на вечерњој служби на сам дан Педесетнице.
16. Тропар за упокојене, глас пети, након припева: “Благословен си Господе”.
17. Gregor. Nyss. De anima et Ressurrectione. PG T. 46, с. 97с-100а.
18. Gregor. Nyss. De mortuis. PG T. 4, c.524 b
19. Dionus. Areop. De Eccles. hierarch. c. VII, 4 PG T. 3, c. 560 (idem allegatur a Joane Damasc. PG T. 95, col. 252a).
20. Epiphan. Adversus haereses. lib. III, haer. 75 n. 8. PG T. 42, c. 513. Mгp. Луис Пти уз ово додаје и следећу напомену: “Епифаније поучава да се на Жртви врши двоструки начин помињања упокојених – праведника и грешника: ових других, да бисмо измолили за њих Божанску милост, а праведника и светих да бисмо издвојили нарочити положај Господа Исуса Христа Који се по Свом положају (conditione) одваја од осталих смртника”.
21. Joan. Damasc. De iis qui in fide dormierunt, n. 3. POG T. 95, с 249.
22. Ово место уопште се не може наћи у делима блаженог Теодорита, на шта су указивали и свети Марко Ефески и Висарион Никејски. О овоме види даље.
23. 5. Мојс. 25, 2
24. Јез. 33, 14-15.
25. Ово место није у потпуности јасно. Ми смо навели у складу са грчким текстом овако: “Што треба да се разуме у вези са смрћу у паклу”. Латински текст садржи следеће речи: “Што треба да се разуме у вези са вечнимживотом”.