NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Pozdravna beseda svetog Marka Efeskog papi Evgeniju Četvrtom.
 
Pre nego što pređemo na izlaganje istorije razmatranja bogoslovskih pitanja, zapravo tačaka dogmatskog karaktera koje su predstavljale predmet podele između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve, umesno je da ovde navedemo jedan veoma vredan spomenik, zapravo pozdravnu besedu svetog Marka Efeskog papi Evgeniku Četvrtom, koja upravo pripada ovog periodu.
Ova beseda svetog Marka Efeskog ima sledeće poreklo: doputovavši u Italiju, grčki delegati bili su pozvani na prijeme koje su u njihovu čast priredili najvažniji predstavnici Zapadne Crkve. Na ovim prijemima vršila se neka vrsta osmatranja za buduće rasprave i borbe. Obično su na ovim prijemima vođeni razgovori na filosofske teme, kao što je to bio običaj u ono vreme. Siropulo pripoveda da je na jednom od ovakvih prijema, koji je kardinal Julijan Cezarini priredio u čast svetog Marka Efeskog, njegovog brata nomofilaksa Jovana Evgenika i Doroteja Mitilinskog, kardinal predložio svetom Marku da izgovori besedu papi u ime Grka, u kojoj će izraziti nadu u uspešen ishod delatnosti sabora. Sveti Marko Efeski u trenutku je bio neodlučan, ali se zatim složno. Upravo je ovo ta beseda koju navodimo u daljem tekstu. Sastavivši ovu besedu, sveti Marko ju je u pisanom obliku predao kardinalu Julijanu koji se odmah uputio kod imperatora Jovana i pokazao mu je. Ona je izazvala reakciju ne samo od strane Vatikana, nego i od strane samog imperatora, koji se bojao bilo kakve neusaglašenosti postupaka među grčkim predstavnicima, a osim toga imperator uopšte nije želeo da se između pravoslavnih i Latina pokreću pitanja o postojanju dogmatskih razlika među njima. On je čak hteo da preda svetog Marka na sud Sinoda, ali zastupništvom određenih ličnosti, između ostalih Visariona Nikejskog, odlučio je da ovo ostavi bez posledica.[1]
Beseda svetog Marka papi Evgeniju svedoči da je tvrdnja, da je sveti Marko, tobože, bio neprijatelj unije čak i pre nego što su pregovori između pravoslavnih i rimokatolika mogli da počnu i da je postavio sebi za cilj da sabotira pregovore, u potpunosti bez osnove. Nasuprot ovome, sveti Marko Efeski žarko je želeo jedinstvo Crkve, verovao je u mogućnost unije, tražio je jedinstvo sa latinima, ali pravo jedinstvo, zasnovano na jedinstvu vere i staroj bogoslužbenoj praksi. Međutim, ova beseda važna je i u tom smisli što je sveto Marko smatrao za potrebno da odmah upozna papu sa činjenicom da Pravoslavni jerarsi nisu doputovali u Italiju radi potpisivanja kapitulacije i radi prodaje Pravoslavlja u korist svog imperatora, već da su doputovali kao na Vaseljenski sabor, radi utvrđivanja istinskog učenja. Osim toga, sveti Marko otvoreno je stavio do znanja da čistota Pravoslavlja mora biti sačuvana i da pregovori mogu da se završe neuspehom ako Rim ne pristane na određene ustupke, odrekavši se onih novina koje su nepoznate staroj Crkvi, koje su bile uvedene u dogmatiku i bogoslužbenu praksu Zapadne Crkve i koje su predstavljale razlog raskola između dve Crkve. Dalje, sveti Marko je ukazao da bi ujedinjenje svih hrišćana protiv zajedničkog neprijatelja hrišćanstva, Turaka, bilo jednako potrebno kako za Vizantiju, tako i za Zapad.
Osim svega ovoga, ovaj spomenik duboko je čovečan i uznemirujući kada se pomisli da su se na Florentinskom saboru poslednji put susreli predstavnici Istočne i Zapadne Crkve radi razmatranja ponovnog uspostavljanja ranijeg jedinstva Crkve, i kada je dostizanje ovog jedinstva još u tolikoj meri bilo nemoguće!
Sveti Marko se obraća papinom srcu, ukazujući mu na ljubav, na one napore koje su stari i bolesni jerarsi Pravoslavne Crkve morali da podnesu da bi se prihvatili teškog putovanja i da bi se sakupili u papinom gostoljubivom domu. On poziva papu da ih prigrli kao svoju decu koja su dugo bila razdvojena i sada su došla kod njega. Zatim, on se obraća papinom razumu, govoreći o onoj međusobnoj pomoći i koristi u borbi protiv zajedničkog neprijatelja hrišćanstva koji mogu biti postignuti zahvaljujući Jedinstvu Crkava. On kaže da one prepreke, koje se nalaze na putu Jedinstva, papu ništa ne koštaju da naredi da se uklone i da time zaleči ranu raskola. Na kraju, on se obraća papinoj volji, predlažući mu da učini dobro delo ujedinjenja Crkava, govoreći da će to biti njegova lična vrlina i da mu je već ispleten venac koji on, papa, neće poželeti da odbaci.
Ova svetootačka beseda počinje verom u uspeh pregovora. Zatim sledi molitva Spasitelju za uspešan rezultat rada sabora ali postepeno duhovnim očima svetoga otkriva se da se njegove nade neće opravdati, da će zao običaj raskola odneti pobedu, i njegova beseda završava se, ili, bolje reći, ruši se u tonu očajanja.
Prvi izdavač ove besede svetog Marka, koju dajemo na ovom mestu, bio je Kalist Vlastos, koji joj je sa pravom davao veliki značaj.[2] Zatim je ovu besedu uneo u dokumenta koja se odnose na florentinsku uniju Mgr. Luis Pti, u sedamnaestom tomu „Patrologije Orijentalis“, str. 336-341. Na kraju, J. Gil uneo je ovu besedu (grčki tekst i latinski prevod) u svoje delo „Quae supersunt Actorum Grecorum Concilii Florentini“.
Ova beseda takođe je sačuvana i u nekoliko rukopisa (Sog. Ambrosianus 653, fol. 9-11. Parisinus 2075, fol. 327-333. Paris. 423, fol. 7. Paris. 429, fol. 15. Athons Liberorum 248, fol. 591).
Ovaj prevod načinjen je iz ranije pomenutog izdanja Mgr. Luisa Ptija.
 
BLAŽENJEJŠEM PAPI STAROG RIMA MARKO, EPISKOP ZBORA VERNIKA U EFESU
 
1. Danas je početak radosti čitavog sveta! Danas duhovni zraci vaseljenskog sunca izlaze za čitav svet. Danas udovi Tela Gospodnjeg, koji su ranije bili razdeljeni i razdvojeni tokom mnogih vekova, hitaju ka uzajamnom j edinstvu! I neće stradati Glava – Hristos Bog – da bude nad razdeljenim Telom, i Ljubav ne želi oduzeti od nas okove ljubavi! Zbog toga On te je podstakao, tebe koji si prvi među Njegovim sveštenoslužiteljima, da nas pozoveš ovamo, i pokrenuo je najpobožnijeg našeg imperatora da te posluša, a takođe je učinio da naš pastir i patrijarh zaboravi starost i dugogodišnju slabost, a nas, pastire koji se nalazimo pod njim, sa svih strana je sakupio i učinio da se odvažimo na dugačak put i na more i na ostale nevolje. O, zar nije očigledno da je ovo učinjeno silom i sudom Božijim i da će rezultat (τό πέρας) takođe biti dobar i bogougodan, kao što se već unapred primećuje? Dakle, Svjatjejši Oče, primi decu svoju koja ti dolaze izdaleka sa Istoka: zagrli njih, koja su bila razdvojena tokom mnogo vremena, isceli one koji su pali u zabunu.[3]
Svaki trn i uzrok spoticanja, koji prete delu mira, zapovedi da se uklone. Reci i sam svojim Anđelima, kao podražavalac Boga: „Pripravite put narodu, uklonite kamenje“.[4] Do kada ćemo mi koji pripadamo istom Hristu i istoj veri, jedni druge tući i razdvajati? Do kada ćemo mi, poštovaoci jedne iste Trojice jedni druge ujedati i proždirati, dok se međusobno ne istrebimo[5] i tako pružimo mogućnost spoljašnjim neprijateljima da nas unište? Neka ovoga ne bude, Hriste Care, i neka Tvoju dobrotu ne pobedi mnoštvo naših grehova, već kao u ranija vremena kada si video zlo kako se uzdiže i veoma širi, Sam si Ti i preko Tvojih Apostola unapred zaustavio njegov tok i sve obratno Tvome poznanju, tako i sada, preko Tvojih služitele koji ništa ne stavljaju iznad Tvoje ljubavi, ujedini nas međusobno i u Tebi Samom i učini da se ispuni ona molitva koju si u ono vreme, kada si išao na stradanje, govorio, moleći se ovako: Da svi jedno budu kao Mi“.[6] Pogledaj, Gospode, podelu našu, kako je žalosna i kako smo po samovolji i drskosti „radi ugađanja telu[7] zloupotrebili slobodu i postali sluge greha i potpuna tela, a sada predati neprijateljima Tvoga Krsta na krađu i ropstvo i „smatraju nas ovcama za klanje“.[8] Umilostivi se, Gospode! Čuj Gospode! Zaštiti nas, Gospode! Ono što je nekada bilo objavljeno kao ono što pripada razmatranju Vaseljenskog sabora, danas smo ispunili i od sebe dali smo sve. Podari i Ti Svoje, radi završetka onoga što smo preduzeli: jer Tebi je ovo moguće, samo ako to poželiš, i Tvoja želja već je ispunjenje na delu. Reci i nama kao ranщe preko Tvog proroka, ovako: „Ja sam s vama, Duh će Moj stajati među vama“[9]. Dakle, ako Ti budeš prisutan, sve ostalo biće lako i tečno.
2. I zaista, ovo sam želeo da navedem u sadašnjim okolnostima. A sada ću tebi, Svjatjejši oče, uputiti reč. Šta je to i kakva je to velika raspra povodom onog novog dodatka[10] koji je razdelio i rasekao Telo Hristovo, i koji je u tolikoj meri razdvojio u pogledu na svet one koji se nazivaju po Njegovom imenu? Koliko će biti veliki i dugotrajan i neprijateljski prezir prema braći i otuđivanje od onih koji se zbunjuju?! Zbog čega optužujemo Oce,[11] kada nasuprot njihovom zajedničkom predanju različito razmišljamo i govorimo?! Zbog čega smo njihovu veru[12] učinili štetnom, a našu uvodimo, kao tobože savršeniju?! Zbog čega, nasuprot Jevanđelju koje smo primili, propovedamo drugo Jevanđelje?![13] Koji je zli demon pozavideo našoj saglasnosti i jedinstvu?! Ko je oduzeo od nas bratsku ljubav, uvodeći različitu Žrtvu[14] koju nezakonito prinosi, jer ona se ne razdeljuje?! Zar je ovo svojstveno duhu Apostola i raspoloženju Otaca i bratskoj nastrojenosti, ili je, naprotiv, svojstveno nekakvom čudnom, izvitoperenom i nezavisnom duhu koji ne vidi ništa strašno u tome što će svi izginuti?! Ali, ja smatram da onaj koji je uveo ovu razdeljenost i „od gore izatkani Hiton Gospodnjeg Tela“ rascepao, podleže većoj kazni od onih koji su razapeli (Hrista) i svih od veka nesrećnika i jeretika. Međutim, tebi pripada suprotno, blaženjejši oče, samo ako poželiš da rasturene sabereš i da „pregradu koja je rastavljala“[15] razrušiš i da izvršiš delo Božanstvenog domostroja. Početak ovoga sam si postavio i uzdigao si se očiglednom liberalnošću i velikim darovima. Proslavi se i da ovenčaš ovo delo uspehom, jer nećeš naći drugu povoljniju priliku od ove, koju ti je Bog danas podario. „Podigni oči svoje, pogledaj unaokolo i vidi“,[16] starče, one koji su dostojni poštovanja i svešteni, koji već imaju veliku potrebu za odrom i mirom, koji su ustali iz sviju krajeva i pritekli tvome savršenstvu, koji su se okupili samo u nadi na Boga i u ljubavi prema vama. Pogledaj ispleteni venac slave koji nećeš odbiti da staviš na glavu. Drugi je ranio, a ti zaceli ranu, drugi je razdvojio, a ti saberi, neispravno je insistirao drugi u činjenju zla, a ti budi uporan da ispraviš ono što se dogodilo, tako kao da ga u potpunosti nije ni bilo. Slušao sam jednog učenog čoveka iz vaše sredine koji je govorio dobro za stvar mira i ispravljenja onih lica, koja su, imajući neispravno shvatanje o veri, smatrali da je dodatak (tj. Filiokve) postojao od samog početka (u Simvolu vere) Zbog toga, radi ikonomije neka on ponovo bude izbačen da biste prihvatili braću zbog razdeljenja sa kojima, smatram, svi morate da stradate ako niste bezdušni! Pomisli na krv hrišćana koja se proliva svakog dana i strašno ropstvo pod varvarima, i izrugivanje Krstu Hristovom, zatim rušenje Žrtvenika, razaranje molitvenih domova, prekidanje božanstvenih pesama osvajanje svetih mesta, pljačkanje sveštenih odeždi i sasuda. Sve ovo moglo bi da se povoljno reši, uz Božiju pomoć, zahvaljujući našem miru i slozi, samo ako poželite, odbacivši okrutnosti i nepopustljivost, da iziđete u susret nama, slabima, i da izbacite ono što nas zbunjuje. „Ako jelo sablažnjava brata mojega“, kaže Apostol „neću jesti mesa do veka“.[17] Tako je i sada svjatjejši oče! Dobar je kvasni, dobar je i beskvasni. Ali ako beskvasni zbunjuje i smatra se lošijim za Žrtvu, i nesavršenim i mrtvim, i u Svetom Pismu se naziva „hlebom nevaljalstva“[18], zašto onda ne prihvatiti kvasni hleb i odbaciti beskvasni? „Jer jedan je Hleb, jedno smo Telo mnogi“, kaže Božanstveni Apostol, „pošto se svi od jednoga Hleba pričešćujemo“.[19] Dakle kada nismo pričasnici jednog Hleba, očigledno nismo jedno Telo i nismo međusobno istog duha i ne prihvatamo jednu istu težnju. „Molim vas pak, braćo“, kaže isti Apostol, „imenom Gospoda našega Isusa Hrista, da svi isto govorite i da ne budu među vama razdori“.[20] A kada ne govorimo isto, nije li očigledno koliko je velika i neisceljiva kod nas podela čak i do današnjeg dana! Gde, pak, mi ne govorimo „isto“? Ne na uglovima ili nekakvim ćorsokacima i ne na privatnim skupovima gde se to može sakriti od mnogih, nego u javnom Simvolu vere, u ispovedanju na Krštenju, u hrišćanskom obeležavanju. Ako je onaj koji falsifikuje carski novac dostojan svake kazne, kakav će onda odgovor dati onaj koji menja zajednički pečat hrišćanskog ispovedanja, budući da je kriv za isto takav zločin?
3. Dakle, razmisli o ovome. Nekada smo u potpunosti govorili isto i među nama nije bilo raskola, i tada smo na obe strane bili u saglasnosti sa Ocima. Sada, kada ne govorimo isto, kako možemo biti zajedno? Mi (pravoslavni) i sada govorimo isto ono što smo govorili i ranije i u saglasnosti smo kako u odnosu na same sebe,[21] tako i u odnosu na Oce, i naše i vaše,[22] ako želite da priznate ono što je istinito. A vi, uvevši novine, ovim svakako pokazujete da ste u nesuglasici pre svega prema samima sebi,[23] zatim u odnosu na zajedničke Oce i, na kraju, u odnosu prema nama. Zbog čega da se ne vratimo na onu dobru saglasnost koja će pokazati da isto ispovedamo i u odnosu na same sebe i jedni na druge, i na Oce, i raskol će uništiti i sabraće rasturene i svako će dobro učiniti?
O, radi Same Trojice, radi zajedničke nade na koju i mi i vi polažemo pravo, ne dozvolite da odemo bez ploda i bez uspeha! „Umesto Hrista, dakle, molimo, kao što Bog poziva kroz nas“[24]: ne posramite izaslanike, ne poništite napore, ne obeščašćujte molitve, učinivši ih neplodnim. Ne ispunjavajte želju neprijatelja, ne dozvolite zajedničkom neprijatelju i đavolu da nam se podsmeva kao ranije i ne dozvolite da se Bog i Duh Njegov Sveti rastuže. Uznemirena je svaka duša i svaki sluh, očekujući našu odluku. Ako poželi da iziđete u susret miru i da izbacite ono što unosi sablazan, onda se (već) uzdiglo hrišćanstvo, oborena je stvar bezbožnika, uplatili su se oni koji nas mrze i predvideli svoju sopstvenu propast. A ako se (ne daj Bože!) dogodi suprotno ovome i zla narav podele odnese prevagu nad onime što nam je na korist…, onda ja više nemam snage dalje da govorim jer sam slomljen stradanjem! Bog, Koji jedini sve može, neka ponovo uspostavi Svoju Crkvu Koju je Svojom Krvlju iskupio, i neka se volja Njegova izvrši na zemlji kao i na nebu, jer Njemu priliči slava, čast i poklonjenje u vekove vekova. Amin.“[25]
 


 
NAPOMENE:

  1. Syropoul. op. cit. V. s. 2. r. 113-114.
  2. Callist Blastos or. cit. r. 44-48.
  3. „Τους σκανδαλισθεντας“, „one koji su pali u zabunu“, „one koji su se sablaznili onim novinama koje je uvela Zapadna Crkva i koje su bila tuđe starom hrišćanstvu.
  4. Is. 62, 10
  5. Gal. 5,15.
  6. Jn. 17,11, 21.
  7. Gal. 5, 13.
  8. Is. 43, 22; Rim, 8, 36
  9. Ag.2,5,6
  10. Ima se u vidu „Filiokve“.
  11. Tj, kao da se zapadni i istočni Oci nalaze u međusobnoj protivrečnosti u vezi sa ishođenjem Svetog Duha, što sveti Marko negira.
  12. Po svoj prilici, pod rečju „vera“ treba razumeti „Simvol vere“, jer reči „vera“ kod grčkih Otaca zamenjuje frazu „Simvol vere“, v. o ovome dalje u delu svetog Marka Efeskog „Latin“.
  13. Tj. u Jevanđelju po Jovanu Hristos kaže da Sveti Duh ishodi od Oca i nigde se u Jevanđelju ne govori da On ishodi i od Sina.
  14. Tj. pravoslavni su na Evharistiji prinosili kvasni hleb, a latini beskvasni, i ovim se narušavalo jedinstvo služenja Evharistije.
  15. Ef. 2, 14.
  16. Is. 60, 4.
  17. 1. Kor. 8, 13
  18. Priče 4, 17; up. 1 Kor. 5, 8
  19. 1. Kor. 10, 17
  20. 1. Kor. 1, 10
  21. Tj. „ono što smo uvek govorili od daleke starine, to i sada govorimo“.
  22. Tj. svetih Otaca, i grčkih i latinskih.
  23. Jer u starini Zapadna Crkva nije poznavala drugi Simvol vere osim onog koji je postojao i u Istočnoj Crkvi.
  24. 2. Kor. 5, 20.
  25. Prema rekonstrukciji dokumenata Florentinskog sabora, koju je načinio J. Gil, gore navedenu besedu svetog Marka Efeskog papi Evgeniju Četvrtom sveti Marko je izgovorio u svečanoj atmosferi na saboru u Ferari, dok je papa sedeo na prestolu, okružen svojim dvorjanima – „i kada su svi seli po činu, trebalo je da Grci otvore raspravu, i kada je nastala velika tišina tako da se ni dah nije čuo… Marko Efeski je, obrativši se zboru, sa velikom hrabrošću počeo da govori ovako…“ Za ovim sledi sama beseda, (ar. Gill, op. cit. t. 1. r. 27-28).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *