СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Речи светог Марка Ефеског на самрти скупу пријатеља, његово засебно обраћање Георгију Схоларију и одговор Георгија Схоларија светом Марку.
 
Овај документ налази се у читавом нису рукописа: Vallicellanus F. 38 fol. 263-265, Monacensis 256 fol. 336-341, Toletanus Cap. cathedral. 920 fol. 126-128, Parisinus 1218 fol. 265-267, Ambrosian. 899, fol. 148-150, Mosquensis 423 fol. 267-268.
Овај текст налази се и у одређеним грчким издањима. Треба приметити да неколико рукописа, које прати и издање овог документа код Миња у 160. тому грчке серије Патрологије, као и код А. Норова, чине непотпун текст, као и текст који нема одговарајући редослед одељака. Заправо, они најпре дају обраћање светог Марка Георгију Схоларију, затим његов одговор светом Оцу, а на крају речи Јерарха, упућене свима. Међутим, како је и сачувано у најбољим рукописима, најпре следи обраћање Јерарха свима, затим његово засебно обраћање Георгију Схоларију и на крају одговор Георгија Схоларија светом Оцу.
Монсињор Луис Пти издао је текст у складу са рукописом Vallisellanus F. 38 у седамнаестом тому Патрологије Оријенталис, стр. 484-491, одакле дајемо превод овог документа на наш језик.
 
A
 
БЕСЕДЕ МЕЂУ СВЕТИМА ОЦА НАШЕГ МАРКА, АРХИЕПИСКОПА ЕФЕСКОГ, КОЈЕ ЈЕ ИЗГОВОРИО ПРЕД МНОГИМ АРХИЈЕРЕЈИМА И ЈЕРОМОНАСИМА И МОНАСИМА ОНОГ ДАНА КАДА СЕ ПРЕДСТАВИО БОГУ. ОНИ КОЈИ СУ ИХ ЗАПАМТИЛИ, ЗАПИСАЛИ СУ ИХ ПО ЗАПОВЕСТИ СВЕШТЕНОГ СПОМЕНА НАЈЧАСНИЈЕГ ОЦА
 
Желим да детаљније изразим своје мишљење, нарочито сада када се ближи мој крај, да бих био сагласан са собом од почетка до краја и да неко не би помислио да сам говорио једно, а скривао друго у својим мислима, због чега би било правично оптужити ме у овом тренутку моје смрти.
Рећи ћу о Патријарху, како не би помислио да ми можда укаже некакву част при погребењу овог мог смиреног тела или да на моју гробницу пошаље неког од својих архијереја или од својих клирика или уопште неког од оних који су у заједници са њим, да узму учешће у молитвама или саслуживању са свештенослужитељима из наше заједнице који су позвани, помисливши да сам некада јавно или тајно дозволио заједницу са њим. Како моје ћутање не би онима који не знају добро и у потпуности моје ставове дало повода да посумњају у некакву сагласност, кажем и сведочим пред многим овде присутним и достојним људима да у потпуности ни на који начин не желим и не прихватам заједницу са њим или са онима који су са њим, ни у овом свом животу нити после смрти, као што не прихватам ни унију која је склопљена, нити латинске догмате које су он и његови истомишљеници примили и ради спровођења којих је заузео ово прво место, са циљем збацивања исправних догмата Цркве. Потпуно сам убеђен да, колико сам даље од њега и њему сличних, толико сам ближе Богу и свима Светима, и колико сам одвојен од њих, толико сам сједињен са Истином и са светим Оцима, богословима Цркве. Такође сам убеђен да су они који се прибројавају овима далеко од Истине и блажених Учитеља Цркве. Због тога говорим следеће: као што сам током читавог свог живота био раздвојен од ових, тако и у време мог одласка, па и после смрти одбијам обраћење и јединство са њима и са заклетвом заповедам да се нико (од њих) не приближава ни мом погребу, ни мом гробу, а такође и у односу на било кога другог из наше заједнице, са циљем покушаја да се прикључе и саслужују на нашим (богослужењима), јер то означава мешање онога што не може да се меша. Њима приличи да у потпуности буду одвојени од њих док Бог не подари исправљење и мир Својој Цркви.
 
Б
 
Затим, окренувши се чиновнику Схоларију[1], рекао је следеће: Постоје одређени ставови код философа које, иако сам већ заборавио, ипак ћу навести колико се сећам: постоје ставови који се дефинишу аналогним претпоставкама. Међу њима је појам допустљивости, затим појам велике могућности допустљивости, и управо је овај појам велике могућности допустљивости близак појму онога што по неопходности произилази.[2] Ово се односи на предмет оних речи. Говорим о чиновнику Схоларију којег сам познавао још од његове ране младости, према којем сам благонаклон и према којем осећам велику љубав као према сину и свом пријатељу, или било како другачије да се назове оно што говори о благонаклоности и љубави. Контактирајући и разговарајући с њим до данас, имао сам јасну представу о његовој крајњој разборитости и мудрости и сили у речима, и због тога верујем да је он једини који данас може да пружи руку помоћу Православној вери, узбурканој насиљем рушилаца савршенства догмата, као и да, с Божијом помоћи, исправи Цркву и утврди Православље, само ако сам не жели да се одрекне овог дела и сакрије светиљку под сасуд. Међутим, ја сам у потпуности убеђен да он неће поступити тако и да се неће у толикој мери оглушити о своју савест, да, видевши Цркву растрзану немирима и веру која зависи од немоћног човека, а ово говорим као човек, и знајући да је у његовој моћи да јој помогне, неће похитати брзо и одлучно да ступи у борбу, јер као мудар он ће у потпуности схватити да разарање Католичанске вере представља општу пропаст. Истина, у прошлости, налазећи се на челу веома окрутне борбе за коју знају неке друге личности, а нарочито ја, он се није показао као јавни присталица Истине јер је, можда, био примораван саветима или од стране људи. Али, ни ја раније нисам ништа, или сам сасвим мало допринео борби, немајући довољно ни снаге, ни ревности. Сада сам, пак, већ постао ништа. А постоји ли ишта мање од ничега? Дакле, ако је тада такође сматрао да сами можемо нешто исправити или је мислио да је за њега сувишно да чини оно што могу да учине други, као и да се, уз потпуно безначајну помоћ, може нанети штета некима, као што ми је често објашњавао и молио ме за опроштај, сада, када већ одлазим одавде, не видим никога другог ко му је раван, а ко би могао да заузме његово место у Цркви, вери и догматима Православља. Због тога га сматрам достојним да, будући позван или, боље рећи, приморан временом, разгори искру побожности која је у њему сакривена и да се бори за Цркву и исправне догмате, како би оно што ја нисам могао учинити, он исправио, са Божијом помоћу. Благодаћу Божијом, он ово може уз свој природан разум и снагу речи, само ако пожели да то искористи у право време. Истовремено, он је дужан и у односу према Богу, вери и Цркви да се верно и чисто бори за веру. Ја му сам предајем ову борбу, да уместо мене буде заштитник Цркве и предводник исправног учења и присталица здравих догмата и Истине, имајући подршку у Богу и самој Истини, за шта се борба и води. Да прими награду од Праведног Судије, бивајући заједничар у овоме светим Учитељима и богоносним Оцима, великим богословима, када покаже као победнике све оне који су се борили за побожност. Али и он сам мора да ревнује за очување исправних догмата Цркве, пошто за ово треба да пружи одговор у дан суда Богу и мени, који сам му ово поверио и гајио наду да ће засадити ове речи у Добру Земљу, речи које доносе више него стоструки плод. Нека ми одговори о овоме како бих, одлазећи из овог живота, био потпуно уверен и како се не бих, очајавајући због исправљења Цркве, упокојио у жалости.
 
Ц
 
ОДГОВОР ГОСПОДИНА СХОЛАРИЈА
 
Владико мој Свети, пре свега, захваљујем твојој светости за похвале које си о мени изговорио. Пожелевши да ми укажеш милост, сведочио си о мени тако велике ствари које не поседујем, а убеђен сам да оне мени нису ни блиске. Међутим, ово произилази од узвишености доброте и врлине и мудрости твоје велике светости, којом и ја сам, видевши је од самог почетка, нисам престао да се надахњујем ни до данашњег дана, што и приличи у односу на твоју велику светост као према оцу и учитељу и наставнику. Управљајући се, као правилом (ώς κανόνι χρωμενος), твојим савршеним схватањем догмата и исправношћу судова које си задобио и са којима се слажем, а такође без сумње одбацујући оно што није било сагласно са твојим мишљењем, никада нисам одбијао да испуним дуг сина и ученика према твојој великој светости. За сведока ово приводим твоју велику светост. Ти знаш да сам се увек на овакав начин односио према теби и, разоткривајући дубља осећања мојих убеђења, давао теби овакве завете. Што се, пак, тиче тога да некада нисам отворено приступио борби коју је водила твоја светост, него сам је заобишао ћутањем, разлог за ово нико не зна боље од твоје велике светости, јер често поверавајући теби моје закључке и чистим срцем говорећи о овоме и молећи опроштај, нисам остајао без њега. Али сада, са Божијом помоћу, све ово сам презрео и постао најискренији и отворени заступник Истине, са тим да бестрасно објављујем догмате мојих Отаца и савршенство Православља, сагласно схватању света твоје узвишене светости. Ово не говорим због тога што видим твоју узвишену светост како се узноси одавде, јер нисмо изгубили последњу наду, већ се надамо у Бога да ћеш оздравити од болести и да ћеш остати са нама, и да ћеш се заједно са нама потрудити на овом делу. Ако, пак, судовима који су Богу познати одеш у оно место упокојења које си припремио себи, а такође и услед наше недостојности одеш тамо где ти је достојно да пребиваш, у потпуности потврђујући, говорим ти пред Богом и светим анђелима који сада невидљиво стоје пред нама, и пред многобројним и достојним људима који се овде налазе, да ћу у свему бити уместо тебе и твојих уста, и чиме си пламтео, и што си љубећи предао, бранећи и свима нудећи, у потпуности ништа од овога нећу издати, него ћу се до краја, са ризиком проливања крви и смрти, до краја борити. Иако су моје искуство и снага изузетно мали, ипак сам убеђен да ће твоја узвишена светост допунити моје недостатке и твојим садашњим присуством с нама, теби својственим савршенством, и твојим благопријатним молитвама Богу када одеш одавде.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У различитим верзијама текста среће се и објашњење после речи “Схоларија” – “најмудријег и блажењејшег патријарха Господина Генадија”.
  2. Монсињор Луис Пти даје следеће објашњење философског постулата који наводи свети Марко Ефески: “Код философа “materiae prepositionum” представљају њихови различити ставови, у складу са којима кажемо да дефиниција одговара претпоставци на следећи начин: 1. она неопходно произилази, или 2. она је дозвољена, или 3. она је немогућа.

Comments are closed.