СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Смрт светог Марка Ефеског.
 
О самој смрти светог Марка имамо више података него о последње две године његовог живота.
Велика и снажна борба за Православље, усамљеност у тој борби, државни и црквени притисак којем је Јерарх био изложен, а најважније – његово пламтење, његова непрестана туга због Цркве – све ово морало је да има погубне последице на крхки и слаб телесни сасуд Јерархов у који је био смештен дух попут духа пророка Илије по, ревности према Богу, или пак попут духа великог оснивача Ефеске Цркве апостола Павла, према његовом старању з а   с в е Цркве. Уз ватрени дух било је слабо тело, изморено немоћном борбом са смртном болешћу рака, подвизима и богословским напорима. Већ на сабору у Флорентији он је био тешко болестан, а после њега до краја исцрпљен и измучен. Након повратка из прогонства он није живео дуго. Упокојио се 23. јуна, како нам саопштава Јован Евгении у свом Синаксару светом Марку, а годину његове смрти, према необоривим доказима монсињора Л. Птија, треба датирати на 1444.[1] Архиепископ черњиговски Филарет[2] и А. Норов[3] погрешно су тврдили да се свети Марко Ефески упокојио много касније: први је говорио о 1452. години, а други да се свети Марко упокојио тек након пада Константинопоља. Њихове тврдње су и неосноване и погрешне.
Свети Марко Ефески се упокојио са 52 године. Георгије Схоларије нам преноси следеће о смрти светог Марка: “Наша туга је удвостручена још и тиме што је узет из наших загрљаја пре него што је остарео у врлинама које је задобио, пре него што смо могли у довољној мери да се насладимо њиме, у свој снази овог пролазног живота! Ни породи ни лукавства више нису били у моћи да поколебају његов ум нити да саблазне његову душу, толико је она снажно била испуњена и оснажена врлином! Када би и небо пало, ни тада се праведност овог човека не би уздрмала, њена снага не би попустила, душа се његова не би поколебале и мисао његова не би ослабила ни при каквим тешким искушењима”.[4] Јован Евгеник нам говори следеће о смрти свог брата: “На тај начин, проживевши богољубиво и у свему се светло показавши у животу од младости до Божанственог образа, у самом светом образу, у степенима свештеничког служења, у архијерејском чину, у расуђивањима о Православној вери и у побожном и неустрашивом исповедању, достигавши педесет другу годину живота у телу, Ономе због Којег се, према Павлу, желео раздвојити и са Њим бити, Којег је својим добрим делима прославио, Којег је православно богословствовао, Којем је у читавом животу угађао, Њему се са радошћу представио месеца јуна, двадесет трећег дана”.[5] Светитељ је проживео четрнаест дана у мучној агонији. О овоме и о унутрашњим разлозима због којих се ово догодило, Јован Евгеник нам саопштава следеће у свом опширнијем синаксару који је објавио С. Петридес: “Одболовао је четрнаест дана, при чему је сама болест, како је сам говорио, на њега имала исто деловање као и она гвоздена оруђа за мучење која су примењивали џелати на светим мученицима и која као да су обавијала ребра и утробу, стезала их и остајала причвршћена у таквом стању и изазивала потпуно неподношљиве болове. Изгледало је као да је оно што људи нису могли да учине са свештеним и страдалним телом, учинила болест према неизрецивим судовима промисли, да би Исповедник Истине и Страдалник и Победник свих могућих страдања и Онај који је овенчан изишао пред Бога, прошавши кроз све невоље и то све до последњег издисаја, као злато које је у пећи испробано, и захваљујући овоме још више почасти и награда у векове примио од Праведног Судије”.[6]
Иако је агонија била крајње мучна, ипак је сам крај лако прошао и Јерарх је радосно предао Богу свој блажени и светли дух. Јован Евгеник нам у свом синаксару преноси следеће: “Пред смрт давао је много поука и очински је заповедао присутнима у вези са исправљењем Цркве и наше побожности и отвореним чувањем догмата Цркве, о одвраћању од новина, и са радошћу додавши ове последње речи: “Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, у руке Твоје предајем дух свој”, тако се упокојио у Богу”.[7]
Свети Марко био је сахрањен у Манганском манастиру у Константинопољу. Овако о томе говори Јован Евгеник: “Овај велики светилник живота у свету, светлост и добра со која се јавила Цркви Христово] и храбри борац за истину и читавог света, заједничко сунце, заблистао је из великог и царског града, овог чувеног Константинопоља: у њему се родио и био одгајен, васпитан и, на крају, у упокојењу у Богу, предао му своје свештено тело”. Ове речи преузете су са почетка његовог синаксара. На крају синаксара он каже следеће о месту и самом погребу светог Оца: “Уз општу навалу људи и стражу, са многобројним почастима, крај самог свештеног Манганског манастира Божанственог мученика Георгија, са чашћу, као благо, био је положен свештени и многочасни сасуд душе која се освештала у храм у славу Божију, Који је прослављен и диван у светима Својим”.
Сачуван је један драгоцени документ који задивљује својом људскошћу и узвишеношћу. То је беседа светог Марка изговорена на самрти пријатељима који су се окупили око његове постеље, његово засебно обраћање Георгију Схоларију који се тамо налазио, као и његов одговор светом Марку. Овај документ ћемо у потпуности навести касније.
Налазећи се на самртничкој постељи, на сам дан своје смрти, свети Марко се последњи пут обраћа својим пријатељима и истомишљеницима у борби за Православље. Он не говори ни о себи, нити о нечему другом: његове последње мисли посвећене су Православљу, којем је предао сав свој живот. Светиљка његовог живота се гаси: “Сада сам већ постао ништа, а постоји ли нешто мање од ништа?”, каже он. Православље је у опасности, Константинопољски патријарх је ревнитељ уније. Двор је у потпуности у власти Ватикана, чији представници се у Константинопољу осећају као незадовољни господари. Постељу Светога окружује група ревнитеља за Православље, али међу њима нема никога ко би имао снаге да настави борбу за Православље. У душевном немиру он поставља овакво питање: ко ће уместо њега понети светиљку Православља, не дозвољавајући да се она угаси? Ко ће заузети место палог војсковође у низу бораца за Истину? Ово место може заузети само један човек – његов духовни син и ученик, чиновник и философ – Георгије Схоларије, императоров секретар. Међутим, да ли ће он преузети на себе ову тешку обавезу? Да ли ће бити одан Православљу и Цркви? Да ли ће пожелети да жртвује своју каријеру, а можда и више од онога што представља част и богатство – да ли ће пожелети да жртвује живот за Истину? Свети Марко је знао да је Георгије Схоларије водио помирљиву политику у односу на унију не само у време Флорентинског сабора, него и после њега, када је већ био у Константинопољу, и био је спреман да оправда компромис у односу на догмате вере. Ипак, свети Марко је осећао да може поверити Георгију Схоларију своје место и да управо њему може предати вођство у борби за Православље. Он је знао његова унутрашња убеђења, знао је да пред собом има осетљиву душу, нежну, способну за прихватање свега што је узвишено. Сетимо се да је у својој посланици светом Марку, иако је био веома разочаран у светог Марка и није у потпуности био сагласан са његовом тачком гледишта, ипак онако дирљиво адресирао њему одговор следећим речима: “Најсветијем Митрополиту Ефеса и најчаснијем Егзарху све Азије, и мом у Господу Божанственом свјатјејшем Оцу и Владици, најбољем и најмудријем од свих људи”. Свети Марко је познавао нежну душу свога сина, више пута је опраштао његове слабости и, опраштајући му, соколио га да више у њих не пада. Сада, разговарајући с њим последњи пут у свом животу и предајући му оно најважније што је имао у овом животу – чување Православља, Светитељ се обраћа његовом срцу, убеђујући га да заузме његово место у борби за Православље. Он са зебњом очекује његов одговор.
Одговор Георгија Схоларија био је достојан овог великог човека. Он је осетио и пред свима објавио да сва она дипломатичност које се придржавао, као и она званична неутралност коју је он некада сматрао исправном и оправданом и оно “ћутање” и уклањање од борбе за Православље из одређених разлога – све ово није било исправно, и каже да је од сада он све ово презрео и да са спремношћу преузима на себе место светог Марка у борби за Православље, па сведочи о својој спремности да се бори за “савршенство Православља”, износећи следеће предивне речи: “Потврђујући у потпуности, кажем ти пред Богом и светим анђелима који пред нама невидљиво стоје и пред многобројним и достојним људима који се овде налазе, Да ћу у свему бити уместо тебе и твојих уста, и оним што си пламтео и што си, љубећи, предао, и бранећи и свима нудећи, у потпуности ништа од овога нећу издати, него ћу се до краја са ризиком крви и смрти борити”. Након смрти светог Марка Георгије Схоларије је ватрено наставио његову борбу за Православље. У својој надгробној беседи светом Оцу он отворено одбацује унију и велича врлину покојног Борца против ње, указује на ону нарочиту блискост и љубав коју је имао према Светоме и коју је Свети гајио према њему. Да би изговорио овакву беседу у оним условима, било је неопходно поседовати истинску храброст. Већ као монах Генадије, у својој беседи изговореној пред императором Константином Деветим (вероватно 1448. године), у присуству читавог Сената, он позива да се прекине са унијом и каже да је у Флорентији “вера била издата и да је Варави дата предност над Христом, да је све било извитоперено, да су сви отачки догмати били збачени”[8]. На сабору у храму свете Софије 1450. године он ватрено учествује у очишћењу Православне Цркве од уније. Своју борбу он наставља и касније, када већ након пада Константинопоља на кратко време прихвата патријарашку службу, изазивајући према себи дубоко уважавање не само од стране православних, него и од стране турских власти. У односу на ово довољно је поменути да га је султан примао стојећи. Света Црква прибројала је Константинопољског патријарха Генадија Другог (у свету Георгија Схоларија) Светима.[9] Међутим, вративши се нашем документу, желим да скренем пажњу читаоца на ону искључиву деликатност која је уопште својствена беседама Светих, а коју налазимо у беседама светог Марка Ефеског. Чак и у расправама, у жестоким полемикама о вери, у обраћањима, у речима светог Оца увек влада танани осећај деликатности и префињености. Његова обраћања увек су испуњена уважавањем према оној личности са којом разговара. Очигледан пример пружају нам одломци из докумената Флорентинског сабора. Његова мржња окренута је према лажи, према извитоперењу Истине, према прилагођавању, али чува се љубав према човеку која је спремна да опрости, да подржи, чак да унапред уздигне покајника! Управо је овде садржано бескрајно страдање за Православље и за душе отпадника од Истине! У документу који следи Јерарх у својим речима наводи нешто што у одређеној мери не иде у корист Георгија Схоларија, али он то чини свесно да би одмах навео све податке у његову одбрану и ради разјашњења због чега је могла да се догоди одређена ствар. Он овде додаје следеће: “Али ни ја раније нисам ништа, или сам сасвим мало допринео борби, немајући ни снаге ни ревности…”, иако је управо у овој ствари он био потпуно беспрекоран. Ово је светоотачко осећање љубави, “састрадавајуће љубави”, како би рекао блажењејши митрополит Антоније (Храповицки).
Шилер износи мисао да се по смрти познаје човек. Ретко коме није позната она прича о Сократовој смрти коју нам преноси Платон на крају свог дијалога под називом “Федон”. Исто тако је и за нас православне важно и поучно да мислено приђемо самртничкој постељи великог борца за Православље, светог Марка Митрополита Ефеског, тог великог “Светог Горостаса” (речи Јована Евгеника), тог “јунака Вере” (речи протестантског научника Фромана) и да чујемо из његових уста, као и из одговора Георгија Схоларија, у коликој мери је величанствено и свето наше Православље од којег се никада ништа не може одузети без губитка за наше спасење и савест и у односу на које не може постојати никакав компромис.
Истинском величанственошћу испуњене су оне речи које ћемо навести у даљем тексту, у документу који следи.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. In Distionnaire de Theologie Cath~lique, t. 9, с 1968 sq. in “Preface”, in Patrologia Orientalis t. XVII.
2. Архиепископъ Филаретъ Черниговский, “Исторический обзор песнопевцевъ и песнопений греческой Церви”, изд. 2е, Чениговъ, 1865 г. стр. 458.
3. Авраамъ Норовъ, в. прим. 1, стр. 286.
4. Надгробна беседа Георгија Схоларија светом Марку, одељак 15.
5. На крају Синаксара светом Марку
6. В. шеснаесту напомену у деветој глави.
7. На крају синаксара.
8. Беседа Георгија Схоларија пред императором и Синклитом, у Patrologia Orientalis, t. 19, p. 523
9. В. чланак проф. Н. Д. Талберга, “Православни живот”, 1959.