СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
4. Посланица светог Марка Ефеског Константинопољском патријарху.
 
Остарели Константионопољски патријарх Јосиф упокојио се за време Сабора у Флорентији. Папа Евгеније Четврти је инсистирао да нови патријарх буде изабран тамо, како би имао потпуну контролу над наречењем новог Константинопољског патријарха. Међутим, грчки јерарси, који су већ у великој мери били засићени својим уступцима и нагађањима са својом савешћу, први пут су одлучно одбили захтев Ватикана, позвавши се на обичај да Константинопољски патријарх мора да буде изабран и хиротонисан у својој патријаршији, Али, након доласка у Константинопољ, није било тако лако решити овај проблем. Император је место патријарха најпре понудио Антонију, Митрополиту Ираклијском, затим светом Марку Ефеском, али су оба јерарха одлучно одбила дужност која им је нуђена, знајући да патријарашко служење, уз околности које су настале, представља служење унији и њено спровођење у живот. Ово достојанство прихватио је кизички митрополит Митрофан, већ оронули старац. Иако је припадао онима који су потписали унију, ипак се на Сабору у Флорентији никада није издвајао као присталица уније. Истина, на његово служење на месту патријарха Константинопољског пала је сенка због тога што је у његово време крајем јуна или почетком јула 1440. године дошло до промулгације (свечаног објављивања) уније. Међутим, он је убрзо напустио престо.
Нови патријарх није указао подршку светом Марку и чак га је, може се сматрати, прогонио на самом почетку свог патријарашког служења. О овоме се може судити на основу посланице светог Марка јеромонаху Теофану са Евбејског острва, у којој свети Марко пише следеће: “Знај да одмах након што смо допутовали у Константинопољ, када је на патријарашки престо дошао један од оних који су потписали унију, а који су размишљали као Латини и који су нам правили невоље, ја сам се по нужди упутио у своју Цркву (тј. у Ефес)”.
Тешко је рећи када је свети Марко написао ову посланицу новом патријарху. Повод за њено писање био је следећи: до светог Марка стигла је вест да се новоизабрани патријарх, који је, како је свети Марко знао, иако је припадао онима који су потписали унију, ипак није припадао њеним крајњим присталицама, неочекивано показао као ревнитељ Православља и да због тога трпи невоље. Да ли су ово биле лажне гласине или је новоизабрани патријарх заиста показао храброст која је брзо била угушена, у сваком случају свети Марко му одмах пише писмо у ком изражава своју подршку његовом исповедништву, али није тешко схватити да је овде садржан и елемент савета на исповедништво.
У сваком случају, ово је морало да се догоди пре објављивања уније од стране патријарха Митрофана (јун-јул 1440. године) или пре него што је вест о овом догађају дошла до светог Марка. Место писања ове посланице вероватно је Ефес.
Ова посланица сачувана је у само једном рукопису: Vindobonensis theol. gr. 203 fol. 3436, који је С. Лампрос објавио у “Παλαιολόγεια και Πελοποννησιακά” (Атина 1912. године). Монсињор Луис Пти ставио је текст ове посланице, у складу са поменутим рукописом, у седамнаести том “Патрологије Оријенталис”, страница 475-476, из којег издања чинимо превод на наш језик.
 
МАРКО – ВАСЕЉЕНСКОМ ПАТРИЈАРХУ
 
Мој Свјатјејши Владико и Васељенски Патријарше, желим од Бога здравља твојој великој светињи у радосном телесном и видљивом здрављу свагда у Господу. И сам, по милости Божијој, у великој мери сам здрав.
Чули смо о ономе што се код вас догодило и много смо се ражалостили. Ипак, благодаримо и узносимо хвалу човекољубивом Богу који те је оснажио у овом исповедништву и још се молимо да те покаже још снажнијим у свакодневним искушењима и непоколебивим, како бисмо сви ми, ревнитељи Православне вере, имали тебе за котву и прибежиште и склониште. Ако невоља прође, бићеш најблаженији у свему и достојан похвале, а ако Бог допусти по судовима који су Му познати да зло оснажи, бићеш још цењенији и мудрији услед страдања. Као искаљено гвожђе које је водом охлађено, тако си и ти свакодневним невољама прекаљен. Јер ништа у толикој мери не побеђује гонитеља као ревност страдалника. Нека се не покажемо плашљивијима од оних седам младића, говорим о Макавејима, који су, када се проблем тицао само свињског меса, подневши сва могућа страдања, примили венац подвига, него нека и ми са њима кажемо следеће: “Шта је то? Ако сада не умремо, зар уопште нећемо умрети? Зар нећемо дати оно што дугујемо природи? Боље обратимо пажњу да дар, шта је потребно урадити по неопходности: предухитримо смрт. Оно што је свима заједничко претворимо у своје власништво и ценом смрти купићемо живот. Нека ни један од нас не буде љубитељ живота и страха. Нека тиранин падне у очајање у односу на остале и први нека буде пут за остале, а последњи печат подвига”.[1] Када не би било гоњења, ни мученици не би заблистали, нити би исповедници примили венце победе од Христа и својим подвизима не би оснажили и орадостили Католичанску и Православну Цркву”. “Јер треба и подвајања да буду међу вама”, према Божанственом апостолу, “да се покажу који су постојани међу вама”[2]. Схватимо ово и нај тај начин ћемо се борити савршено и сами ћемо извршити њихов подвиг и наследићемо њихову славу и у радост Господа ћемо ући[3], не плашећи се ничега и ничега се не стидећи: ни спољашњих непријатеља, ни псевдохришћана који се међу нама налазе, нити непријатеља Духа. До последњег даха са великом храброшћу исповедаћемо добри залог светих Отаца: исповедање које нам је познато од детињства, које смо први пут изговорили и са којим ћемо, на крају, отићи одавде, односећи, ако ништа друго, онда Православље!
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Gregor. Naz. PG t. 35, c. 924.
2. 2. Kop. 11, 19.
3. Мт. 25, 21.