СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
2. Посланица светог Марка Ефеског Георгију Схоларију и његов одговор светом Марку.
 
а) Посланица светог Марка Ефеског Георгију Схоларију, када се испоставило да овај сматра да је могућа одређена сагласност са Латинима.
 
Несумњиво да је од појединачних посланица светог Марка ова посланица најинтересантнија. Она је била написана у Ефесу, како се показује из посланице као одговор Георгију Схоларију.
Повод за писање ове посланице био је следећи. Као што смо видели из излагања историје Флорентинског сабора, Георгије Схоларије је званично подржавао унију, несумњиво због лојалности према императоровој вољи, чији је он био секретар. Када се свети Марко ватрено борио против уније, он се није изјашњавао ни против ни за светог Марка, него је био неутралан. Ову неодлучност он ће касније себи приписати као тешку кривицу. Међутим, свети Марко је знао да је Георгије Схоларије, који је био његово духовно чедо и ученик, веран Православљу, и када је овај тражио од њега опроштај због своје неодлучности и указивао разлоге за ово, свети Отац му је не само опраштао, него га је чак и оправдавао. Али овоме су морале да се поставе границе и крај. Налазећи се у Ефесу, свети Марко је неочекивано чуо да се Георгије Схоларије отворено и јавно залаже за унију. Дубоко ожалошћен и растројен овим, свети Марко му шаље писмо, које са великим перипетијама долази у његове руке.
Ова Светитељева посланица написана је са великом вером и љубављу према човеку, и ако она утиче и на нас, који је читамо пет стотина година после њеног писања, није тешко закључити какав је благодатан утицај она имала на Георгија Схоларија, душу свету и благородну!
 
Ова посланица налази се у низу рукописа (Atheniens. 652, fol. 10-11, Ambrosian. 653, fol. 2-3, Ambrosian. 899, fol. 142-143, Parisinus 1218, fol. 125-127, Paris. 1295, fol. 19-20, Scolariensis Y. III, ,fol. 3-4, Paris. 1267, Paris. 1310, fol. 39-40, Paris. 1327, fol. 246-248, Laurentianus 13, plut. 74, fol. 296, Mosquensis 493, fol. 75).
Ова посланица светог Марка Ефеског Георгију Схоларију била је објављена и у издању Л. Алатија у делу “Contra Creydhtonum” 1695. године, као и од стране Ј. Хергенрајтера у 160. грчкој серији Мињове Патрологије и, на крају, према Париском рукопису 1218, лист 125-127, објавио ју је монсињор Луис Пти у седамнаестом тому “Патрологије Оријенталис”, страница 460-464, одакле ми нудимо наш превод.
 
ПОСЛАНИЦА СХОЛАРИЈУ СВЕСВЕШТЕНОГ МИТРОПОЛИТА ГОСПОДИНА МАРКА ЕВГЕНИКА СХОЛАРИЈУ – ЕФЕСКИ
 
1. Најславнији, најмудрији, најобразованији и љубљени мој брате и сине по духу, господине Георгије, молим Бога да будеш здрав душом и телом и да ти у свему буде добро. Његовом милошћу и ја сам у великој мери здрав телом.
Како си нас испунио радошћу када си се држао исправног учења и побожног и отачког мишљења када си био присталица Истине коју су осудиле неправедне судије, тако сада, насупрот овоме, били смо испуњени тугом и жалошћу, чувши да си поново променио мишљење и да супротно и мислиш и говориш и са лошим “икономима” (тј. опортунистима[1]) тежиш компромису и сагласности. Зар је ово добро и зар то приличи души философа? А ја сам већ размишљао да ти напишем похвалу и хтео сам да цитирам великог Григорија, који је назван по Богословљу, који, хвалећи извесног философа Ирона који се супротставио заблуди аријанаца, каже да, “имајући храбро тело, измучено бичевима, он беше бачен у прогонство”[2]. А ти, не доживевши ништа болно, него, према мом мишљењу, само се уплашивши или саблазнивши се обећањем дарова и почасти, тако си лако издао Истину! “О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни”[3] и ја ћу оплакати “кћер Сиона”, душу философа на коју дувају и коју односе ветрови као “плеву на гумну у лето”[4].
2. Међутим, можда ћеш рећи да се промена која се догодила није претворила у супротно (мишљење), него тражимо неку средину и сагласност. О, човече, оно што се односи на Цркву (τά εκκλησιαστικά) никада се не уређује компромисима: нема ничег средњег између Истине и лажи, него као што ће онај који се налази ван светлости по неопходности бити у мраку, тако је и онај који је у маломе одступио од Истине препуштен да подлеже лажи, ако хоћемо да говоримо истину. И мада је могуће рећи да између светлости и таме постоји средина која се назива зором и сумраком, ипак између Истине и лажи, колико год да се неко труди, не може смислити ништа средишње. Чуј како велики у богословљу Григорије “хвали” сабор који је тражио нешто средишње: “Да ли је то Халански стуб који је у своје време разделио језике (о, да је разделио и њихове језике, јер њихова сагласност је на зло), да ли је то Кајафин скуп на којем се осуђује Христос, или како другачије назвати овај сабор који је све извитоперио и довео до забуне? Он је разорио старо и побожно исповедање Тројице, подривши и као оруђем за ломљење стена потресавши Једносуштност, а истовремено отворивши врата безбожности кроз средину онога што је написано и казано овако: “Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју”[5]. Зар ове речи не одговарају и овом нашем сабору? А ја бих, пак, рекао да ако је он и имао жељу да пронађе нешто средишње и једнако, у томе су га спречили они који су сазвали сабор[6]. Због тога је јасно да, као што је овима било угодно, он је хулио или, боље рећи, онако како је рекао пророк: “Разбише пород аспидин и постељу од паучине ткају”[7]. И заиста, паучина је била изаткана и названа “Саборском Одлуком” (Актом Уније). Дакле, нека нас не преваре, прибегавајући сада компромисима и једнакости, то је Кајафин Синедрион и унију коју су они склопили до сада мраком обухвата Цркву.
3. Докле ћеш, безбожниче, благородство и част своје душе погружавати у ствари које су лишене сваке вредности?! Докле ћеш сањати и када ћеш се озбиљно понети према Истини?! Бежи из Египта без освртања. Бежи из Содома и Гоморе, спасавај се на гори да не би био захваћен заједно са осталима. Али да није тобом загосподарила сујета и лажно богатство и богато украшене хаљине (χλανιδίσκια) и остало на чему почива успех овога света? Авај, философе, са овако необичним схватањем света за једног философа! Погледај на оне који су пре тебе били у сличној мери поштовани. Сутра ћеш и сам отићи под земљу, оставивши све на земљи. Међутим, са великом строгошћу од тебе ће се тражити одговор за поступке у твом животу, као што ће и лажни Сабор морати да одговори за крв убијених душа које су се саблазниле у вези са Светом Тајном Вере, које су прихватиле за душу недопустиву и неопростиву хулу на Светог Духа, у које су се усудиле на Његово битовање припишу двама Начелима, које су увучене у противзаконите и смешне латинске обреде и које су на себе навукле проклетство и анатему због новина у вери.
4. Али да ли ће уније коју су они склопили послужити на оснажење и корист народа? О, “потпуно је јасно”! Зар не видиш како беже непријатељи Крста и како наш један гони хиљаду, а двојица уништавају десет хиљада? Међутим, ми видимо потпуно супротно. Ако Господ не створи државу, узалуд се труде они који је граде. Ако Господ не сачува наш град, узалуд не спавају они који га чувају за папине златнике. Али довољно је речено. У потпуности промени своје расположење Господа ради. Остави мртвима да сахрањују своје мртваце. Остави цару царево. Предај Господу душу коју је Он створио и украсио. Размисли за колико великих ствари си Му дужан: врати своје дугове. О, молим те, најљубљенији и најмудрији, подај ми да се радујем због тебе, подај ми да узнесем хвалу Богу, Који нека те сачува од сваке жалости! Смирени Митрополит Ефески и све Азије Марко.
 
б) Одговор Георгија Схоларија на посланицу светог Марка Ефеског.
 
Добивши посланицу светог Марка, Георгије Схоларије је био дубоко ожалошћен. Он хита да у писму одговори и увери светог Марка да није присталица уније, али истовремено он не сматра за потребно да у садашњем тренутку треба иступати против уније и мисли да је сада најисправније ћутати. Ако, пак дође време за подвиг, тада ће он бити спреман да ступи у одбрану Православља, а сада, с обзиром на чињеницу да нема никаквог гоњења Православља, ово ни у ком случају није потребно и само ће искомпликовати ситуацију.
На тај начин Георгије Схоларије се несвесно кретао путем унутрашњег компромиса и умиривања своје савести. Онај званични и формални компромис који је он, у складу са својим положајем, испољио на сабору у Флорентији, постепено је прешао у унутрашњи компромис, постајући његово схватање света, а што је најважније – он није схватао погубност овог пута. Сада нема потребе да се иступа и доказује. Он није ни присталица уније, нити је отпадник од Православља. Он се не залаже за унију нити је одбацује, већ “чува ћутање” и налази се по страни, чувајући неутралност. Ако дође време када ће Православље отворено бити прогоњено, онда ће он иступити у одбрану Вере. Можда се уз ово појавило и осећање да ће се борба против уније, против императорових мера и политике Ватикана показати као нелојалност и државни злочин који он није желео да почини. Георгије Схоларије оправдава и принцип тражења компромиса (средине) и у овоме се не слаже са светом Марком. Касније, крај самртничке постеље светог Марка, Георгије Схоларије ће изјавити да није био у праву: била је потребна борба за Православље, ватреност, жртвовање, предавање целога себе за Православље, док је ћутање, дипломатска неутралност и већ представљала издају Православља. Георгије Схоларије ће схватити и своје остале грешке, заправо своју делатност на Флорентинском сабору, и јавно ће осудити себе у надгробној беседи светом Марку. Међутим, у овој његовој посланици у одговор светоме ми ове мисли још не срећемо, јер у ово време код њега је још увек био веома снажан дух дипломате, императоровог секретара, мада последње речи његове посланице одишу оном храбром чврстином коју ће касније пројавити, када ће Георгије Схоларије постати монах (а затим и Константинопољски патријарх) Генадије.
Ова посланица сачувана је само у неколико рукописа: Parisinus 2135,. 99-105, Iberorum monasterii 388, str.1, Lauretianus 13, plut 74, 13, str. 289-292.
Монсињор Луис Пти објавио ју је у седамнаестом тому своје “Патрологије Оријенталис”, стр. 464-470, у складу са рукописом Laurentianus 13, plut. 74, 13, str. 289-292.
Сматрамо да потпуно навођење читавог текста писма Георгија Схоларија нема никаквог смисла. Оно је можда интересантно за биографе Георгије Схоларија, али за наш рад неће понудити ништа суштинско и налази се ван области нашег непосредног задатка. Због тога ћемо га навести делимично у излагању, а делимично у непосредним цитатима, тамо где је то сврсисходније.
Посланица Георгија Схоларија настало као одговор светом Марку Ефеском у рукопису носи следећи наслов: “Ефеском Господину Марку Евгенику (одговор) на ону посланицу коју му је овај послао из Ефеса када је у тајности бежао из Константинопоља у Ефес, бојећи се непријатељства власти због тога што није прихватио и одобрио одлуке и одредбе које су донете на Флорентинском сабору у вези са исхођењем Светог Духа”.
Своју посланицу светом Марку Ефеском Георгије Схоларије адресира следећим речима: “Свесвештеном Митрополиту Ефеса и најчаснијем Егзарху све Азије и мени у Господу најбожанственијем, свјатјејшем Оцу и Владици, најбољем и најмудријем међу људима”.
Под један, Георгије Схоларије пише да му је посланица Светога стигла са великим закашњењем, прошавши кроз руке многих људи који су се непријатељски односили и према њему самоме и према светом Марку. Ревност за веру коју свети поседује и похвале које су се налазиле у писму на његову адресу постали су предмет подсмеха и зле ироније за многе. Због тога се Георгије Схоларије жали на наивност Номофилакса (тј. Јована Евгеника, брата светог Марка Ефеског), који је, добивши од светог Марка писмо да му преда, није сматрао за потребно да то учини на адекватан и тактичан начин. Даље, Георгије Схоларије пише да му је, без обзира на све ове невоље, писмо донело велику радост. Он каже да му је позната ревност за веру и образованост Светога, пред киме се он клања. Једина ствар за коју га он прекорева је што је као истините прихватио оне клевете које су о Георгију Схоларију ширили његови непријатељи, иако је, како он каже, Свети видео много онога што је Схоларије показао, а што је могао да супротстави овим непријатељским гласинама.
Затим, Георгије Схоларије каже да никада није одступао од истине и да се нада да ни у будућности неће одступити и да ће га Господ сачувати од заблуде. “А ако неки и сада и раније, изводећи неправилан закључак из наших речи, постају пристрасни тумачи и судије, било из незнања или из зависти, опраштам им увреду, иако сам веома жалостан, и молим Дародавца да ниспошаље сва добра и познање и врлину у душе браће”. Даље он пише да у положају који се наметнуо једини лек ће бити да се у потпуности склони од јавног живота и философских расправа које ничему не воде, у складу са следећим исказом који се налази код Аристофана: “Нећеш их уверити, мада их и заиста уверио”. Успут он каже да га свети Марко узалуд сумњичи за жудњу према богатству и слави који код њега не постоје, и говори о”својим плановима за будућност и о циљу његовог проучавања философије. Овај циљ не састоји се у тражењу славе, него у жељи да се могну, посаветују и поуче они који му се обраћају, док је крајња жеља да се напусти свет, оставивши цару царево и мртвацима да сахрањују своје мртве. Он даље износи своје ставове на свој положај и однос према унијатима, говорећи о оном компромису за који је он сматрао да је оправдан. “Ићи ћу путем мира са свима и тај пут ће ме довести до тога да се ни са ким нећу препирати, што ће одобрити и Бог Који је Себи присвојио назив “Мир”. Оправдавајући своје ћутање, тј. то што не води отворено борбу за Православље, као што је то чинио свети Марко, он даље пише следеће: “Да је, заиста, некада постојала борба и саблазан и да је било опасно да се прећуткују дела Истине и да је онај ко би о њима ћутао био изложен душевној опасности и срамно одбацивао венце исповедништва и да је био камен спотицања својим ближњима, тада ја ни у ком случају не бих седео беспослен, не говорећи ништа, него бих јавно и испуњен радошћу и ревношћу смело објављивао Истину и не бих јој претпоставио ни обећану славу, ни поклоне, нити било шта слично, и не бих побегао из љубави према животу, него остајући и борећи се за праве догмате, изложио бих себе ономе што мора да се истрпи, јер тада би постојала неопходност, а ћутати би било срамно, док би објављивање Истине представљало узрок венаца славе. Међутим, до данас не постоји ништа овако, него, као они који играју уз музику, окрећемо се божанственим појмовима, свако покретан случајем који се догодио, а не истражујући оно што је Божанско са страхом. Због тога сматрам да је ћутање најбоље од свих закључака”. Даље он каже да су одређене личности извртале његове речи и злонамерно извлачили из њих некакав дволични смисао који је различит од правог смисла. “И знам”, каже он, “да не треба да пружам одговор на овакву врсту саблазни: јер ја нисам ништа лоше говорио, него се то догодило због тога што је лоше протумачено”. Међутим, ово не треба да нас збуњује, јер и Сам Господ је рекао да је дошао да донесе мач на земљу, а узносећи се телом даровао је људима мир. Дакле, треба знати да пре него што наступи мир, треба да се збуду ратови, поделе и немири. На крају, у последњем делу свог писма, Георгије Схоларије понавља да су оваква његова уверења и да је убеђен да никоме није пружио повод за саблазан. Он каже да његово ћутање не треба да изазива немир код светог Марка, јер овај је страховао тамо где нема основа за страх. Он даље говори о самом принципу “средине” тј. компромиса у догматском учењу који је свети Марко тако одлучно одбацивао. Георгије Схоларије се не слаже са Светим у овоме. Међутим, пре него што се изјасни поводом овога, он каже да се Свети не узнемирава због његовог душевног стања јер он не намерава да има посла ни са крајностима ни са срединама јер будући да, ушавши у самога себе, он нема намеру, ако не дође до крајње нужде, ни сам да разматра овај проблем. Међутим, само по себи тражење “средине” ни у ком случају није неисправно. Тако, на пример, према светом Григорију Богослову права вера налази се између Јудејства у Јелинства, тј. између многобоштва и једнобоштва, или, на пример, православно учење представља средину између крајности коју чине савелијанство и аријанство. Затим, он каже следеће: “Јер ако између истине и лажи, како ти тврдиш, нема никакве средине (мада оваква тврдња наилази на многе тешкоће и оспоравања од стране оних који су упућени у ове ствари), ипак ако би два мишљења, када се говори о тврдњама Истине, оба била лажна и међусобно супротна, онда би као истинито мишљење несумњиво морало да буде прихваћено оно које ће бити између њих. Дакле, не због тога што се склањам од (самог начела) “средине”, него ради ћутања немам посла са “средином”. Он своје писмо завршава уверавањем да, ако некада буде видео. да је дошло време да прекине закон ћутања који је прихватио, тада ће иступити, макар то изазвало незадовољство и самог Марка или папе или морао да пострада због тога на неки други начин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Речи “κακοί οικονόμοι” преводимо речју “опортунисти” према предлогу монсињора Луиса Птија. P. Or. t. XVII, p. 461, not. a.
  2. Gregor. Naz. PG. t. 35, c. 717 a et 1217. a.
  3. Јер. 9, 1.
  4. Дан. 2, 35.
  5. Jер. 4, 22; PG t. 35, c. 1105.
  6. Тј.Латини.
  7. Mc. 59, 5

Comments are closed.