СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Трактат светог Марка Ефеског о освећењу Светих Дарова.
 
Вероватно је у ово време свети Марко Ефески написао дело о томе да се Свети Дарови не освећују само изговарањем Спаситељевих Евхаристијских речи од стране свештеника, него управо наредним молитвама и благосиљањем Светих Дарова од стране свештеника. Било да је овај трактат написан у ово време или нешто касније, сматрамо да је умесно да га овде наведемо, након што смо у овој глави говорили о томе како су православни представници покушавали да одбране своју Литургију, а Латини захтевали од њих прихватање свог учења да се Свети Дарови освећују у тренутку када свештеник изговара Спаситељеве Евхаристијске речи (“Примите, једите…” и “Пијте из ње сви…”)·
Свети Марко не указује само на старе изворе који сведоче да древни састављачи Божанствене Литургије нису сматрали да је за освећење Светих Дарова довољно само изговарање Спаситељевих Евхаристијских речи од стране свештеника, него да је за ово потребна и епиклеза и благосиљање Светих Дарова од стране свештеника који следе после овога. Он такође указује на унутрашњу повезаност између Спаситељевих речи којима је установљена света Тајна Евхаристије и епиклезом која затим следи: она произилази из ових речи.
У сто шездесетом тому грчке серије Мињове Патрологије налази се кратки трактат светог Марка који садржи објашњење Божанствених служби, а у посланици презвитеру метонском Георгију он одговара о значењу Великог и Малог Входа на Литургији и на слична питања литургичког карактера (ову посланицу навешћемо на крају девете главе).
Трактат светог Марка Ефеског који наводимо налази се у следећим рукописима: Ambrosianus 653, fol. 36, Parisinus 1218, fol. 121-125 i Oxoniensis Laud. Ambrosianus 22, fol. 69-76. Објављен је и у горепоменутом Мињовом тому. Монсињор Луис Пти ставио га је у седамнаести том “Патрологије Оријенталис”, стр. 426-434, одакле смо преузели текст за превод на наш језик.
 
ТРАКТАТ АРХИЕПИСКОПА ЕФЕСКОГ МАРКА О ТОМЕ ДА СЕ
БОЖАНСТВЕНИ ДАРОВИ НЕ ОСВЕЋУЈУ САМО
ИЗГОВАРАЊЕМ СПАСИТЕЉЕВИХ РЕЧИ, НЕГО (УПРАВО)
МОЛИТВОМ КОЈА ПОСЛЕ ЊИХ СЛЕДИ И БЛАГОСИЉАЊЕМ
СВЕШТЕНИКА, СИЛОМ СВЕТОГ ДУХА
 
1. Примивши изложење Свете Тајне Литургије од свештених апостола и Учитеља Цркве који су их наследили, ни код једног од њих нисмо нашли да се Господњим речима, и само њима, освећује и чини Дар Евхаристије и претвара у само Тело и Крв Владике, него се код свих једнодушно наводе ове (Спаситељеве) речи описно и као да представљају увод ради спомена на догађај који се тада догодио, и оне као да “уносе” силу предложеним Даровима ради претварања и овим молитвама које следе за њима и благосиљање свештеника, да би се овом радњом претворили Дарови у сам Прволик – Господње Тело и Крв. Сами ови пореци чина сведоче да су сагласни са оним чега се ми придржавамо и у себи садрже исти принцип.
2. Јер у Литургији светих апостола коју је записао Климент,након што се наводе Господња чуда и дела, још се говори о Страдању и Васкрсењу и Узласку на небо, а затим треба читати следеће: “Тако, сећајући се онога што је Он (Христос) претрпео ради нас, благодаримо Ти, Боже Сведржитељу, не колико смо дужни,него колико можемо, и обављамо оно што је Он установио. Он је,у оној ноћи у којој беше предан, светим и непорочним својим рукама узео хлеб и, подигавши поглед к Теби, Богу Својему и Оцу, преломио га и дао ученицима рекавши: “Ово је тајна Новога Завета; примите од њега, једите; ово је Тело Моје које се за (вас) многе ломи, ради опроштења грехова”. Такође и чашу, помешавши у њој вино и воду и осветивши је, дао им је говорећи: “Пијте из ње сви, ово је Крв Моја која се за многе излива, ради опроштења грехова. Чините ово у Мој спомен”. Сећајући се на тај начин Његовог страдања и смрти и васкрсења из мртвих и вазнесења на небеса и будућег Његовог доласка, када ће Он доћи са силом и славом да суди живима и мртвима и да свакоме да према делима његовим, приносимо Теби, Цару и Богу, Њиме установљене, хлеб овај и чашу ову, преко Њега благодарећи Теби за то што си нас удостојио стајати пред Тобом и свештенослужити Теби, и молимо Те да милостиво погледаш да постављене пред Тобом Дарове – Ти, сведовољни Боже – и да према њима покажеш доброту Твоју, у част Христа Твога, и да пошаљеш на жртву ову Духа Твога Светога, сведока страдања Господа Исуса, да би Он пројавио хлеб овај Телом Христа Твога и чашу ову Крвљу Христа Твога”.[1]
3. Дакле, ово су, преко руке блаженог Климента, Божанствени апостоли предали Цркви. Али и Божанствени Јаков, први епископ Јерусалимљана и Први и Велики Архијереј и брат и наследник, и сам изложивши Свету Тајну Литургије, на истом месту, након што је навео Господње речи, каже следеће: “И ми грешни, сећајући се Његових животворних страдања, спасоносног Крста и смрти и погребења и тридевног васкрсења из мртвих и вазнесења на небеса и седења са десне стране Тебе Бога и Оца, и другог, славног и страшног Доласка, када ће доћи са славом да суди живима и мртвима, када ће свакоме дати по заслузи, приносимо Ти, Владико, ову страшну и бескрвну Жртву”. А нешто касније и овако: “Помилуј нас, Господе, по великој Твојој милости и пошаљи на нас и на ове принете Дарове Духа Твога Пресветог, Господа Животворног, Који је на Престолу заједно са Тобом, Богом и Оцем, и Јединородним Твојим Сином, Сацарствујућег, Једносуштног, Савечног, Који је говорио кроз Закон и Пророке и кроз Твој Нови Завет, Који је сишао у виду голуба на Господа нашег Исуса Христа у реци Јордану и Који је био у Њему, Који је сишао на Твоје свете апостоле у виду огњених језика у горњој одаји светог и славног Сиона на дан свете Педесетнице. Тога Твог Духа Светога пошаљи, Владико, на нас и на ове принесене Дарове, да, посетивши светим и благим и славним силаском, освети и учини да овај Хлеб буде свето Тело Христово и чашу ову часна Крв Христова”.[2]
4. Ово говоре и они који су касније скратили ову Литургију, како Василије Велики, тако после њега и Јован Златоуст. Први, на истом овом месту (Литургије) и сам описујући оно прво свештенодејство које је предао Владика, каже следеће: “А остави нам, као спомен спасоноснога страдања свог, ово што предложисмо пред Тобом по Његовим заповестима. Јер пре него што ће поћи на добровољну и преславну и животворну смрт Своју, Он у ноћи, у коју предаваше Себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке и показа га Теби, Богу и Оцу, па заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Примите, једите, ово је Тело Моје, Које се за вас ломи на отпуштење грехова. Тако исто узевши и чашу са родом винограда, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се вас и за многе пролива, на отпуштење грехова”. А Божанствени Златоуст, још краће излажући ово, каже следеће: “Дошавши и испунивши све ради нас, у ноћи у којој беше предат, предавши Самога Себе за живот света, узевши хлеб у Своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши, даде Својим светим апостолима и ученицима рекавши: Примите, једите, ово је Тело Моје које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери говорећи: Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова”. А нешто даље додаје и ово: “Приносимо Ти ову словесну и бескрвну службу и молимо и призивамо и преклињемо, ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове, и учини Хлеб овај часним Телом Христа Твога, а што је у чаши овој часном Крвљу Христа Твога”.
5. Дакле, сви они најпре једносушно цитирају Господње речи и кроз њих подсећају на тадашње догађаје и уносе освећујућу силу у оно што се врши, али се затим моле и призивају благодат светога Духа да би она, дошавши, оно што је тада речено сада на одговарајући начин на делу учинила и предложене Дарове претворила у Господње Тело и Крв. Јер ова благодат је и у утроби Дјеве учинила оно богоносно Тело, у складу са оним што јој рекао Анђео: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те”.[3] Зато и Василије Велики, након што је описно навео Господње речи, назива предложене Дарове још и “истоветним” Телу и Крви, из чега је јасно да се они не приносе као некакав символ или слика, а одмах након овога он се моли да дође Свети Дух и да покаже хлеб овај часним Телом, а чашу ову часном Крвљу. Ово је сасвим природно. Јер као што је у оном првом стварању, иако је земља по Божијој заповести примила силу да рађа оно што од ње произилази и ова заповест, како каже исти овај Учитељ[4], која је заувек остала у земљи, дала јој је силу да непрестано рађа, ипак за раст потребна је такође и наша брига и руке земљорадника, па тако и овде оно што је Спаситељ једном рекао, како каже Божанствени Златоуст, увек се врши[5], али на исти начин у освећењу предложених светих Дарова учествује и сила Божанског свештенства која дејствује кроз молитву и благосиљање. Јер и она вода крштења која је на изглед само вода, чини да се отпусте сви греси кроз невидљиво дејство Божанског Духа, и оно миропомазање и сами свештеници и све остале Свете Тајне Цркве врше се благодаћу Светога Духа. Дакле, ми се не молимо за предложене Дарове у смислу да искључиво верујемо у нашу молитву или сматрамо да су оне (Спаситељеве Евхаристијске) речи без силе, и да их на тај начин вршимо (освећујемо), него и овим речима придајемо њима својствену силу и показујемо значај Божанског свештенства које врши све Свете Тајне кроз призивање Светог Духа Који кроз њих делује. Јер и Божанствени Златоуст овако говори о овоме у трећој књизи “О свештенству”: “Свештеник стоји, не низводећи огањ, него Духа Светог, и дуго се моли не да би некакав пламен послат одозго прогутао Предложење, него да би благодат која силази на Жртву кроз њу запалила душе свих и показала их светлијим од сребра које је очишћено огњем”.[6] Међутим, наше молитве не треба да изазивају некакву сумњу или неувереност, јер Владика Који је принесен на Жртву и прихваћен заповедио нам је следеће: “Ово чините за Мој спомен”[7], и обећао је да ће дати Духа Светог свима који Му се моле, не говорећи само о свештеницима (њима – тим пре), и веома је желео да ово чинимо сваког дана336 да би се затим ово у сва времена објављивало. Или ти, можда, због овога сумњаш и у крштење које се такође врши преко молитава и призивањем (Светог Духа)? А у вези са отпуштењем грехова које се дарује захваљујући свештеничкој благодати, да ли сумњаш да си га заиста добио или ћеш и све остале Свете Тајне Цркве такође одбацити? Али ово није овако или онако, јер истинити је Онај Који је обећао да ће бити са нама до свршетка века.[8]
6. Дакле, примивши ово од светих апостола и од њихових наследника, непромењиво се држимо оног схватања које одговара стварности и поштујемо га у складу са овим. Што се, пак, тиче тога да су Господње речи које се односе на Свету Тајну (Евхаристије), а које се изговарају у облику молбе, довољне за освећење Дарова, ово не објављује ни један апостол нити Учитељ, говорећи о овоме, него оно што је Он једном рекао, самим тим што га је Он изговорио, као реч Творца, увек делује – ово каже Златојезични Јован.[9] Што се тиче учења да ове речи, које сада изговара свештеник, самим тим што их он изговара могу да ово учине (тј. да освете Свете Дарове), томе ни у ком случају не треба поучавати, с обзиром на то да реч Творца не делује само по себи тиме што је изговара одређени човек, него је њено значење (сила) у томе што ју је једном и заувек изговорио Бог. И заиста, и сами Латини тврде да Господње речи немају никакво дејство када их било ко изговара и када се изговарају ван олтара. Дакле, ако постоји потреба за свештеником и олтаром и осталим стварима које овоме припадају, због чега нема потребе и за молитвом и благосиљањем и преко њих за силаском Светог Духа који врши све Свете Тајне? Уз то, нека приступи свештени Дионисије, потврђујући својим сведочењем исправност онога што ми чинимо. Јер у “Размишљањима о Светој Тајни Вечере Господње” он каже следеће: “Опевавши свештена и Божанска дела, јерарх приступа свештенодејству (тј. самом освећењу Светих Дарова) и најпре моли опроштај и узвикује: Ти си рекао – ово чините за Мој спомен. Затим се моли да буде достојан овог свештенодејства које подражава Богу и да у сличности са Христом најсветије изврши Божанске Тајне и да раздели и да причаснике свештено учини њиховим удеоничарима. На тај начин, он затим свештенослужи (тј. освећује) Божанске Тајне и показује Оно што се поје у песмама у облику Предложења. Јер откривши и разделивши на много делова скривени и недељиви Хлеб, и свима разделивши јединство Чаше, он на символички начин умножава и раздељује јединство”. А нешто касније исти свети Отац каже и овако: “Причестивши остале, јерарх завршава свештену Евхаристију”.
7. Свако ко жели може да види да ли све оно што је наведено одговара ономе што ми чинимо, или ономе што чине Латини. Следујући свештеним апостолима и Учитељима у изложењима Литургије коју су предали и оном тумачу свештених радњи (светом Дионисију Ареопагиту), ми у песмама прослављамо свештена Божанска дела, односно, како он каже, Оваплоћење Бога ради нас, Његову смрт ради нас, рођење крштених у Богу, Божанско усиновљење, обожење због поштовања заповести. Затим, приступајући на овај начин свештенослужењу, ми најпре молимо за опроштај и изговарамо саме Господње речи које је Он тада изговорио, а затим додајемо да је Он Сам ово заповедио: “Ово чините за Мој спомен”. Након тога, помоливши се да бисмо били достојни овог свештенослужења које је подражавање Богу, како то одређују изложења (Божанствене Литургије), ми свештенослужимо (освећујемо) Божанске Тајне кроз молитву и благосиљање и силазак Светог Духа, и до тада скривени и нераздељени Хлеб, откривши га, раздељујемо на много делова и свима раздајемо јединство Чаше. А латински свештеник такође описно говорећи, помиње Господње речи које је Он заповедио: “Примите, једите” и “Пијте из ње сви” и “Ово чините за Мој спомен”, и више ништа не чини, него сматра да је само изговарање ових речи довољно за освећење и свештенослужење. Затим, онај бесквасни хлеб, који није био покривен до тада, него онакав какав је био, узевши и подигавши, одлама од њега део и ставља у Чашу, а остало ставља у уста, и испивши читаву чашу, тражи од ђакона који му саслужују да га целивају, никоме ништа не давши, онај који се толико хвали овим (Господњим речима): “Примите, једите сви” и “Пијте из ње сви”. Није ли очигледно да је ово супротно и у односу на изложење (Божанствене Литургије) које је добијено по предању и на тумачење (светог Дионисија) и на Господње речи и на саме друге возгласе? Поступајући овако, да ли они треба да нас оптужују и да се мешају у оно што ми чинимо и да даље тумаче оно што представља следовање светим Оцима? Међутим, Златоуст каже овако: “Господња реч, једном изговорена, чини Жртву савршеном”.[10] “Једном изговорена”, каже он, не сада изговорена, него “једном изговорена” од стране Спаситеља увек уноси освећујућу силу у предложене Дарове, али их не освећује (само њиховим изговарањем), јер то чини силазак Светог Духа кроз молитву свештеника. Ово се јасно види из онога што исти овај Златоуст, како смо то раније изложили након што су биле изговорене Господње речи, каже овако: “Ниспошљи Духа Твога Светога и учини Хлеб овај часним Телом Христа Твога, а што је у Чаши овој часном Крвљу Христа Твога претворивши их Духом Твојим Светим”. Ако ни ово не убеди љубитеље препирања, нека буду достојни сажаљења као потпуне незналице и дубоко окорели.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из осме књиге “Апостолских Установа”. Превод преузет из: Литургија Апостолских Установа, превео и приредио епископ жички Хризостом, Краљево, 2005.
  2. Божанствена Литургија светог славног апостола Јакова, брата Божијег и првог Епископа јерусалимског, Вршац, 1992.
  3. Лк. 1, 35.
  4. Basil. Magn. Hom. V in Hexaem. n. 10 PG. t. 29 col. 116.
  5. Joann. Chrysost. Horn. I de prodit. Jud. PG t. 49, col. 380.
  6. PG t. 48,col. 642.
  7. Лк. 22, 19.
  8. Mт. 28, 20.
  9. В. прим. 25, петнаест фајлова испред
  10. Ibid.

Comments are closed.