СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Смрт Константинопољског патријарха Јосифа. Разматрање проблема папског примата и проблема у ком тренутку долази до освећења Светих Дарова на Божанственој Литургији.
 
Из садржаја претходне главе и наведених дела светог Марка може се видети какав су напет карактер задобили догађаји. Више није било речи о уједињењу Цркава, него о животу или смрти Православие Цркве. Са једне стране, видимо издају, свесну и која се ничим не може оправдати, издају Православља која је подржавана јаким спољним притиском како од стране Латина, тако и од императора. Са друге стране, видимо борбу коју воде појединци или, боље рећи, једини свети Марко Ефески, уз подршку која се понекад показивала од стране одређених појединаца, борбу за очување Православља, за ненарушавање Православие вере и њених најсветијих догмата.
У овој глави треба да наставимо излагање догађаја који су уследили.
10. јуна 1439. године грчки представници сазнали су за смрт њиховог црквеног поглавара, Константинопољског патријарха Јосифа. Патријарх је већ био веома стар и болестан, као и већина других грчких јерараха на Сабору. Овде се можемо присетити како је у свом излагању папи Евгенију говорио свети Марко: “Он (Христос Бог) подстакао је тебе, првог међу Његовим свештенослужитељима, да нас позовеш овамо, као и подвиг нашег најпобожнијег императора да те послуша, а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави на старост и дугогодишњу слабост…”[1]. Нешто касније он каже и следеће: “Подигни очи своје и види старце, достојне поштовања и свете, који већ имају потребу за одром и покојем, који су дошли из својих области и дошли код твоје савршености. Они су се сакупили само у нади на Бога и из љубави према вама…”.[2] У историјату Сабора много пута се помиње болест патријарха, који због ње није могао да присуствује на одређеним седницама. Помиње се и да је над њим била одслужена Света тајна миропомазања. Па ипак, његова смрт била је у одређеној мери неочекиван ударац за Грке. Патријарх је био нађен мртав у својој соби. На његовом столу налазио се некакав духовни тестамент, последњи израз његовог мишљења: “Extrema sententia”. Овај документ има следећи садржај: “Јосиф, по Божијој милости архиепископ Константинопоља, Новог Рима, и Васељенски патријарх. Дошавши до краја мог живота, и већ на граници да вратим дуг који је заједнички читавом људском роду, желео сам, по благодати Божијој, да отворено изразим у писменом облику мојој деци ону веру коју исповедам и под којом стављам свој потпис. Дакле, све оно што признаје и учи Католичанска и Апостолска Црква Господа нашег Исуса Христа која се налази у Старом Риму и ја признајем и свечано потврђујем да се слажем са свиме. У истој мери признајем и Светог Оца Отаца, Најузвишенијег Понтифекса и Намесника Господа нашег Исуса Христа. Папу Старог Рима. Такође, признајем и чистилиште. Услед свега наведеног потписујем се. 9. јуна 1439. године, другог индикта”[3]. Без обзира на покушаје извесних римокатоличких теолога[4] да докажу аутентичност овог документа, ипак постоји велики број података који говоре о његовој неаутентичности да се не може превидети да овај документ представља превару, и то превару коју чак нису направили ни Грци који су били присталице уније, него управо Латини.
Пре свега, документ “Extrema sententia” ни у ком случају не помиње Сиропуло, који се непријатељски односио према патријарху Јосифу због његове попустљивости према присталицама уније и због непостојаности у стварима вере. Сиропуло помиње чак и ситнице и не скрива сумњу која говори против патријарха, и да је “Extrema sententia” заиста постојала тешко да је он не би поменуо. О оваквом документу не говори ни свети Марко Ефески. Георгије Амирутски и Георгије Гемист Плитон, оспоравајући касније карактер Васељенског Сабора који је био приписиван Сабору у Флорентији, позивајући се на чињеницу да патријарх није могао да потпише унију, не би могли да износе овакво мишљење да је постојала његова “Extrema sententia” за коју, према томе, ни они нису знали. Другим речима, она није ни постојала, с обзиром на то да, налазећи се на Флорентинском Сабору и заузимајући изузетно висок положај (што се нарочито односи на Гемиста Плитона), они би морали да знају за постојање овако важног документа да је он у то време постојао. Указавши на последњу чињеницу, Фроман[5] наводи још две основе као потврду неаутентичности овог документа: “Овај спис је у толикој мери латинизован и тако мало одговара мишљењу које ј.е патријарх изнео неколико дана пре тога, да је његова неаутентичност очигледна”. Затим, у “Extrema sententia” као датум смрти наводи се 9. јун 1439. године, док је, према историји Доротеја Митилинског, патријарх умро 10. јуна.
Уз ово треба да додамо и чињеницу да се у званичним изворима о унији и декретима овај документ и не помиње. Њега не помињу и на њега се не позивају ни Латини, ни грчке присталице уније, иако би овај документ био веома јака потпора за њих да је заиста постојао. Осим тога, оваква врста патријархове “Extrema sententia” одлично би могла да послужи уместо његовог потписа под актом уније и нема сумње да би она била додата акту уније на грчком језику испод које се налази потпис императора и осталих грчких представника. Међутим, ње овде нема. Ово је једна страна медаље. Другу представља сам текст. Довољно је прочитати сам текст, па да се у њему види груб фалсификат: немогуће је и апсурдно дозволити да патријарх Јосиф, који се, како памтимо, са толиком обазривошћу односио према части свог чина, сматрајући да он није мањи од папиног чина, одједном почне да назива папу “Оцем Отаца и Намесником Христовим”. Затим, потпуно неочекивано, као насумице, додато је да патријарх прихвата чистилиште. Нема сумње да овај документ представља касније дело веома неуспешног фалсификовања.
Детаљније смо се зауставили на овом проблему да бисмо у извесној мери расветлили сећање на патријарха Јосифа. Савремени историчари прибројавају га групацији скривених противника уније.[6] Један од њих каже следеће: “У име државних интереса (икономије) патријарх Јосиф је желео унију, наговарао је непокорне, али се све време борио са својом искреном православношћу и ова борба га је одвела у гроб који га је избавио од потписа под Актом Сабора”.[7] Заиста, ако погледамо сачуване историјске изворе, нећемо видети да је патријарх показивао нарочиту ревност према унији. На отварању Сабора он уопште није ни био присутан, а избегавао је да присуствује и на осталим седницама. Истина, он је саветовао одређене јерархе (нарочито светог Марка Ефеског) да пристану на унију са Латинима, али када су нарочито ревносне присталице уније тражиле од патријарха да стави светог Марка под забрану због његове непокорности унији или макар да га преда на суд Синода, патријарх је одлучно одбио да ово учини. При разматрању питања у Ферари да ли Грци треба да пређу у Флорентију и да наставе преговоре са Латинима, он се није изјашњавао ни за ни против преласка. Када је разматран проблем који се тицао интерполације “Filioque”, као што смо видели, он је био спреман да прихвати латински догмат, али пре условно него фактички, јер је говорио да је недопустиво да се у православни Символ вере уноси било какав додатак. Свети Марко Ефески овако говори о њему, а када говори о присталицама уније међу Грцима, он пише следеће: “Њима је пришао и патријарх, пошто је већ и сам био преварен, несрећник, прижељкујући да што пре отпутује одавде, иако га је судбина призивала смрти”.[8] Код патријарха примећујемо две карактеристике: слаб карактер и лојалност императоровој вољи који је желео унију ради политичких интереса, а са друге стране жељу да не нанесе штета Православљу и достојанству Православне Цркве, чији је он био први патријарх. Иако он, наравно, није био духовни предводник делегације и у суштини није показао никакву активност, како због болести и старости, тако и због одређене несаосећајности према унији, ипак је његова смрт несумњиво представљала пропаст за унију. У Акту уније, овом срамном документу за Православље, нема ни једног потписа који припада патријарху Православне Цркве, а тим пре је карактеристично одсуство потписа Константинопољског патријарха.
Како каже Сиропуло, смрћу патријарха император је остао сам у управљању Православном Црквом и све што се даље дешавало у потпуности је преузео у своје руке.
Након свечане сахране патријарха, који је сахрањен у храму Санта Марија Новела у Флорентији, Грци су обавестили папу да желе што пре да заврше питање уније, с обзиром на чињеницу да не могу дуго да буду без патријарха. Папа је код себе позвао тројицу митрополита, Никејског, Кијевског и Митилинског, и замолио их да се сложе и по осталим тачкама, с обзиром на то да су Грци и Латини сада сагласни поводом догматског проблема, заправо, поводом проблема додатка “Filioque”. Митрополити су на ово одговорили да нису овлашћени да пруже званичан одговор, али њихово лично мишљење је следеће: “Код нас се од времена Отаца за Евхаристију користи квасни хлеб, а код вас бесквасни, али оба обичаја подједнако су добра. Чистилиште није проблем који је представљао узрок раскола и, према томе, овај проблем може се размотрити и после склапања уније. Након склапања уније папа ће задржати свој примат у оноликој мери, у коликој се то покаже законито да му се приписује. У нашем Символу вере ми не умећемо додатак, али сагласни смо да га ви у вашим црквама сачувате. Такође признајемо да сте, приморани неопходношћу, а услед јереси, кроз овај додатак објаснили на очигледнији начин оно што је садржано у Символу вере, не додатком у правом смислу речи, него побожним објашњењем које је уведено у Символ вере. Два Символа (наш и ваш) добри су и имају исти смисао. На крају, дозвољавамо да се освећење Светих Дарова врши изговарањем речи нашег Господа, иако после тога молимо Светог Духа да хлеб и вино постану Тело и Крв Христова”.[9]
Иако се у овим речима, може се рећи, већ налазило одрицање од свега онога за шта се ватрено и тако дуго борио свети Марко Ефески, иако су Грци учинили велики уступак на уштрб православног учења, ипак ни ово није задовољило Ватикан који је захтевао оно што се назива “безусловна капитулација” од стране Православне Цркве. Саслушавши одговор митрополита, папа је затражио званичан (иако је и одговор митрополита, у суштини, био званичан) и прецизнији (тј. више у латинском маниру) одговор Грка.
13. јуна император је код себе окупио све Грке ради разматрања тачака које је папа поставио, али Грци нису могли да постигну званичан одговор и нису хтели да без расправе прихвате све латинске тачке.
Сутрадан су император, његов брат Димитрије и неколико митрополита дошли код папе и изјавили да Грци не могу да се сложе са Латинима у вези са чистилиштем. Као одговор на ово, папа им је предао ранији извештај Латина о чистилишту (који је, узглед, тако сјајно био оповргнут делима светог Марка Ефеског својевремено у Ферари). Након овога папа је понудио Грцима хартулу (Chartula) која је садржала тачке које Грци треба да прихвате ако желе унију са Римом. Истовремено, он је овластио фра Јована Рагуског и Торквамеду да изиђу пред Грке са разјашњавајућим излагањима. “Chartula” je садржала два предмета: папски примат и литургички проблем, тј. објашњење проблема освећења Светих Дарова и да ли треба користити квасни или бесквасни хлеб за Евхаристијску Жртву.
Говорећи о папском примату, Хартула је у себи садржала следеће речи које су требало да буду унете у Саборску одлуку (Акт) уније: “Item similiter diffinimus sanctam Sedem apostolicam et Romanum pontificem successorem (esse beati) Petri et vicarium Jesu Shristi, totius Ecclesiae caput, omnium christianorum Petrem et magistrum, et in universum orbem terrarum tenere primatum, atque eidem Sedi et Romano pontifici in beato principe apostolorum pescendi, convocandi, regendi et gubemandi eniversalem Ecclesiam plenam potestatem esse traditam”,[10] тj. “Затим такође одређујемо да свети апостолски Престо и Римски понтифекс представљају Наследника Блаженог Петра и Викара Исуса Христа, Главу читаве Цркве, Оца и Учитеља свих хришћана и да има примат на читавој земаљској кугли, и да је овом Престолу и Римском Понтифексу у личности Блаженог кнеза апостола предата потпуна власт да напаса (стадо), да сазива (Саборе), да влада и управља читавом Црквом”.
У вези са Евхаристијом “Хартула” је садржала следеће тачке: 1. Нема разлике на каквом се хлебу служи Евхаристија – да ли на бесквасном или квасном. 2. Претварање Светих Дарова догађа се искључиво у тренутку када свештеник изговара Спаситељеве евхаристијске речи. Међутим, у свом излагању Торквамеда је нагласио да бесквасни хлеб више одговара Евхаристији и да само Спаситељеве речи имају освећујућу силу за Свете Дарове.
Седница је завршена папиним излагањем који је оптуживао Грке због тога што не освећују Свете Дарове Спаситељевим речима, него другим речима, и позвао је Грке да прихвате “Хартулу” онакву каква је. “Да бисмо склопили унију”, завршио је папа своје излагање, “неопходно је одредити четири тачке: о исхођењу светог Духа, о бесквасном и квасном хлебу, о примату Римског Понтифекса и о проблему чистилишта. Нема сумње, могуће би било уздржати се од специфичних термина у вези са додатком “Filioque” и ограничити се одлуком догмата, али с обзиром на то да сте током расправа често изјављивали да је Римска Црква била одлучена због овог додатка, потребно је (у Акту уније) поменути и овај проблем и рећи да је овај додатак у в е к био легитиман. Због тога изволите, браћо, прихватити ову “Хартулу” која је већ предата епископима Кијевском, Никејском и Митилинском”.[11]
Папа је сматрао да ће Грци беспоговорно прихватити ову “Хартулу”, али чак је и император толико био увређен овим несвакидашњим понижењем Православне Цркве терминологијом папског примата, захтевом да се у прошлости призна законитост интерполације “Filioque” и увредљивим одазивом о православној Литургији, да је хтео да истог тренутка прекине све преговоре са папом и обратио му се са молбом да преузме све неопходно са одлазак Грка. Међутим, папа, који је добро знао да овим императоровим наступима негодовања и одлучности не треба давати велики значај, изјавио је да најпре треба склопити унију, а затим отпутовати, тим пре што је он већ предузео све неопходно за одлазак Грка из Флорентије. Након овога папа се повукао од личног учествовања у преговорима, предавши их на вођење кардиналу Цезаринију, вероватно због тога што је овај био искусан дипломата. Император је падао из крајности у крајност. Од испољене одлучности да прекину даље преговоре и да се са чашћу врате у Константинопољ није остало ни трага, и сада, на наговоре кардинала Цезаринија, а нарочито присталица уније међу грчким јерарсима, он је одлучио да прихвати тачке из “Хартуле” и да одмах склопи унију. Међутим, постојао је један јерарх, позната и светог живота, јерарх којег је император веома поштовао, као и његов покојни отац, император Мануил, јерарх који је одлучно био против уније, један једини, али чији је глас у ово страшно време био глас “онога који виче у пустињи”. Овај јерарх био је свети Марко Ефески. Овај јерарх био је сам у својој борби, како он сам са тугом примећује следећим речима: “Видео сам да грозничаво теже склапању уније и да се они, који су раније били са мном, сада налазе са њима”[12]. Он није могао да задржи лавину која је почела да се сурвава.
17. јуна император је у своје личне одаје позвао тројицу представника Источних патријараха и десет епископа који су се залагали за унију, а са циљем да убеде светог Марка Ефеског да прихвати унију. Међутим, без обзира на све покушаје и наговоре, свети Марко је остао непоколебљив у свом убеђењу и одлучно је одбио да прихвати латинске догмате[13]. После овога име светог Марка Ефеског не среће се у историјатима Флорентинског Сабора. Али са овим благословеним именом срешћемо се оног дана када ће унија бити потписана или, боље рећи, када ће бити потписана капитулација Православне Цркве.
Догађаји су се брзо смењивали један за другим. 18. јуна, тј. сутрадан после неуспешних покушаја да се убеди свети Марко Ефески, Грци су се окупили код папе који им се обратио преко свог представника са излагањем у вези папиних привилегија и поводом освећења Светих Дарова. Император није присуствовао на овом скупу.
Историчар Флорентинског Сабора Андреј де Санта Кроче сачувао нам је детаљнију слику последњих преговора. Према његовом казивању, уочи папиног излагања двојица кардинала упутили су се код императора, који им је преко Висариона Никејског поставио неколико питања и изразио одређену сумњу у вези са садржајем “Хартуле”. Затим је уследила расправа између Висариона Никејског и Јована Рагуског, која је настављена и сутрадан. Након уводног излагања кардинала Цезаринија, Јован Рагуски започео је расправу.читањем неколико древних посланица папа које су биле прихваћене од стране Сабора и које су биле испуњене најузвишенијим похвалама папама. Он се особито зауставио на Четвртом васељенском сабору. Висарион је на ово одговорио да наведени примери представљају само израз одређене љубазности према папама, али ни у ком случају не указују на нарочите привилегије Римског престола. Међутим, нека подносилац извештаја укаже, говорио је Висарион, на посебне привилегије које су папама у древној Цркви даване од стране Васељенске Цркве, нека буду указани древни канони који потврђују привилегије Римског престола. Висарион је одлично знао да ништа овако не постоји. Међутим, Јован Рагуски је на ово одговорио да су папине посланице важније од канона и одлука које су донели Васељенски Сабори. Затим је Висарион поставио следеће питање: “Да ли израз из “Хартуле” да је папа “Отац и Учитељ и Наставник хришћана” представља само израз части, или пак позивање на нарочите привилегије, као што се, уосталом, то може закључити из оног израза у ком се папа назива “Caput Ecclesiae” (Глава Цркве). Латински оратор је на ово одговорио да ови изрази означавају не само првенство части, него и “primatus jurisdictionis” – “non solum denotat reverentiam, sed potestatem quamdam cujusdam obedientiae”, _ притом се позвао на следеће Христове речи упућене апостолу Петру: “Напасај овце Моје” и “Даћу ти кључеве”, итд. Даље је додао да се ова “potestas spiritualis jurisdictionis” y истој мери односи и на лаике и на клирике. Папски примат административно означава да се епископи, које император прогони без права, могу жалити папи, и оваква врста жалбе не представља ограничавање права императора јер императорова власт одражава се “у грађанским и привременим стварима”, а папска власт “у црквеним и духовним стварима”. Затим, император је преко Висариона поставио овакво питање: Да ли у власт папе улази и “convocare Ecclesiam”, тј. сазивање Васељенских Сабора, на шта је одговорено да власт сазивања Васељенских Сабора представља власт или привилегију која искључиво припада папи и да император може сазвати Сабор само ако за ово има одобрење папе. Затим, оратор је додао да је Христос Својој Цркви пружио најбоље уређење, заправо, једновлашће. Међутим, Римска Црква нема претензије на права и привилегије осталих Цркава. Последња реченица била је веома дипломатска. Међутим, Висарион је у име императора упитао следеће: Да ди папина власт аналогна са влашћу митрополита у његовој области или патријарха у његовој патријаршији? Јован Рагуски је на ово одговорио овако (негирајући горенаведену дипломатску опаску коју је изговорио, наиме, да папа нема претензије на права и привилегије осталих Цркава): “Не. Јер власт митрополита или патријарха ограничена је територијом којом управљају, док Петров Наследник habet immediatam potestatem in omnes, sed ita habet, ut cum ordine haec omnia fiant” (тj. имa непосредну власт над свима, али је има на начин да све буде у складу са поретком”). Даље је изјавио да сви епископи представљају само папине викаре, с обзиром на то да је Петар у многим земљама поставио патријархе, митрополите и епископе, пошто није имао могућности да све учини сам”. Затим је прочитао текст из Псеудо-Исидора (тј. зборника који садржи неаутентичне документе о привилегијама папе у старини, зборника који је већ одавно одбацила и сама Римокатоличка Црква) и позвао се на “Donatio Constantini”, иако су Лаурент Вала и Николас де Куса већ били доказали да је овај документ неаутентичан. Своје излагање завршио је следећим речима: “Шести канон Никејског сабора каже да је Римска Црква увек имала примат (власти)”. Грци су на ово одговорили да Никејски сабор никада није донео овакав канон.[14]
Дакле, Грцима је директно било речено да морају да прихвате не само првенство части папе, што Православна Црква никада није оспоравала, него и “primatus jurisdictionis”. Православна Црква би морала у свему да се покори папи и да га призна за “Викара Христовог” и “Главу Цркве” (не само у административном значењу ове речи, него и у светотајинском, догматском, свобухватном), за најузвишенијег Наставника и Учитеља и Пастира читаве Цркве и да признају папи право да се уплиће у ствари Православне Цркве како год то он жели. Другим речима, Православна Црква је морала да се одрекне своје еклисиологије , своје правде, своје свештене “саборности” и да погази речи из Символа вере: “Верујем… у једну, свету, саборну и апостолску Цркву”. Чак и више од овога, она је морала да се одрекне истините Главе Цркве, Господа Христа (како каже апостол, “Христос је Глава Цркве”[15] и “Све покори под ноге Његове и Њега постави изнад свега за главу Цркве”[16] и “Он је пре свега и све у Њему постоји. И Он је Глава Тела, Цркве”[17], Који је обећао да ће бити са вернима “до свршетка века”[18]) и да призна човека, па макар то био и први међу патријарсима, поглавар Цркве, заменик Христов који дела уместо Христа. Сама поставка проблема у оваквој светлости морала је ревнитељима Православља да изгледа као ужасна и богохулна претња светој еклисиологији Свете Саборне Православне Цркве. Затим, Византијски император морао је да се одрекне свог исконског права да сазива Васељенске Саборе и да сведе своју улогу на послушно оруђе у рукама папе, док би управљање Источним епископима у потпуности било у папиним рукама. Потпуно избацивање православног императора из учествовања у црквено-административном животу несумњиво је представљало ударац “симфонији” између Цркве и државе. Нека је од ове “симфоније” остао само идејни нацрт Јустинијановог законодавства, нека је она ретко када или нека никада није достигла савршенство, па ипак је она увек живела као идеал у средини Православне Цркве и њој се од увек придавао велики значај. На тај начин, Латини су отворено, потпуно игноришући предање Православне Цркве и психологију православног човека, рушили основе Православне Цркве и њену традицију.
Након излагања Јована Рагуског уследило је излагање Јована де Торквамеде поводом освећења Светих Дарова. Император је тражио да се из “Хартуле” избаци израз да се освећење светих дарова догађа искључиво свештениковим изговарањем Спаситељевих речи. Међутим, Торквамеда је одговорио да овај израз не може да буде избачен, с обзиром на то да је неопходан. Исидор Кијевски је изјавио следеће: “Ми се и данас придржавамо оног служебника светог Василија Великог и светог Јована Златоустог којег смо се придржавали и пре раскола, и Латини нас никада због овога нису осуђивали”. Даље је додао оно мишљење које изгледа да одговара и мишљењу светог Марка Ефеског , а које је он изнео у делу о освећењу Светих Дарова, заправо, које је следеће: “Верујемо да Спаситељеве речи представљају “effectrix” (извршиоца, осветитеља) Божанских Дарова. Оне такорећи представљају семе које је, уствари, “effectrix” Плода. Али као што семену треба да буде додата и друга материја да би донело плод, тако и речима освећења (Спаситељевим Евхаристијским речима) треба да буде додата молитва (епиклеза) која следи после њих да би се заиста добио Свештени Плод”.[19] Овим је скуп завршен.
Грци су разматрали папине захтеве и истраживали рукописе, трагајући за указивањима о привилегијама Римског престола у древној светој Цркви, али нису их налазили. Међутим, након три дана заседања, Грци су писмено обавестили папу да су спремни да признају папине привилегије, осим две, заправо, да папа има право да без учешћа императора и осталих патријараха сазива Васељенске Саборе и да патријарх мора да се одазове суду папе ако га овај позове. Ипак, Грци су били спремни да папа у оваквом случају пошаље своје судије на територију дотичног патријарха.
22. јуна папа Евгеније Четврти изјавио је Грцима да намерава да сачува с в е привилегије његове Цркве, како своје право да прихвата жалбе и да “управља и напаса Цркву Христову као Пастир овце, тако и да сазива Васељенске Саборе када сматра да је то неопходно и да сви патријарси треба да му се покоравају”.
“Чувши ово”, како се каже у Документима Флорентинског Сабора, “император је изгубио наду и само одговорио следеће: Ако желите, побрините се за наш одлазак”[20].
Преостајала је још последња шанса да се спасе достојанство Православне Цркве – вратити се у Константинопољ, не издавши Православље! Присталице уније биле су веома ожалошћене исходом ствари. Један од њих (вероватно Доротеј Митилински) поводом овога пише овако: “Болела нас је душа што није било наде у унију и обузела нас је велика потиштеност и разочарење”[21]. Вероватно да се, несупрот овоме, код светог Марка Ефеског тих дана родила нада да ће истина Православља бити сачувана и да ће се ревнитељи за Православље са чашћу вратити у отаџбину, не издавши савршену веру, као и да ће Православна Црква бити сачувана од унутрашњих раскола.
Међутим, и жалост присталица уније и наде светог Марка биле су узалудне, јер након неколико дана православни император и православни архијереји потписаће Акт уније који ће учинити толико зла Православној Цркви и пашће као тамна мрља на последњу страницу историје Византије!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа светог Марка Ефеског папи Евгенију, одељак 1.
  2. Ibid. одељак 2.
  3. Gill. op. cit. t. II p. 444-445
  4. Hefele op. et. tom cit. p. 1015. sq. Gill. op. cit. t. I p. LXXXV-LXXXVII. Van der Essen op. cit. A. Vogt. Op. cit. etc.
  5. Ap. Hefele, vidi n. 4.
  6. Vasilijev, op. dt. p. 673. Uspensky, op. et tom. cit. p. 771 sq.
  7. Uspensky, vidi. n. 6.
  8. Изложење историје светог Марка Ефеског итд, одељак 6.
  9. Gill. op. cit. t. II p. 446-447.
  10. Ap. Hefele, op. cit. p. 1021.
  11. Ap. Hefele, op. et loc. Cit.
  12. Види примедбу 8.
  13. Ap. Gill, op. cit. p. 450.
  14. Ap. Hefele, op. et loc. cit.
  15. Еф. 5,23.
  16. Еф. 1,22.
  17. Кол. 1:17-18
  18. Мт. 28, 20.
  19. Ap. Hefele, op. et loc cit.
  20. Ap. Gill, op. cit. p. 452.
  21. Ibid.

Comments are closed.