СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
“Исповедање вере” светог Марка Ефеског.
 
Други документ који се односи на овај период, као што смо раније рекли, јесте “Исповедање вере светог Марка Ефеског” које је Свети написао у Флорентији и спремао се да га преда императору Јовану Палеологу у време три унутрашња сабрања која су Грци одржали поводом склапања уније са Римом. Историјат овог документа, као и речи светог Марка о његовом “Исповедању вере” у потпуности смо навели раније, и нема потребе да их овде понављамо. Ово “Исповедање вере” пре свега посвећено је истом догматском проблему као и “Силогичке главе”, тј. оповргавању латинског догмата о исхођењу Светог Духа од ипостаси Сина. У овом документу такође се одбацује и сама чињеница уношења додатка у Символ вере, а он се завршава саветом да се Православна вера сачува неразорива и да се не тражи унија са Римом.
Овај документ сачуван је у читавом низу рукописа који се чувају у Милану, Паризу и на другим местима (Atheniensis 652, fol. 11-13, Mediolanesis Ambrosianus 653, fol. 15-20, Ambrosianus 859, fol. 115-118. Parisinus 1218, fol. 502-504, Parisinus 1286, fol. 181-184. Vaticanus – Otto bonianus 418, fol. 419-420. Parisinus 1259, fol. 6-7. Parisinus 1327, fol. 248, Parisinus 2075, fol. 333-334, Parisinus 3104. Monacensis 145, fol. 191 и тако даље).
Овај рукопис делимично је објављен и код Миња, заједно са “Confutationes” од стране најљућег унијате протосинђела (касније унијатског патријарха Константинопољског) Григорија Маме. Овај документ – “Исповедање вере” светог Марка Ефеског – заједно са латинским преводом, а у складу са Париским рукописом 1218, монсињор Луис Пти ставио је у седамнаести том “Патрологије Оријенталис”, стр. 435-442, одакле, као и до сада, узимамо предложак за наш превод.
 
ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВЕ ВЕРЕ СВЈАТЈЕЈШЕГ МИТРОПОЛИТА ЕФЕСКОГ ГОСПОДИНА МАРКА ЕВГЕНИКА, ИЗЛОЖЕНО НА САБОРУ СА ЛАТИНИМА У ФЛОРЕНТИЈИ
 
1. По благодати Божијој научени побожним догматима и у свему следујући Светој и Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог Отац једини беспочетни и безузрочни, и Извор и Узрочник сина и Светог Духа; јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Свети Дух. Као што Син не учествује у исхођењу (Светог Духа од Оца), тако ни Дух не учествује у рађању (Сина од Оца). Другим речима, Обојица представљају Оне Који произилазе, и то заједно Један са Другим, како поучавају Оци богослови. Управо се због тога и каже да Свети Дух исходи “кроз Сина”, тј. “са Сином”, и као и Син (произилази од Оца), мада не на начин рађања (γεννητως) као Овај. За Сина се не каже да је рођен “кроз Духа” због тога што већ само име Син указује на сродност одређеног карактера, како не бисмо помислили да је Он Син Духа. За Духа се, пак, каже да је “Дух Сина” због тога што Му је својствен по природи и кроз Њега се јавља и дарује људима. Међутим, Син није нити се назива “Сином Духа”, како каже свети Григорије Ниски. Ако исказ “кроз Сина исходи” показује узрок (битовања Светог Духа), као што кажу нови теолози, а не да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште заједно са Њим произилази и прати Га, као што каже Божанствени Дамаскин, не би сви богослови редом тако експлицитно одузимали од Сина својство Узрочника (битовања Светог Духа). Један од њих каже овако: “Једини Извор (тј. једини Узрочник) натприродног Божанства је Отац и тиме се Он разликује од Сина и Светог Духа”[1], а други следеће: “Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац”[2], тј. једини Узрочник, као и једини безузрочни. Неки кажу овако: “Све што има Отац има и Син, осим својства да буде Узрочник”[3], а други следеће: “Ни Римљани не називају Сина Узрочником Светог Духа”.[4] Један од светих Отаца износи овакво мишљење: “Једини Узрочник је Отац”[5], а на другом месту каже следеће: “Сина не називамо ни Узрочником ни Оцем”,[6] а касније и овако: “Оно што одговара Извору, Узрочнику, Родитељу, треба придавати само Оцу”[7]. Додајући реч “кроз” у односу на Сина, овај изузетно прецизан теолог, Јован Дамаскин, не би избацио речи “от, из” да за то није било потребе. У осмој глави Богословских разматрања он каже овако: “Ми не кажемо да Дух произилази од Сина, него Га називамо “Духом Сина” и исповедамо да се кроз Сина јавља и даје нама”[8], а у тринаестој глави додаје и следеће: “Исказ “Дух Сина” не користи се у смислу да Свети Дух произилази од Сина, него да Дух кроз Њега исходи од Оца: јер само је Отац Узрочник”[9]. На крају посланице Јордану он каже овако: “Ипостасни Дух резултат је Извођења и Исхођења од Оца кроз Сина, али не од Сина, јер Дух Који јавља Логоса је Дух “уста Божијих”[10]. У беседи на погребење Божанског Тела Господњег он каже следеће: “Дух Свети Бога и Оца као Онај Који од Њега исходи, Који је, како се каже и од Сина као Онај Који се кроз Њега јавља и даје твари, али Који нема битовање од Њега”[11]. Очигледно да предлог “кроз”, тамо где означава посредништво у односу на узрок (μεσιτείαν αιτιώδη) и најближи узрок, као што желе Латини, има исто значење као и предлози “од, из” и може да замени овог другог у истом значењу, као на пример, “Добих човека кроз Бога”[12] (δια τοϋ Θεού), тј. “од Бога” (έκ τοϋ Θεοϋ), “Човек кроз жену”[13] (δια γυναικός), тј. “од жене” (έκ γυναικός). Због тога, када се избацује предлог “из, од” (έκ), јасно је да се заједно са њим избацује и појам узрочника. Дакле, преостаје да се, сагласно схватању прецизног богословља, каже да “Дух Свети исходи од Оца кроз Сина” у смислу да се, исходећи од Оца кроз Сина, Он пројављује и показује или просијава и показује као Онај Који јавља Христа). “Јер Он поседује овај карактеристичан знак личног ипостасног својства”, каже свети Василије Велики, “да се познаје после Сина и заједно са Сином, а од Оца има битовање”[14]. Овим он жели да стави до знања да исказ “кроз Сина” означава “са Сином”, јер овде се не придодаје некакво друго лично својство Светог Духа у односу на Сина, осим да се Он са Њим познаје, нити некакво другачије у односу на Оца, осим да Он од Њега има битовање. Дакле, ако лично својство треба без сумње да одражава оно чега је лично својство, произилази да Свети Дух нема никакав други однос према Сину, осим што се с Њим познаје, као ни у односу на Оца, осим што има битовање од Њега. Дакле, Свети Дух не исходи од Сина и нема битовање од Њега: јер шта представља препреку да се каже да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се каже следеће: “Све” кроз Сина “постаде”? Међутим, ово се заиста каже и овде предлог “кроз” стоји уместо предлога “од, из”, али никада се не каже и нико неће наћи да се негде каже да Дух исходи кроз Син, а да се не помиње Отац, него се каже овако: ” О д Оца к р о з Сина”. Овде ни у ком случају није садржана неопходност да се Сину приписује Узрок (Светог Духа). Управо се због овога исказ “од Сина” апсолутно нигде не среће и јасно је да је он недопустив.
2. Што се тиче речи Западних Отаца и Учитеља који Сину приписују улогу Узрочника Светог Духа, ја их нити знам (јер њихова дела никада нису била преведена на грчки језик и нису била одобрена од стране Васељенских Сабора) нити прихватам, примећујући да су искварене и да имају много уметака, како у многим другим књигама, тако и оној коју су Латини понудили јуче и трећег дана – у књизи Докумената Седмог васељенског сабора у којој је Символ вере, који се налази у Саборској одлуци, има додатак (Filioque). Они који су тада били присутни знају какав је стид обузео све када је он прочитан. Међутим, ови (Западни Оци) нису писали ништа што је у супротности са Васељенским Саборима и њиховим општим догматима, нити било шта што се не слаже са Источним Учитељима, нити било шта неодговарајуће, о чему сведоче многе њихове речи. Због тога одбацујем сличне опасне исказе о исхођењу Светог Духа и, сагласно са светим Јованом Дамаскином, не кажем да Дух Свети исходи од Сина, па макар неко други и говорио овако, нити кажем да је Син Узрочник и Изводитељ Светог Духа, да овим не бих у Тројицу увео Другог Узрочника и да би се тиме испоставило постојање два Узрочника и два Начела. Јер бити Узрочник овде не представља својство суштине, тако да је оно заједнично и једно за Три Личности. Због тога Латини никада и ни на који начин неће избећи два почетка док год буду тврдили да је Син Начело Светог Духа. Начело је лично својство и њиме се разликују Личности (међу Собом).
3. Дакле, следујући у свему Светим и Васељенским Саборима и богомудрим Оцима који су на њима заблистали:
“Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и био погребен. И Који је васкрсао у трећи дан по Писму. И који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз Пророке. И једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин”.
4. Ово свештено учење и Символ вере који је донет на Првом и Другом васељенском сабору и који је санкционисан и потврђен од стране осталих сабора, свом душом прихватајући и чувајући, прихватам и целивам са поменутих седам Сабора и онај Сабор који је после њих био сазван у време владавине Благочестивог цара Василија Ромејског и Свјатјејшег патријарха Фотија, који је био назван “Осмим васељенским сабором”, а који је у присуству легата блаженог папе Старог Рима Јована – епископа Павла и Евгенија и Петра презвитера и кардинала, санкционисао и потврдио Седми васељенски сабор и одредио да се приброји Саборима који су одржани пре њега, поново потврдио Свјатјејшег патријарха Фотија на катедри, а такође осудио и анатемисао, као што су то чинили и остали Васељенски Сабори, оне који се дрзну да уносе било какав нов додатак или да било шта избаце или да уопште уносе било какве промене у горе наведеном Символу вере. “Ако се неко” каже овај Сабор, “поред овог свештеног Символа вере усуди да пише други Символ или да додаје или да одузима и дрско да говори о овој одлуци, нека буде осуђен и избачен из читаве хришћанске заједнице”.[15] Исто то у вези овог додатка у Символу вере још опширније и очигледније говори и папа Јован у посланици Свјатјејшем Фотију. Овај Сабор такође је донео каноне који се налазе у свим зборницима канона.
5. Дакле, у складу са одлукама како овог, тако и Сабора који су одржани пре њега, сматрајући неопходним да чувам свештени Символ вере ненарушеним, онаквим какав је био и донет, и прихватајући оно што су они прихватили и одбацујући оно што су они одбацили, никада нећу примити у општење оне који су се усудили да у Символ вере додају новину која се односи на исхођење Светог Духа док год буду наставили да поштују ту новину. “Јер онај који је у заједници са одбаченим из заједнице” како се каже, “нека и сам буде изопштен”.[16] И Божанствени Златоуст, тумачећи следеће апостолове речи: “Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде”[17], каже овако: “Он није рекао ако би вам објавили нешто супротно или га потпуно изврнули, него ако би и нешто мало проповедали поред онога што сте примили, или ако су можда нешто променили, нека буде анатема”. Тамо он каже још и ово: “Неопходна је умереност да се не би показало да је погажен закон”[18]. И Василије Велики у “Подвижничким поукама” каже следеће: “Одбацити било шта од онога што је написано или уводити било шта што није написано представља јавно отпадање од вере и знак дрскости. Јер Господ наш Исус Христос каже овако: “Овце Моје слушају глас Мој”, а пре тога и следеће: “А код туђег не иду јер беже од туђег гласа”[19]. И у посланици монасима он каже овако: “Ако неки претендују да исповедају праву веру, а ипак имају заједницу са онима који другачије мисле, ако и после савета не престану да овако поступају, треба и њих саме сматрати не само одлученима, него их не треба ни браћом називати”. А пре њега и Игнатије Богоносац у посланици Божанственом Поликарпу Смирнском каже следеће: “Свако ко говори другачије од онога што је установљено, макар и био достојан по вери, макар и постио и поштовао девственост и чинио чуда и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи који ради на пропаст оваца”. И каква је потреба да много говоримо? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије мисле и да иступимо из заједнице са њима. Дакле зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа? Јер остале бесмислице, од којих би и једна била довољна да се са њима разиђемо, сада остављам непоменуте. Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда Православље (την εύσέβειαν)!
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Dionys. Areopag. Die dev. nominibus c. 2. PG t. 3, col. 641.
2. Athanas. Magn. Contra SabelJia nos. n. 2. PG t. 28, col. 97
3. Gregor. Nazianz. Oratio de adventu a Egypt. PG t. 36 col. 252
4. Maxim. Epist. ad. Marinum. PG t. 91, col. 136
5. Joann. Damasc. De fide orthod. lib. I, c. 12, PG t. 94, c. 849
6. Ibid. col. 832
7. Ibid. col. 8490.
8. Ibid. col. 832-833.
9. Ibid. col. 849b.
10. PG t. 95, col. 60.
11. PG t. 96, col. 605.
12. 1. Mojc. 4,1.
13. Гал. 4, 4.
14. PG t. 32, col. 329.
15. Mansi. ConcH. t. XVII, p. 520.
16. Канон Другог Антиохијског Caбоpa ap. Pitta Juris ecclesiast. Oraecorum t. 1. p. 457. Исти овај канон налази се и у тумачењима “Правила Светих Апостола”: Ibid. p. 421.
17. Гал. 1, 9.
18. PG t. 61, col. 624.
19. PG t. 31,col. 680.