СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Даље разматрање догмата о исхођењу Светог Духа. Одлучни кораци ка склапању уније.
 
На Велики Понедељак 30. марта 1439. године Грци су се окупили код патријарха како би размотрили следећи проблем: може ли се пре Пасхе пронаћи некакав modus unionis или се” треба вратити у Константинопољ, прекинувши даље преговоре? Висарион Никејски и Исидор Кијевски одмах су се изјаснили у корист уније. Међутим, један од јерараха – Дионисије, митрополит Монемвазијски – узвикнуо је да више воли да умре него да се “латинизује”. Исидор му је одговорио овако: “Ни ми ништа мање од тебе не желимо да се “латинизујемо”, али Источни Оци у једнакој мери кажу да Дух Свети исходи и од Сина. Управо због тога треба да се поводом овог проблема сложимо са Латинском Црквом”. Овде треба приметити да митрополит Исидор није био никакав теолог и да ни у ком случају није био у праву када је тврдио да, према мишљењу Источних Отаца, Дух Свети у подједнакој мери исходи како од Оца, тако и од Сина, и да због тога латински догмат о исхођењу Светог Духа потпуно одговара православном светоотачком схватању. Свети Марко Ефески и Антоније Ираклијски ватрено су се супротставили Исидору и били су мишљења да се унија са Латинима не може склопити. Тако, свети Марко је изјавио да Латини нису само расколници, него су и јеретици. Али наша Црква је о овоме ћутала због тога што су они многобројни. Али зар није ово био разлог због ког се Православна Црква оградила од њих, тј. због тога што су јеретици? Због тога се једноставно не можемо ујединити са њима ако не пристану да избаце додатак у Символу вере и почну да исповедају Символ онако, како га исповедамо ми. На Висарионово питање да ли и неке свете Оце треба сматрати јеретицима ако су учили онако како уче Латини, свети Марко је пружио следећи одговор: наравно. Међутим, они нису овако учили и књиге које су Латини понудили изазивају сумњу у њихову аутентичност.[1]
Сутрадан, 31. марта, император је поново окупио Грке на саветовање и једни су се изразили у корист уније, док су други били одлучно против ње. Ревнитељи православне вере одлучили су после овога да масовно напусте Флорентију и да на своју руку отпутују У Константинопољ. Овим поступком желели су да прекину даље преговоре и ситуацију која је почела да поприма опасан ток за Православну Цркву. Међутим, император је распоредио своју стражу на градске капије која није дозвољавала грчким представницима да изиђу ван града. У међувремену, патријарх, који је и пре тога непрестано боловао, толико се разболео да је над њим извршена света тајна јелеосвећења.
Након Пасхе коју су тужно отпразновали у туђини, 10. априла Грци су се поново окупили ради међусобног саветовања. Заједничко мишљење било је изражено резолуцијом за чију су предају папи били овлашћени Висарион, Исидор и неке друге личности: “Преговори не дају резултат. Обавестите нас да ли постоји неки други начин за склапање уније. Ми имамо седам сабора и то је за нас довољно”. Папа је Грцима одговорио овако: “Као што видите, нисам жалио ни труд ни старање ни трошкове зарад уније Цркава, а ви сте се од самог почетка безобзирно односили према њој… Сада вам предлажемо четири ствари: 1. Пружени су вам докази да Свети Дух исходи такође и од Сина: ако имате некакве сумње, укажите на њих и наставићемо разматрање проблема. 2. Ако из Светог Писма можете доказати супротно нашем учењу, учините то. 3. Ако имате одређене текстове преузете из Светог Писма који указују да је ваше учење боље и побожније од нашег, укажите на њих. 4. Ако не прихватите ове предлоге, ми смо спремни да се сакупимо са вама на седници на којој ће се свако отворено изјаснити, и оно што изгласа већина ми ћемо прихватити”.[2]
Папин одговор изазвао је недоумицу код Грка, који су сматрали да се питања вере ни у ком случају не могу решавати гласањем. Они су били спремни да саставе папи одговор, али с обзиром на то да су мишљења била различита, император је сматрао да је најбоље послати папи следећу изјаву: “Сви преговори не воде ни чему, пошто не желите ништа да избаците из Символа вере, а ми не желимо ништа да му додамо. Каква је потреба за разговорима и истраживањима и навођењем сведочанстава? Међутим, нека Твоје Блаженство размисли да не постоји неки други начин помирења, а ако не постоји, ми ћемо се у миру вратити кућама”. На тај начин, Грци су поставили радикално питање и Ватикан се нашао у помало тешкој позицији јер одлазак Грка у овом тренутку несумњиво би представљао ударац папином престижу. Политика упорног притиска на Грке, остајући у суштини иста, морала је сада да крене другачијим током. Добивши изјаву Грка, папа је одговорио да им шаље кардинале ради разјашњења проблема. Међутим, кардинали су дошли тек после четири дана. У међувремену, присталице уније међу Грцима нису губиле време. Тако, Висарион Никејски је изговорио своје чувене беседе у корист уније, које имају следећи садржај: црквени мир и јединство, који су тако драгоцени, раније су били нарушени чињеницом да су Латини у свој Символ вере унели додатак “Filioque”. Они нису имали права да ово учине због тога што би само Васељенски Сабор могао овако да поступа са Символом вере. Грци су често прекоравали Латине због овога. Међутим, ситуација је сада другачија, с обзиром на чињеницу да ми сада чинимо Васељенски Сабор који је овлашћен да размотри проблем интерполације “Filioque”. Ако Грци не склопе унију са Латинима, они ће учинити тежак грех. Не треба говорити: Ми нећемо унију, него треба размотрити да ли су тврдње Латина исправне или погрешне, и свим средствима тражити начине за постизање уније (гл. 1). Као они који су просвећени Светим Духом, Оци Цркве нису могли да говоре ствари које су међусобно супротне. Ово су јасно изнели Оци Седмог васељенског сабора. Треба међусобно ускладити речи светих Отаца (гл. 2). Даље (гл. 39), Висарион каже да је латинско учење о исхођењу Светог Духа “и од Сина” потпуно прихватљиво и догматски оправдано. Последњи део беседе (гл. 10) посвећен је позиву Грцима на склапање уније, јер само унија може спасти Византијску Империју од пропасти. Међутим, ова унија не представља само политичку неопходност, него такође и моралну, јер у ствари јединство вере између православних и римокатолика постоји.
Када је Висарион завршио своје дводневно излагање, Георгије Схоларије предао је императору у писменом облику три своје беседе у корист уније. Његово излагање почињало је политичким аспектом користи од уније. Само унија и помоћ коју ће Византија добити од Запада може спасти Отаџбину која је у толикој мери притиснута од стране Турака. Грчкој Цркви много више одговара блиски савез са Западом, него савез са варварским и некултурним народима. Унија треба да буде истинска, а не само pro forma. Што се тиче додатка “Filioque”, c обзиром на то да је немогуће захтевати од Латина да избаце овај додатак из Символа вере, лакше је Грцима да унесу овај додатак, који је догматски оправдан, у свој Символ вере, јер он је већ фактички садржан у речима Символа вере о исхођењу Светог Духа од Оца. На крају, Георгије Схоларије предлаже одређену формулу, у складу са којом би било могуће склапање уније са Латинима.
У међувремену, дошла су тројица кардинала које је папа послао, и Јулијан Цезарини је у име Западне Цркве позвао Грке да наставе преговоре који због кривице Грка, како је он рекао, нису до сада довели ни до каквог резултата током четрнаест месеци. Као одговор на ово, император је упорно указивао на узалудност даљих разговора и предложио да се у име обе Цркве изабере комисија (од по десет чланова у свакој групи) ради изналажења нових путева ка склапању уније. Истог дана император се упутио код папе да би га упознао са својим планом.
Дакле, била је оформљена комисија: са грчке стране њу су сачињавали десет митрополита (њихова имена нису указана у саборским документима), а са латинске стране двојица кардинала, два митрополита, два игумана, два философа и два свештеника. На првом заседању комисије Грци су замолили Латине да се изјасне у вези са следећим исказом из писма светог Максима Исповедника (о коме је било речи у петој глави овог дела): “Јер они (Латински Оци) не кажу да је Син Узрочник Светог Духа”. Грци су замолили Латине да се изјасне да ли они прихватају ово што је свети Максим рекао као своје учење. Латини су на ово одговорили следеће: “Ми ни у ком случају не кажемо да је Син први Узрочник Светог Духа. Тако објављујемо да је Отац једини Узрок Сина и Светог Духа – Једног кроз рођење, а Другог кроз исхођење. Да бисмо показали једносуштност и једнакост природа (Божанства), такође кажемо да Свети Дух исходи “кроз” Сина, али такође признајемо и да је суштина Божанских ипостаси нераздељива. По суштини Син је Син Оца, и Дух је по суштини Дух Оца и Сина. С обзиром на то да није могуће одвојити суштину од ипостаси, следи да је Дух (пошто је Он од суштине Сина) такође и од Његове ипостаси. Уосталом, они латински Оци које цитира свети Максим, тј. Августин, Јероним и Амвросије, јасно су тврдили да Свети Дух исходи од Оца и Сина”.[3] Овим речима завршена је прва седница комисије.
На другом заседању комисије Грци су замолили Латине да пристану на израз светог Тарасија Константинопољског који каже да “Свети Дух исходи од Оца к р о з Сина”. Међутим, Латини нису хтели да се сложе са овим, не желећи да прихвате “к р о з” (δια, per) уместо “и”, говорећи да реч “кроз” може да означава да у исхођењу Светог Духа Син није ништа друго до “канал” или “оруђе” и да се овим уводе два одвојена деловања у исхођењу Светог Духа (једно од Оца, а друго од Сина), док се треба држати оног мишљења да Свети Дух исходи од Оца и Сина као од ј е д н о г Почетка и ј е д н и м деловањем”. Поводом тврдње Латина да, иако кажу да свети Дух исходи од Оца и од Сина, али као од једног Почетка и ј е д н и м деловањем, свети Марко је написао читав обиман трактат (који наводимо у даљем излагању) у којем је доказао потпуни апсурд овакве тврдње: јер при тврдњи Латина да Свети Дух задобија битовање од Оца и од Сина, неизбежно произилазе д в а Почетка, д в а Узрочника и д в а деловања.
Грцима је било јасно да даљи разговори неће довести ни до чега и желели су, као и раније свети Марко Ефески, да их прекину, али, на инсистирање Латина, наставили су да разматрају овај проблем још на неколико седница. После овога, Латини су Грцима предлагали изјаву у којој су рекли да признају ј е д а н Почетак, заправо деловање (енергију) исходитељске силе Оца и Сина. Они даље тврде да је додатак “Filioque” својевремено био додат против јеретика ради утврђења истините вере да је Син увек био са Оцем и да није постојало време када Он није постојао. Ова изјава завршава се следећим речима: “Али ако кажу да Дух исходи само од Очеве личности, овим раздељују Лице од суштине, што је апсурдно”.
Имајући ову изјаву Латина, Грци су се окупили код императора 29. априла ради разматрања даљих поступака. У међувремену, Латини су након два дана упутили Грцима још једну изјаву која је садржала следеће речи: “Credimus in unum Deum Patrem, et in unum Filium unigenitum ex Patre natum, et in unum Spiritum sanctum, habentem quidem ex Patre suam subsistentiam natum,etsicuminunum et Filius, Spiritumsed etiam ex Filio procedentem. bentemquidemUnum quippe dicimus Filii et Spiritus causam, sednempe Patrem, illius quidem per generationem, quippedicimushujus vero per processionem. Sed ne identitatem unitatemque (substantiae separemus et ut substantiam) ab hipostasibus non re differentem, sed ratione tantum et actu intelligendi asseveremus, et nulla suspicio sit, Spiritum sanctum esse ex solo Patre, triumque substantia, quae unica est, in tres patres dissecta cuipiam videatur, vocem illam “ex Filio” pronunciamus in symbolo, et propterea dicimus, Spiritum sanctum procedere ex Patre et Filio, ut ab unico principio”.[4]
Овај документ не захтева никакав коментар.
Грци су током два дана разматрали проблем схватања два израза: “од Сина” и “кроз Сина”. Исидор Кијевски је у свом излагању наводио текстове у корист прихватања додатка “Filioque”.
Грци дуго нису могли да саставе изјаву коју су од њих тражили Латини у вези са својом изјавом. На крају, упркос опозицији светог Марка Ефеског, они су саставили формулу на основу које су били спремни да склопе унију са Латинима. Ова формула не само да је представљала одступање од православног схватања догмата о Светом Духу и не само да је била компромис у вери, него је чак била изражена у јаком латинском духу. Она је гласила овако: “Пошто Латини исповедају да је Отац једини Почетак Сина и Духа и моле нас да се и ми изјаснимо о свом учењу, ми такође исповедамо да је Отац Извор и Корен Сина и Духа. И Син и Дух су Цветови и Битовање Оца, у складу са речима светог Кирила Александријског и Првог васељенског сабора и Василија Великог. И ми објављујемо да Син шаље и исходи (sic!) Духа Који од Њега произилази и да се Свети Дух шаље, произилази и исходи (sic!) од Сина”.[5]
Али Латини, које уопште није задовољило компромисно решење проблема, нису били задовољни овом формулом и затражили су прецизније формулације. Заправо, они су указивали да изрази у грчкој формули о исхођењу Светог Духа од Сина могу били схваћени у смислу да Грци говоре о исхођењу Светог Духа у времену, о Његовом слању од стране Сина, али не и о вечном исхођењу Светог Духа од Сина у схватању битовања Светог Духа. Међутим, Грци су одбили да Латинима пруже прецизнију и прихватљивију формулацију, говорећи да је и ова изјава коју су понудили била начињена упркос опонирању светог Марка Ефеског, двојице митрополита и двојице чланова високог духовног чина.
О свим овим догађајима свети Марко Ефески нам говори следеће: “Затим су почела излагања о помирењу и компромису и неко од наших представника је рекао да је добро пригрлити мир и постићи свето јединство међу нама, тако да се не показује да су Западни Оци у супротности за Источним. Неко је већ био почео да философира да реч “кроз” код наших Учитеља има исто значење као реч “од” (“из”) и да она (“кроз”) показује Сина као Узрочника Духа. На тај начин, постепено се појавио латински начин размишљања (ο λατινισμός), а затим је почело да се ради на начинима склапања уније и почеле су да се израђују некакве формуле захваљујући којима бисмо се сјединили са њима, а које представљају одређени компромис и које могу да се прихвате у складу и са једним и са другим учењем (тј. латинским и православним), попут некакве чизме која одговара и једној и другој нози. Из тог разлога ово им је изгледало веома повољно за овај циљ, да би на тај начин и наши лакше били привучени унији и могло се надати да ће ово без поговорно бити прихваћено од противничке стране. Саставивши одређену грамату која је ово садржала, а која је такође јасно излагала и њихово мишљење, они су је упутили њима да би захваљујући њој склопили унију. Међутим, ови ни на који начин нису хтели да прихвате ову грамату безпоговорно, него су или позивали ове на одбрану и разјашњење онога што се налазило у грамати у вези са предметом расправе, или су захтевали да се прихвати њихово изложење које су раније послали, а оно је садржало потпуно усаглашавање учења Латина и Грка и исповедање да Дух Свети исходи и од Сина”.[6]
При оваквом стању ствари већина Грка је желела да прекине све даље преговоре и да се врати у Константинопољ, што су и изнели императору. Али импeратор им је ово забранио, не поступајући више толико саветима, колико претњама. У међувремену, он је ступио у тајне преговоре са Висарионом, Исидором и протосинђелом Григоријем Мамом (касније окорелим унијатом и унијатским Константинопољским патријархом, великим противником светог Марка Ефеског). Император им је заповедио да се побрину за изналажење пута за склапање уније. Истовремено, у два разговора са папом он је затражио да се од Грка не захтева прецизнија формулација учења о исхођењу Светог Духа, него да се задовоље оном коју су Грци раније упутили Латинима. Међутим, Ватикан је био упоран. У папино име кардинал Цезарини је императору рекао следеће: “Ми смо тражили расправе да бисмо извели истину на светлост дана, а ви то нисте желели. Ми смо вам у писменом облику послали наше исповедање вере, а ви њиме нисте били задовољни. Сада сте нам ви послали ваше исповедање вере пропраћено цитатима из дела светих Отаца, а ми вас молимо да пружите прецизније објашњење вашег веровања. Али ви не желите да нам то пружите, и зато немамо о чему више да разговарамо”. Император је одговорио следећим речима: “Ја нисам домаћин Сабора… Формула коју смо вам упутили је довољна и нема никакве потребе за објашњењима… Шта хоћете више од овога? Ви признајете да је Син Узрочник Светог Духа. Ми ни у ком случају не противречимо овоме, него се слажемо са вама у овим речима. Управо као знак наше сагласности треба да буде прихваћено оно што вам не оспоравамо”. Кардинал Цезарини је на ово одговорио овако: “Користећи речи “исходи” и слично, ваши представници имају у виду оно друго “исхођење” Светог Духа, заправо оно које се дешава у времену. Оно, пак, што ми желимо је изјава која је у сагласности са светим Оцима који објављују Сина у односу на Светог Духа као “una cum Patre, causalitatem substantiae”. [7]
17. маја Грци су се сакупили у патријарховим одајама ради разматрања проблема уније, али нису дошли ни до каквог решења. 21. маја император се поново обратио папи са ранијом молбом да не приморава Грке на прецизније објашњење ове формуле. Међутим, папа је Грцима послао тројицу кардинала који су још једном категорички затражили од Грка да пруже оно објашњење изјаве о исхођењу Светог Духа које би њима, Латини, одговарало. Грци су одбили да ово учине. Тада је папа позвао код себе императора и изразио му своје незадовољство због тога што је толики новац, који је потрошио на Сабор, изгубљен кривицом Грка који не желе да се сложе са Латинима. Император је одговорио да, по мишљењу Грка, формулација која је дата Латинима не захтева објашњење и већина Грка одбија да да нову формулацију. Осим тога, он је изјавио да не може да приморава своје јерархе.
27. маја папа је позвао код себе Грке и преко преводиоца им се обратио са саветом. Он им је говорио о својој ревности у постизању уније, о оној ревности коју су на почетку показивали такође и Грци. Затим је почео да их прекорева због тога што, супротно договору, одбијају да воде нове разговоре и да прихвате исповедање вере Латина, без прецизирања свог сопственог исповедања. Ако буде склопљена унија, на помоћ Западних владара Византији неће се дуго чекати. Папа је своје излагање завршио позивом Грцима да склопе унију.
На папино излагање одговорио је Исидор Кијевски следећим речима: “Оно што је папа рекао исправно је. Међутим, ни Грци нису били беспослени, а ствар овакве важности захтева значајно време”.
Од тада међу Грцима настаје оштри прелом о којем смо говорили на почетку пете главе овог дела. Неколико грчких јерараха, заправо Исидор, Висарион, Доротеј Митилински и епископ Лакомидијски, изјавили су императору да, ако жели унију, они су спремни да је сами истог тренутка склопе. Међутим, не желећи да изазове отворени раскол међу грчким јерарсима, с обзиром да је међу њима било и одлучних противника уније, император није одобрио њихов план. 28. маја, на унутрашњем саветовању, он се обратио својим Грцима, позивајући их да одмах склопе унију ако им то дозвољава њихова савест. Према његовом, императоровом, мишљењу, савест ово дозвољава. Своје излагање је завршио позивом да се склопи унија ради спасења државе. “Свако ко ствара препреку склапању ове свете уније”, рекао је император, “гори је издајник од Јуде”. Неки јерарси су на ово узвикнули следеће: “Да, анатема ономе ко не воли унију! Само ова унија треба да буде света!” Затим, током два дана Исидор и Висарион су читали цитате из дела светих Отаца како би помирили учење грчких светих Отаца са учењем Латина о исхођењу Светог Духа и од Сина. Свети Марко Ефески је узалуд указивао да места која они наводе представљају фалсификате у рукописима од стране Латина.
30. маја, као додатак својим излагањима у корист уније, Георгије Схоларије је предао скупу своје дело у корист мишљења да Свети Дух исходи и од Оца и од Сина. Могуће да је он оба дела понудио по императоровој наредби, али да нису показивала његово лично мишљење.
Док је вршен унутрашњи утицај на свест грчких јерараха, и од споља је вршен притисак да се што пре покоре они који се још нису били потчинили. Грци нису трпели само духовно мучење, него и немаштину, па чак и глад, о чему сведоче свети Марко Ефески и Сиропуло. Ова немаштина појавила се због тога што суме које су Латини обећали за издржавање нису даване Грцима на време. Свети Марко овако говори о томе у свом аутобиографском делу: “Много је било изгубљеног времена и наши су тешко подносили одлагања и страдали су у немаштини и били су изморени глађу, јер и ове муке су морали да подносе: никоме ништа није давано од уговорених сума новца, како би нас тиме постепено приморали да се покоримо њима (тј. Латинима)”.[8] Истина, као папино оправдање може се рећи да је у то време и сам Ватикан имао тешкоће материјалног карактера.
Али вратимо се нашем излагању.
Император је сазвао велики унутрашњи скуп и замолио је присутне да се изјасне о склапању уније. Патријарх је изјавио да је спреман да склопи унију и да сложи са прихватањем догмата да Свети Дух исходи од Оца и Сина, али да додатак “Filioque” ни у ком случају не треба уносити у православни Символ вере и да треба настојати да Ватикан не захтева никакве измене у богослужењима и обредима Православне Цркве. Патријарх се држао мишљења о неопходности уније не толико због црквених, колико због државних интереса: “Унија и сагласност Цркве за нас представљају нeопходност и наш дуг”, говорио је он. “Ако угодимо Латинима, биће то велика помоћ држави. Захваљујући њој уследиће стабилност државе и све ће се уредити”.[9] Након овога реч је узео император који је, рекавши да сматра Флорентински Сабор Васељенским Сабором који ни у чему не заостаје за осталим Васељенским Саборима, изјавио да ако је оваква одлука Сабора, он јој се, као лаик, покорава, а као император поштоваће његову одлуку. Он је такође рекао да интерполација “Filioque” не треба да се уноси у Символ вере Православне Цркве, као и да сви православни обреди треба да остану исти. Исидор, Висарион и Доротеј Митилински изјавили су да су присталице израза да Дух Свети исходи “од Сина”. Свети Марко Ефески, Антоније Ираклијски, Доситеј Монемвасијски и Софроније Ангиалски одлучно су се изјаснили против уније, говорећи да никада неће поверовати да је Син Узрочник Светог Духа. Остали јерарси нису се овако категорички изјаснили, али ипак је већина била против уније која се склапа под оваквим условима.
Видевши да унија може да пропадне, император је предузео другачије кораке. Оставивши по страни све остале поводе, он је преко Исидора Кијевског, човека најпријемчивијег за Латине и најнепринципијелнијег у односу на Православље, поставио папи следеће питање: шта ће Грци добити ако унија буде склопљена? Питање је било директно постављено. Папи је понуђено да “купи” Православну Цркву. Ово је био страшан тренутак у историји Православне Цркве, страшан својим цинизмом и богохулношћу. Мисао се невољно окреће оном страшном тренутку у историји људског рода када је Јуда дошао у Синедрион и обратио им се следећим речима: “Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати?” а они, како каже Јеванђеље, “положише му тридесет сребрника”.[10]
Папа је схватио “пословну” страну питања и послао је Грцима тројицу кардинала који су, ако уније буде склопљена, у папино име обећали следеће погодности: 1) Папа ће на себе узети трошкове за повратак грчких делегата у Константинопољ, с обзиром на то да Грци нису имали својих средстава за повратак. 2) Папа ће у Константинопољу плаћати триста војника ради одбране града од Турака (поводом овог услова свети Марко Ефески је веома иронично говорио у писму Георгију Схоларију)[11]. 3) Папа ће финансирати долазак две галије у мору крај Константинопоља. 4) Крсташки поход на Јерусалим проћи ће кроз Константинопољ. 5) Ако буде било потребе, папа ће послати императору двадесет великих војних бродова. 6) Ако буде било потребе, папа ће позвати у помоћ Грцима војске савезничких Западних држава. Изневши своја обећања, папа је предложио да се она званично уведу у протокол и да се верификују печатом.
Историја је показала да су ова обећања углавном остала само на хартији, али и да у пракси нису ни могла да буду испуњена.
3. јуна Грци су се сакупили ради коначне одлуке и гласања. Сваком учеснику било је понуђено да представи писмену изјаву о својој вери. Први је био патријарх који је изјавио да не намерава да мења или напусти догмат који су предали Оци, али с обзиром на то да су Латини, не од себе, него на основу Светог Писма показали да Дух Свети исходи такође и од Сина, и да реч “кроз” чини Сина Узрочник Светог Духа, што патријарх прихвата, он са њима склапа унију и обећање. После њега сви Грци су изјавили да заједно са патријархом прихватају догмат о исхођењу Светог Духа од Оца и Сина као од једног Почетка и једне суштине и да ово исхођење представља једно јединствено деловање. Свети Марко Ефески, Антоније Ираклијски и још двојица епископа одбили су да се сложе са оваквим мишљењем. Међутим, свети Марко је био једини који је одлучно иступио у оном тренутку када су се рушили принципи православног догмата о исхођењу Светог Духа. O извештајима, писменом излагању своје вере и о мишљењу о унији нико није ни говорио. Свети Марко је остао сам. Своје исповедање вере, тј. поменути извештај он није ни предао, сматрајући да је то већ било бесмислено. Ово “Исповедање вере” он је објавио православном свету након повратка у Константинопољ и оно ће постати наслеђе свих бораца за веру. Али иако није поднео свој извештај, свети Марко је храбро изјавио на скупу да не прихвата унију и да се не слаже са прихватањем латинског догмата о исхођењу Светог Духа и од Сина, а такође не одобрава ни интерполацију “Filioque”. О овоме он пише следеће: “Нису се смирили издајници свог спасења и Православља (“Благочестивости”) док нису преврнули и последњи камен, све док нису, сакупивши се на скупу на ком су председавали император и патријарх и са њима седео Деспот, званично објавили “латинствовање”. Када су навели цитате који су Латинима одговарали, како из дела њихових Учитеља, тако и из дела светог Кирила, пре него што су ступили у борбу против мене и пре него што су ми упутили читав низ дрских увреда, поставили су сабору следеће питање: какво је његово мишљење у вези са овим цитатима и да ли је он спреман да призна Сина за Узрочника Светог Духа? У односу на наведене цитате учесници сабора су изјавили да, с обзиром на то да они представљају аутентичне речи Учитеља, пошто се ово потврђује посланицом светог Максима, они не подлежу сумњи. Али већина се потпуно успротивила да Сину припише узрок Светог Духа, јер ово је и Свети Максим дефинисао (говорећи да Западни Оци не исповедају Сина за Узрочника Светог Духа). Међутим, они који су били дрски и упорни у безбожности и они који су од почетка ишли за овима, преварени пријатним обећањима и даровима, са “непокривеном главом” објавили су Сина за Узрочника Светог Духа, што се чак ни у речима Латина нигде отворено не каже. Њима је пришао и патријарх, пошто је и сам, несрећник, био преварен, чекајући да што пре отпутује оданде, иако га је судбина одредила на смрт. A ја, имајући у писменом облику своје мишљење, као и Исповедање вере (јер овако је раније било договорено да свако поднесе своје мишљење у писменом виду), с обзиром на то да сам схватио да они грозничаво теже склапању уније и да су они, који су раније били са мном, сада са њима, а да извештаје и не помињу, задржао сам свој спис да не бих, распаливши их на борбу, изложио себе јавној опасности. Међутим, усмено сам без страха изнео своје мишљење, говорећи да другачије није могуће сложити се са речима Западних и Источних Отаца, осим у складу са тумачењем у посланици светог Максима, према којој тврдимо да Син није Узрочник Светог Духа. Са неодобравањем сам поменуо и додатак (“Filioque”), рекавши да ни у овоме нећу попустити Латинима и да у складу са наведеним речима он није добар и да није унет са благословом. Након овога они су се прихватили својих послова и окренули су се састављању Саборске Изјаве (Акта уније) и свега осталог у вези са унијом. A ја, одвојивши се од тог тренутка од њих, повукао сам се да бих, непрестано се усаглашавајући са мојим светим Оцима и Учитељима…”[12], итд.
Сиропуло каже да је патријарх, сакупивши своје епископе, саветовао на унију, на шта су ови одговорили да оно што он прихвата, прихватају и они и да се, уопште узев, солидаришу са њим. Једино је свети Марко Ефески био непопустљив. “После овога”, приповеда Сиропуло, “патријарх је разговарао са светим Марком Ефеским и свим могућим молбама га наговарао, молећи га да ради молитава светих на небу и ради душе покојног оца пристане на унију и, како каже пословица, “ни један камен није оставио на свом месту”, није пропустио ни једно вешто лукавство да би убедио овог светог човека. Међутим, ни у чему није постигао успех”.[13]
Свети Марко Ефески није дозвољавао никакав компромис у вери. Марку су узвикивали овако: “Нађи нам излазак, икономију”, а Марко им је одговарао следећим речима: “Вера не дозвољава икономију. То је исто као да се каже: одсеци себи главу и иди куда хоћеш”.[14] Првобитна тенденција грчких јерараха да сачувају Православље у свој његовој чистоти и да приволе Латине на унију путем њиховог убеђивања у неисправност њиховог схватања оних догмата у којима се разилазе са православнима, сада је, као што видимо, замењена трагањем за компромисима, половичних решења и несигурних догматских дефиниција. “Пронаћи нешто средње” постаје основа теолошких тежњи грчких представника. Али “наћи нешто средње” било је немогуће и ово је јасно изразио свети Марко Ефески који је видео да унија представља највећу опасност за Православну Цркву. Своје мишљење о немогућности “нечег средњег” он је изразио следећим речима: “Може ли постојати нешто средње између истине и лажи, негирања и тврђења, светлости и мрака? И мада између светлости и мрака може да се нађе нешто средње, што се назива “сумраком”, ипак између истине и лажи не може да се нађе ништа средње”.[15] И касније је свети Марко писао Георгију Схоларију овако: “Али, можда ћеш рећи да се учињена промена није претворила у супротност, него тражимо нешто средње и сагласност. Никада се, човече, оно што се односи на Цркву не решава компромисом…”[16] Свети Марко је сматрао да је императоров притисак на веру незаконит. У једној од својих посланица касније он пише овако: “Нека нико нема власт у нашој вери, ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само Бог Који дам ју је предао и Сам и преко Својих Ученика”.[17]
Компромис у вери свети Марко је сматрао погубним. Међутим, он је тада био “глас онога који виче у пустињи”. Он је на себе преузео велики подвиг борбе за Православље и може се рећи да је био сам у овој борби. Али он никада то не приписује себи као заслугу. У свом аутобиографском опису догађаја Флорентинске уније он чак оно ни не помиње. Лежећи на самртничкој постељи, он каже следеће: “Налазећи се на челу веома жестоке борбе коју су водиле неке друге личности, као и ја сам, он (овде свети Марко говори о Георгију Схоларију) се није изјаснио као отворени заштитник Истине, на шта су га можда приморавали савети или неки људи. Али ни ја раније нисам ништа, или сам сасвим мало допринео борби, немајући довољно ни снаге ни ревности…”[18] Али историчари и очевидци његове борбе за Православље не кажу нам овако. Тако, Јован Евгеник каже о светом Марку следеће: “Сам је он једини био и на почетку и у средини и чак на крају двосекли мач незаконитог и разбојничког кукоља у благородној њиви свештених догмата Цркве, богонадахнута труба и непресушива река побожних списа и одређења светих Отаца и Учитеља, гласни и сладостни глас попут нектара и неустрашиви и храбри дух. Читаво мноштво оних који су тамо били присутни и њихови потомци знају околишања софистичких расуђивања ових (Латина) и мреже и начине и мамце и замке, да не кажем и оно што је још увредљивије. Чистим богословљем светих Отаца, од Самог Првог Богослова и Учитеља Богослова – Логоса Божијег, а затим одредбама Васељенских Сабора, а негде и неопходношћу јасних и необоривих цитата, као некакву пену и дим расејавао је (латинско учење) у беседама о чистилишту и дрском додатку светом Символу вере и, на крају, о самом оном догмату (о исхођењу Светог Духа), када су очигледније неко на сваком стубу на којем се каче државни декрети ради упознавања народа (στήλης άπα σης περιφανέστερον) били пројављени и свештено богословље великог Оца, и образованост и благодат Пресветог Духа која је у њему обитавала и онако велика снага Истине, а такође и неоснованост латинског учења”.[19] Због свог супротстављања унији свети Марко је морао да поднесе много невоља још за време сабора. Непријатељи Православља међу Грцима називали су га увредљивим именима, која нас је стид и да наводимо у овом делу о светом Марку. Један од властодржаца је захтевао да се она средства која су Грци добијали од папе за своје потребе не дају светом Марку, при чему је светог Марка упоредио са Јудом који од папе узима хлеб, бори се против њега као што се некада овај, примивши на Вечери Тело и Крв Христову, борио против Христа. Свети Марко је био изложен увредљивим прекорима од стране патријарха и нападима својих некадашњих сарадника. У наставку свог синаксара светом Марку Ефеском, Јован Евгеник каже следеће: “И као већ осуђен, он је дошао на позив првог архијереја[20] и једном и други пут, као некада свети Василије Велики некаквом властодршцу, у неким случајевима са спремношћу дајући одговор, док је у другим покушавао да благословеним ћутањем умири неразумни гнев, попут кротког и незлобивог Исуса Који је некада био изведен пред првосвештенике и књижевнике…”
У надгробној беседи светом Марку Ефеском Георгије Схоларије каже следеће о његовој борби за Православље: “Својом кротошћу и човекољубљем он је превазишао све који се одликују овом врлином. Ко је био приступачнији од њега за све који су му се обраћали? Ко је добровољније од њега предавао себе за заједничку корист? Ко је убедљивије од њега изнео све што је требало рећи и ко је од њега био спремнији да помогне ближњем? Ко је био незлобивији од њега на оне којима се догодило да га увреде? Али исти овај свети Отац, када је налазио разлог да посумња у неког за лукавство против Православне вере, одважно је ступао у борбу против красноречивости противника и није дозвољавао да тријумфује снага лажног учења. Ево због чега су га оптуживали за неумерену раздражљивост, ево због чега су га мрзели неки који су били у његовој близини! Не проничући у његове побуде и покретани људским страстима, они су ранили овог великог човека како својим ћутањем, тако и својим речима! О, колико сам пострадао од неразумне приче једног од њих који се дрзнуо да за време саборских расправа назове њега – Учитеља Истине варалицом која одвраћа од Истине… Али овај наш велики Отац мирно је саслушао речи злобе, јер није тражио да уздигне себе и своју борбу за Истину сматрао је довољном одбраном против клевета. Он је имао у сећању да је Сам наш Господ био оклеветан. Овако је он подносио увреде! И нико од нас, што је срамота, није му похитао у помоћ! Нажалост, и ја сам ћутао!”[21]
На крају, Велики Ритор Мануил овако говори о борби светог Марка за Истину Православља: “Када су се, може се рећи, сви окренули овим противницима и повукли за собом христољубивог цара, он (свети Марко Ефески) пред царевима и властодршцима са откривеном главом објављивао је Истину и ни на који начин није дозвољавао грешком унети додатак у Символ вере. Храбро се борећи против оних који су га нападали и непоколебљиво идући за светим и богоугодним Оцима, Светилницима Цркве Христове, он је свима отворено проповедао једно Начело у непромењивој и Божанској Тројици, тј. Оца од Којег се рађа Син, а Свети Дух исходи, као од једног Узрочника”.[22]
Вратимо се, пак, нашем излагању догађаја који су уследили. 4. јуна (1439. године) Грци су саставили следећу изјаву, коју су предали Латинима: “Сагласни смо са вашим учењем и са вашим додатком у Символу вере, који је преузет на основу дела светих Отаца. Склапамо са вама унију и признајемо да Свети Дух исходи од Оца и Сина као од једног јединог Начела и Узрочника”. Император је успео да све приволи на прихватање овакве изјаве – формуле, осим једног јерарха. Сувишно је говорити да овај јерарх није био нико други до свети Марко Ефески.
Папа и кардинали су одобрили изјаву Грка и коначна редакција, која је још више у латинском духу унела схватање догмата о исхођењу Светог Духа, била је прихваћена од стране Грка 7. јуна.
Ово прихватање латинског догматског учења од стране православних представљало је почетак неславног пораза православне делегације на сабору у Флорентији. Каже се да, ако је неко рекао “а”, већ ће и без своје воље морати да каже и “б”, “в”, “г”, “д” итд. Исто се ово догодило и са Грцима на Флорентинском сабору. Прихвативши латински догмат о исхођењу Светог Духа од Оца и Сина и одобривши “Filioque”, они су морали да прихвате и све остало што су Латини захтевали, као што ћемо даље видети. Само је свети Марко био несаломиви стуб Православља. Наводећи јеретичко учење одређених учесника Флорентинског сабора, на пример Висариона Никејског, Велики Ритор Мануил каже следеће: “Али није овако поступао блажени Марко, чиста одаја Светог Духа, који је срцем и устима свима објавио Богом предану хришћанску побожност и Православље које се види као сунце! Он није чинио ништа слично, нити је гајио у срцу, није рекао ништа сувишно у вези са прецизношћу и исправношћу догмата. Његов спомен врши се у духовној радости и весељу… Његов спомен врши се ради подражавања предивном и као његово уздарје за подвиге у корист Цркве Христове”.[23]
Међутим, једном посрнувши, представници Православне Цркве више нису имали могућност да устану и Ватикан је ово одлично схватио. Када је 9. јуна император послао папи четворицу митрополита: Кијевског, Никејског, Митилинског и Трапезунтског, највеће присталице уније, папа им је рекао следеће: “По милости Божијој, сада смо сагласни у вези са најважнијим догматом, али да бисмо одбацили сваку заблуду, треба да још заједно размотримо проблеме у вези са чистилиштем, приматом, квасним и бесквасним хлебом и служењем Литургије. После овога биће склопљена унија, јер време не чека”.
Чувши папин захтев, Грци су одмах приступили разматрању проблема на које је папа указао, и саставили су следећу изјаву: “Евхаристијски хлеб требало би да буде квасни, свештеник мора да буде рукоположен и место (служења Божанствене Литургије) мора да буде освећено. На крају крајева, квасни и бесквасни хлеб користе се за Евхаристију без разлике”. У вези са чистилиштем Грци су донели овакву одлуку, у којој су у потпуности прихватили латинско учење: “Душе светих наслађују се на небу потпуним добијањем награде, онакве која одговара овим душама. Душе грешника изложене су потпуној казни. Што се, пак, тиче душа које се налазе у прелазном стању, оне се налазе у месту кажњавања или мучилишту – било да је то огањ, мрак или ветар, ми не разматрамо ово последње”. На тај начин, сва предивна дела светог Марка Ефеског и истог овог Висариона, онај званични извештај Грка поводом чистилишта на Сабору у Ферари, све је ово било погажено. Погажена су и дела, светост, предање светих Отаца, драгоценост Православља. Све ово победили су злато и моћ. Али Истина се не може ни победили ни купити. Приближавао се дан када ће она заблистати и осветлити својим зрацима све!
Даље следи даља издаја Православне Цркве. Међутим, поводом питања примата Грци су пружили дипломатски одговор, рекавши да папа “треба поново да добије оне привилегије које је имао од почетка до времена раскола”. Како ћемо даље видети, Латини су “прецизирали” у чему се састоје привилегије Римског престола и затражили су од православних њихово признавање.
Што се тиче служења Литургије, разматран је проблем када се освећују Свети Дарови: да ли у тренутку изговарања Спаситељевих евхаристијских речи: “Примите, једите” и “Пијте из ње сви”, што је случај у Литургији Западне Цркве, или се Свети Дарови претварају посебном молитвом и благосиљањем од стране свештеника, што се дешава после изговарања Спаситељевих евхаристијских речи, а што је случај у Литургији Источне Цркве. Латини су поставили следеће питање: “Како могу Грци после изговарања Спаситељевих речи, којима се управо (како тврде Латини) и претварају Свети Дарови, још да изговарају и следеће речи: “И учини хлеб овај”, као и наредне речи Литургије? Грци су и у овој ствари морали да прихвате латинско схватање и пружили су потпуно неубедљиво тумачење православне праксе у Литургији. Они су изјавили следеће: “Ми прихватамо да се речима: Ово је Тело Моје” хлеб претвара у Тело Христово, али као што ви (Латини) после освећења Светих Дарова изговарате следеће речи: “Jube haec perferri per manus sancti angeli in sublime altare tuum”,[24] Taко ce и ми молимо да Дух Свети благоволи да сиђе н а н а с и да претвори у н а ш и м д у ш а м а Духом Својим светим хлеб у Тело Христово и вино у чаши у Његову Крв, како би они очистили… душе оних који се Њима причешћују”.[25] На ово треба рећи да је овакво тумачење субјективног освећења Светих Дарова потпуно страно православном схватању освећења Светих Дарова. Света Православна Црква верује у објективно освећење Светих Дарова које се врши независно од достојности свештеника (уз услов исправности његовог рукоположења, исправности служења чина Литургије које је указано у служебнику, и његове личне канонске законитости, као и канонске законитости Литургије коју служи) и достојности причасника (јер ако су причасници достојни Свети Дарови освећују њихове душе, а ако нису достојни они су им на осуду). Православно схватање узајамног односа Спаситељевих евхаристијских речи са молитвом која следи после њих и свећењем Светих Дарова кроз благосиљање свештеника наћи ћемо у посебном делу светог Марка Ефеског поводом овог проблема, које се у нашем делу налази на крају следеће главе).
Дакле, током једног дана православни су издали све своје ставове. Латини су у потпуности могли да буду задовољни својим успехом. Међутим, њима је и ово било мало: тражили су још веће понижење Православне Цркве. Сутрадан, 10. јуна, грчки представници поново су се окупили код папе који им је рекао следеће: “Сада смо уједињени. Остаје само да се разјасне одређене тачке. Ако прихватите ове тачке које ће вам бити понуђене, унија ће бити склопљена”. Ова четири постулата били су следећи: 1) Апостолски (Римски) Престо, Викар Исуса Христа, највећи архијереј, има све прерогативе услед саме чињенице што је он папа, и он је имао право да у Символ вере унесе додатак “Filioque”. 2) Постоје три врсте упокојених: свети, грешници и прелазна врста, тј. они хришћани који су се кајали и за које се приносе молитве и милостиња. Прва врста, свети, виде Бога лицем к лицу; њима припадају и они који после крштења нису згрешили. Грешници су они који се нису кајали и који су подвргнути вечним мукама. На крају, што се тиче оних који су, након што су учинили грех, исповедили грех и били међу онима који се кају, они иду у чистилишни огањ и када се очисте, прибрајају се збору оних који виде Бога лицем к лицу. 3) Нема разлике да ли се користи квасни или бесквасни хлеб, али он мора да буде пшенични. Њега мора да освети свештеник на благословеном месту. 4) Проблем “суштине” и “енергије” биће размотрен на сабору.
Саслушавши папину изјаву, четворица грчких митрополита одговорили су да нису овлашћени да одговоре, али ипак могу да кажу да ће Грци тешко прихватити прву тачку, а на остале три они не предвиђају приговоре. После овога они су се удаљили да би обавестили императора о папиним захтевима.
Пре него што наставимо наше излагање историје Флорентинске уније, навешћемо два дела светог Марка Ефеског која се односе на овај период.
1) Силогичке главе против Латина о исхођењу Светог Духа само oд Оца.
2) Исповедање вере написано у Флорентији, али објављено после Сабора
Прво дело светог Марка под називом “Capita Syllogistica” представља обиман теолошко-философски трактат који је посвећен проблему логичког доказивања православног схватања догмата о исхођењу Светог Духа. Свети Марко доказује да учење Латина да свети Дух исходи од Оца и Сина и да истовремено исходи од Њих као од ј е д н о г Начела и ј е д н и м деловањем представља апсурд, јер неизбежно произилази да, ако кажемо да Свети Дух исходи од Оца и Сина и да од Њих има Своје битовање, имаћемо два Начела и два деловања. Осим тога, код светог Марка постоје и други аргументи против латинског учења о исхођењу Светог Духа и од ипостаси Сина. Доследно, корак по корак, свети Марко оповргава учење Латина.
Ово дело је веома сложено због тога што се не заснива само на теолошким, него и на философским принципима. Мисао је повремено тешка за разумевање. Стил дела (у оригиналу) такође је веома тежак. Језик је богат догматским изразима, од којих одређени једва да се могу превести (на пример ό Προβολευς, ή σχέσις, το αίτιον, τα αίταιτά). За оне који нису најбоље упознати са догматским изразима, навешћемо неколико објашњења:
Узрочник означава оног ко је узрок битовања неког другог, као што су, на пример, отац и мајка узрок свог детета. Овакво дете, са своје стране, “произилази од узрока” или “произилази од узрочника”. Онај ко нема никога за узрочника свог битовања, а то је само Бог Отац, назива се “безузрочним” или “беспочетним”. Узрочник, Узрок, Разлог, Почетак, Корен, Извор сви ови појмови у догматици су истоветни и указују на то да од “Узрочника” неко има своје битовање. Када се, на пример, каже “Узрочник Сина”, овде се неопходно подразумева Узрочник б и т и с а њ а .
Даље ћемо чути да Бог Отац јесте Отац у односу на Сина Којег је Он “р о д и о” или Којег “р а ђ а“. Али исти Овај Бог Отац такође је и Узрочник битовања Светог Духа Који исходи од Њега. Ако се у односу на Сина Бог Отац назива “Оцем”, у односу на Духа Светога Он се назива “ό Προβολευς” (од глагола προβάλλω).
Ову реч веома је тешко превести. Грчко-енглески речник у редакцији Лидела и Скота који је познат у свету преводи ову реч као црквени термин који се на енглески језик преводи речју “рrоducer”.[26] Ову реч, која се код светих Отаца често среће, а нарочито код светог Григорија Богослова и светог Марка Ефеског, тешко је превести на наш језик, а да се сачува велико богатство ове речи која се односи на Бога. У делима Теофана Затворника пронашли смо да овај изузетни зналац грчког језика преводи ову реч као “Изводитељ” (заправо, Бог Отац је Исходитељ Светог Духа). Бог Отац, Који рађа Сина, и з в о д и Светог Духа. Идући за преосвећеним Теофаном Затворником (који овако преводи ову реч у делима светог Максима Исповедника)[27], ми ћемо се придржавати превода који је он дао, иако је несумњиво да извесна нејасност термина и даље остаје присутна, што је, уосталом, и природно! Јер “шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијег”.[28] У складу са овим, израз “ή προβλητικ” δΰναμις” преводићемо изразом “изводитељска сила”.
Наредну тешкоћу представља нам реч “е н е р г и ј а” (ή ενεργεία). Када се ова реч односи на Бога, она је тешка за превођење. Она се често среће код светих Отаца,[29] нарочито код светог Јована Дамаскина.[30] Латински превод обично преноси реч “ή ενέργεια” као “actio”, тј. “деловање”. И у руским и у црквенословенским књигама ову реч срећемо управо у овом значењу. Међутим, нема сумње да између речи “деловање” и “енергија” постоји одређена разлика. “Деловање” је нешто што је завршено, као резултат пројављивања енергије, док се под речју енергија треба разумети некакав извор, импулс деловања. Ипак, схватајући ово, ми смо ипак приморани да се придржавамо превода речи “енергија” као “деловање” или “дејство”, али, у овом случају, узимајући пример код светог Теофана Затворника,[31] реч “ή ενέργεια” преводићемо као “деловање”, стављајући реч “енергија” у заграду.
Што се тиче појмова суштина и ипостас, на крају овог рада, у одељку “Додатак”, навели смо, ради веће јасноће ових појмова, догматско дело светог Марка Исповедника (његову петнаесту посланицу) у којој он детаљно објашњава у чему се састоји разлика између ова два појма. Овде можемо подсетити да под појмом “суштина” треба схватити као заједничко својство, заправо да Личности Божанства имају ј е д н у суштину – Божанство и да је она заједничка за сва Три Лица Свете Тројице. Међутим, ипостас или Личност је л и ч н о својство (το ϊδιον) које је различито код сваке Личности Свете Тројице и које показује разлику међу Овим Божaнственим Личностима, уз идентичност суштине (или “природе”).
На крају можемо рећи да смо у одређеним местима нашег превода сматрали да је, ради олакшања разумевања за читаоца, неопходно да попунимо лаконичност или да разјаснимо смисао који је садржан у оригиналу, или, пак, да одређене фразе у оригиналу разбијемо на две-три фразе. Ове фразе у оригиналу понекад су толико опширне да заузимају по две странице у “Патрологији Оријенталис”. Ипак, без обзира на све ово, трактат који ниже наводимо на појединим местима остаје тежак за разумевање и захтева пажљиво и озбиљно читање, што, уосталом, захтева и дубока тема његовог садржаја.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Ap. Gill op. cit. t. 2, p. 400-401.
2. Ibid. p. 404-405.
3. Ibid. p. 412.
4. Ibid. p. 414-415. Верујемо у једног Бога Оца и у једног Сина Јединородног, од Оца Рођеног, и у једног Духа Светог Који заиста има своје постојање од Оца као и Син, али Који такође произилази од Сина. Јер једино говоримо да је без сумње Отац узрок Сина и Духа, Ономе (Сину) по рођењу, а Овоме (Светом Духу) заиста по происхођењу. Али, (будући да) не можемо одвајати истоветност (identitatem) и јединство (unitatem) (суштине као суштине) од ипостаси (=лица), већ то само чинимо разумом и доказима разума, и нема сумње да је Свети Дух од Самог Оца, може се некоме чинити да је тројствена суштина, која је јединствена, на три оца раздвојена, ми изговарамо ону реч “од Оца” у Символу и стога кажемо да Дух Свети проистиче од Оца и Сина, од јединственог принципа. (превео са латинског на српски језик протођакон Радош М. Младеновић) – прим. прев.
5. Ibid. p. 415.
6. “Изложење светог Марка Ефеског о Сабору” итд, одељак 5.
7. Ap. Gill. op. et tom. cit. p. 418-419.
8. Изложење светог Марка Ефеског о Сабору” итд, одељак 6.
9. Syropul. op. cit. Sect. VII cap. 12. p. 234.
10. Мт. 26, 15-16.
11. Посланица светог Марка Ефеског Георгију Схоларију, одељак 4.
12. “Изложење светог Марка Ефеског о сабору” итд, одељак 6.
13. Syropul. op. cit. Sect. IX сар. 8, p. 261
14. Код Успенског, цит. дело и цит. том, стр. 772.
15. Ову мисао свети Марко износи у “Окружној посланици”, одељак 5, и у писму Георгију Схоларију, одељак 2
16. Посланица светог Марка Ефеског Георгију Схоларију, одељак 2.
17. Посланица светог Марка Ефеског игуману манастира Ватопеда, одељак 2.
18. Обраћање на самрти светог Марка Ефеског Георгију Схоларију (које се налази на крају десете главе нашег дела).
19. Из синаксара светом Марку Ефеском Јована Евгеника.
20. Ове речи могле би да се односе и на патријарха и на папу, али ипак сматрамо да се оне односе на папу, који се под овим именом среће у саборским документима.
21. Надгробна беседа светом Марку Георгија Схоларија, одељак 46.
22. Из синаксара светом Марку Ефеском Великог Ритора Мануила.
23. Ibid.
24. Заповеди да се ово принесе рукама светих Анђела на Твој узвишени олтар. (превео са латинског на српски језик протођакон Радош М. Младеновић) – прим. Прев.
25. Ap. Gill. op. et tom. cit. p. 441. sq.
26. H. G. Lidell and R. Scott “A Greek-English Lexicon”. Oxford 1885. p. 1176
27. Добротољубље, трећи део, свети Максим Исповедник, “Созерцатељне и делатне главе”, гл. 77, Изд. 1888, стp. 266.
28. 1. Кор. 2, 11
29. На пример, блажени Диадох, “Подвижничко слово у сто глава”, гл. 25 PG. t. 65, col. 1174. Ориген каже овако: “Христос је ενεργεία Бога”. De Principiis LI col. 12. Код светог Јована Дамаскина наводе се следећи свети Оци: Григорије Синаит, Григорије Ниски и Максим Исповедник. Exposit. fid. Ortod. L. II. c. 23
30. Joannis Damasceni Expositio accurata fidei ortodoxae. Lib. II, c. 22-23, PG. t. 94, c. 941 et 949.
31. Добротољубље, трећи део, блажени Диадох, “Подвижничко слово”, гл. 25, Изд. 1888, стp. 22.