СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Разматрање догмата о исхођењу Светог Духа на Флорентинском сабору.
 
Од времена преласка преговора између православних и римокатолика поводом склапања уније из Фераре у Флорентију настаје оштар прелом, како у односу Латина према Грцима, тако и у духовном стању самих Грка. Без обзира на очигледност успеха, овај прелом је довео преговоре до трагичне бесплодности и од Флорентинског сабора направио велико гробље оних нада које је у вези са њом гајио читав хришћански свет.
Ферара је била место указивања међусобне части: Латина Грцима, као и обрнуто, место заједничких трпеза и теолошких расправа које су увек биле испуњене узајамним добрим жељама, место обраћања са нарочитим уважавањем и искрених нада у постизање договора. Флорентија је постала место где су, према речима светог Марка, Латини скинули своје маске у односу на православне представнике, па чак и у обраћању њима. Јак и немилосрдан притисак од стране Латина ради постизања уније у њиховом схватању ове речи, тј. у смислу потпуног духовног поробљавања Православне Цркве, постаје политика Ватикана у односу на Грке на Сабору у Флорентији. Даље ћемо видети да ће грчки представници нудити Латинима одређена компромисна решења догматског карактера која садрже извесну недореченост и могућност широког тумачења на основу којих ће бити спремни да склопе унију са Римом, али Латини нису желели нити данас желе чак ни овакве компромисне приступе. Латини су тражили и тражиће од Грка потпуно прихватање латинског учења и потпуно административно потчињавање Ватикану (па чак и не само административно!), дозвољавајући само одређен облик самосталности у области богослужења и обреда, која ће такође бити ограничена. На Сабору у Флорентији Латини нису тражили споразум, већ потпуну предају Православне Цркве, не толико поновно успостављање ранијег јединства Цркава, колико “безусловну капитулацију” Источне Цркве. Папа Евгеније Четврти био је човек изузетно снажног карактера који је умео да друге потчињава себи и да слама опозицију. Остали ватикански делатници чија имена срећемо на Флорентинском сабору такође треба да се приброје елити црквене дипломатије и теологије тадашњег времена на Западу: на пример, кардинали Јулијан Цезарини и Николај Албергати, шпански теолог Јован Торквемада и чувени теолог фра Јован Рагуски, и други. Рећи да су православни и римокатолици водили преговоре на равноправним начелима значи одступити од истине. Као што смо раније показали, положај православних био је веома тежак: изморени, патећи од немаштине, изложени различитим притисцима, без средстава да се врате у отаџбину која је била далеко, а што је најважније – свест у колико се тешком положају налази Византија која је била нa ивици пропасти, а осећајући у себи одговорност за Православље, за свој народ, за своју државу они ни у ком случају нису били у истом положају са Латинима. Латини су били у својој отаџбини, у потпуном изобиљу и у политичној сигурности и снази, имали су могућност да понуде и, заиста, нудили су да “купе” Православну Цркву за милосрдну помоћ и Византијској држави и самим грчким делегатима на Сабору, све до коначног обећања да ће покренути Крсташки рат против Турака који ће ићи кроз Константинопољ.
Уочавамо да под утицајем свега овога међу грчким представницима већ нема оног јединства које је раније постојало у Ферари, а које их је чинило снажним. Ако смо пре овога видели да је свети Марко Ефески све време уживао вредну подршку образованог Висариона, Никејског митрополита, а затим и Исидора, Кијевског митрополита и ако је очигледно да је сам император потпуно на страни бораца за Православље, тако да грчка делегација чини једну снажну целину у својој теологији и богатству предања, сада се ова слика оштро мења: једини борац за Православље остаје свети Марко Ефески. Против њега устају исти онај Висарион Никејски и Исидор Кијевски, који ће ускоро постати кардинали Латинске Цркве и издајници Православља. Први наступа снагом свог теолошког и општег образовања, а други енергичношћу и спремношћу на све што је потребно, само да се склопи унија са Римом. На тај начин, ранији пријатељи и саподвижници постају непријатељи не само лично њему, него и највредније Православне вере која је за њега била вреднија од живота. Схвативши да је унија, у којој је он видео спас империје, могућа само путем бескрајних уступака Ватикану, и одлучивши се на овај пут, император светог Марка Ефеског, који није признавао никакве уступке нити компромисе у односу на Православну веру, подвргава кућном притвору и претњама. Свети Марко је изложен суду и сталним увредама, није му дозвољено да говори у одбрану Православља, у својој борби је усамљен. Они који су саосећали са њим, а таквих је било, нису смели отворено да га подржавају, плашећи се Латина и императора који, као што смо рекли, доноси одлуку да у име државних интереса жртвује Православље и да склопи срамну унију. На патријархову подршку свети Марко није могао да рачуна, него пре на осуду.
Може се рећи да су скоро све седнице Флорентинског сабора биле посвећене једном једином проблему: догмату о исхођењу Светог Духа. Према православном учењу које се заснива на јеванђељским речима и делима светих Отаца, Свети Дух предвечно исходи само од Оца, од Кога има своје битовање, а кроз сина се јавља свету. Према римокатоличком учењу, које је и изражено додатком “Filioque” y Символу вере, Свети Дух исходи и има своје битовање истовремено и од Оца и од Сина, тј. од две ипостаси, али при томе као од једног Начела. У разматрању разлике између ових учења о Узрочнику (или Начелу) Светог Духа пролазиле су све седнице, како између православних и римокатолика, тако и унутрашња саветовања православних и Латина одвојено једно од других. Може се рећи да је управо одбијање Латина да из Символа вере избаце додатак “Filioque” који су унели, послужило у основи као камен спотицања за уједињење Цркава 1439. године.
Међутим, време је да се вратимо и наставимо излагање редоследа историјата преговора између православних и Латина.
Када су Грци допутовали у Флорентију средином фебруара 1439. године, патријарха, а нарочито императора, власти и народ су дочекали са необичном чашћу и раскоши. Седамнаеста седница Сабора (или прва која је одржана у Флорентији), а која је одржана у папином двору, била је отворена излагањем кардинала Цезаринија, после које је император изјавио да су Грци спремни да, идући у сусрет папиној жељи, у овом тренутку не покрећу питање о томе да ли је додатак који су Латини унели у Символ вере био дозвољен или не, већ су спремни да пређу на догматску страну проблема.
У складу са папином жељом, било је одлучено да се изаберу делегати који ће наступати са излагањима пред осталим оцима Сабора. Грци нису желели јавне расправе у вези са овако деликатним догматским проблемом, али њихова жеља, на којој, уосталом, они нису ни инсистирали, није била уважена.
На осамнаестој седници 2. марта иступили су, са латинске стране Јован Рагуски, а са грчке свети Марко Ефески. Јован Рагуски је покушавао да докаже да Свети Дух има Своје битовање од Сина, због чега треба рећи да Он исходи од Сина. Ради потврде свог мишљења он се позвао на светог Епифанија (“Анкорат”, 73. глава). Међутим, свети Марко није прихватио овај доказ и пружио је другачије тумачење речи светог Епифанија, тврдећи да се његове речи, да је Свети Дух “έκ τοΰ Υίοϋ” (“од Сина”), не односе на схватање битовања Светог Духа, него на схватање познања Светог Духа. Што се, пак, тиче следећих речи: “Свети Дух се познаје само кроз Оца и Сина – “παρ’ ου έκπορεΰειοα και παρ’ ου λαμβάνει” (“од Којег исходи и од Којег се даје”), оне треба да се схвате управо у смислу да се прво (тј. исхођење) односи на Оца, а друго (давање Светог Духа) – на Сина. При томе, свети Марко се позвао на речи светог Василија Великог који каже да Свети Дух исходи само од Очеве суштине. Међутим, Јован Рагуски је навео место из дела светог Василија Великог које је протумачио у смислу да Свети Дух исходи од Сина.
Расправа о овоме настављена је и на следећој седници, 5. марта. На овој седници свети Марко и Јован Рагуски су разматрали два текста светог Василија Великог. У једном од њих (Sermo V contra Eunomium, cap. 13), који је навео свети Марко Ефески, Василије Велики каже да је “Дух Свети “εξ αύτοϋ” (“од Оца”), “καί ούχ έτέρωθεν” (“и никако другачије”). Јован Рагуски је ове речи протумачио у смислу да је Василије Велики овим хтео да каже да Свети Дух има битовање од Очеве суштине, а не од неког другог створеног бића, али да није имао у виду да тврди да Он има битовање искључиво од Очеве ипостаси. Са своје стране, Јован Рагуски је навео друго место из дела Василија Великог, где се каже овако: “Дакле, да ли неопходно да Свети Дух, ако је трећи по достојанству и по реду, буде такође једнак и по природи? По достојанству Он се налази после Сина, Он има “είναι έξ άυτοϋ” (“битовање од Њега”)”. Међутим, свети Марко је протумачио ово место у смислу да је Василије Велики рекао да је Свети Дух исте природе као и Син, тј. Он је “сасуштаствен” Сину. Разматрање овог места између светог Марка Ефеског и Јована Рагуског одузело је још неколико седница. На једном од њих свети Марко је изнео мишљење да текст дела светог Василија Великог који су Латини навели садржи интерполацију коју су унели браниоци учења “Filioque”. При том, он се позвао на чињеницу да су овакви текстови које су искварили зли људи познати не само на Истоку, него и на Западу: тако, например, папа Зосима је навео канон афричких епископа на који се позвао као на канон Првог васељенског сабора, али који, у ствари, није постојао. Затим, свети Марко Ефески је навео други текст из дела Василија Великог у ком се недвосмислено каже да Свети Дух исходи искључиво од Оца. Међутим, Јован Рагуски је на ово изнео примедбу да на истом овом месту Василије Велики каже да Свети Дух “зависи од Сина”, што, по његовом тумачењу, указује на Сина као на Узрочника битовања Светог Духа. Након овога Јован Рагуски је навео одређене текстове из дела светог Атанасија Великог, који су сви успешно (према признању самих латина) били одбачени од стране светог Марка Ефеског на двадесет првој седници Сабора, 10. марта. Након овога разговор се поново вратио на наведене цитате из дела светог Василија Великог и светог Атанасија Великог чију је аутентичност свети Марко оспоравао, јер свети Марко је добро знао да су наведени свети Ови учили да Свети Дух исходи само из Очеве ипостаси (види његово дело које је наведено на крају ове главе).
На двадесет другој седници Сабора разматрани су исти они текстови из дела светог Василија Великог. На двадесет трећој седници свети Марко је навео речи из Светог Писма из Јеванђеља по Јовану, 15. глава, 26. стих и из прве посланице Коринћанима светог апостола Павла, 2. глава, 12. стих, затим речима Символа вере који је донео Други васељенски сабор, речи светог Кирила Александријског и блаженог Теодорита које сведоче да Свети Дух исходи искључиво од Оца. Своје излагање завршио је позивом Латинима да ради заједничког добра избаце из свог Символа вере додатак “Filioque”. У излагању као одговор Јован Рагуски је позивао да се врате разматрању речи које су узете из дела светог Василија Великог и које су већ, без икаквог помака, разматране, и то током неколико седница. Међутим, видевши узалудност даљег разматрања ових текстова, свети Марко је одбио да настави расправу овог проблема. О свим овим догађајима сам свети говори овако кратко: “Допутовавши овамо (тј. у Флорентију), започели смо расправе о догмату у којима су Латини наводили речи, неке из некаквих апокрифних и непознатих књига, а неке из неаутентичних и искварених, у које је насилно било унето њихово лично учење. Дакле, поново ступивши у борбу с њима и потпуно доказавши апсурдност њиховог учења и да су књиге на профани начин неаутентичне, ништа нисам постигао и никога нисам убедио, а осим тога бескорисно и бесциљно сам изгубио време. Једне речи су смењиване другим речима и излагање је рађало ново излагање, као што је ово код њих обичај. Њихова истина није ничим великим доказивала своју снагу, иако су због себе пролили много мастила и многим речима је крили, док, на крају, поново изгубивши стрпљење, како због тога што сам био изморен због слабости која ми је својствена, тако и због тога што сам видео апсурдност (њихових) речи, изложио сам им веома дугу беседу у којој сам са необоривим сведочанством приказао истинитост нашег догмата: да Дух свети исходи само од Оца, а не и од Сина, почевши од јеванђељских речи, затим од апостола и оних који су живели после њих, и дошавши чак до Трећег васељенског сабора, разрађујући по редоследу све што је у овим списима речено и сумирајући и изводећи закључак да материјал који се налази на располагању доказује да се свуда осуђује нови догмат Латина. Овим сам завршио излагање, одлучивши или да више не долазим на скупове са њима, или, у крајњој мери, да ћутим. Међутим, они су нас позвали, било да то нама одговара или не, да расправљамо оно што су они изнели. Чинећи ово док сам ја због слабости био одсутан, на две последње седнице само су они говорили, док нико није на себе преузео одбрану. На првој седници наводили су речи својих Учитеља у којима се говорило да Свети Дух исходи од Сина исто као и од Оца, док су на другој седници оно што сам ја изнео више извитоперавали, него што су оповргавали наше Учитеље, наводећи мишљења која су им се чинила супротним. Али, с обзиром на то да сам ја ћутао и да се није видело да ће неко други од наших представника да им одговори, како због тога што су власти мислиле да је овако боље, тако и због тога што се нису сви одваживали на борбу и што су се плашили да не упадну у свађу и да не буду изложени непријатностима, они су аплаудирали себи као победницима и као онима који поседују истинито учење, прихватајући наше ћутање као успех и тобоже позивајући некакве бегунце на борбу, с обзиром на то да се нико од наших представника није оглашавао. Они су намеравали да исто ово увек чине да би, припремивши једном за свагда да говоре супротно од онога што смо ми говорили, затим себи приписали победу”[1].
У складу са последњим речима светог Марка је и следећа изјава Јована Рагуског на почетку осме седнице Сабора у Флорентији: “Желео сам да Марко Ефески буде са нама на овој расправи како би чуо разматрање.својих речи, али, по свој прилици, као губитник (ηττηθείς άπέγνω) он је пао у очајање и зато се није усудио да говори на Сабору”[2]. У складу са овим су и следеће папине речи, које је овај упутио императору: “Познато нам је да је Ефесац одустао од расправа пошто није у стању да одговори на она питања, која му је поставио фра Јован (Рагуски)”[3].
На тај начин, свети Марко нам је јасно приказао ону ситуацију у којој су протицале његове расправе са Јованом Рагуским. Видевши апсурдност даљих убеђивања и истраживања, а такође и јавно гажење и изругивање Истини, свети Марко је одлучио да више не говори на јавним скуповима. Ако су до овог тренутка документи Сабора пуни беседа и излагања светог Марка Ефеског, сада његово име потпуно нестаје и у документима Сабора стоји неодређен и безличан назив “Грци”, као да је са одласком светог Марка грчка делегација изгубила своје лице и да се свела на безобличну масу која је послушна папи.
Али вратимо се наставку нашег излагања.
Схвативши да Грци, па чак ни ћутљива опозиција, ни у ком случају неће пристати на признање да је Бог Син Узрочник Светог Духа, Латини су кренули другим путем, иако је у суштини ствар остала иста. Јован Рагуски је свечано изјавио у име Латина да Латинска Црква признаје само једно Начело и само једног Узрочника исхођења Светог Духа. Ова изјава задовољила је већи део Грка, који су у овој изјави видели могућност за уједињење са Латинима. Уствари, у овој изјави, како ћемо касније видети, крила се лаж и она је била недоречена. Међутим, у том тренутку само су двојица од грчких представника осетили ово: свети Марко Ефески и Антоније Ираклијски. Што се тиче императора, он се ухватио за речи Јована Рагуског како би склопио унију са Латинима, јер у речима да Латини признају само једног Узрочника битовања Светог Духа показивала се тобожња истоветност са православним схватањем. На унутрашњој седници Грка присталице уније међу грчким представницима понудиле су писмо светог Максима Исповедника који овако говори о схватању догмата о исхођењу Светог Духа код латина, његових савременика: “Ако они кажу да Дух Свети исходи такође и од Сина, он тиме ни у ком случају не претендују да каже да је Син Узрок (αιτία) Духа. Јер они признају само једног Узрочника Сина и Светога Духа, а то је Отац”. Након објављивања овог писма светог Максима Исповедника, Грци су одлучили да одмах склопе унију са Латинима, ако ови прихватају како аутентичност овог писма, тако и чињеницу да оно заиста изражава њихово учење о Светом Духу. Не пруживши директан одговор Грцима, Латини су затражили нову седницу, на шта је император пристао, али је светом Марку Ефеском и Антонију Ираклијском забранио да на њој присуствују, плашећи се њиховог отвореног супротстављања његовим плановима на остваривању уније. На седници Јован Рагуски није дао одлучан одговор на питање Грка у вези са писмом светог Максима Исповедника, већ је рекао да, по учењу Латинске Цркве, Отац представља једини Узрок и Начело Светог Духа, али и Син има од Оца својство да “исходи” Светог Духа, и Он не исходи Светог Духа од Себе, него од Оца. Уосталом, Свето Писмо назива Светог Духа такође и “Духом Сина”, а и чињеница да се Он такође даје и кроз дување Сина означава да исходи и од Сина.
Ово одбијање Латина да директно одговоре на питање које су им Грци поставили у вези са писмом светог Максима Исповедника, а затим и истицање одређених места њиховог учења у реченицама, ставили су Грцима до знања да се Латини ни у ком случају не одричу свог учења да Свети Дух по битовању исходи и од Сина у истом оном схватању како исходи и од Оца, као и да је њихово схватање “јединственог Узрочника” битовања Светог Духа потпуно супротно са схватањем догмата о Светом Духу код православних. Свети Марко Ефески је у нарочитом опширном трактату, који ће бити изложен у нашој књизи, доказао да учење Латина о исхођењу Светог Духа од Оца и од Сина као од јединственог Узрочника и јединственог Начела представља апсурд.
Наредно излагање Јована Рагуског уследило је на двадесет петој и последњој отвореној седници Сабора. Оно је још више показало да се учење Латина о исхођењу Светог Духа потпуно размимоилази са учењем о овоме код православних и да је очигледна не недореченост, не изражавање једне исте ствари, само у различитим термина, него управо дубока разлика догматског учења. С обзиром на то да је ово излагање заузело читаву седницу, Грци не би могли ништа ни да додају, тако да је Исидор Кијевски приметио следеће: “Ако је у борилишту само један борац, природно је да ће он бити победник”. Он је такође додао да би Грци могли много тога да кажу. Нажалост, ово су биле једине речи које је он изговорио на Флорентинском Сабору у интересу Православља.
Након овога јавне седницу су прекинуте, а у насталом кратком прекиду нарочитим комисијама је било наложено да проуче оне рукописе из којих су узимани цитати из дела светих Отаца које су наводили како православни, тако и Латини, приликом разматрања догмата о Светом Духу.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Изложење историје Сабора од Марка Ефеског, одељак 2.
2. Apud Gill op. cit. t. 2, p. 393
3. Ibid. p. 469-470