СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Дело светог Марка Ефеског поводом овог проблема.
 
Навешћемо једно мање дело светог Марка Ефеског које припада овом периоду преговора између православних и Латина на Сабору у Ферари. Тешко је рећи да ли је оно настало у ово време или касније, али несумњиво је да је настало под утицајем оних преговора и да је непосредно са њима повезано. Оно представља замишљени дијалог између православних и латина поводом проблема да ли су латини законито и дозвољено унели интерполацију “Filioque” y Символ вере. Овај разговор носи назив “Латин”. Мали одломак овог дела објавио је Ј. Хергенрајтер у сто шездесетом тому грчке серије Мињове патрологије. Монах Јасон објавио је ово дело у часопису “Σωτήρ” (Атина, 1889. година).
Мгр. Пти наводи текст у складу са Париским рукописом 1218, листови 133137, и ставио га је у седамнаести том “Патрологије Оријенталис”, стр. 415421, одакле смо начинили наш превод.
 
ДИЈАЛОГ МАРКА ЕФЕСКОГ ПОД НАЗИВОМ “ЛАТИН”, ИЛИ О ДОДАТКУ У СИМВОЛУ ВЕРЕ
 
Латин: Чудим се због чега нас оптужујете за додатак у Символу вере када је и Други васељенски сабор дао Символ вере, у потпуности променивши Символ вере Првог васељенског сабора, увећавши га додацима, а остало разјаснивши ради веће разумљивости. Дакле, ако се чува неразоривост догмата, ништа се не нарушава променом у речима.
Грк: Са овим се слажемо и није нам непознато да је у односу на речи Символ вере Другог Васељенског Сабора у поређењу са Символом вере Првог васељенског сабора измењен. Али оно што је било дозвољено оним Оцима да промене не значи, како ми тврдимо, да је дозвољено и теби.
Латин: А због чега није дозвољено?
Грк: Пре свега због тога што су ови Оци представљали Васељенски Сабор, а теби ово не припада, колико год да се поносиш папом и његовим приматом. Затим, онда је ово било дозвољено, јер до тада није било забрањено (да је уносе измене у Символ вере). На тебе, који си се осмелио да после забране уносиш додатак, ово се никако не односи, осим да подлежеш оним проклетствима које су изрекли Оци (против оних који се дрзну да уносе измене у Символ вере).
Латин: Али када је ово било забрањено и због чега?
Грк: Све ћу ти тачно испричати. Након што је Први васељенски сабор изложио Символ вере, многа и различита изложења вере (тј. Символи вере) била су састављена од стране различитих Сабора са циљем да разделе једносуштност. Међутим, они нису били санкционисани. Други Сабор, који је такође био Васељенски Сабор, сачувао је и мисао Првог Сабора и донео своје сопствено изложење, заправо, оно које ми користимо без додатка, а ви са додатком. Међутим, ни један од ова два Сабора није донео одлуку о некаквој забрани измене Символа вере. Због тога је на Трећем васељенском сабору био приказан Символ вере који су саставили Несторијеви истомишљеници и који је садржао јеретичко учење, а помоћу којег су се (тј. помоћу овог Символа) они дрзнули и да крсте неке људе у Лидији. Саслушавши да и расудивши да је недопустиво да свако ко жели уноси измене у Символ вере, Оци су одмах донели одлуку да се од тог момента нико не усуди да уноси измене у веру коју су изложили Оци, тј. у Символ вере. Због тога и блажени Кирило Александријски, знајући одлуку сабора (с обзиром на то да је он сам био председавајући на овом сабору), у посланици Јовану Антиохијском каже следеће: “Ни на који начин не дозвољавамо да се нарушава вера коју су изложили наши Оци, тј. Символ вере. Ни нама самима, нити другима не дозвољавамо да замењују ни једну реч из његовог садржаја, нити да нарушавају ни једно слово, имајући на уму ове речи: “Не помичи старе међе које су поставили Оци твоји”[1], јер ово нису они говорили, него је кроз њих говорио Дух Бога и Оца Који од Њега исходи, али није туђ Сину, сагласно схватању природе”[2]. чујеш ли да не само мисао, него и реч и слово они забрањују да је мења и нарушава? “Не дозвољавамо ни нама самима, нити другима”, каже он као у име читавог Сабора. Иако је ово био Васељенски Сабор, они су ипак донели одлуку о забрани и изрекли су оне страшне казне (за оне који нарушавају Символ вере). Дакле, ако они ово не дозвољавају себи самима, како да дозволе теби? Ово се показује и у пракси: јер они се нису усудили да у Символ вере унесу реч “Богородица” око које се и водила читава борба, већ су и они, као и пре тога и као и ми до сада, говорили овако: “Од Духа Светога и Марије Дјеве”. Наведене речи великог Кирила за мене представљају прецизно и веома очигледно сведочанство његовог мишљења којег се он придржавао у вези са Божанственим Символом вере и исхођењем светог Духа, јер, с једне стране, он изражава жељу да Символ вере остане неразорив и у односу на речи и слова, а са друге стране износи теолошко мишљење да Дух Свети исходи од Оца, а да је Сину својствен као Онај Који је са Њим једносуштни. Може ли било шта бити јасније и очигледније од овога? Зачуђује, пак, да је он и једну и другу ствар приказао у једној мисли, као предвиђајући пророчким духом да ћете ви, Италијани, погазити и једно и друго. Овако су свети знали и да предвиде будућност и да предупреде касније зло! Прихвативши ове речи, сви Источни епископи сложили су се са овим и заволели мир. Тако, у крајњој мери, они говоре преко Теодорита, који пише следеће: “Прочитавши на сабору грамате Египћана и пажљиво проучивши њихов смисао, нашли смо да се оне слажу са речима посланице која је одатле послата. Јер оне су украшене јеванђељском префињеношћу (τη ευαγγελική ευγένεια καλλΰνεται): у њима се Господ наш Исус Христос приказује као савршени Бог и савршени Човек, а за Духа Светог се каже да не бивствује од Сина или кроз Сина, него да од Оца исходи, а да је својствен Сину као Онај Који је једносуштан са Њим”[3]. Видиш ли како су они схватили речи: “Није туђ Сину, у складу са схватањем природе”? Међутим, и када је Несторије у свом Символу говорио овако: “Дух Свети није Син и не битује кроз Сина”, овај велики Сабор је прихватио ове речи и ништа није приговорио нити негирао, из чега се види да му је било угодно да ово прихвати као свој догмат. Јер да је било другачије, зар би они ћутали? Дакле, знај да је Трећи васељенски сабор први који је донео одлуку о забрани уношења измена у Символ вере и први који је осудио ваш догмат кроз ове Несторијеве речи које су Оци прихватили и признали као своје. Не тражи други сабор који је ово одобрио, јер ово је у потпуности забрањено од стране овог великог Сабора, а уосталом, онај сабор који ово дозвољава ни у ком случају није сабор, већ лажни сабор.
Али добро, кренимо даље! И после овог Сабора сазван је Четврти васељенски сабор који је, прочитавши најпре сопствену одлуку и оба Символа, прихватио оба Символа вере (Никејски и Цариградски) као један и након њиховог читања одмах потврдио следеће: “За потпуно познање побожности и утврђивање у вери довољан је овај свети и блажени Символ Божанске благодати”[4]. Чујеш ли ове речи: “Свети Символ вере”? Дакле, оба Символа представљају један Символ вере, јер други у себи садржи први. И Трећи васељенски сабор је о два Символа вере говорио као о једном. Али чуј шта следи после ових речи: “Јер он савршено учи о Оцу у Сину и Светом Духу”. чујеш ли: “Он савршено учи”? Дакле, у њему нема ничег несавршеног у вези са Светим Духом, тако да Символу вере није потребан додатак. Међутим, на који начин треба чувати овај Символ вере, они говоре на крају следећим речима: “Дакле, кроз ове одлуке и дефиниције које нам је било угодно да донесемо, овај свети и Васељенски Сабор је одредио да се никоме не дозвољава да уноси другу веру, тј. да је записује или саставља или учи или уноси. Ако се неко усуди да записује или саставља другу веру, такве, ако су епископи или клирици, епископима одузети епископски чин, а клирицима свештенички, а ако су лаици – предати их анатеми”. А да се овде “вером” назива Символ вере сматрам да је јасно свима који имају разум. Јер Сабор овде не говори о одлуци, с обзиром на то да су и касније доношене одлуке. Ову “веру” чине другачијом не само многе речи, него и сам додатак или одузимање или промена. Јер речи “записивати”, “састављати” и “уносити” јасно указују на састављање речи, а ово се забрањује.
Латин: Не, реч “друга” вера употребљена је у смислу “супротна”, тј. она која садржи догмате који су Цркви страни, јер вера која садржи објашњење и разјашњење ни у ком случају није “друга” вера, макар се разликовала (од основног Символа вере) једном речју или многим речима.
Грк: Чудим се да не истражујеш смисао наведених речи, него још више вучеш на своју страну оне (наведене) речи. Јер сматрати да “друго” значи исто што и “супротно” својствено је човеку који није мудар и који не зна да у природи ствари даје свакој од њих назив који јој припада. Јер, нема сумње да реч “друга” има шире значење од речи “супротна” и није све што је “другачије” у односу на нешто већ самим тим и “супротно” њему: на пример, човек по облику представља нешто “друго” од коња, али ни у ком случају “супротно”, јер у општем схватању природе он њему ни у чему није супротан. Дакле, преко речи “друга вера” они нису имали у виду да означе “супротну”веру: нико одређеног човека не означава општим термином “живо биће”. А шта они означавају речју “друга” показује се из речи “записати” и “састављати”, као што је то раније било речено. Затим, било би просто смешно да се онај, који саставља супротну или јеретичку веру (тј. Символ вере), ако је епископ или клирик само свргава, а ако је лаик да се предаје анатеми, с обзиром на то да се у подједнакој мери сви јеретици предају анатеми, било да су они епископи или лаици. Међутим, они нису имали у виду да овим уплаше или спрече јеретике, јер и после овога било је много јеретика, али нико се није усудио да измени Символ вере, осим вас самих. Дакле, забрана се односи на текст, а не (само) на смисао, како ви сматрате. Према томе, (пошто сте нарушили ову забрану), ваши епископи и клирици више нису епископи и клирици, с обзиром на то да су их свргли овако велики и древни Сабори, а лаици подлежу анатеми и одлучењу. Скоро истим овим речима доносе одлуке и следећи Сабори, Пети и Шести, а након њих и Седми, који и говори овако: “Ми се придржавамо закона Цркве; ми поштујемо одлуке Отаца; оне који нешто додају или одузимају од Цркве ми анатемишемо”, а затим и следеће: “Ако неко презре црквено предање, писано или неписано, нека буде анатема”[5]. Зар ви не нарушавате писано предање Отаца тиме што уносите новину? Како се не постидите када у осталим речима изговарате читав Символ вере онако како су га саставили Оци, а једну једину реч сами додајете? Јер додавање или одузимање речи дело је јеретика који, захваљујући овоме, желе да ојачају своју јерес. Зар бисте овако поступили према Јеванђељу или Апостолу или према неком од ваших Учитеља? Зар не бисте захтевали казну за онога ко се дрзнуо да учини овако нешто, ако би био ухваћен? Чак иако не би било оваквих одлука и страшних забрана и мноштва претњи, зар није срамота да се у туђе списе који су већ објављени и који се поштују у читавом свету, уносити своје сопствене речи и тиме стварати овакву саблазан у Цркви? Ви сте безосећајни и огрубели, “у вашем је срцу гвоздена душа”[6]: презирете браћу која трпе заблазан и која су раздвојена од вас, само да се не одрекнете своје воље и својих новина! Шта још да наведемо? После Седмог васељенског сабора сазван је поново други Сабор у време Василија, императора Ромеја, којег је сазвао Свјатјејши Патријарх Фотије. Овај Сабор био је назван Осмим васељенским сабором и од легата присуствовали су Јован, блажени папа Старог Рима, епископи Евгеније и Павле и Петар, презвитер. Овај Сабор санкционисао је Седми (васељенски) сабор, потврдио је Фотија на његовој катедри и предао анатеми оне који се од тада усуде да изговарају онај додатак у Символу вере. Он каже следеће: “Ако се неко, поред овог свештеног Символа, усуди да пише други Символ или да нешто додаје или одузима и да дрско говори о овој одлуци, нека буде осуђен и избачен из читаве хришћанске заједнице”[7]. О истом овом у вези са оним додатком у Символу вере још опширније и очигледније говори папа Јован у посланици свјатјејшем Фотију. Овај Сабор је такође донео каноне који се налазе у свим зборницима канона. Дакле, ми не одбацујемо неправично вас који негирате тако велике Оце и Васељенске и многобројне Саборе.
Латин: Заиста, до сада нисам чуо ништа слично. Сада се, пак, чудим да се они, који су се некада усудили да унесу додатак (у Символ вере), без обзира на овакве забране, нису постидели да га овако изговарају и пренесу потомству.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Приче. 22, 28.
2. Cyrill. Alex. P. G. t. 77, c: 180.
3. Ова посланица блаженог Теодорита налази се у документима Трећег васељенског сабора. Ар. Mansi. op. cit. t. V. p. 876
4. Concil. Chalced. sess. quinta. Mansi. op. dt. t. VII p. 118. et P.G. t. 102 c. 364.
5. Четврто заседање Седмог васељенског сабора, Mansi, t. XII.
6. Хомер, Илијада, X, 357
7. Mansi, op. cit. t. XVII, p. 520-521