СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
Разматрање проблема дозвољености додатка “Filioque” који су Латини унели у Символ вере.
 
Након што између православних и латина није постигнут никакав споразум у односу на проблем који је први разматран проблем чистилишта, и након што је први покушај да се пронађе могућност зближавања у догматском размимоилажењу између Православне и Римокатоличке Цркве ради постизања истинске уније претрпео пораз, после неколико месеци проведених без рада, преговори су напокон били обновљени и било је одлучено да се пређе на најважнију тачку размимоилажења између две Цркве, заправо, на проблем интерполације “Filioque”. Овај проблем састојао се у следећем: док у Православној Цркви овај члан Символа вере који говори о исхођењу Светог Духа непроменљиво гласи онако како су га формулисали Оци Другог Васељенског Сабора: “И у Духа Светог, Господа животворног, К о ј и од Оца исходи” итд, Латини су у овај члан унели додатак који има догматски карактер, заправо, у Западној Цркви овај члан Символа вере гласи овако: “К о ј и од Оца и Сина (лат. “Filioque”) и с х о д и“. Најпре је овај додатак, који је у Символ вере унет због аријанства које је на Западу дуго било снажно, имао мање-више случајни карактер који, у сваком случају, није био обавезујући, и Римске папе га дуго времена нису санкционисале. Међутим, већ у 12. веку он постаје неодвојиви део латинске догматике и главна тачка размимоилажења између Православне и Латинске Цркве. Православни су сматрали да не само да је догматско учење о исхођењу Светог Духа, које је садржано у овим речима (“Filioque”), a које каже да Свети Дух, у онтолошком схватању, не исходи само од Оца, него и од Сина, потпуно неприхватљиво и апсурдно, него су и саму чињеницу самовољног уношења додатка у недодирљиву заједничку светињу хришћанства – свети Символ вере – сматрали незаконитим поступком. О овом проблему већ смо чули у беседи светог Марка папи Евгенију Четвртом, где свети Марко позива Латине да избаце овај додатак из заједничког Символа вере јер он не само да је незаконит, него представља и камен спотицања за сједињење Цркава.
Сада је овај проблем, проблем “Filioque”, био изнет на разматрање између представника Православне и Латинске Цркве. Поводом питања његовог разматрања међу Грцима су постојале две струје: први су предлагали да се најпре истражи сам догмат који је садржан у речи “Filioque”, тј. учење да Свети Дух не исходи само од Оца, него и од Сина, док је друга група, које је чинила већину и коју су предводили свети Марко Ефески и Гемист Плитон и чије је мишљење било прихваћено, сматрала да најпре треба размотрити проблем саме легитимности уношења било каквог додатка у Символ вере. Они су сматрали да, ако би убедили латине да избаце из Символа вере додатак који су унели, а који тако прети помирењу и поновном сједињењу Цркава, тада ће и проблем догматског учења који је садржан у овом додатку сам од себе нестати.
За разматрање поменутог проблема била је састављена комисија од грчких и латинских представника. Православни представници били су свети Марко Ефески, Висарион Никејски, Исидор Кијевски (који је допутовао у Ферару 13. августа 1438. године након годину дана путовања из Русије и који је предводио делегацију Руске Цркве која се састојала од двеста чланова, међу којима је, осим самог Исидора, био још само један епископ, Авраамије Суздаљски, док су већину чинили лаици и малобројно свештенство, међу којима је био и монах Симеон Суздаљски који је оставио кратак опис Флорентинског Сабора, али који нема историјску вредност), Георгије Гемист Плитон, велики синкеларије Валсамон и еклисијарх Велике Цркве Сиропуло, којег је касније заменио Велики кустодије Константинопоља Теодоро Ксантопул. Као и раније, међу овим представницима само су свети Марко Ефески и Висарион Никејски били овлашћени да иступају са беседама и да ступају у расправе са Латинима, док је улога осталих била саветодавног карактера. На латинској страни били су кардинали Јулијан Цезарини и Николај Албергати, архиепископ Родоски Андреј, епископ Форлијски и још неколико теолога, међу којима је касније нарочито место заузео фра Јован Рагуски (Јоаnnis de Montenigro).
Нови преговори започети су 8. октобра 1438. године у мање свечаном окружењу него што је отворен Сабор, и нису отворени у Саборниј цркви, како су то желели Грци, него и папиној капели. Осим тога, императору није била указана она част коју је имао према византијским законима, што га је у великој мери разљутило. Прво заседање било је отворено дугом беседом Висариона Никејског, коју је у својој историји Сабора сачувао Доротеј Митилински. У својој беседи Висарион је хвалио Сабор и прослављао унију. Након овога уследила је беседа светог Марка Ефеског и кратка расправа са архиепископом Родоским Андрејом, која се, како изгледа, није дотицала дубине проблема. Истог овог дана папа је булом објавио индулгенцију свима који материјално помогну Сабор. Пре него што пређемо на даље излагање, потребно је да се зауставимо на једном детаљу. Након беседе Висариона Никејског, о којој смо раније говорили, Латини су изразили похвалу и сложили су се са оратором. Затим је кардинал Јулијан Цезарини поставио Грцима следеће питање: “Шта хоћете да учинимо?” Према речима сачуваних саборских аката, уследио је овакав одговор: “Свети Марко је одмах пружио следећи одговор: С обзиром на то да си нас, уважени оче, питао да ти откријемо шта хоћемо од вас, одговорићемо на ово питање колико нам сада дозвољава време. Рецимо да није требало уносити додатке у Символ вере, а овај додатак који сте унели није побожан (тј. није православан), као и да у Символ вере не сме да се уноси никакав додатак, ни једна реч, нити један слог”[1]. Овакав је био став свих Грка поводом овог проблема.
На другом заседању 13. октобра читава седница била је посвећена беседи Андреја Родоског.
На трећем заседању 14. октобра свети Марко Ефески је изговорио кратку беседу у којој је рекао да је Господ Својој Цркви оставио дар љубави и мира и док је овај дар био чуван, Црква је била јединствена. Међутим, Латинска Црква се одвојила од Православне Цркве, прихвативши стране догмате, чиме су били нарушени љубав и мир. Супротно Светом Писму и древним Васељенским Саборима, Латинска Црква је унела додатак у Символ вере и никада није гајида љубав према својој сестри – Источној Цркви. Овај додатак, који је узрок раскола, треба избацити. Архиепископ Родоски на ово је одговорио да се Римска Црква увек пријатељски односила према Православној Цркви и да ју је позивала на јединство, а што се тиче “Filioque”, оно се оправдава са догматске тачке гледишта. Не улазећи у догматску страну проблема, свети Марко је на ово одговорио да начелно није било дозвољено да се у Символ вере уноси било какав додатак.
Расправа између светог Марка Ефеског и Андреја Родоског заузела је седницу и сутрадан Висарион Никејски и Исидор Кијевски узели су живо учешће, подржавајући светог Марка (што није увек био случај) и желели су да понуде сведочанства из дела Сабора као доказ да је уношење интерполације у Символ вере било противзаконито.
На петој седници 16. октобра свети Марко Ефески је поднео податке ради поткрепљења своје тврдње да Латинима није било дозвољено да додатак “Filioque” уносе у Символ вере. Он је навео ону одлуку о забрани промене Символа вере коју су донели Оци Трећег васељенског сабора. Што се, пак, тиче чињенице да је Други васељенски сабор допунио Символ вере Првог васељенског сабора (на шта су се латини позивали као на оправдање додатка који су унели), под један, ово се догодило пре доношења забране да се уносе било какве измене у Символ вере, јер ова забрана донета је тек на Трећем васељенском сабору због тога што су се после Другог васељенског сабора почели појављивати Символи вере које су јеретици извитоперавали, допуњавали и скраћивали, а под два, Други васељенски сабор, који је допунио Никејски Символ вере, био је васељенски сабор и имао је посебна овлашћења. Свети Марко Ефески се затим позвао на Четврти васељенски сабор и на посланицу светог папе Агатона. Као одговор на ово, латини су понудили рукопис који садржи акта Седмог васељенског сабора, а у којима је Символ вере имао додатак “Filioque”, говорећи да су Оци Седмог васељенског сабора унели овај додатак у Символ вере. Међутим, на овај неаутентичан документ (чију неаутентичност не оспоравају римокатолички научници) Гемист Плитон је одговорио да, ако је заиста било тако, латински богослови, а нарочито Тома Аквински, одавно би се позвали на ово, а не би губили “море речи” на оправдање интерполације “Filioque”. Овај инцидент помиње свети Марко Ефески у свом “Исповедању вере”, говорећи овако: “Што се тиче дела Западних Отаца … примећујем да су искварена и да имају много додатака, како у многим другим књигама, тако и у оној коју су латини понудили јуче, трећег дана – у књизи Аката Седмог васељенског сабора у којој је Символ вере, који се налази у саборским одлукама, садржао додатак (“Filioque”). Када је овај додатак читан, велики стид је обузео ове (тј. латине), о чему знају они који су тада били присутни”[2].
Шеста и седма седница биле су обележене слушањем излагања Андреја Родоског који се трудио да оповргне тврдње светог Марка Ефеског и да пружи другачији смисао оним цитатима које је свети Марко навео. Подржавајући Андреја Родоског, кардинал Цезарини је тврдио да, ако је додатак био унет само ради објашњења догмата, онда је он у потпуности законит. У расправама је више пута узимао учешће и император Јован Палеолог, подржавајући своје јерархе. Међутим, Андреј Родоски је покушавао да оправда “Filioque” чињеницом да овај додатак изражава исправно догматско мишљење, чиме се удаљио од директне оптужбе Латина од стране Грка за противзаконитост самог уношења додатка у Символ вере. Његови основни аргументи били су следећи:
1) “Filioque” није додатак, него објашњење. Јер у самим речима: “… Духа Светога “qui ex Patre procedit” садржано је схватање да Он исходи и од Сина. На тај начин, “Filioque” није у толикој мери додатак, колико је објашњење (explanatio).
2) Објашњавање Символа вере ни у ком случају није забрањено, јер Символ вере Другог Васељенског Сабора не представља ништа друго, до explanatio Никејског Символа. Не треба водити рачуна о словима, него о духу оних речи које су Оци прихватили, ако је забрањују уношење измена у Символ вере.
3) Римска Црква је имала право и ауторитет да унесе додатак “Filioque” y Символ вере, јер он је догматски оправдан.
Он даље наводи читав низ цитата из дела светих Отаца као потврду догматске веродостојности додатка “Filioque”. Ha крају свог дводневног излагања рекао је да је Римска Црква унела “Filioque” због јеретика и да се Источна Црква никада раније није бунила против тога што су Латини у свом Символу вере имали ову интерполацију.
На осмој седници 1. новембра Висарион Никејски је у свом опширном излагању нагласио да, ако би додатак “Filioque” чак и био догматски исправан, он у сваком случају није дозвољен. Ако је дозвољена explicatio текста, ипак није дозвољена explicatio на основу текста, тј. није дозвољено унутрашње тумачење, него узето споља и додато тексту. Оваква врста explicatio не представља ништа друго, осим “additio”, a ово је категорички забрањено. Ако је слична врста “explicatio” и била дозвољена, онда је она могла да се унесе пре Другог васељенског сабора, јер Трећи васељенски сабор је донео одлучну забрану да се у Символу вере било шта додаје и одузима. Ово није дозвољено чак ни од стране Васељенских Сабора и ми знамо да, иако су постојала тумачења појединих места у Символу вере, ово је чињено у посебним документима, а у сам Символ вере никада није био унет никакав додатак. Као што није дозвољено ништа да се додаје Светом Писму, тако није дозвољено ни да се додаје Символу вере, нагласио је Висарион у свом закључку.
На деветој седници 4. новембра поново је говорио Висарион и указао је потпуну недозвољеност уношења додатка у Символ вере. Колико год да је ауторитет Римске Цркве узвишен, говорио је он, ни она, нити Васељенски Сабор немају право да уносе било какав додатак у Символ вере. Он је своје излагање завршио молбом латинима да се изјасне. Андреј Родоски је одговорио својим излагањем: не дотичући се ни у једном моменту проблема дозвољености или законитости додатка који су Латини унели (јер ово је била слаба тачка Латина), он је наводио податке за доказ догматске исправности интерполације “Filioque”.
Био је одржан још читав низ седница (укупно петнаест) на којима су иступали различити говорници. На две седнице вођена је расправа између светог Марка Ефеског и кардинала Цезаринија (коју Саборска акта нису сачувала) која се сводила на то да, док је свети Марко наводио аргументе као потврду да је потпуно забрањено да се уноси додатак у Символ вере, кардинал Цезарини је говорио да Оци Трећег васељенског сабора ни у ком случају не забрањују да се разумно објашњење унесе у Символ вере. О узалудности свих ових расправа и излагања сам свети Марко каже следеће: “Говорити ово изгледало је као да се пева глувим ушима или као да се кува камен, или као да се сеје на камену или да се пише по води, или као нешто слично што се говори у пословицама у односу на немогуће ствари”[3].
Колико год да је истина било очигледна, Латини нису хтели да је виде. Сиропуло приповеда да је група римокатоличких монаха испосника дошла да чује расправе између православних и римокатолика поводом законитости унете интерполације “Filioque”. Саслушавши излагања обе стране, ови људи светог живота изјавили су на сав глас следеће: “Нема сумње, Грчи имају праву веру и сачували су здраве догмате”. Због овога су били протерани, папа им је забранио да разговарају са осталим људима и, назвавши их “незналицама у теологији које не схватају ништа више од свог монашког живота”, затворио их у манастир, одредивши им ћутање”[4].
У међувремену, Латини су званично замолили Грке да, оставивши по страни проблем дозвољености уношења интерполације “Filioque” y Символ вере, комисија приступи разматрању догмата који је садржан у овом додатку.
У ово време многи Грци су дошли до закључка да даљи преговори са Латинима неће довести ни до чега и да је најбоље да се врате у Константинопољ. Грци су се сабрали на велики унутрашњи скуп на којем је император изнео своју и вољу папе да се преговори наставе и да се овај пут разматра догмат исхођења Светог Духа, као и да се разјасни догматска исправност интерполације “Filioque”. Истовремено је упознао Грке да папа жели да премести Сабор у Флорентију. Најпре су се Грци одлучно изјаснили против премештања Сабора у Флорентију, али када је папа указао на своје финансијске потешкоће издржавања Сабора и на то да су му Флорентинци понудили велика средства ако пренесе Сабор у Флорентију, а такође и када се позвао на чињеницу да у Ферари бесни епидемија која је већ однела многе од представника и Источне и Западне Цркве, мишљења су се поделила међу Грцима. Император Јован, Висарион Никејски и Анатолије Ираклијски били су за то да се преговори наставе и да се пређе у Флорентију, док су Марко Ефески, Сиропуло и Гемист Плитон сматрали да је најбоље прекинути преговоре и вратити се у Константинопољ. Патријарх Јосиф је био неодлучан и није износио своје мишљење. Однело је превагу мишљење прве групе, самим тим што јој је припадао император.
Напокон, почетком јануара 1439. године одржана је последња седница Сабора у Ферари на којој је била прочитана папина була о преласку Сабора у Флорентију, а такође је Грцима била дата већа сума новца која је била послата у Константинопољ ради јачања града против Турака.
О читавом овом периоду и о својем болу за судбину Православља свети Марко Ефески говори нам следеће: изневши најпре у коликој је мери био испуњен надом у могућност договора са Латинима и постизање јединства Цркава, он даље каже да, допутовавши у Италију, “одмах смо из искуства схватили однос Латина према нама који је био другачији него што смо се надали и одмах смо морали да посумњамо у повољан резултат преговора. Један од нас, видевши ово, рекао је другоме који се налазио недалеко од њега следеће: “Тешко да ће бити спремни да промене било шта од својих обреда и учења ови људи, који нам у толикој мери говоре о својој предности (над нашим обредима и учењем)”. “У међувремену, у складу са распоредом, чекали смо и трпели дуга одлагања како би се сабрао и како би био одређен Сабор. Али дошао је крај одлагању и, након што је прошло много дана, са тешкоћама само се сакупили на једном месту – Грци и Латини, водећи пре свега разговор о додатку у Символу вере. А затим, пошто сам био постављен на чело расправа, најпре сам покушао да им припишем узрок поделе и да их оптужим за непријатељство и презир према нама, док су се они бранили и пребацивали кривицу на нас, оправдавајући себе саме, као што је то код њих обичај. Затим, на следећим седницама, имајући код себе документе Васељенских Сабора, прочитао сам из њих оне одлуке у којима они Божанствени Оци забрањују измену Символа вере чак и у речима и слоговима и одређују страшне казне за оне који се било када усуде да ово чине. На основу ових (казни) овим епископима и клирицима одузима се свештенички чин и проглашавају се туђима благодати која им је дата,.а лаици подлежу анатеми, тј. одлучењу од Бога. Уз то, кроз необориве силогизме, показао сам логичку неопходност мојих речи и да се ове одлуке не могу другачије схватити, осим онако како сам их ја протумачио и разумео. Међутим, с обзиром на то да смо били убеђени да су Латини од тог момента разборито скинули маске у расправама са нама, јер њихов предмет није се односио на Истину и нису поставили себи за циљ да је пажљиво пронађу, него су (само због тога улазили у расправе) да би изгледало да нешто говоре и слушају, с обзиром на то да је за њих било неопходно да негирају седнице како би касније изгледало, судећи по њиховим речима, да су негирали све оно што смо ми изнели. Дакле, напустивши већ тада расправу, ми смо их замолили (шта смо још могли да учинимо говорећи, да бисмо привукли ове окамењене душе?!) да приђу оној доброј слози коју смо раније имали између нас самих и наших Отаца, када смо говорили исто и када између нас није било раскола. Говорити ово изгледало је као да се пева глувим ушима или као да се кува камен, или као да се сеје на камену или да се пише по води, или као нешто слично што се говори у пословицама у односу на немогуће ствари. А они, приморани аргументима и ипак ни у ком случају не дозвољавајући никакво уношење исправки из, како изгледа, разлога неизлечивости, молили су нас да пређемо на расправљање догматског учења (које је садржано у интерполацији “Filioque”), јер већ је довољно (како су они говорили) било речено о додатку, надајући се да ће овим речима прикрити дрскост у односу на Символ вере, ако би било доказано да је њихово догматско учење исправно. Међутим, наши нису пристали и били су непоколебиви да доносе суд о догматском учењу, ако најпре не буде изостављен додатак. Они би се до краја држали ове препреке и овде би се разишли, правилно поступајући, да нису после овога били приморани од стране одређених личности које су говориле да је неумесно отићи, а да се ништа не каже о догмату. Тада су се они сложили да пређу на друге тачке: од додатка на учење и из Фераре у Флорентију”[5].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ap. J. Gill op. cit. t. I. p. 47.
  2. “Исповедање вере” светог Марка Ефеског, одељак 2.
  3. “Изложење свјатијејшег Марка Ефеског на који начин…”, одељак 2.
  4. Syropul. op. cit. sect. VI. cap. 23. p.’ 177
  5. В. прим. 3, десет фајлова испред

Comments are closed.