NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
5. Druga beseda svetog Marka o čistilišnom ognju
 
„Druga beseda svetog Marka o čistilišnom ognju“ koju objavljujemo u daljem izlaganju, kao i ona koja sledi posle nje, predstavlja jedno od najsnažnijih dela svetog Marka iz oblasti dogmatike. Videli smo da je Torkvameda protestovao zbog protiv argumenata Grka protiv čistilišta i sa svoje strane ponudio je nekoliko argumenata koje nije bilo tako lako negirati. Međutim, sveti Marko Efeski, ovaj „hram Svetog Duha koji je prosvetio dušu Božanstvenom svetlošću“,[1] preuzeo je na sebe drugu odbranu Pravoslavne vere i, kao što ćemo kasnije videti, ne samo da je odbacio sve teze latina i negirao argumente koje je izneo Torkvameda, nego je ukratko i istovremeno iscrpno izložio pravoslavno učenje o stanju duše posle smrti. Zbog toga, dva dela svetog Marka koja dole pružamo vredna su ne samo sa tačke gledišta polemičkog bogoslovlja, nego i sa tačke gledišta dogmatike. Na ova dela nije usledio (ili, možda, još nije otkriven) odgovor od strane latina. Smatramo da se ništa nije ni moglo odgovoriti na neoborive argumente svetog Marka.
Cilj ovog dela svetog Marka bio je da uveri latine da učenje o čistilištu ni dogmatski ni etički nije zasnovano da bi bilo prihvaćeno u Crkvi. Zbog toga, on u potpunosti napušta slabe strane gorepomenutog Torkvamedinog dela. Sveti otac mogao je na mnogo toga staviti primedbu. Pre svega, na tvrdnju da učenje o čistilištu predstavlja staro učenje ne samo Rimske Crkve, nego i Crkve u celini, sveti je mogao da kaže da učenje o čistilištu predstavlja učenje koje se veoma kasno pojavilo i koje prevashodno pripada Tomi Akvinskom i Bonaventuri koji su učili o materijalnom ognju kao o sredstvu očišćenja za duše koje su se uprljale lakšim gresima. Prema priznanju latinskih teologa, učenje o čistilištu, kao zvanično učenje Rimske Crkve, bilo je formulisano tek na Florentinskom i Tridentskom saboru, pri čemu je poslednji od njih, iako je potvrdio dogmat o čistilištu, ipak odredio da se u propovedima o ovom dogmatu govori samo u opštim crtama, ni u kom slučaju ne zalazeći u detalje, s obzirom na to da je ovaj dogmat bio veoma nesiguran. Kao odgovor na izjavu Latina da su latinski Oci izvanredno poznavali grčki jezik i da nisu imali poteškoća u shvatanju grčkog teksta poslanica svetog apostola Pavla, pri čemu su se naročito pozivali na blaženog Avgustina, sveti Marko je mogao da navede reči istog ovog svetog Oca koji na jednom mestu kaže da nikada nije uspeo da u potpunosti ovlada grčkim jezikom. Sveti Marko je mogao da se pozove i na to da blaženi Jeronim, pravi znalac grčkog i jevrejskog jezika, u svojim komentarima nikada nije učio o čistilištu. Mogao je sveti Marko da ukaže i na to da Latini u svojim argumentima navode delo svetog Kirila koje govori o životu i smrti blaženog Jeronima, dok se sam sveti Kirilo upokojio pre blaženog Jeronima i nije mogao da piše o njegovoj smrti Sveti Marko je mogao da ukaže i na druge nepravilnosti ili nezasnovane argumente u latinskom traktatu, da je njegov cilj bio polemika i pobeda u raspravi. Međutim, kao što smo ranije rekli jedini cilj svetog Marka bio je da projavi istinu i uveri latine da je prihvate: njegova uveravanja su delikatna, ton mu je dobronameran, a cilj mu je da pomogne u pronalaženju istine
Ovo dragoceno delo svetog Marka Efeskog sačuvano je u čitavom nizu rukopisa: Cod. Ambrosianus 653, fol. 70-85 Cod Parisien 1218 folisinus 12-61, fol. 13-39. Parisinus 1286, fol. 283-311. Oxonien Ltd 22 1755. Pansinus 1292, fol. 16 skv. Coislin. 289, fol. 2931. Delimično je bilo objavljeno u atinskom časopisu „Αλητεία“ za 1880 godinu.
Prema rukopisu u Codex Ambrosianus 653, ovu besedu Monsinjor Luis Pti pridodao je „Patrologiji Orijentalis“, petnaestom tomu, str. 108-151. Iz ovog izdanja načinili smo ovaj prevod.
 
DRUGI ODGOVOR LATINIMA IZUZETNO MUDROG I OBRAZOVANOG GOSPODINA MARKA EVGENIKA U KOM ON TAKOĐE IZNOSI ISTINITO UČENJE GRČKE CRKVE
 
1. Zaista, potrebno je mnogo istraživanja i traganja u spornim dogmatskim problemima kada i sa jedne i sa druge strane postoje ozbiljni i različiti argumenti. Mnogo se i koristi zadobija od ovakve vrste istraživanja kada ne bismo gledali prema raspravi, nego prema Istini, i kada ne bismo kao jedini cilj imali da na svaki način izvojujemo pobedu, već kada bismo dozvolili da je ponekad dobro biti i pobeđen. I zaista, ovo se ne odnosi samo na nas koji malo vidimo i koji smo prizemni i veoma smo odstupili od prave mudrosti, nego čujemo i verujemo da se ovako događalo i sa samim Učenicima Same Premudrosti, Isusa Hrista Gospoda našeg. Jer kada se među njima pojavio problem da li treba obrezivati one koji prilaze veri iz neznabožaca i da li ih treba učiti da poštuju Mojsijev zakon, tada su se okupili Apostoli i starešine radi razmatranja ovog problema. Nakon što je sprovedeno veliko istraživanje (kako se o ovome pripoveda), Petar je rekao, a Jakov podržao, i u zajedničkoj saglasnosti svima je sa Duhom Svetim bilo ugodno da se ne primoravaju na Mojsijev zakon oni koji se iz neznabožaca obraćaju Bogu[2]. Dakle, ako je tada izučavanje urodilo plodom – jedinstvom onih koji su tragali, postoji nada da i mi, pokretani istim ovim Duhom, međusobno povezani istom ovom ljubavlju i kao oni koji teže istom ovom cilju koji se izražava u pronalaženju Istine, nećemo pretrpeti neuspeh u vezi sa problemom koji je pred nama. I mada se istraživanje veoma rasteglo, ipak, mirno slušajući i govoreći, sa ljubavlju moći ćemo da dostignemo jedinstvo, složivši se u ovome što će se pokazati kao apsolutna istina i kao odgovarajuće.
2. Dakle, u ovome se i vi slažete sa nama i zajedno sa nama gajite nadu. Međutim, vi kažete da smo mi, kao da smo o ovome zaboravili, mnogo brižljiviji i da pokušavamo da utvrdimo naše učenje, a vaše da opovrgnemo. Ali na ovo ćemo reći da naše učenje, kakvo god da je ono, mi nismo ni iznosili i ništa nismo pokušavali da utvrdimo. Isto ovo ste nam i ranije prebacili i želeli ste da jasnije shvatite kakvo je naše mišljenje (o stanju duša posle smrti). Trudićemo se da vaše mišljenje ne odbacujemo, nego da dokažemo da ono nije neophodno, s obzirom na to da nam ono ni u Svetom Pismu nije jasno predato, niti je od strane naših Otaca bilo dozvoljeno, niti je uopšte blagosloveno. Ipak, kako bismo vam od sada ugodili, jer to je pravično, jasnije smo izložili naše učenje, ali ne više nego što je potrebno, nego zasnivajući ga na činjenicama, koliko je to moguće. Vaše učenje ćemo, pak, kakvo god da je ono, podvrgnuti brižljivijem proučavanju, jer će nas, možda, istina koja se iz ovoga pronađe osloboditi teškoća i dalje međusobne podele.
3. Tvrdimo da ni pravednici još nisu u potpunosti primili svoj udeo i ono blaženo stanje za koje su se ovde pripremali svojim delima. Ni grešnici posle smrti nisu bili odvedeni u večnu kaznu u kojoj će se večno mučiti. I jedno i drugo neophodno se mora dogoditi posle onog poslednjeg dana Suda i vaskrsenja svih. Sada se, pak, i jedni i drugi nalaze u mestima koja su im svojstvena: prvi se u potpunom miru i slobodi nalaze na nebu sa Anđelima i pred Samim Bogom, i već kao u raju iz kojeg je isteran Adam i u koji je pre ostalih ušao razboriti razbojnik, i često nas posećuju u onim hramovima u kojima su poštovani i slušaju one koji ih prizivaju i mole se za njih Bogu, primivši od Njega taj izobilni dar, i preko svojih moštiju čine čuda i naslađuju se gledanjem Boga i odatle poslatim blistanjem, potpunije i čistije nego ranije, kada su bili u životu. A drugi, sa svoje strane, koji su zatvoreni u paklu, borave „u mestu mračnom i u senci smrti, u jami najdubljoj“, kako kaže David[3], a zatim i Jov ovako: „U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama“[4]. I prvi borave u svakoj radosti i veselju, već očekujući i još nemajući u rukama Carstvo Božije koje im je obećano i neizreciva dobra, a drugi, nasuprot ovima, borave u svakoj muci i neutešnom stradanju, poput nekakvih osuđenika koji očekuju osudu Sudije i predviđaju buduće muke. I niti su prvi još primili nasleđe Carstva i onih dobara „koja oko ne vide i uho ne ču i u srce čovjeku ne dođe“[5], niti su ovi drugi još predati na večne muke i sažiženje u večnom ognju. Ovo učenje mi držimo kao ono koje nam je predato od naših Otaca iz starine i lako ga možemo prikazati iz samog Božanstvenog Pisma.
4. Tako, u izvesnim starim odgovorima pod ovakvim naslovom: „Od poznatog Atanasija (του πάνυ) knezu Antiohu“, nalazi se sledeće pitanje: „Da li su pravednici primili dobra, a grešnici kaznu?“, a za njim sledi ovakav odgovor: „Nipošto. Ipak, ona radost koju sada uživaju duše svetih predstavlja delimično naslađivanje, kao što i žalost, koju poseduju grešnici, predstavlja delimičnu kaznu. Kao kada car poziva svoje prijatelje na gozbu, i slično ovom, kao osuđenici koji su određeni za kaznu, i oni koji su pozvani na gozbu raduju se pred carevim domom do trenutka gozbe, a osuđenici, zatvoreni u tamnicu, žaloste se dok ne iziđe sudija, tako treba, uostalom, shvatiti i u vezi sa dušama koje su uzete odavde pre nas, a ja govorim o pravednicima i grešnicima“.
„Dakle, ako neko, kao što je bilo rečeno, nije ušao ni u Carstvo ni u pakao, kako onda slušamo o bogatašu i Lazaru da se ovaj bogataš, koji se nalazi u ognju i mukama, obraća Avraamu?“ Na ovo pitanje pružen je sledeći odgovor: „Sve ono što se odnosi na Lazara Gospod je rekao slikovito, kao i ono što se tiče deset devojaka i okolnosti u ostalim pričama. Jer, zaista, priča o Lazaru se nije dogodila, jer grešnici, koji se nalaze u paklu, ne vide pravednike koji se nalaze u raju sa Avraamom, već nijedan od njih, koji se nalaze u mraku, ne prepoznaje čak ni svog suseda“.[6]
5. Prihvativši ovo razmatranje, naša Crkva ovako i misli i objavljuje, i za njegovu odbranu postoje jasni argumenti. Pod jedan, u Jevanđelju po Mateju, prikazujući onaj budući Sud, Gospod kaže sledeće: „Hodite blagosloveni Oca Moga, primite“, iz ovoga je jasno da oni još nisu bili naslednici, „Carstvo koje vam je pripremljeno“[7], a ne koje vam je ranije dato. A grešnicima, sa svoje strane, On kaže ovako: „Idite od Mene, prokleti“ očigledno da još nisu otišli, „u oganj večni koji je pripremljen“, ne vama, nego – „đavolu i anđelima njegovim“.[8] I ovde je ponovo upotrebljena reč „pripremljen“, tj. onaj koji još nije primio osuđene demone, jer kako bi drugačije moglo biti u vezi sa onima koji do dan danas i čak do onog Dana lutaju svuda po vazduhu i neometano čine svoj posao u onima koje su prevarili? Ovo se vidi i na drugom mestu kada oni govore Gospodu, kao što je napisano u istom ovom Jevanđelju: „Zar si došao ovamo pre vremena da nas mučiš?“[9] Jasno je da se oni još ne muče, s obzirom na to da za ovo još nije došlo vreme. Dakle, ako zli demoni i prvi tvorci zla, zbog kojih se pre svega i pripremaju muke, još ne zadobijaju osvetu koja im pripada, već slobodno idu kuda hoće, koji bi argument mogao da nas uveri da se duše onih koji su odavde otišli u gresima odmah predaju ognju i onim mukama koje su pripremljene za njih? Kakva je potreba i za Sudom i za vaskrsenjem njihovih tela i za dolaskom Sudije na zemlju i za onim strašnim svetskim prizorom, ako je pre tog dana svako već primio po svojim zaslugama? I kako Gospod u priči o devojkama koje su odavde izišle u susret Ženiku, kaže da su devojke, tj. duše, zadremale i zaspale, pošto je Ženik zakasnio, tj. da su umrle i da još nisu ušle u bračnu odaju do trenutka kada Ženik ne dođe sa neba, ne probudi sve zajedno kao iz nekakvog sna i jedne, zaista, zajedno sa Sobom uvede u bračnu odaju, a druge protera, što će se, potpuno jasno, dogoditi u onaj Dan? „Tada će“, kako kaže On, „Carstvo Nebesko biti kao deset devojaka“.[10] i kako će, otišavši i predavši svojim slugama imanje, a zatim došavši i sve sakupivši zajedno, zatražiti od svakog odgovor za svoja dela,[11] ako je svaki od sluga već pokazao svoja dela i primio nagradu pre Gospodarevog povratka?
6. I božanstveni Apostol u drugoj poslanici Korinćanima kaže sledeće: „Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u telu učini, bilo dobro ili zlo“[12]. Vidiš li da pre ovog suda i pre nego što se svi mi sakupimo niko bez tela neće primiti zaslugu za ono što je u telu učinio? Ali i u drugoj poslanici Timoteju on kaže da je došlo vreme njegovog odlaska, da se venac pravde već priprema – ali ne sada, nego koji će mu „u onaj dan dati Gospod, pravedni Sudija, ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak Njegov“.[13] I u drugoj poslanici Solunjanima on kaže ovako: „Pošto je pravedno u Boga da uzvrati muku onima koji vas muče, a vama stradalnicima spokojstvo s nama kada se javi s neba Gospod Isus s anđelima sile Svoje, u ognju plamenom, Koji će suditi one koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se Jevanđelju Gospoda našeg Isusa Hrista. Takvi će biti osuđeni na večnu pogibao od lica Gospodnjeg i od slave sile Njegove, kada dođe u onaj Dan da se proslavi u svetima Svojim i pokaže se divan u svim verujućima jer poverovaste svedočanstvu našem“.[14] I u poslanici Jevrejima, govoreći o prethodnim svetima, on kaže sledeće: „I svi ovi, posvedočeni u veri, ne dobiše obećanje. Zato što je Bog nešto bolje predvideo za nas, da ne bi oni bez nas dostigli savršenstvo“[15]. Ovo treba shvatiti u odnosu na sve vernike i pravednike koji su živeli pre Gospodarevog Dolaska. Jer kao što nisu dostigli savršenstvo oni prethodni (starozavetni pravednici) bez Apostola, tako ga nisu dostigli ni Apostoli bez mučenika, niti ovi, sa svoje strane, bez onih koji su ušli posle njih i onih koji će ući kasnije u dobri Vinograd Crkve. Jer ovome na najjasniji način poučava i ona priča prema kojoj su u Vinograd dolazili različiti poslenici u različito vreme, ali je nagrada svima bila data istovremeno, i oni koji su došli ranije nisu primili više od onih koji su došli kasnije.[16] Isto ovo potvrđuje i najveći Jevanđelista Jovan u Otkrovenju sledećim rečima: „I kada otvori peti pečat, videh pod žrtvenikom duše zaklanih za reč Božiju i za svedočanstvo Jagnjetovo koje imahu, i povikaše glasom silnim govoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? I svakome od njih dade se haljina bela, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni“.[17] Iz svega ovoga vidi se da se ni sveti ne nalaze u potpunom naslađivanju onim dobrima i budućim blaženstvom, niti su grešnici još primili osudu i nisu poslati na mučenje. Jer kako bi moglo biti da su, budući nesavršeni i kao rasečeni na dva dela i bez tela, koje očekuju da će primiti posle vaskrsenja kao nepropadljivo, oni već zadobili potpune nagrade? Zbog toga Apostol kaže sledeće: „Prvenac Hristos, potom, o Njegovom Dolasku, oni koji su Hristovi. Onda kraj“.[18] Tada će se pokazati, kaže on, tada će zasijati, tada će doći u savršenstvo. I Gospod kaže u Jevanđelju ovako: „Tada će pravednici zasijati kao sunce u Carstvu Oca svoga“[19].
7. Sada ostaje da se navedu Učitelji Crkve koji su saglasni sa ovim učenjem i koji su ga se u svemu pridržavali. Tako, veliki Grigorije Bogoslov u nadgrobnoj besedi bratu Kesariju kaže sledeće: „Uveren sam rečima mudrih ljudi da svaka dobra i bogoljubiva duša, čim se, odvojivši se od tela koje je sa njom spojeno, oslobodi odavde, dolazi u stanje da oseća i sagledava borbe koje je očekuju, a posle očišćenja, ili odbacivanja (ne znam još kako da se izrazim) onoga što ju je pomračivalo, naslađuje se nekakvim divnim uživanjem, veseli se i radosno ide ka svom Gospodaru, jer je izbegla ovdašnji život kao nepodnošljivo tamnovanje i zbacila sa sebe lance u koje je bila okovana, koji su krila uma povlačili nadole. Tada ona u viđenju kao da već stiče blaženstvo koje joj je pripremljeno. A zatim i telo sa kojim je zajedno rođena, sa kojim se ovde vežbala u ljubavi i mudrosti, primivši ga od zemlje, koja joj ga je dala i zatim sačuvala, na način koji je za nas neshvatljiv i koji je poznat samo Bogu, Koji ih je spojio i razdvojio, zajedno sa njim ulazi u nasleđe slave koja dolazi. I kao što je, po prirodnoj vezi sa telom, sama delila njegovu težinu, tako mu sada pruža svoje utehe, u potpunosti ga primivši u sebe i postavši sa njim jedan duh, um i bog, nakon što je smrtno i prolazno progutao život“.[20]
8. I Zlatousti Jovan u šestoj besedi „O statuama“ kaže ovako: „Kao što vojnik žuri da ode sa bojnog polja kako bi se izbavio od rana, i kao što rvač želi da se završi predstava kako bi se oslobodio napora, tako i onaj koji vodi vrlinski, strog i težak život priželjkuje smrt kako bi se oslobodio od ovih teškoća i neometano dobio pripremljene vence, doplovivši u tihu luku i preselivši se tamo, gde više nema potrebe da se boji brodoloma“.[21] I u četvrtoj besedi „Protiv Judeja“, hvaleći u predgovoru mučenike, on kaže sledeće: „Oni su se podsmevali ovom životu, pogazili su mučilišta i smrtne kazne, prezreli su smrt, oslobodili se od zabluda svetovnih stvari, išli u tihu luku, i sada se ubrajaju u Pavlov zbor pre vremena primanja svojih venaca, okriljeni očekivanjem venaca i kao oni koji su od sada izbegli neizvesnost budućnosti“[22].
9. I ponovo, Grigorije Bogoslov u besedi pod nazivom „Povodom propasti grada“, opisujući onaj budući Sud, kaže sledeće: „I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, koji se sada skriven u Hristu, a koji će se na kraju javiti sa Njim, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda, koje je već osudila njihova reč puna neverovanja. Prvi će naslediti neizrecivu svetlost i sagledavanje Svete i vladajuće Trojice, Koja će tada obasjavati jasnije i čistije i Koja će se u potpunosti sjediniti sa celim njihovim umom (u čemu pre svega i shvatam Carstvo Nebesko), dok je sudbina drugih, između ostalog, odbacivanje od Boga i griža savesti koja neće imati kraja. Sve će se ovo dogoditi kasnije“.[23] I u besedi „Na krštenje“, u osmoj zapovesti „Novog Dekaloga“ koji je on sastavio, on kaže ovako: „Pre svega veruj u vaskrsenje, sud, nagradu prema pravednim Božijim terazijama“[24], pokazujući time da će nagrada doći posle vaskrsenja i suda, s obzirom na to da je pre ovoga, naravno, neće biti.
10. Dakle, iz svega ovoga proističe da ono što su određeni sveti u viđenjima i otkrovenjima videli u vezi sa budućim mukama i bezbožnicima i grešnicima koji se u njima nalaze, predstavlja određene praslike budućih stvari i kao obrise, a ne ono što se već događa u stvarnosti. Tako, na primer, opisujući onaj budući Sud, Danilo kaže ovako: „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, i knjige se otvoriše“,[25] dok je jasno da se ovo u stvari nije dogodilo, nego je proroku u duhu bilo unapred otkriveno.
11. Dakle, ako saglasno svim navedenim rečima i pobožnom učenju naše Crkve ni grešnici još nisu primili večne muke, ni pravednici Carstvo, nego i jedni i drugi očekuju budući Sud radi primanja konačne nagrade koju su sebi pripremili prema zaslugama, kako može biti da prihvatimo i dozvolimo nekakvu drugu kaznu koja se dešava još sada, i drugi, privremeni oganj, koji muči duše živih u srednjem moralnom stanju (τάς των μέσως βιωσάντων … ψυχάς), dok opšte mučenje još nije počelo i nesrećnici i zloće i sami demoni još nisu njemu izloženi? Jer o tome da i oni očekuju onaj Sud, dok se nalaze u paklu kao u tamnici i okovima, ali još ne izloženi mukama, govori Božanstveni apostol Petar: „Jer kad Bog ne poštede Anđele koji sagrešiše, nego ih baci u okove mraka paklenoga, i predade da se čuvaju na sud“[26]. Čuješ li da se i oni, lišeni ranije sile, nalaze kao u tamnici, očekujući onaj Sud? Na taj način, nesumnjivo je da se i najveći grešnici kažnjavaju (sada samo) delimično i da još nisu izloženi samoj kazni. Međutim, mi tvrdimo da je ono stanje kojem su danas izloženi oni srednji, mučno: bilo da je to stid i griža savesti, ili kajanje, ili zatvaranje i mrak, ili strah i neizvesnost od budućnosti, ili, pak, samo lišenje gledanja Boga, u skladu sa gresima koje su učinili. Najrazumnije bi bilo kada bismo zajedno ovako i mislili i govorili. A da materijalni oganj muči i čisti bestelesne duše mi nikako ne možemo prihvatiti, i one koji govore ovako zamolićemo da se ne ljute na nas ako nam ovo nije lako da dozvolimo. Međutim, možda možemo reći da su oni (tj. latinski Oci), govoreći o (privremenom) ognju, govorili ovo u alegorijskom smislu ili po ikonomiji zbog nekakve potrebe onog vremena i zbog koristi slušalaca. Jer ovakve razloge mi smo obično navodili kao opravdanje novih i stranih učenja koja se ne slažu sa učenjem Crkve.
Zbog toga se i molitve za upokojene, koje, primivši ih od samih apostola i Otaca, Crkva prinosi u Tajanstvenoj Žrtvi i na ostalim bogosluženjima koja se služe u različito vreme, prinose podjednako za sve upokojene, i mi tvrdimo da ove molitve svima donekle koriste i pomažu, i na sve se prostire značaj i korist koja od njih biva: u odnosu na grešnike i one koji su u paklu da zadobiju, ako ne potpuno oslobođenje, onda makar nekakvo malo olakšanje. Govoreći ovo u molitvama koje se čitaju na Pedesetnicu, Vasilije Veliki doslovno piše sledeće: „I na ovaj svesavršeni i spasonosni praznik, udostoj one koji su u paklu da prime očišćenje od molitava, dajući nam veliku nadu na otpuštanje grehova onima koje gresi zadržavaju u paklu i na utehu koju ćeš poslati“. I nema ništa začuđujuće u tome što se za njih molimo, kada su neki (od svetih), koji su se lično molili za bezbožnike, bili uslišeni. Tako je, na primer, blažena Tekla svojim molitvama prenela Falkonilu iz mesta gde su se nalazili bezbožnici, a veliki Grigorije Dvojeslov, kako se pripoveda, cara Trajana. Jer Crkva Božija ni u kom slučaju ne očajava u vezi sa ovakvima i svima koji su se upokojili u veri, makar oni bili i najgrešniji, moli od Boga olakšanje kako u zajedničkim, tako i u pojedinačnim molitvama koje se za njih prinose. I ovo je očigledno iz samog onog obuhvatnog izraza: kaže se „sve koji su se u veri upokojili“. Ovo je takođe očigledno i iz gore navedenih reči Vasilija Velikog. Ovo se takođe vidi i iz onoga što blaženi Jovan Zlatousti kaže u tumačenju Jevanđelja po Jovanu, u šezdeset drugoj omiliji: „Ako je pokojnik bio grešnik i ako je veoma ožalostio Boga, treba plakati. Ali bolje je ne samo plakati (jer to mu nije nikakva pomoć), nego uraditi nešto što mu može pomoći, na primer, činiti milostinju i prinose“.[27] A zatim, u tumačenju na prvu poslanicu Korinćanima, u četrdeset prvoj omiliji, on kaže ovako: „Ako i grešnik umre, i ovome se treba radovati: što su zaustavljeni njegovi gresi i što poroku ništa nije dodato, i ne treba plakati, nego mu pomagati onim što mu može pomoći“[28]. A posle ovoga i sledeće: „Zašto se žalostiš, zašto plačeš, kao da to može da donese oproštaj pokojniku?“[29] A zatim, u tumačenju poslanice Filipljanima, on kaže ovako: „Ako Jelini zajedno sa pokojnikom spaljuju i njegove stvari, koliko pre ti, verujući, treba da sa upokojenim vernikom pošalješ ono što mu pripada, ne zbog toga da to postane pepeo, kao one stvari, nego da bi mu pružio veću slavu. I ako je pokojnik bio grešnik, da bi mu se oprostili gresi, a ako je bio pravednik, da bi se dodalo njegovoj nagradi i plati“[30]. Međutim, i iz samih onih reči koje ste naveli iz knjige Makavejske kao pogodnih za dokazivanje postojanja čistilišta, da je „dobro i spasonosno moliti se za upokojene kako bi se oslobodili od greha“, dobro je poznato da su se ono umilostivljenje i žrtva prinosili samo za one koji su bili bezbožnici i koji su se klanjali idolima. „Jer Juda Makavejac“, kako se pripoveda, „kada je video svoje ljude koje su ubili neprijatelji, pretraživši njihovu odeću, našao je u njoj predmete koji su bili pokloni idolima i odmah je za svakog od njih prineo Bogu žrtvu i umilostivljenje“[31]. Dakle, ako i u odnosu na ovako (velike grešnike) molitve i moljenja Crkve imaju snagu i donose im veliku korist, kao onima koji još nisu osuđeni i još nisu dobili presudu Sudije i još nisu podvrgnuti kazni, koliko će više molitve, koje se uznose za „srednje“, doneti njima korist: ili će ih u potpunosti postaviti među pravednike ako su njihovi gresi bili veoma mali, ili, ako ipak ostanu u istom stanju, olakšati im muke i dati im veću nadu. A da ove molitve i naročito tajanstvena Žrtva imaju značaj i za pravedne i one koji su sveto živeli, s obzirom na to da ni oni nisu savršeni, i da im one pomažu u zadobijanju dobara jer se oni još ne naslađuju savršenim blaženstvom, pokazuje se iz toga što Božanstveni tumač Dionisije u razmišljanjima o Tajni koja se prinosi za one koji su se sveto upokojili, kaže sledeće: „Za one koji su sveto živeli Jerarh moli od Boga svetli i božanstveni život koji se po dostojanstvu pruža po pravednim Božijim sudovima i obećana dobra koja treba da se u potpunosti daju, pokazujući se kao vesnik Božanstvenih sudbina i kao onaj koji moli Božanstvena dobra poput njihovih nagrada, i slikovito pokazujući prisutnima da će se ona dobra, za koja on moli na sveštenoj službi, u potpunosti ostvariti za one koji su se upokojili u skladu sa Božanstvenim životom“.[32] Na taj način, kada se ovo dejstvo prostire na sve, i kada se molitvama i tajanstvenim sveštenim radnjama ukazuje pomoć skoro svima koji su se upokojili u veri, kao što je pokazano, mi ne vidimo nikakvu suštinsku potrebu da priznamo da se ova pomoć ukazuje samo onima koji se nalaze u čistilišnom ognju.
13. A to što nas prekoravate zbog toga što mi kažemo da će zbog ovakvog učenja o čistilištu doći do pada morala i lakomislenog života, mi ovo nismo rekli u bezuslovnom smislu, nego kao mogućnost da će do ovoga doći. Zaista, možda će neke uplašiti ovaj čistilišni oganj, koji je, saglasno rečima i verovanju, mučan. Međutim, neke će, naravno, on dovesti do bezbrižnosti i lakomislenosti, jer nije poznato kakav je on po kvalitetu, ali, u svakom slučaju, tvrdi se da je privremen (tj. da ima kraj). Tako, od mnogih se može čuti kako govore ovako: „Voleo bih kada bi posle smrti postojao ovaj čistilišni oganj, upravo zbog toga da bi, oslanjajući se na ono očišćenje, mogao ovde da grešim bez straha“. Slično ovome, i drugi govore sledeće: „Voleo bih da one muke imaju kraj, upravo zbog toga da se ne bih uznemiravao u gresima“.
14. Šta još da kažemo? Dok mi govorimo da ovakva vrsta učenja (o čistilištu) nije bila predata od strane ni jednog Učitelja, veoma začuđuje da vi sa sigurnošću tvrdite da se nešto ovako može zaključiti iz reči Vasilija Velikog koji u molitvi moli Boga da udostoji i prevede duše u mesto „hlada“. Vi tvrdite da ovaj tekst ima značenje da se duše muče od kažnjavanja ognjem i da on moli da se one prevedu u suprotno stanje. Moramo ovome da se čudimo, jer nigde u svojim rečima i molitvama ovaj sveti nije govorio ni ukazivao da se moli za oslobađanje ovih duša iz čistilišnog ognja, kao što vi veoma želite da dokažete i smatrate da se on pridržavao ovakvog mišljenja. Kao da ovaj tekst ne može da se odnosi na nekakvo drugačije shvatanje olakšanja i oslobađanja od žalosnih okolnosti. Jer i David kaže sledeće: „Ostavi me da se odmorim, (Ινα άναψύξω) pre nego što otidem“,[33] naravno, ne kao onaj koji je mučen ognjem, već nalazeći se u različitim teškim okolnostima.
15. Što se tiče čuvenog Grigorija Niskog, vi se čudite i smatrate teškim i gorkim to što smo se mi usprotivili ovakvom njegovom mišljenju, govoreći da je, kao čovek, on odstupio od istinskog učenja, i smatrate da ovakva vrsta argumenata može biti destruktivna za sve vrste dogmata i za čitavo Sveto Pismo. Ali, na ovo ćemo odgovoriti da je velika razlika između onoga što je rečeno u kanonskim spisima i predanju Crkve i onoga što je bilo od strane svakog od Učitelja pojedinačno napisano ili čak njegovim učenjem. Tako, kao prvo, ono što nam je predato od Samog Boga, moramo da verujemo i da usklađujemo jedno sa drugim, ako se pokaže da se nešto ne slaže. Drugome, pak, ne moramo bezuslovno da verujemo i da ga prihvatamo bez razmatranja. Jer moguće je da je neko i Učitelj, a ipak ne govori sve potpuno ispravno. Jer kakvu bi potrebu imali Oci za Vaseljenskim Saborima, ako svaki od njih nije mogao ni u čemu da odstupi od istine.U ovome su, u određenoj meri, napravili grešku Dionisije, episkop Aleksandrijski i Grigorije Čudotvorac, iako je jedan od njih poneo mučenički venac, a sam naziv ovog drugog podstiče na pohvalu. I o božanstvenom Dionisiju Vasilije Veliki u poslanici Maksimu kaže ovako: „Ovakvo je naše mišljenje: ja se ne divim svemu onome što je ovaj čovek napisao, a postoji ponešto što uopšte ne odobravam. Jer, možda je on, koliko mi znamo, prvi bacio seme onog bezbožništva o kojem tako mnogo slušamo, a imam u vidu anomejsko bezbožništvo. Mislim da razlog za ovo nije loša duševna usmerenost, već vatrena želja da se suprotstavi Saveliju“. A nešto kasnije sveti Otac kaže sledeće: „Na taj način, on je jedno zlo zamenio drugim i odstupio je od ispravnog mišljenja“[34]. A o Grigoriju Čudotvorcu u poslanici upućenoj svom bratu on kaže ovako: „Međutim, u svojoj revnosti da uveri Jeline, on nije smatrao za potrebno da bude oprezan u vezi sa terminima koje je koristio. On je smatrao da je mudrije da se ponekad učine ustupci u odnosu na shvatanje onoga sveta kojeg je uveravao, kako ne bi odbacio mogućnost koja mu je pružena. Ovim se objašnjava zbog čega se kod njega može naći mnogo izraza koji jereticima pružaju veliku podršku, kao na primer, „tvar“ ili „delo“ ili nešto slično“.[35] I šta ima začuđujuće u tome što je neko odstupio od ispravnog učenja, kada je i čitav sabor, koji se sastao u Neokesariji, čuven po tome što je među njegovim predvodnicima bio takođe i Vasilije Mučenik, episkop Amasijski, pokazao da ne razume apostolske reči, koristeći se kojima je doneo kanon. Primećujući uzaludnost ovog kanona, Šesti Vaseljenski Sabor ovako o tome govori u šesnaestom pravilu: „Pošto je u knjizi Dela Apostolskih predato da su od apostola postavljeni sedmorica đakona, Oci Neokesarijskog Sabora u pravilima koja su doneli jasno su razmotrili da sedmorica đakona mora biti po pravilu, makar to bilo i u veoma velikom gradu, uveravajući u ovo knjigom Dela Apostolskih, to smo mi, uporedivši misao Otaca sa rečima apostola, našli da se kod njih nije govorilo o ljudima koji su služili Tajnama, nego o služenju za potrebama za trpezom“. Da samo kanonska Pisma imaju nepogrešivost svedoči takođe i blaženi Avgustin u rečima, koje je uputio Jeronimu: „Ovakvu čast i važnost treba pridavati samo knjigama Svetog Pisma koje se nazivaju „kanonske“, jer apsolutno verujem da niko od autora koji su ih napisali nije ni u čemu pogrešio… Što se tiče drugih dela, koliko god da su bili veliki njihovi autori u svetosti i učenosti, čitajući ih, ja ne prihvatam njihovo učenje kao istinito jedino na osnovu toga što su oni tako pisali i mislili“.[36] Zatim, u poslanici Fortunatu, on piše sledeće: „Ljudsko rasuđivanje, makar taj čovek bio pravoslavan i imao veliku reputaciju, ne priliči nam da imamo za isti takav autoritet, kao i kanonsko Sveto Pismo, u tolikoj meri da smatramo da je za nas nedopustivo iz uvažavanja koje priliči ovakvim ljudima da nešto iz spisa ne odobravamo ili da odbacujemo, ako bi se dogodilo da primetimo da su mislili drugačije nego što to izražava Istina koja je, s Božijom pomoću, bila dostignuta od strane drugih ljudi ili, pak, nas samih. Ovako se ja odnosim u vezi sa spisima drugih ljudi, i želim da čitalac ovako postupa i u odnosu na moja dela“.[37]
16. Dakle, kada ovakva vrsta uvažavanja, kao što je bilo rečeno, i vera i poslušnost pripadaju samo kanonskim knjigama Svetog Pisma, šta onda mi činimo neumesno ako kažemo da je Grigorije Niski, kao čovek, u određenoj meri odstupio od ispravnog učenja, i to u vreme kada je ovo učenje bilo predmet rasprave, kao što smo rekli ranije? Ako kažete da on takođe nije odbacivao ni večni oganj (a da ga je odbacivao jasno se vidi iz njegove „Katihetske besede“ i u „Besedi o prevremenom odlasku (iz ovog života) dece“), veoma ćemo vam biti zahvalni ako nas udostojite da nam ukažete da je on nešto ovako zaista govorio i mislio. Jer nigde nismo pronašli da je govorio o večnom ognju i beskrajnim mukama i o tome da se samo mali gresi čiste. Međutim, on je govorio da će onim ognjem svaki greh biti očišćen i da će se svaka kazna završiti i da će nekada imati kraj, s obzirom na to da ovo mučenje ne predstavlja ništa drugo, do samo očišćenje, i to ne samo bezbožnika i loših ljudi, nego i samih demona koji treba da se ponovo vrate (u prvobitno svetlo stanje). Tako, na primer, u „Katihezi“ on o đavolu kaže sledeće: „Kao što je ovaj (đavo) učinio svoju prevaru radi razaranja (naše) prirode, tako je Pravedni, a istovremeno i Dobri i Mudri, iskoristio Svoju zamisao prevare radi spasenja onoga koji je propao, čineći dobro kroz ovo ne samo onome koji je propao, nego i onome koji je stvorio našu propast. Jer zahvaljujući tome što je smrt prišla Životu, mrak Svetlosti, propadljivost Nepropadljivosti, dogodilo se uništenje ono što je lošije i njegov prelazak u nebiće. Istovremeno, ukazana je pomoć onome.koji se pomoću ovoga spasava. Jer kao što, kada se nekakva štetna materija pomeša sa zlatom, i zlatari uništavaju ono što je strano i štetno pomoću ognja koji sagoreva i na taj način vraćaju dragocenu materiju u sjaju koji joj je svojstven (iako razdvajanje ne biva bez teškoća, jer potrebno je vreme da oganj svojom snagom topljenja uništi dodatu materiju, ali ipak, ovo je neka vrsta lečenja zlata koja ima za cilj da očisti iz njega razaranje njegove lepote). Na taj način, kada su se smrt, propadljivost i mrak i svaki drugi izdanak zla ukorenili u prirodu izvršitelja zla, približavanje Božanske sile koja deluje kao oganj i uništava ono što je neprirodno u prirodi, pogoduje prirodi, darujući joj očišćenje, iako je ovo očišćenje mučno. Na taj način, i sam neprijatelj, po svoj prilici, ne bi se protivio zbog toga što je ono što se dogodilo, bilo istovremeno i pravično i spasonosno, ako dođe do osećanja dobročinstva. Kao što se sada oni koji se radi lečenja, izlažući se nožu i paljenju, ljute na lekare, mučeći se bolovima od sečenja, a ako zahvaljujući ovome dođe do ozdravljenja i osećaj bola od paljenja prođe, bivaju zahvalni onima koji su ovih sredstvima izlečili, slično ovome, kada posle dugog vremenskog perioda zlo bude odvojeno od prirode sa kojom je sada pomešano i zajedno uzraslo, i kada dođe do ponovnog vraćanja u staro stanje onih koji su sada ogrezli u zlu, tada će doći do jednoglasne blagodarnosti od čitave tvari, kako od onih koji su stradali u očišćenju, tako i od onih koji nisu ni imali potrebe za njim“.[38] Zatim, u „Besedi za upokojene“, rasuđujući o svakom obliku grešnog stanja, on kaže ovako: „Dakle, da bi prirodi ostala i vlast slobodne volje i da bi se istovremeno odbacilo zlo, Premudrost Božija donela je ovakav plan: dozvoliti čoveku da prebiva u onome što je sam izabrao, kako bi osetio zlo koje je poželeo, i saznavši iz iskustva šta je za šta zamenio, on bi nevoljno pohitao nazad usled želje za ranijim blaženstvom, zbacivši sa sebe svaku stradalnost i nerazumnost kao nekakav teret prirode, i očistivši se ili u sadašnjem životu kroz trezvenost i ljubav prema mudrosti, ili posle upokojenja kroz užarenu peć čistilišnog ognja“. A nešto kasnije i sledeće: „Kretanjem slobodne volje, okrećući se u ovim stvarima u sadašnjem životu, čovek, ako napravi razliku između onoga što je svojstveno njemu, a šta nerazumnosti, i ako bude pažljiv prema sebi, vodeći čestitiji život, onda će se, obuzdavajući nerazumnost razumom, u sadašnjem životu očistiti od zla koje se umešalo. Ako se, pak, prikloni nerazumnom pogružavanju u strasti, koristeći životnu prirodu koja ih podržava, on će se na drugačiji način promeniti na bolje, shvativši posle izlaska iz tela razliku između vrline i poroka u nemogućnosti da postane udeoničar Božanstva, ako prethodno čistilišnim ognjem ne očisti nečistotu koja se nalazi u duši. Upravo ovo i predstavlja onu stvar koja nam je učinila neophodnu potrebu u telu: jer ovim se čuva i sloboda volje i ne stvara se prepreka povratku ka dobru, već pri ovom periodičnom redosledu, kroz ovo u nama se rađa sklonost prema boljem, mada ima i takvih koji već sada u životu u telu vode duhovni život u bestrasnosti. Slušali smo da su ovakvi bili Patrijarsi, Proroci i oni koji su bili sa njima i posle njih, koji su kroz vrlinu i ljubav prema mudrosti dostigli savršenstvo, a imam u vidu Učenike i Apostole i Mučenike i sve one koji su materijalnom životu pretpostavili vrlinski život i koji, mada su brojno bili krajnje beznačajni u poređenju sa mnoštvom onih koji pristaju ka lošem životu, svedoče da ne postoji ništa nemoguće u tome da se, živeći u telu, vodi vrlinski život, dok ostali zbacuju sa sebe pristrasnost prema materiji kroz lečenje u čistilišnom ognju i kroz težnju prema dobru nevoljno se vraćaju ka blagodati koja je od početka darovana kao dodatak prirodi“.[39] A zatim, u „Besedi o prevremenom odlasku (iz ovog života) dece“, on kaže sledeće: „Da je moguće čak i za onog koji je dostigao takav stepen poročnosti, da se, nakon određenih dugih vremenskih perioda, kroz večno očišćenje ponovo vrati punoći onih koji se spasavaju, potpuno je očigledno svakome koji sagledava Božanstvenu silu“.
17. Dakle, da se ovde govori o svakom grehu u podjednakoj meri i o svim grešnicima i nesrećnicima i samim demonima, očigledno je (kako se kaže) čak i slepcu. A to da on kaže da će se ovakva vrsta očišćenja dogoditi posle vaskrsenja i Suda pokazuje se iz onoga što govori u istoj ovoj besedi o deci: „Da li će i ova duša, zajedno sa ostalima, izići na sud pred Sudiju? Da li će dati odgovor za ono što je učinila u životu? Da li će po zaslugama primiti nagradu, ili ognjem očišćena, ili rosom blagoslova rashlađena?“[40] Recite mi, šta ima zajedničko između ovih reči i čistilišta koje ste uveli? Jer on tvrdi da se svi grešnici i svaki greh u podjednakoj meri čiste onim ognjem, a vi kažete da se čiste samo određeni, zapravo lakši gresi, i da čistilišni oganj deluje samo u odnosu na određene (duše) koje nisu u potpunosti bile loše. I on kaže da će se ovo dogoditi posle krajnjeg Suda, a vi kažete da se čišćenje događa odmah nakon odvajanja od tela. I zar ne postupamo ispravno što ne prihvatamo verom ovakve reči (svetog Grigorija Niskog), smatrajući ili da su neautentične ili, ako su i autentične, ne primajući ih kao one koje su u suprotnosti sa Svetim Pismom i opštim dogmatima.
18. Dakle, morali smo doslovno da citiramo ove reči kako ne bi izgledalo da klevetamo svetoga kada kažemo da je bio saglasan sa Origenovim učenjem. Bilo bi pravično kada biste i vi ponudili nekakvu odbranu u vezi sa ovim rečima, ako možete smisliti nešto novije (što bi u stvari i bilo pravično, s obzirom na to da je on zajednički Učitelj) i u vezi sa tim kako je moglo da se dogodi da je upao u ovakvo učenje, a da, ipak, njegovi spisi nisu bili osuđeni i spaljeni? Tvrdnja da su njegovi spisi tek posle onog (Petog Vaseljenskog) Sabora bili iskvareni od strane određenih ličnosti i zbog drugog cilja, predstavlja nevešto, zastarelo i površno objašnjenje. Uostalom, iz razloga što je ovakvo mišljenje u potpunosti pripadalo njemu, nije postojala potreba da se njegovi spisi unište i spale: jer ovo se nije dogodilo ni sa svim Origenovim spisima, što se pokazuje na njegovom delu pod nazivom „Filokalija“, koje je bilo priređeno i sastavljeno od strane Grigorija Bogoslova u saradnji sa Vasilijem Velikim, a koje obiluje ovakvom vrstom izraza i učenja, iz razloga što je ovo mišljenje tada predstavljalo predmet rasprave, o čemu smo ranije govorili. Ali izložićemo u potpunosti kakvu je vrstu pomirenja sa ovakvom vrstom učenja neobičnog Grigorija smislio sveti Maksim (Ispovednik), a vi presudite neće li ono pomoći ozdravljenju (προς θεραπείαν) ovakvih njegovih reči. „Crkva je znala za tri ponovna podizanja“, kaže on, „jedno od strane individualnog čoveka, u skladu sa shvatanjem vrline u koju se on ponovo podiže, ispunivši prema sebi zahteve vrline; drugo je podizanje čitave prirode u nepropadljivost i besmrtnost u vaskrsenju; treće, pak, – koje je veoma zloupotrebio Grigorije Niski u svojim delima – podizanje duševnih sila, koje su potpale pod vlast grešnosti, u ono stanje u kojem su bili stvoreni. Jer kao što u vaskrsenju sva priroda ima potrebu da u ono vreme primi obećanu nepropadljivost tela, tako i unižene duševne sile, koje u nju unose sećanje na porok, treba da se odstrane tokom mnogih vekova, tako da će, prošavši sve vekove i ne našavši mir, ona morati da povrati snagu i da se ponovo uzdigne u staro stanje (bezgrešnosti) i da pokaže da nije bila izvorni tvorac greha“[41]. Dakle, ako ovakvo lečenje smatrate dovoljnim, biće dobro i za vas i za nas, a ako treba tražiti drugo lečenje, savršenije, „biće“, kako kažu, „zajednička Platforma“. Iz samih navedenih reči svima je očigledno da se ovo više slaže sa Origenovim rečima, nego sa onim što vi tvrdite (o čistilištu). Dostojno je, pak, čuđenja što se vi pridržavate nekakvog starog i srednjeg između dva suprotna mišljenja o čistilišnom ognju koja su postojala u Crkvi, dok su mnogi i oni najznačajniji od Učitelja objasnili onaj večni oganj i beskrajne muke više u alegorijskom smislu, govoreći da taj oganj ne treba zamišljati kao materijalan, i tamu najcrnju ne kao nešto drugo, do kao nepoznanje Boga, kao što svetlost pravednika predstavlja Njegovo poznanje. Crva, tj. nekakav oblik gmizavca koji bode i izjeda telo, učili su da se ne shvata drugačije, osim kao griža savesti i ono duboko kajanje kod grešnika, a škrgut zuba nikako drugačije, osim kao gnev očajnog protivljenja (θυμομαχούντων) i stradanje i velika žalost koja iz toga proizilazi. Dakle, ako se ovo odnosi na stanje posle vaskrsenja i Suda (tj. kada duše već ponovo zadobiju svoja tela – A. A.), kako da prihvatimo da se bestelesne duše odmah nakon odvajanja od tela žežu i čiste materijalnim ognjem? Zar će neko od onih koji ovo tvrde reći da ovo treba shvatiti alegorijski i duhovno?
19. Uz to, kada razmatramo svedočanstva koja ste naveli iz knjiga Makavejskih i Jevanđelja, govoreći jednostavno i sa ljubavlju prema istini, vidimo da ona ni u kom slučaju ne sadrže u sebi svedočanstva o nekakvoj kazni ili očišćenju, već govore samo o opraštanju greha. Vi ste načinili nekakvu neobičnu podelu, govoreći da svaki greh treba da se shvati pod dva aspekta: 1) kao samo rastuživanje Boga, i 2) kao kazna koja za ovim sledi. Od ova dva aspekta rastuživanje Boga zaista može biti oprošteno posle kajanja i odricanja od zla, ali podleganje kazni u svakom slučaju mora da postoji. Na osnovu ovakvog shvatanja neophodno je da oni kojima su oprošteni gresi ipak podležu kazni za njih. Međutim, mi sebi dozvoljavamo da kažemo da je ovakva postavka problema u suprotnosti sa javnim i opštepoznatim istinama: ako ne vidimo da car, nakon što je dao amnestiju i oproštaj, kažnjava krivce, to mnogo pre Bog, kod Kojeg, uz mnoge druge, čovekoljublje predstavlja osobito istaknutu osobinu, iako kažnjava čoveka posle greha koji je učinio, ali nakon što mu je oprostio, odmah ga oslobađa i od kazne. I ovo je prirodno. Jer ako rastuživanje Boga vodi kažnjavanju, onda, kada je krivica oproštena i kada je došlo do pomirenja, i sama posledica krivice, tj. Kazna, po neophodnosti se završava. Tako, carinik, koji se sa skrušenošću molio, ne samo da je zadobio oproštaj greha, nego i „ode opravdan“[42]. A ovo je isto kao kada se kaže da „ne podleže nikakvoj kazni“. I Manasija se u Starom Zavetu pomolio sa smirenjem i odmah je zadobio oproštaj i, oslobodivši se iz ropstva u kojem se nalazio, u tren oka bio je prenet Božanskom silom u Judeju i odmah je primio svoje carstvo[43]. I Ninevljani, koji su prineli isto ovakvo pokajanje, istovremeno su i iskupili greh, i izbegli kaznu koja im je pretila[44]. I raslabljeni u Jevanđelju najpre je dobio oproštaj grehova, da bi odmah nakon ovoga dobio i ozdravljenje tela[45]. I kakva je potreba za nabrajanjem svih primera kod tako jasne i opštepoznate stvari! Međutim, bez obzira na ovo, kako je moguće da, prihvatajući ovakvu podelu (u shvatanju greha), vi nam je prikazujete kao bezuslovnu i univerzalnu! Ko je od Jevanđelista ili apostola ili Učitelja Crkve nekad pisao bilo šta slično ovome? Kojim činjenicama se ovo potkrepljuje? Primer Davida, koji je, zadobivši oproštaj grehova, kao što su preljuba i ubistva, ipak ostao bez sina, nije zadovoljavajući. On je u potpunosti dobio oproštaj greha, a ovo se vidi iz toga što nije izgubio dar proroštva. Međutim, on je podneo određenu malu kaznu, prema Božijem sudu. Možda je bolje reći da nije podneo kaznu, već žalost. Možda je ovo bilo dozvoljeno i zbog drugih razloga koje navode Učitelji u odnosu na mnoštvo dece koju je smrt odnela pre vremena. Jer, posle ovoga sin koji je rođen od iste žene ne samo da je živeo, nego je i očevo carstvo nasledio, a ovo je bio premudri Solomon. U svakom slučaju, prihvatati ono što se sa njim dogodilo u univerzalnom smislu i na osnovu ovoga smatrati da je oproštaj uvrede jedna stvar, a kaznu, u svakom slučaju, treba primiti, ni u kom slučaju ne odgovara opštem shvatanju i prirodi stvari i čak se ne slaže sa onim što vi tvrdite. Jer ako postoji oproštaj krivice koja predstavlja prljavštinu i koja, saglasno vašim rečima, nastaje u duši posle rastuživanja Tvorca, šta onda treba još kazna da čisti, kada je ova prljavština bila očišćena oproštajem? Ako bez prisustva kazne oproštaj ne bi mogao da dovede do očišćenja, tada bi vaše mišljenje bilo ispravno. Međutim, ako se prvo i najveće i najsavršenije oproštenje greha vrši kroz Krštenje i ako ono predstavlja očišćenje svake prljavštine i oslobađanje od svake kazne, zbog čega i ovo očišćenje ne može imati čistilišnu snagu, nego je treba pripisivati samo kazni? Uz ono što smo već rekli, tvrdimo da navedene reči ni u kom slučaju ne idu u korist vašeg učenja. Jer ono što je navedeno iz knjiga Makavejskih kaže da umilostivljenje i žrtva nisu bili prineti za neki mali greh, nego za nekakav težak i smrtni greh. A ono što kaže Jevanđelje, da „se hula na Duha Svetoga neće oprostiti ni u ovom ni u budućem veku“, nema nikakvog odnosa prema našem tumačenju da se tada (u budućem veku), tobože, daje oproštaj. Ove reči pak znače da, dok se za određene grehe kažnjava ovde, za druge u budućem životu, a za neke i tamo i ovde, ovaj greh je u potpunosti neoprostiv i neotpustiv, i vodi najtežoj kazni i u sadašnjem i u budućem životu.
20. Ali već je vreme da pređemo na najvažniji i izuzetno snažan argument, zapravo, kakav je smisao sadržan u onim apostolskim rečima, jer latinski Učitelji samo su njime potkrepljivali učenje o čistilišnom ognju? To, da kod nas, Grka, i kod naših svetih Otaca koji su tumačili Sveto Pismo, od kojih je najvažniji Jovan Zlatousti, ni jedan od njih nije došao do ovakvog zaključka i ni Jedan iz ovih apostolskih reči[46] nije doneo sud o čistilišnom ognju kojeg se vi pridržavate, predstavlja opštepriznatu i svima poznatu činjenicu, i vi niste ponudili ovakvu vrstu tumačenja nekog od naših Otaca. I to da sveti na različite načine tumače reči Svetog Pisma predstavlja opštepoznatu činjenicu. Oni ne samo da tumače pojedinačne reči u različitim shvatanjima, kao što se vaša mudrost pozvala na reči „lav“ i „kamen“ (jer ovo je karakteristika Svetog Pisma da određeni pojmovi u njemu obuhvataju nekoliko značenja), neko i komplekse čitavih zasebnih pojmova oni prikazuju u različitom i često suprotnom smislu. Tako je, na primer, blaženi Jovan Zlatousti „sedenje apostola sa Hristom“ shvatao samo kao označavanje određene časti, a „sud nad kolenima Izrailjskim“ u značenju osude, „jer neće ljudi sedeti“, kaže on, „sa Sudijom svega i Bogom, niti suditi, nego će prosto osuditi, kao carica Savojska i Ninevljani, zli rod Judeja“[47], dok ostali Učitelji i shvataju i nazivaju apostole „onima koji sede kraj Gospoda Hrista i sude zajedno sa Njim“. Zar se ovo ne čini kao suprotno mišljenje? Međutim, nema ničeg začuđujućeg ako su u određenim pretpostavkama i učenjima, koji nemaju važan značaj, pojedini Oci imali različita shvatanja, pretpostavljajući jedan ili drugi sud ili predlažući svoje mišljenje, ili su, pak, nudili takvo tumačenje, kakvo su zahtevali vreme i okolnosti ili mogućnost shvatanja i volja slušalaca. Na taj način, i ove reči dobile su različita tumačenja kod vaših i naših Učitelja. Ali naše mišljenje da je tumačenje blaženog Oca Jovana Zlatoustog tačnije od ostalih i da više odgovara istini, ne samo na osnovu njegovog dostojanstva i savršenstva, zbog čega je i veliki apostol Pavle bio ugledan kako mu govori, ne zasniva se samo na osnovu toga što su ostali naši Učitelji saglasni sa njim, nego i na tome što on jasnije od ostalih sledi redosled i poredak apostolovih misli i ne izdvaja iz teksta pojedine reči, tumačeći ih zasebno same za sebe, nego iz samih osnova i principa, u skladu sa apostolovom mišlju, pruža potpuno tumačenje koje predstavlja celinu, poput jednog tela. Dakle, svako ko želi jasno može da vidi da se naročito ovde, u odnosu na ovu apostolovu misao i cilj, ovo Zlatoustovo tumačenje, koje smo naveli, pokazuje kao savršenije od onog koje vi navodite i kojeg se pridržavate.
21. S obzirom na to da su i Korinćani, kojima je upućena ova poslanica, za vreme apostolovog odsustva bili u međusobnoj podeli, i jedni su davali prednost jednom, a drugi drugom učitelju, koji su bili bogati i blistali formalnom mudrošću, jer ovo je kod njih imalo veliku slavu, onim su se ovim veoma razmetali i zbog toga postepeno dolazili do većih podela i suparništava, zbog čega su bez prekora ostavili čak i onog čoveka koji je svoju maćehu uzeo za ženu. I ovaj čovek je bio jedan od učitelja kojim su se oni razmetali, i bez obzira na to što je pao u ovakav greh, ipak je zadržao dostojanstvo učitelja, imajući pod sobom sabranje koje nipošto nije bilo prezreno i koje se nije oslanjalo na formalnu mudrost i bogatstvo. Dakle, želeći da ovo ispravi, Božanski apostol najpre daje za sve zajednički savet i prekor, i moli sledeće: „Svi isto govorite i da ne budu među vama razdori“[48] i da se za sebe ne uzimaju pojedini od učitelja, za koje, želeći da ih prikaže bez navođenja imena, kaže ovako: „Svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov“[49]. On, pak, dodaje Hrista da bi ih urazumio: jer svi treba da budu Hristovi i da se ne nazivaju ni po kome drugom, pa čak ni po samim korifejima među apostolima. „A ovo“, kaže on, „primenih na sebe i Apola radi vas, da se od nas naučite ne mudrovati više od ovoga što je napisano“[50]. Zatim, on umiruje drskost formalne mudrosti i izbacuje je iz Crkve kao sam uzrok razdora, nazivajući je „porugom krsta Hristovog i bezumljem pred Bogom“, itd[51]. Zatim, podvigu učitelja, kao onom koji nema veliki značaj, on daje nisku ocenu: „Ko je, dakle, Pavle, a ko Apolos, do služitelji kroz koje poverovaste, i to kako Gospod svakome dade. Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste. Tako niti je što onaj koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog Koji čini da raste“[52]. Sve ovo, kako on kaže, delo je Božanske sile, a svi mi, kao ljudi, doprinosimo ponešto malo i beznačajno i u tome ni u kom slučaju nismo značajniji jedan od drugog, a uz to za ovo očekujemo nagradu: „Svaki će primiti svoju platu prema svome trudu“[53]. On ovde učitelje naziva „saradnicima“ kako ne bi imali visoko mišljenje o sebi, jer Neko drugi je Gospodar i Davalac nagrada. Potom, zbog toga što je želeo da pristupi problemu onog učitelja koji je pao u blud, kojeg je posle ovoga izopštio i predao satani[54], on kaže ovako: „Jer smo Božiji saradnici“[55]. Jer mi ne radimo naš lični posao, nego pomažemo onom cilju koje je odredio Gospodar. „Vi, ste Božija njiva“ – vi koji se poučavate, „vi ste Božija gradina“, kaže on, prenoseći besedu sa obrađivanja zemlje na drugu metaforu, zbog čega i sebe samoga naziva neimarom po Božijoj blagodati,uzdižući sebe i pokazujući svoju veličinu, želeći da upečatljivije izrazi prekor i pretnju. „Ja sam postavio temelj“, kaže on, i veru u Hrista koja je postavljena u temelj: jer upravo ona i predstavlja taj temelj, „a drugi zida na njemu“[56], tj. svaki od vaših učitelja. Ali, „neka svaki gleda kako zida“! On već izrazitije usmerava besedu na čoveka koji je pao u blud. Neka svako pazi, kaže on, da li njegova dela odgovaraju rečima učenja i postavljenom temelju, jer se zidanje naročito sastoji u Učiteljevim delima i upravo oni zidaju. Dakle, neka ne smatra da jednostavno zida i neka ne misli da će iz ovoga izvući korist, nego neka rasuđuje kakav je materijal za zidanje, jer će se ovo ispitati ognjem u onaj dan. Kojom vrstom ognja? Onim koji će pred Bogom, kako kaže David[57], i koji će, obuhvativši svete i dobre Učitelje čija se sveta dela zidaju na temelju koji je Hristos, prosvetiti i učiniti još svetlijim njihova dela, čuvajući i obasjavajući ih, i koji će se pokazati kao posrednik za nagrade onih koji su se potrudili. A onima koji su (na ovom temelju) zidali drvo, seno, slamu – materijal koji nije vredan i koji lako sagoreva i koji ne odgovara onom dobrom Temelju – kakav je bio ovaj čovek koji je pao u blud i koji je ipak želeo da ostane učitelj, ne samo da neće biti data nagrada, nego i sam njihov podvig učiteljstva izgoreti kao ono koje je načinjeno od ovakve vrste materijala, ne pokazujući se kao uzrok nagrade, već kao uzrok kazne. Jer nijedno delo ovakve vrste, niti učenje ovakve vrste, neće izdržati oganj. Sam, pak, ovaj učitelj neće biti uništen zajedno sa svojim delom, neće se biti sačuvan i izići će pred Sudiju i daće odgovor za ono što je učinio i pašće u večnu muku, jer neće zadobiti nikakvu korist od svog učiteljstva, s obzirom na to da je ono uništeno. „Sam će se spasti“, kaže apostol, „no tako kao kroz oganj“[58], koji guta i spaljuje ovakvu vrstu materije, a sam će on zadobiti spasenje koje je gore od same propasti. Jer, prinoseći ovakvu vrstu materije, za njega bi bilo bolje da se nije ni rodio i da se tada nije spasao. A zatim, apostol dodaje sledeće, sada već javno govoreći besedu o čoveku koji je pao u blud: „Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji svet, a to ste vi“[59]. Dakle, s obzirom na to da je ovaj čovek bio obrazovan i da se ponosio zvanjem učitelja, smatrajući da će izbeći tamošnju kaznu, on u nastavku besede dodaje ovako: „Niko neka se ne vara: ako neko među vama misli da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar. Jer je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom“[60]. Međutim, nakon što je malo odstupio, ponovo koristeći vatrene reči, on jasno ukazuje na onoga koji je učinio ovako veliki greh i strašno osuđuje one koji su se njime ponosili i koji su gledali samo na reči, a ne njegovu silu i duh. On kaže sledeće: „Neki se naduše kao da ja neću doći k vama. Ali ću vam doći uskoro, ako Gospod hoće, i neću gledati na reč onih nadmenih, nego na silu. Jer Carstvo Božije nije u reči nego u sili. Šta hoćete? Da dođem o vama s prutom ili sa ljubavlju i duhom krotosti? Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne pominje: da neko ima ženu oca svoga. I vi ste naduveni, umesto da plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo“[61]. Vidiš li kako na ovom mestu on objavljuje kakva će vrsta dela tada izgoreti i kakav će se neimar kada spasiti, ali kao kroz oganj? Dakle, ako bi blud, i to ovakav blud, predstavljao nekakav mali i srednji greh, onda bi tumačenje vaših Učitelja prevagnulo. Ali, ako se, zaista, beseda odnosi direktno na njega, a njegov greh je među smrtnim i najgorim zločinima i ne dešava se često ni među neznabošcima, koji drugi povod ostaje na osnovu kojeg se Zlatoustovo tumačenje ne bi prihvatilo kao autoritetno i reč „spasenje“ se ne bi shvatilo jednostavno kao da on neće biti uništen zajedno sa svojim delom, nego će nastaviti da postoji i nekada će biti uništen, poput nekakvog suvog i zapaljivog drveta koje treba da iziđe pred Sudiju svega. Jer ovaj oganj je samo ispitivački, a ne onaj koji će obuzeti grešnike u vekove. Možda zbog toga i David kaže sledeće: „Oganj će pred Njim prethoditi i plamteti oko neprijatelja Njegovih“[62], tj. spaliće ih i obgoreti i načiniti nekako deformisanim, kakvi su oni koji su bili u ognju, ali ih neće potpuno progutati. I Grigorije Bogoslov, u skladu sa ovim, praveći razliku između ova dva ognja, u besedi „O Krštenju“ kaže sledeće, objašnjavajući razliku između ognjeva: „Da li će to biti ovaj (oganj), koji će ići pred licem Gospodnjim i plamteti oko Njega, ili, pak, onaj, još strašniji, koji je povezan sa onim neumornim crvom koji se ne gasi, već koji je za grešnike večan“[63].
22. Pošto je ovakvo tumačenje autoritetnije i odgovara samom cilju apostolskih reči, kao što je bilo pokazano na najočigledniji način, na osnovu ovoga tvrdimo da se dobrim i divnim delima, koja su označena zlatom, srebrom i dragim kamenjem, suprotstavljaju loša i najporočnija dela, koja su označena drvetom, senom i slamom – materijalom koji, mada je pogodan za zidanje, ipak čini lako zapaljivim za oganj ono što je od njega načinjeno. Cilj apostola bio je da pokaže da nema nikakve koristi i nagrade za onoga ko na temelju Hrista zida učenje koje je povezano sa lošim delima. Zbog toga, on je nagradi suprotstavio kaznu, jer iako njegovo delo neće biti sačuvano i neće izaći pred Sudiju i Davaoca nagrade, ipak će se on sam, koji je učinio to delo, spasti, kako kaže apostol, „kao kroz oganj“, kao poluizgoreo i nesrećan, i izići će pred Sudiju i daće odgovor za ono što je zidao i možda zbog ovoga proročka reč o onom danu kaže ovako: „Evo čoveka i njegovog dela“, s obzirom na to da delo mora da bude zajedno sa onim koji ga je učinio, ako je suđeno da ono bude razlog nagrade. Mi kažemo da ona veoma loša dela ne zidaju nesrećnici ili prosto svi grešnici, kao što vi tvrdite, s obzirom na to da se predmet apostolske besede nije odnosio uopšte na sve, niti je on želeo da prenese nekakvu opštu podelu, nego se ovde govori o Božijim saradnicima koji predstavljaju Učitelje kada oni zidaju na temelju Hristovom, jer drugačiji ne bi mogli ni da budu hrišćanski Učitelji. Može se dogoditi, kaže on, da oni počnu da zidaju i loša dela i bezbožna i ona koja će u potpunosti biti uništena, kao što se dogodilo sa onim čovekom koji je pao u blud. Ako kažete da je sa temeljom Hrista nemoguće usaglasiti zla i smrtna dela, mi ćemo reći da u ovom slučaju nije moguće usaglasiti ni dela koja su srednja po zlu. Međutim, mnogi na temelj vere zidaju i jedna i druga (dela), i to ne samo slučajni ljudi, nego i učitelji i u ono vreme i danas, kao što se dogodilo i sa onim (Učiteljem koji je pao u blud). A da reči „spašće se“ imaju samo značenje „preživeće“, kao što to tumači Zlatousti, očigledno je i iz onoga što glasnik govori Jovu: „Samo se ja jedan spasoh da ti javim“[64]. A da ove reči „spašće se“ ni u kom slučaju nisu rečene u pozitivnom smislu, kao što vi tvrdite, pokazuje se iz toga što je apostol, uplašivši se da neko ne pomisli ovako, dodao sledeće: „Kao kroz oganj“ tj kao poluizgoreo i pocrneo i potpuni nesrećnik, a zatim sa silom zaključuje ovako: „Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog“.[65] Na ovom mestu on je shvatanje preneo na suprotan poJam, pokazujući da je ono spasenje iz ognja neposredno povezano sa propašću. Dakle, ne govori se o malim gresima niti je predmet besede očišćenje, jer on nije ništa slično rekao nego o najtežim i smrtnim gresima kao što je blud. Jer on ovo naziva razaranjem hrama Božijeg, tj. tela. Na taj način, mi ne činimo ništa neumesno kada u svemu sledimo samo Zlatoustovo tumačenje. Zatim, nema ničeg začuđujućeg u tome što su neki drugi na različite načine shvatili ono što je apostol rekao jep ovaj običaj se od davnih vremena primećuje kod Učitelja u odnosu na skoro čitav tekst Svetog Pisma. Ako se iste ove reči razjašnjavaju prema različitim shvatanjima, nije moguće kao što smo ranije rekli, sledovati svima u podjednakoj meri, već su neki od njih autoritetniji od ostalih i više odgovaraju onome što je napisano. A kakvo je ovo tumačenje (u našem slučaju) i šta ono kaže, unapred nam je bilo javljeno, kako je prosudila sama Istina.
I. Nakon ovoga, želeći da odgovorite na naše argumente koje smo, od mnogobrojnih koje smo mogli da ponudimo, priložili u malom broju, na prvi naš argument u kojem kažemo da Božijoj dobroti više priliči da malo dobro ne ostavi bez pažnje, nego da mali greh udostoji kazne, vi ste suprotstavili mišljenje da malo dobro ne može zadobiti nagradu ako je umrtvljeno bilo kakvim smrtnim grehom, jer smrtni greh umrtvljuje ranije učinjena dobra dela. Ali stvari ne stoje ovako u vezi sa suprotnim shvatanjem: jer u onima koji su umrli sa ljubavlju ljubav sama po sebi ne može da odbaci male grehe, već samo njoj suprotan, smrtni greh koji lišava života, dok ga ljubav daruje.
Ali upravo je ovo neobično – da ljubav, koja spira smrtne grehe, ne može isto ovo da učini sa malim gresima. To je isto kao kada bi neki čistač odeće rekao da može očistiti mrlje od boje i prljavštinu koja se ne skida, a male fleke i one koje su se manje uvukle u odeću nikako ne može. Ali, ako čujemo ono što prorok kaže sledećim rečima: „Ako se pouzda pravednik u pravdu svoju pa učini nepravdu, od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti“, čujemo takođe i ono suprotno što govori ovim rečima: „I vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnim ne čineći bezakonje, doista će živ biti, neće umreti“[66]. A u pomenutim (na početku ovog traktata) odgovorima Atanasija Velikog nalazi se sledeće ovakvo pitanje: „Ako neko učini veliki greh, a zatim osudi sebe i počne da se kaje i nakon tri dana umre, šta treba misliti o sudbini koja ga je zadesila?“ Odgovor na ovo pitanje bio je sledeći: „Ako je, počevši da uznosi pokajanje, svoju dušu uzdržavao od poročnih želja i sa Bogom sklopio zavet da više neće grešiti onim gresima koje je ranije činio, i ako je sutradan umro, treba smatrati da je Bog primio njegovo pokajanje, kao što je nekada primio razbojnikovo pokajanje. Jer postaviti početak pokajanju u čovekovoj je vlasti, a živeti ili umreti u vlasti je Boga. Mnoge, koji su počeli da prinose pokajanje, Bog kao dobar odmah uzima iz ovog života radi njihove koristi, unapred znajući da ako budu dugo živeli, ponovo će pasti i propasti“[67]. I blaženi Jovan Zlatoust u besedi o Filogonu govori u skladu sa onim što je ranije rečeno: „Svedočim i jemčim da ako svako od vas koji ste zgrešili, odustavši od ranijih dela, istinski da zavet Bogu da ih ni na koji način više neće činiti, Bog ništa više neće tražiti za davanje oproštaja“[68]. Gde se ovde govori o kažnjavanju i očišćenju? Kakve primere koji potkrepljuju naše reči možemo ponuditi? Blagorazumnog razbojnika, carinika, koji su izašli opravdani, Davida koji je zgrešio, pokajao se i ostao Prorok, Manasiju koji se oslobodio okova. Dakle, ljubav i pokajanje imaju mnogo više snage da otpuste kako velike, tako i male grehe, nego što smrtni greh ima snage da umrtvi ranije učinjena dobra dela.
II. Zatim, na naš drugi argument u kojem kažemo da, ako malo dobro u onima koji su u ostalom loši ne može dovesti do nagrade, nego samo može napraviti razliku u kazni, onda i malo zlo (u onima koji su pravedni u velikim delima) ne vodi kazni, nego će samo dovesti do određene razlike u naslađivanju, vi ste ponovo suprotstavili skoro iste argumente kao i u prvom slučaju, govoreći da se malo dobro, usled toga što je bilo umrtvljeno smrtnim grehom, neće udostojiti da zadobije nikakvu nagradu za sticanje večnog života i oslobađanja od večnih muka. Malo zlo u pravednicima, pak, treba da bude očišćeno, po Božijem sudu, zbog potpunog savršenstva i čistote višnjeg blaženstva.
Na ovo odgovaramo da mi ne tvrdimo da nekakvo malo zlo delo mora da se vuče za onima koji su prizvani u višnje blaženstvo, već tvrdimo, saglasno rečima među svetima velikog Dionisija, da su ga Božija dobrota i čovekoljublje oprostili i da ga nisu uzeli u obzir[69]. Međutim, mi kažemo da će se oni koji su učinili ovo malo zlo udostojiti manje slave od onih koji nisu pali u nešto ovako, ako uopšte i postoje ovakvi ljudi. Možda se dobri i loši postupci mere (jer Učitelji govore i o ovome) i onom delu koji je pretegao daje se pobeda, kako kaže Grigorije Bogoslov u pohvalnoj besedi Atanasiju Velikom: „Kada i reč i delo i pomisao budu izmereni na pravednim Božijim terazijama, kada Bog ustane da sudi zemlji, kada sakupi namere i dela i pokaže sve što je kod Njega zapečaćeno i primećeno“[70]. Dakle, ako će tada loši postupci biti izmereni radi upoređivanja sa dobrim (jer ovo je svrha terazija) i, naravno, treba da pretegne veći deo, pokazuje se da se loši postupci ne čiste ognjem, kao što vi govorite, pre onog dana i pre vremena Suda, nego prebivaju nepromenljivi da bi se pokazali i obnaženi i stavljeni na tas terazija, kako bi teža strana prevagla i kako bi, u skladu sa ovim većim delom, bila doneta presuda. Tada će, naravno, doći do razlike za upokojene zajedno sa onim (malim lošim delima), ali se neće dodavati nikakva kazna.
III. Na treći argument koji smo naveli, da se pravičnost večne kazne zasniva na nepromenljivosti loše volje onih koji su zgrešili, tako da za srednje (tj. za one koji nisu ni pravedni, niti veoma loši), čija je volja nepromenljiva u odnosu na zlo, nema nikakve potrebe da se čiste ovakvim (čistilišnim) ognjem (s obzirom na to da je kod onih koji se čiste u čistilištu, kako vi tvrdite, volja nepromenljivo utvrđena u dobru), vi odgovarate da za sticanje blaženstva nije potrebna samo nepromenljivost ispravne volje, jer ona sama nije dovoljna, nego treba da postoji Još mnogo toga drugog kako za ustrojstvo dobrog dela, tako i za sticanje krajnjeg udela, što nema potrebe da se primećuje u odnosu na zlo, jer se zlo u podjednakoj meri rađa i iz svakog najsitnijeg greha.
Govoreći da nepromenljivost loše volje predstavlja uzrok večnih muka, mi nismo izneli naše lično mišljenje, niti je bilo ko od naših Učitelja ovo rekao, nego vaš Učitelj Toma (Akvinat), odbacujući Origenove stavove, navodi nepromenljivost volje kod grešnika kao jedan od razloga zbog kojih će njihova kazna biti nepromenljiva[71]. Dakle, odbacivši vaš argument uz pomoć vaših Učitelja, koji su kazali da nepromenljiva volja (kako vi tvrdite) u odnosu na „srednje“ predstavlja činjenicu koja nije moguća: jer ako su oni u istom ovakvom raspoloženju volje otišli iz ovog života i ako se ista ova nepromenljivost volje zatim čuva, ona treba da bude izložena nagradi iste ovaKve vrste. A na vašu primedbu da za ustrojenje dobrog dela i za dostizanje krajnjeg blaženstva nije dovoljna samo dobra volja, isto ovo bismo mi mogli da kažemo i za suprotnu stvar, tj. da loša volja sama po sebi nije dovoljna za činjenje zla i za kaznu koja iz njega proističe. Jer čovek koji poželi da bude loš još nije loš i ne treba zbog ovoga da bude kažnjen. Ovo potvrđuje Grigorije Bogoslov u besedi „O Krštenju: „Ako onoga koji je samo poželeo da ubije osuđuješ za ubistvo, onda treba da smatraš krštenim i onoga koji je samo poželeo da se krsti“[72]. Dakle, ako volja koja je raspoložena za dobro nije dovoljna za zadobijanje dobara, onda nije dovoljna za predavanje večnim mukama ni samo stalno raspoloženje volje za zlo: a ako ovakvo nepromenljivo raspoloženje volje u zlu predstavlja uzrok večne kazne, saglasno Tominom rasuđivanju, tada će i nepromenljivo raspoloženje volje u dobru, naravno, biti uzrok slave za one koji je poseduju ili, u krajnjoj meri, neće dozvoliti kaznu. Ako u odnosu dve stvari koje su međusobno suprotne jedna predstavlja uzrok druge, onda i ona druga suprotna stvar predstavlja uzrok crve stvari (tj. kao što je o uzrok B, tako je i B uzrok A), saglasno Aristotelovom rasuđivanju, a osim toga, ovo je i prirodna pojava[73].
IV. Zatim ste, kao četvrti argument, pozvavši se na Jevanđelje, izneli da savršena nagrada za one koji su čisti srcem i dušom predstavlja sozercavanje Boga, a ovo neće svi zadobiti u podjednakoj meri. Zbog ovoga neće biti onog (opšteg) očišćenja svih i nema potrebe za čistilišnim ognjem ako čistota kod pojedinih neće biti savršena.
Međutim, vi niste ovaj argument u potpunosti razmotrili, govoreći da postoje dve vrste čistote i očišćenja: jedno u sadašnjem životu, koje se vrši kroz vrlinu i svetost, a drugo koje se vrši u budućem životu pomoću ognja i koje oslobađa duše od onih grehova koji se mogu oprostiti. Prvu tačku pitanja ste, kao opštepriznatu, prihvatili, a zatim i to da svaka čistota ili očišćenje, iako se vrši u sadašnjem životu kroz vrlinu i dobar način života, ipak, naravno, očišćuje kao od nekakve prljavštine, tj. od grehova, one koji su se dotakli ovoga. Ako je ovakvo očišćenje dovoljno za oproštaj i očišćenje grehova, ono je i oslobodilo od nečistote one koji su se očistili i za njih više nema nikakve potrebe za kaznom i, prema tome, oni mogu da vide Boga, što i predstavlja nagradu, po analogiji sa nagradom za činjenje dobra. Ako, pak, ovo očišćenje ne bude dovoljno, po meri onog nedostatka manje očišćeni će manje videti Boga, što se i dogodilo na gori gde je bio dat Zakon. Znači, ponovo je neophodno priznati da nema nikakvog drugog očišćenja posle ovog života za one koji nisu bili savršeno očišćeni u ovom životu. Ako ovo ne bi bilo ovako, bilo bi neophodno priznati da će svi u podjednakoj meri biti očišćeni. Ovo je, pak, za nas neprihvatljivo.
V. Zatim, kada smo uzeli reči iz citata Grigorija Bogoslova koji se nalazi u njegovoj besedi „O Pashi“, u kojoj on kaže da nakon ovog života ne postoji nikakvo očišćenje, vi ste se, odbacujući ovaj argument, pozvali na to da, s obzirom na to da postoje dve vrste očišćenja grehova: jedno koje se vrši u sadašnjem životu kroz pokajničke muke, a drugo posle ovog života, sveti (u svojoj besedi) negira da je posle ovog života moguća ona prva vrsta očišćenja (kroz pokajanje), ali se druga vrsta, zapravo ona ?kojoj vi govorite (tj. koja se vrši kroz čistilište), dozvoljava.
Međutim, ovo bi bilo isto što i pretpostavljati da je onaj koji je rekao da nema nikakvog očišćenja, ustvari rekao da postoji nekakvo očišćenje, i na taj način sam sebe opovrgao. Ali na ovakav način sve je lako „razmotriti“. Tako, ako bi neko rekao da životinja nije kamen, mi ćemo zatim govoriti i pretpostavljati da je on, ustvari rekao da životinja jeste kamen. Međutim, sveti nije ovako pretpostavljao (kako vi tvrdite) i njegovo mišljenje bilo je daleko od ovoga. Izloživši dva dela[74] koja su povezana sa praznovanjem Pashe: prvo, da ništa ne treba da iznosimo u javnost, drugo, da ništa ne treba da ostavljamo za jutro, on je dodao dva razmišljanja. U odnosu na reči da „ništa ne iznesemo“, on kaže da mnogo toga od naših Tajni ne treba iznositi onima koji su van Crkve, a u odnosu na reči da „ostavimo za jutro“, kaže da svako očišćenje, bilo da se ono vrši kroz vrlinu i činjenje dobrih dela, ili preko pokajanja i epitimije koja je sa njim povezana, ili pak kroz učestvovanje u crkvenim službama i Tajnama, mora da se učini ovde (u ovom životu), da zahteva brižljivost i da posle ovog života ne treba očekivati nikakvo očišćenje ako ne pokažemo brigu kroz gore navedena sredstva da se očistimo u sadašnjosti. Dakle, vi kažete da reči: „Nema nikakvog očišćenja“ (jer ovo je značenje njegovih reči „ne postoji nikakvo očišćenje), imaju sledeće značenje: „Postoji nekakvo očišćenje“, zapravo očišćenje ognjem, što je, nesumnjivo, kontradiktorno u odnosu na samo sebe i ne može se uzajamno uskladiti da i jedno i drugo bude istina, ako ova protivrečnost ne sklopi mir sama sa sobom. Međutim, ovo je potpuno nemoguće.
VI. Iste ove argumente navodite i na reči koje smo naveli iz besede „Na uništenje grada“ istog ovog Grigorija Bogoslova, jer ona je bila slična prethodnim rečima u kojima on jasno iznosi da oni koji ovde ne bi bili očišćeni neće biti poslati na muke kada ne bude vreme očišćenju, nego kažnjavanju. Ograničavajući njihov smisao, vi kažete da on tvrdi da tada neće biti vremena za ovakvu vrstu očišćenja, zapravo očišćenja koje se vrši kroz pokajanje, a ne prosto za očišćenje (u opštem smislu ove reči). Na ovaj način sve je lako da se „razmotri“ ako ono što je bilo rečeno budemo prihvatali u relativnom smislu. Tada bismo mogli da kažemo da čovek nije živo biće jer reč „čovek“, koja je napisana slovima, nije živo biće. Međutim, da je svet pre ovoga govorio o očišćenju koje se vrši kroz pokajanje i dobra dela u sadašnjem životu, vaš argument mogao bi imati određenu zasnovanost za pretpostavku da na navedenom mestu on govori o ovakvoj vrsti očišćenja. Ali, ako on jasno govori o ispravljenju i kažnjavanju u ovom životu pomoću kojih se čiste grešnici (jer on kaže ovako: „Onome koji se kažnjava i očišćuje bolje je da ovde bude poslat na mučenje, nego tamo kada nije vreme očišćenju, nego kažnjavanju)[75], kako je moguće ne razumeti da, govoreći o budućem životu, on ima u vidu očišćenje, zapravo, takvu vrstu očišćenja koja se vrši kroz kaznu i mučenje i čije postojanje on negira posle smrti.
VII. Pod sedam, kada smo rekli da se, na osnovu one jevanđeljske priče da, dok je Lazar bio odnet u nedra Avraamova, a bogataš bio u paklu u mukama, ne vidi postojanje nekakvog trećeg mesta u kojem bi se nalazile duše onih koji treba da se očiste, a koji su živeli srednjim moralnim životom, a iz priče vidimo da postoji velika i nepremostiva provalija koja ih međusobno razdvaja i koja predstavlja suprotnost koja nema nikakav prelazni karakter, vi ste reagovali da se u navedenoj priči ne govori o onim dušama koje se sada razdvajaju od tela, nego o krajnjoj sudbini ljudi gde nema mesta očišćenju, zbog čega se ovde ne govori o trećem mestu – mestu očišćenja.
Dakle, ovo se ne slaže u potpunosti sa vašim argumentima: ako ova priča uči o krajnjoj sudbini kada nema mesta očišćenju, sledi da u sadašnje vreme ni pravednici ni grešnici još nisu primili krajnji udeo, i kako je tada moguće da se „srednjima“, odmah nakon odlaska odavde, i sudi i da budu kažnjeni i očišćeni, kako bi zadobili dobar udeo pri krajnjem rešenju sudbine? Kako može da postoji ono očišćenje kada još ne postoje one zajedničke muke i kada loši ljudi još nisu izloženi kazni? Međutim, iako ova priča uči o krajnjoj sudbini svakog čoveka koji je otišao u onaj život, kao što je to opšteprihvaćena stvar, ona ipak objavljuje da odmah posle odlaska iz sadašnjeg života oni moraju da prime nešto poput početka ili obeležja mesta koja ih očekuju. Ovaj smisao sadržan je u rečima: „Jednog odnesoše Anđeli, a drugi se nađe u paklu“. Dakle, ako bi postojalo i nekakvo treće mesto, o njemu se ne bi prećutalo, a da ovakvog mesta nema dovoljno je pokazano ukazivanjem na provaliju, i to na provaliju koja ne dozvoljava sužavanje i sredinu.
VIII. Pod osam, kada kažemo da izgleda neverovatno da bi duša, koja se razdvojila od tela i koja je potpuno bestelesna i nematerijalna, mogla da se muči od materijalnog ognja, vi priznajete da je istina da oganj svojom snagom nipošto ne može da utiče na bestelesno biće, ali tvrdite da po Božanskoj moći on zadobija takvo svojstvo i u ovome nema ničega začuđujućeg. Radi potvrđivanja ovoga vi ste kao mogući, ali ne i kao obavezni argument, naveli činjenicu da duša, koja je kroz greh sebe pokorila materijalnom elementu, i u kažnjavanju treba njemu da bude podređena.
Ipak, ovaj vaš argument ne dokazuje da stvar stoji upravo ovako, već samo ukazuje na to da, ako bi stvari bile ovakve, to bi bilo pravično, ali, sa druge strane, možda je ovo i potpuno neverovatno. Ako bi neko drugi, prenoseći ovo na suprotne pojmove, rekao da će duša koja je preko tela sebe pokorila materijalnom elementu zatim zajedno sa telom morati da podleže materijalnim mukama, ovakav stav bio bi verovatniji i pravičniji, a takođe i dosledniji. Zatim, pozvavši se, radi potvrđivanja vašeg učenja, na onu priču u kojoj se govori da se bogataševa duša pre vaskrsenja muči u ognjenom plamenu, vi sami obarate svoj argument, govoreći najpre da se u ovoj priči govori o krajnjoj sudbini, a ne o onome što se dešava već sada, a zatim tvrdeći da se u priči govori o onoj kazni koju bogataševa duša trpi u sadašnje vreme. Što se tiče demona, mi ne kažemo da oni moraju da prime nekakva vazdušna ili ognjena tela da bi postali sposobniji da osete stradanje, nego kažemo da oni već imaju ovakva tela kao posledicu njihovog pada i privezanosti za ovaj materijalni svet, kao što se i Adam, kako se pripoveda, nakon prestupa odenuo u „kožne haljine“[76], tj. u grublje, smrtnije i kruće telo. Ovo mišljenje koje smo izneli nije naše, nego smo ga čuli od velikog Oca našeg Vasilija, koji je ove reči izgovorio u svojim komentarima na knjigu proroka Isaije.
IX. Pod devet, mi smo rekli da kod naši prepodobnih Otaca nije bilo nijednog viđenja, niti nekakvog drugog divnog javljanja koje bi govorilo o čistilišnom ognju. Vi ste na ovo odgovorili da se, nasuprot ovome, može naći mnogo javljanja ovakve vrste (koja svedoče o postojanju čistilišta) kako kod Grigorija Velikog, tako i kod drugih.
Dakle, odgovarajući na ovo, mi potvrđujemo ono što smo rekli na početku, tj. da se na osnovu ovih javljanja (na koja se vi pozivate) ni u kom slučaju ne može govoriti o postojanju naročitog i privremenog ognja koji ima čistilišnu silu. Međutim, naši Oci, koji su u pustinjama postavili početke nebeskog života, bilo u Egiptu ili u Palestini, kao što je opštepoznato, ništa slično nisu objavili, nego su videli određene obrise i slike onih budućih muka i ljudi koji se u njima nalaze, a koji nisu pali u nekakav, mali greh, nego najnesrećnijih ljudi koji trpe kažnjavanje. A što se tiče Grigorija Velikog koji, navodno, uvodi čistilište, ni on nam nije predao ništa određeno u svojim delima, nego povremeno pokazuje određene ličnosti koje se muče i čiste, zapravo one koje su, kako on sam kaže, pale u najbezazlenije prestupe.
X. Pod deset i na kraju, kada smo se pozvali da činjenicu da je ovo učenje (o čistilištu) srodno i slično sa Origenovim učenjem, i kada kažemo da ono treba da bude odbačeno još i zbog toga što izaziva bezbrižnost i raslabljenost u dušama, s obzirom na to da one očekuju drugo očišćenje (koje treba da se posle smrti dogodi u čistilištu), vi ste odgovorili, ponovo govoreći isto kao i ranije, da ovo predanje ni na koji način ne čini ljude bezbrižnima, nego ih, naprotiv, čini budnima, kao one koji se veoma plaše teških i nepodnošljivih muka u čistilištu.
Međutim, mi insistiramo na onome što smo rekli, govoreći da nikakvo privremeno mučenje, makar ono i bilo prihvaćeno kao najmučnije od svih muka koje su na zemlji okušene, neće uplašiti one koji su skloni poroku, nego će ili malo po malo oni prići Origenovom mišljenju da je svako mučenje privremeno, ili će se, iako praveći razliku izmeću privremenog i večnog mučenja, poneti sa nemarnošću prema onom privremenom mučenju zbog prijatnosti grešnog naslađivanja i težine i napora vrline. Zato bolje i strašnije deluje da ne budu ubeđeni u buduću sudbinu i da ne znaju kakav će biti sud o delima koja smo učinili: da li su ova dela bila u potpunosti oproštena zbog odgovarajućeg pokajanja, ili ona i dalje postoje, da bi se pokazala u onaj dan Suda, nego da, ubeđeni da će se ona u potpunosti očistiti, budemo bezbrižni. Onoga ko svog brata naziva rečju: „Raka“ (tj. „budala“) Gospod u Jevanđelju ne šalje u čistilište, nego u pakao[77], i uči da ćemo čak i za praznu reč morati da damo odgovor u vreme Suda[78], a ne da se čistimo ognjem. Dakle, činjenica je: žalosteći Boga i narušavajući Njegove zapovesti postajemo krivi budućem Sudu i večnim mukama, što više privodi strahu i više podstiče na pokajanje od čistilišta. Zbog toga, kako mi smatramo, da onaj čistilišni oganj koji odmah sledi posle smrti, o kojem govore vaši Učitelji, potrebno je prihvatiti više u alegorijskom smislu, a ne smatrati ga za neku vrstu materijalnog ognja (čak ako im je, po ikonomiji, ovo takođe bilo rečeno), kako bi za dušu koja se kažnjava bila sačuvana kazna koja joj je svojstvena i odgovarajuća: duhovna i nematerijalna kazna za nematerijalnu i bestelesnu dušu. Usaglašavajući se na ovaj način i međusobno i sa samom istinom, jednoglasnu slavu uznosimo Samoj Istini Hristu Bogu našem, Kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa bespočetnim Ocem i Presvetim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Iz službe svetom Marku Efeskom od Velikog Ritora Manuila.
  2. Dap. 15, 56.
  3. Ps. 87, 7
  4. Jov. 10, 22
  5. 1. Kor. 2, 9
  6. Quaest. ad. Antiochum q. 19, PG t. 28, c. 609.
  7. Mt. 25, 34.
  8. Mt. 25, 41.
  9. Mt. 8, 29.
  10. Mt. 25,1.
  11. Mt. 25, 14
  12. 2. Kor. 5, 10.
  13. 2. Tim. 4, 6-8
  14. 2. Sol. 1, 6-10
  15. Jev. 11, 39-40
  16. Mt. 20, 18
  17. Otk. 6, 9-11
  18. 1. Kor. 15, 23-24
  19. Mt. 13, 43
  20. Gregor. Naz. Orat. 7 n. 21. PG t. 35, col. 781
  21. Joann. Chrys. PG t. 49, s. 85.
  22. PG t. 28, s. 904.
  23. Gregor. Naz. PG t. 35, col. 945.
  24. PG t. 36, c. 424
  25. Dan. 7, 9
  26. 2. Pt. 2, 4
  27. Chrys. PG t. 59, c. 348
  28. PG t.61,c361
  29. Ibid.
  30. Ovo mesto se ne nalazi u pomenutom delu svetog Jovana Zlatoustog, iako se kao takvo navodi kod svetog Jovana Damaskina, ali se nalazi u 34. omiliji na Jevanđelje po Mateju. PG t. 35, s. 315b.
  31. 2. Mak. 12, 40
  32. V. prim. 28, sedam fajlova ispred
  33. Ps. 38,14
  34. Basil. Magn. PG t. 32, c. 298-299.
  35. PG t. 32, c. 776
  36. August. Class. II epist. 82. PL t. 33, c. 277
  37. Class. III ep. 148, PL t. 33, c. 628
  38. Gregor. Nys. PG t. 45, col. 68-69
  39. PG t. 76, col. 524
  40. PG t. 46, col. 168
  41. Maxim. Ab. PG t. 90, c. 796.
  42. Lk. 18, 14
  43. 2. Dn. 33, 13
  44. Jn. 3, 5.
  45. Mt. 9, 6.
  46. 1. Kor. 3, 11-15.
  47. Chrysos. homil. 54 in Matth. PG t. 58, c. 610-611
  48. 1. Kor. 1, 10
  49. 1.Kor.1,12.
  50. Ibid. 4, 6.
  51. Ibid. 1,17.
  52. Ibid. 3,5-7.
  53. Ibid. 3, 8.
  54. Ibid.5,5.
  55. Ibid. 3, 9.
  56. Ibid. 3, 10.
  57. Ps. 96, 3.
  58. 1. Kor. 3, 15.
  59. Ibid. 16.
  60. Ibid. 18-19.
  61. Ibid. 4,18-21 et 5,12
  62. Ps. 96, 3.
  63. Gregor. Naz. PG t. 36, c. 412.
  64. Jov. 1, 19
  65. 1. Kor. 3, 16-17.
  66. Jez. 3, 13-16
  67. PG t. 28, col. 648.
  68. Chrysos. PG t. 48, col. 754
  69. V. prim. 28, sedam fajlova ispred
  70. Gregor. Naz. PG t. 35, c. 1100.
  71. Thomas Aquinat. Contra Gent. 1, III. c. 144-145 et 1. IV c. 93.
  72. Gregor. Naz. PG t. 36, c. 389.
  73. Monsinjor Luis Pti daje sledeće objašnjenje ovih reči svetog Marka, koje smo mi delimično pojasnili, uzevši naš primer sa A i B u zagradama: „Bojim se da ovo nije sasvim jasno. Navedimo ovakav primer: tačke A i B su suprotne. Ako se A odnosi prema B kao uzrok prema onome što on uzrokuje, onda se, sa svoje strane, B odnosi prema A kao uzrok prema onome što uzrokuje. U istom ovom smislu u geometriji se kaže da se ono što sledi odnosi prema svom prethodniku kao prethodnik prema onome što sledi, kada oboje mogu zamenjivati mesta. Kod Aristotela reč „εναντίον“ više je upotrebljena u značenju „suprotno“ ili „protistavljeno“, nego u značenju „suprotnog smisla“. Vidi: Patr. Orient. t. XV, p. 144, nota b.
  74. Gregor. Naz. PG t. 36, col. 645
  75. PG t. 35, col. 944.
  76. 1. Mojs. 3, 21
  77. Mt. 5, 22.
  78. Mt. 10, 36.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *