СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА

 

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
 
4. Одговор Латина на извештај Грка
 
Добивши званичан извештај Грка, у којем Грци одлучно одбацују постојање чистилишта и наводе аргументе како за догматску, тако и за етичку неприхватљивост латинског учења поводом овог проблема, Латини, са своје стране, нису остали дужни и понудили су веома добар и заснован извештај о чистилишном огњу. Следујући у стопу излагању и аргументима Грка, они одлучно одбацују примедбе Грка против постојања чистилишта. Такође, они одлучно одбацују предлог Грка да се сложе са одређеним помирење ставова латинских Отаца са учењем Православне Цркве о судбини упокојених. Како тврди Сиропуло, овај извештај припада перу шпанског теолога Јована де Торквемаде. Латински оригинал овог трактата или не постоји, или није пронађен, али је сачуван грчки текст у рукопису, који припада периоду Флорентинског сабора и који се чува у кодексу Ambrosianus 653, фол. 54-65. Овај текст први пут је објавио Монсињор Луис Пти, заједно са латинским преводом, у “Патрологији Оријенталис”, петнаести том, стр. 80-107, из које смо начинили превод овог трактата.
 
ОДГОВОР ЛАТИНА НА ИЗВЕШТАЈ
КОЈИ СУ ПОНУДИЛИ ГРЦИ У ВЕЗИ СА ЧИСТИЛИШНИМ ОГЊЕМ
 
1. Узносимо највећу благодарност свемогућем Богу због тога што смо сакупили некакав плод наше брижљивости и заједничне савесности: јер и на основу овог вашег одговора порасла је наша вера да ћемо, не само по овом питању које сада разматрамо, него и по свим осталим, с помоћи Христовом, несумњиво доћи до сагласности. Јер и ви, као што се може видети из вашег одговора, свом вером исповедате да помоћ живих и молитве Цркве помажу оним покојницима који из овога живота нису отишли тако чисти, да би се одмах удостојили да буду примљени на небо, али, са друге стране, нису толико безбожно живели, да би били бачени у вечни огањ. Само, пак, оваквој врсти душа, које се налазе у прелазном стању и које су задржане одвратношћу одређених грехова, као што се види, има своје деловање помоћ коју им указују живи. У вези са овим прелазним стањем људи ми се међусобно разилазимо у мишљењима: јер ви са великом марљивошћу покушавате да одбаците наш суд и да утврдите свој. А ово је, можда, због тога што ви чините више од онога што је потребно. Тим пре, што сте у самом предговору изјавили да сте (предузели напор) не ради постизања победе, него само ради налажења и разоткривања истине кроз брижљиво истраживање, говорећи да не треба следовати некаквом унапред одређеном односу или обичају, из чега се приликом разматрања рађа нека врста предрасуде, него треба истражити ствари саме по себи и упоредити их са судом Светог Писма и Учитеља. Међутим, ви одмах изјављујете да никада нисте исповедали учење о чистилишном огњу и да га нећете исповедати, несумњиво овим противречећи ономе што сте раније рекли, да нема потребе пратити истраживање проблема свакаквим унапред узетим односима и позивањима на обичаје, него да се треба придржавати само Истине. Дакле, неопходно је усрдно се молити Богу да сама Истина победи и тријумфује, у потпуности одбацивши сваку пристрасност. Јер тада ће нам и зрак саме Истине још јаче засијати и кроз нас ће, као преко свог оруђа (δι οικείων οργάνων), данас говорити оно што води ка слави Божијој и на корист Католичанске Цркве.
2. Рекавши ово као предговор, сада прелазимо на разматрање вашег одговора. Ви сте га поделили на четири дела, а први део, о душама које су одавде отишле, поделили сте на три одељка, где сматрате да се у односу на два одељка делимично слажемо са вама. Међутим, с обзиром на то да смо се сакупили ради свете уније да бисмо је у потпуности склопили, приличи нам да поставимо себи за циљ показивање свих размимоилажења међу нама, јасно и директно, да бисмо, с Божијом помоћу, уништили све раздоре и ишчупали их са кореном. Али, пошто у вези са прва два дела нисте приказали своје учење како је то било потребно, молимо вас, као што смо то и раније чинили, да јасно објавите какво је ваше учење о душама светих који себе нису запрљали никаквом прљавштином, који су, како кажете, достојни вечног живота и који се после одласка одавде одмах узносе на небо? Такође, какво је ваше учење о безбожницима и онима који су из овог живота отишли у смртним гресима? Да ли душе ових људи одмах силазе у пакао ради вечних мука, или душе, како светих, тако и оних који то нису, обавезно чекају последњи дан Суда и свеопште васкрсење? А о прелазном стању поставили бисмо вам следеће питање: на који начин се ослабађају овакве душе (уствари, ми се управо међусобно разилазимо у овом проблему). Још бисмо вас молили да нас јасно обавестите о следећем: шта мислите о таквим душама које, како кажете, не подлежу вечној казни? Да ли оне у ово време трпе некакве казне, и ако их трпе, у чему се оне састоје? Да ли је то само одвајање од Божијег созерцавања, или пак некакво опипљиво мучење, и на који начин оне трпе страдање? Ако је то мучење, какве је оно врсте? Да ли је то затварање у таму или непознање? Ако је то непознање, које је оно врсте и чега је оно непознање? Затим, да ли се ове душе одмах након очишћења или ослобађања узносе на небо, као што сте говорили о душама светих? У другом делу свог одговора ви говорите да душе о којима је раније било речи, а које се називају “прелазне” (“средње”, ψυχάς τἀς καλούμενος μέσας), не трпе чистилишни огањ, јер, како тврдите, о овоме није говорио ни један од светих Учитеља. У трећег делу вашег извештаја одговарате на цитате светих које смо навели као веродостојне сведоке ове истине, а последњи део обухвата аргументе и разматрања којима покушавате да ојачате своје учење. Дакле, на све ово, у чему се састоји ова борба, с помоћу Самог Исуса Христа, Прве и најузвишеније Истине, одговорићемо по реду.
3. Дакле, очекујући ваш јасни одговор поводом првог дела, прећи ћемо на други део, у којем кажете да одбацујете појам казне чистилишним огњем на основу тога што се плашите да, поверовавши у овај привремени огањ, код хришћана би могло да се утврди Оригеново учење о свеопштем спасењу, а као резултат овога доћи ће до опадања морала и безбрижности живота, ако верници почну да верују да ће и онај огањ, који је припремљен ђаволу и његовим анђелима и осуђеним људима, некада имати свој крај. Пре свега, чудимо се да услед неразумне бојазни, плашећи се тамо “где страха не беше”[1], ви се придржавате оваквог мишљења, одбацујете ово предање и устајете против одлука светих, одлука који су, с једне стране, добре, а са друге – неопходне. Устајете против најстарије одредбе Католичанске Цркве. Међутим, ви не би требало да се плашите, ви који сте мудри и побожни и образовани, него би требало да свецело размотрите, јер свети Оци, као они који “заволеше лепоту дома Господњег”[2] и који су увек и у свакој мери унапред разматрали корист за Цркву, не би у оволикој мери јасно предали овакву врсту учења које је преузето из Божанственог Писма, ако би сматрали да од овога може доћи до некакве опасности. Јер, они су предали о привременом огњу на тај начин, што нису одбацили вечни, него су најбољим поретком и домостројем одредили чистилишни огањ за одређене мале грехе и нечистоте, а вечни огањ су одредили за безбожнике и проклете и оне који су пали у смртне грехе. А да ово није донело никакву штету Цркви, показује се из тога што је Римска Црква, која се увек придржавала овог учења, увек одрицала Оригеновог безбожног учења о свеопштем спасењу, као што га не признају ни многе друге Западне Цркве. А да оно није учинило немарнијима оне који се држе мишљења о чистилишном огњу, него још брижљивијима, јасније је од самог сунца: јер они који се усрдније старају за своје очишћење, слушајући и побожно верујући да после смрти треба да дође до чистилишног огња, који, мада није вечни, ипак је мучан и превазилази сваку муку који су људи било када доживели, како каже велики Августин,[3] они се много више плаше, него они који сматрају да ће некада, на одређеном месту, и они сами можда бити испоштовани, ипак се не излажући казни. На тај начин, страх пред паклом плаши лоше људе, а сећање на чистилишни огањ чини добре још марљивијима, и све се показује супротно ономе што ви говорите. А ако су Оци некада и сматрали да је нешто потребно прећутати због извесног страха, било је прећутано и о многим и спасоносним стварима које се сада јасно објављују у свим Црквама, и ни један од светих, кад год да се изражавао писмено или усмено, није био слободан од страха, имајући противнике скоро у односу на све. Дакле, захваљујући овом учењу о чистилишном огњу, велика корист се доноси живим људима, јер се приљежније односе према делима побожности, светом Приношењу, милостињи и молитвама, молећи Бога не само за себе саме, него и за упокојене, што, наравно, представља свештену праксу не само Латина, него и код Грка има овако велики значај.
4. С обзиром на то да сте негодовали да овакво учење (о чистилишту) није било изнета ни код једног од Учитеља, из речи Василија Великог оно се може показати свакоме, на оном месту где он јасно о овоме говори, молећи Бога у молитви да удостоји да се душе упокојених пренесу у “место хладовито”. Овај текст означава да се душе муче од мука огњем, и светитељ се моли да се оне пренесу у супротно стање, као из пламтења – “у хлад”. Али и Григорије Ниски, који је, несумњиво, један од највећих међу Учитељима, на најјаснији начин предао је учење о чистилишном огњу у оном делу, у ком као саговорника наводи Макрину. Тако и у беседи о упокојенима он сведочи о постојању чистилишног огња, као што смо раније рекли. А оно што у свом одговору кажете, да је као човек могао да погреши, то нама изгледа веома необично. Јер и Петар и Павле и остали Апостоли, и четворица Јеванђелиста такође су били људи, не говорећи још да су и Атанасије Велики, Василије, Амвросије, Иларије и остали великани Црквени такође били људи и да су, према томе, могли да погреше! Зар не сматрате да овај ваш одговор прелази извесне границе? Јер тада ће се читава вера уздрмати и биће изложен сумњи читав Стари и Нови Завет који нам је предат преко људи, а којима, ако се следује вашој тврдњи, није било немогуће да погреше. Шта онда остаје у Божанственом Писму исправно? Шта ће имати заснованост? И ми признајемо да човек може да погреши, утолико, уколико је он човек и ако нешто чини сопственим снагама, али ако је вођен Божанственим Духом и испитан пробним каменом Цркве у оним стварима које се односе на општу веру догматског учења, у овом случају ми тврдимо да оно што су они написали представља апсолутну истину. Због овога не можемо лако дозволити тврдњу о неисправности мишљења у односу на тако великог човека, брата Василија Великог и блажене Макрине и пријатеља Григорије Богослова. И како се може мислити да је, руковођен од стране оваквих светих, могао пасти у заблуду? Додајмо још да је и Пети Васељенски сабор, који је пре свега сазван против Оригена и који је одбацио његова дела као штетна и лоша, одобрио дела Григорија Ниског да би, услед овога, овај мудри човек био далеко од сваке сумње. Јер овај сабор не би одобрио његова дела да је сматрао да се у њима налазе Оригенове бесмислице, које је веома савесно осудио. На тај начин, остаје да се он, који је исповедао постојање вечног огња, такође придржавао мишљења и о чистилишном огњу, као што се то јасно види у његовој Катихези и у беседи о деци која се превремено узимају из овог живота. Дакле, док су Оригенова дела спаљена, Григоријева дела сачувана су у потпуности, и не само да су сачувана, него су још више поштована, што не би могло да се догоди да је нешто од онога што ви говорите, он заиста и написао. А то што ви говорите, да су његова дела била искварена од стране присталица Оригеновог мишљења, представља бесмислицу. Јер да се нешто овако и догодило, то је, наравно, било након што је био сазван Пети Васељенски сабор, што је, наравно, јасно свакоме, тј. када је ово (Оригеново) учење већ било избачено из Цркве. Да је, као што смо рекли, он нешто овако (што би било у духу Оригеновог учења) и написао, јасно је да би сабор морао за ово да зна, а да је знао, нема сумње да би га и осудио. А да су његове књиге биле искварене после овог сабора, веома је сумњиво да би ово било учињено од стране других лица и ради некаквих других циљева: јер овде се јасно говори о чистилишном огњу у истом оном смислу, како и ми сматрамо, и ваљда не мислите да су, можда, они који одбацују овакав (чистилишни огањ), ово учење унели у његова дела, из љубави према кварењу речи. Али, доста је о Григорију Ниском.
5. А шта да кажемо о Учитељима Латинске Цркве, чија је мишљења о оваквој врсти чистилишног огња немогуће не знати: на пример, светог Августина, заиста чувеног Учитеља, за којег је немогуће да не знате, нарочито због тога што је био похваљен од стране многих Васељенских сабора и његови списи о догматима вере увек су наилазили на достојну похвалу? И није могуће да вам је непознато његово догматско учење о овом проблему, с обзиром на то да се на основу многих података показује да је оно постало познато Грцима, не мање него, рецимо, Латинима. Дакле, пошто је ово учење изузетно старо и познато и популарно у читавом свету, они стари и најсветији Оци не би ово дозволили да су сматрали да ће оно донети некакву штету Цркви. И заиста, Римска Црква, која је поучена корифејима Апостола и која је подигнута на Камену, увек је ишла средњим путем, не скрећући ни лево, ни десно, расецајући све немире и буре јереси без штете по себе. Јер на тај начин она је против Савелија разделила Лица у Тројици, да би избегла и Аријеву заблуду и да би истовремено исповедала једну суштину Три Лица. И у домостроју (оваплоћења) она је на тај начин разделила Природе против Евтиха, да заједно са Несторијем не би делила Лица. И у стању душе после смрти она исповеда одређена чистилишна и привремена страдања на тај начин, да не би заједно са Оригеном сматрала и говорила да свако може да буде очишћен. А шта да кажемо и за међу светима оца нашег Григорија, Архијереја Старог Рима, чије је “Разговоре још пре овог раскола превео на грчки језик Захарија, Предстојатељ Римске Цркве? Управо у овом делу, и то веома изражајно, овај Отац расуђује о чистилишном огњу и не може бити да за ово учење апсолутно нисте чули и да вам је оно потпуно непознато. Дакле, када је ово потпуно разјашњено, можемо сумирати речено, говорећи да нема потребе да се ово учење, као оно које је у највишој мери санкционисано, тако и као најстарије и оно које се налази у Цркви током оволиких векова, поново буде истраживано и разматрано. У супротном, учење Цркве увек ће се подвргавати двоумљењу и она ризикује да упадне у највећу заблуду ако увек буде тражила и имала сумње. Дакле, неопходно је држати се свега онога што је она примила на основу вере и откровења и разумних судова.
6. С обзиром на то да кажете да наведене речи из Макавејских књига и Јеванђеља по Матеју не означавају толико некакво чистилишно мучење, колико, боље рећи, само олакшање и опроштај грехова, на ово ћемо рећи да у сваком греху треба видети две познате ствари, а то је следеће: преступ, који представља некакву прљавштину која је ушла у душу након што је она ожалостила Творца, и одговорност за грех, што на човека повлачи одређену врсту казне. Заиста, Бог опрашта грах ако овоме претходи скрушеност и одрицање од зла, али подлегање казни и њену стварност неопходно треба сачувати. У вашем одговору, када разматрате опраштање грехова, не показујете јасно на који начин долази до отпуштања или опраштања грехова. С обзиром на то да душа, која се већ одвојила од тела, више не може ни да се окрене од зла, нити да се смири, на основу овога онима који су отишли у смртним гресима не могу да помогну ни молитве, ни мољења, нити нека врста подршке, како каже Свето Писмо: “Смрт је грешника зла”.[4] Дакле, оно отпуштање или опроштење, о ком ви говорите, несумњиво треба да се схвати као опраштање казне. Међутим, како ствар стоји у стварности, објављено нам је из Светог Писма. Јер у Петој књизи Мојсијевој написано је следеће: “Број удараца биће према кривици његовој”[5], а у Другој књизи Самуиловој, када је Давид рекао Натану овако: “Сагреших Господу”, Натан му је одмах одговорио следећим речима: “И Господ је узео грех твој; нећеш умрети. Али што си овим делом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умрети син који ти се родио”.[6] Ево, потпуно је јасно показано да из греховне кривице одмах произилази и подлегање казни. Дакле, с обзиром на то да опроштај греха, а нарочито смртног, који се догађа захваљујући скрушености грешника и молитвама Цркве и другим помоћним средствима, не схвата у смислу оправдања од саме кривице, него од казне, не можете негирати да оне душе, пре него што по молитвама Цркве и захваљујући осталим побожним делима задобијају опроштај грехова, најпре подлежу одређеним страдањима и казнама, које се по домостроју налажу на одређени начин, као што и велики Григорије каже у свом делу “Разговори”, говорећи да се према одређењу Божанственог праведног Суда ово очишћење догађа кроз материјални и привремени огањ, како смо ми ово прихватили и из учења Цркве и светих Отаца и из откровења која су имали Божији људи. Уз то, одговара да се ово очишћење дешава захваљујући огњеној материји, јер не може се замислити ништа теже за мучење и прикладније за очишћење од огња.
7. Прећи ћемо на трећи део вашег одговора у којем ви много говорите о оном чудесном достојанству и мудрости и светости блаженог Јована Златоустог, а затим указујете на непознавање грчког језика од стране латинских Учитеља као на узрок њиховог неразумевања тачног смисла мисли Апостола, а такође кажете да су били приморани да дозволе мању опасност да би избегли већу. Затим, ви сматрате да оно “зидање дрвета, сена и сламе” не означава опроштене грехове, него некакво мноштво смртних грехова. Тврдите да реч “спашће се” не означава “спасење”, већ некакво “очување” и “пребивање” у огњу, и, на крају, “онај дан”, за који је Учитељ незнабожаца рекао следеће: “Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити”, означава само последњи дан када ће започети вечне муке. На све ово, с помоћу Божијом, одговорићемо редом.
8. A пре свега рецимо да је опасно и једноставно ружно упоређивати ко од светих има већи значај, јер су њихова вредност и узвишени значај познати само Творцу. Међутим, када нас већ приморавате на ово, ми ћемо и против воље прећи на овакво упоређивање. Ви кажете да је свети Јован Златоусти поседовао нарочиту дубину у проницању и тумачењу мисли Апостола, и ово, успут, потврђујете Прокловим виђењем. Заиста, и ми овог божанственог човека обасипамо највећом чашћу и поштовањем и прихватамо чувену и очигледну уверљивост у његовом учењу, надахњујући се њиме због његових свестраних врлина. Али, да бисмо подржали истину, а не да бисмо раправљали, ми кажемо следеће: блажени Августин ни у чему није мањи од светог Јована, а у одређеним стварима, како се чини, и превазилази га. Његов велики ауторитет пројављује се, како из многих других сведочанстава, тако нарочито из Келестиновог сведочанства, који је много тога написао о Трећем Васељенском сабору. Тако, у посланици свим епископима Галије, он каже следеће: “Нисмо престајали да будемо у заједници са Августином, човеком блаженог спомена, због његовог живота и великог достојанства, јер гласине мрачне сумњичавости никада му нису нашкодиле. Његову узвишену ученост од давнина смо прослављали, тако да су моји представници увек сматрали да је прибројан великим Учитељима. На тај начин, сви су имали високо мишљење о њему, као о оном који је увек и за све био у части и љубави”.[7] Он је пре осталих био позван на Ефески сабор од стране императора Теодосија, како се види из докумената Трећег Васељенског сабора која садрже посланицу (Картагинског) епископа Капреола. Међутим, царска грамата затекла га је када је већ напустио овоземаљски живот. Никакво другачије мишљење у вези са његовим узвишеним ауторитетом није изношено ни на Четвртом, ни на Петом, ни на Шестом Васељенском сабору, о чему нема потребе говорити, с обзиром на то да је ова ствар свима очигледна и за све јасна. Вама је такође познато колико је био снажан и узвишен ауторитет Григорија, Римског архијереја, који је међу светима. Када су након његове смрти извесни клеветници хтели да спале његова дела, тада је Петар, ђакон великог Григорија, који се у “Разговорима” наводи као саговорник, иступивши и посрамљујући недоличност и бесмисленост онога што се догодило, изјавио је да је често изнад Григоријеве главе, док је овај писао, видео Голуба или, боље рећи, Духа Светог у обличју голуба, а да би поверовали ономе што је говорио, рекао је следеће: “Ово ће вам бити доказ да говорим истину, ако, прочитавши Јеванђеље, истог момента одем из живота”. Он је изишао на амвон, прочитао Јеванђеље, и одмах након овога отишао Господу, и на тај начин спречио од греха тежњу неупућених људи. Код нас не недостају ни новија дивна јављања. И блаженом Томи (Аквинском), који је тумачио посланице светог апостола Павла, пред смрт се јавио апостол Павле, потврђујући да је овај исправно схватао његове списе и саветовао га да настави свој посао, с обзиром на то да ће га он сам ускоро одвести тамо, где ће све сагледати на најјаснији начин. И на тај начин, он је напустио живот. Ово смо унапред изнели да бисмо вам ставили до знања да оно, што је Прокло видео у вези са блаженим Јованом Златоустим, ни у ком случају не угрожава нас или наше претке, чији је огроман ауторитет увек био снажан и који су ове апостолске речи (тј. 1. Кор. 3, 13-15) протумачили онако како смо га и ми изложили.
9. Међутим, с обзиром на то да ви кажете да су велики Августин и остали Латински Учитељи, услед непознавања грчког језика и због тога што језик Латина не поседује речи које тачно одговарају грчким речима и којима би могао да се пренесе грчки текст.на овакав начин протумачили апостолске речи, на ово одговарамо следеће: скоро сви наши Учитељи учили су грчки језик, што је за свакога очигледно из њихових дела. Тумачећи у својим делима Божанско Писмо, блажени Августин много пута наводи текст онако како он гласи на грчком језику, и уз то наводи га грчким словима, и на тај начин га тумачи. У својој књизи под називом “Исповест” он каже да је, још као дечак, напорно радио на проучавању Хомера, слично као што су се грчка деца, проучавајући Виргилија, умарала због тежине туђег језика.[8] А свети Григорије у посланици извесном патрицију Нарсу у Константинопољу, овако каже: “Нека Ваша екселенција благоизволи да нађе било какву стару књигу овог Сабора на грчком језику и нека ми је пошаље. А ја, када је прочитам, одмах ћу је вратити назад”[9]. Дакле, не треба мислити, а тим пре ни говорити, да они нису разумели одређене једноставне грчке речи, тако да им није било могуће да, ако би се појавила некаква сумња у латинским књигама, да је упореде са грчким књигама и да на тај начин разјасне прави смисао. Ако се присетимо какав су труд преци Римљана увек придавали проучавању грчког језика, а такође и њихови потомци, као и многи други и у наше време, у потпуности ћете одустати од намере да им припишете незнање: грчки списи су код њих били толико поштовани да људи нису били сматрани за образоване у матерњем језику ако не би знали грчки језик, као некакав извор из којег су потекли потоци латинског језика. Они су полагали велику брижљивост да се оно, што им је изгледало највредније у делима Грка, преведе на матерњи језик, било да је то дело свештеног карактера или пак спис који нема везе са учењем вере, што је и данас случај код многих људи.
10. А оно што ви говорите да су наши Учитељи, да би одбацили веће зло, дозволили мање, у то ни у ком случају не треба веровати. Ми бисмо желели да не говорите овакве ствари и да не мислите овако недостојно о таквим светилницима Цркве да они, ако и нису сами упали у одређену заблуду, ипак не могу или сами не знају како да одбаце одређену заблуду, јер је код њих постојало толико снажно савршенство философије да никада нису дозвољавали лаж ни једном речју, нити из било каквог разлога. Да бисте ово јасније схватили, блажени Августин је написао трактат под називом “О лажи”[10], као и други трактат под насловом “Против лажи”[11]. У њима он каже да никоме од хришћана ни у ком случају није дозвољено да прибегава лажи. Он је појам лажи поделио на осам врста, од којих је прва врста, како он каже, која је и најопаснија и од које се нарочито треба чувати, она које је у вези са истином догматског учења и побожности. Он каже да овој лажи нико не сме да прибегава и да је управо ова врста лажи нарочито достојна осуде и да представља одвратан и изузетно велики грех.[12] Он је јавно изнео да не представља мање зло ако се нешто лажно изјављује о Богу, макар се то чинило с намером да се Он узвелича, него да се скрива оно што је истинито у односу на Њега. Тумачећи посланицу Галатима, он је изнео следећи став: “Ако би некада можда под видом икономије Црква дозволила било какву лаж (aliquid falsi), тиме би било остављено место лажи, било би доведено у опасност читаво Божанско Писмо и његов ауторитет би се пољуљао”[13]. Али о овоме је већ било речи раније. Нема потребе чудити се ако је, расуђујући о чистилишном огњу, он рекао да одређени људи неисправно схватају апостолове речи – јер он ово није казао о читавом Телу Цркве нити о јереси која се појављује и која учи овако – него о одређеним појединачним личностима и он расуђује о овоме пред људима да би исправио њихово схватање. Дакле, претпостављати нешто овако у односу на најсветије људе не представља добру и безбедну ствар, и ми вас молимо да одбаците овакво мишљење као ружно и неосновано, а светима да узнесете поштовање које им припада.
11. Пређимо сада на само тумачење Апостола. Пре свега рећи ћемо за блаженог Јована Златоуста који је, како ви кажете, сматрао да оне апостолске речи: “Јер темеља другога нико не може поставити”[14] и остало, треба разумети у односу на осуђене и на вечни огањ. На ово ћемо рећи да Божанско Писмо обухвата мноштво значења, и да бисмо дозволили прихватање многих значења, узећемо примере “лава” и “стене” који се, заједно са осталим многобројним називима, односе на Христа. У Јовановом Откровењу читамо следеће: “Победио је Лав Који је из племена Јудина”[15], са чиме се, наравно, сви слажемо да се овде говори о Христу. А апостол каже овако: “Јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос”[16]. Међутим, налазимо да се ове речи не користе само у вези са Христом, него и у потпуно супротном значењу. На сличан начин и овај Учитељ (свети Јован Златоуст) се можда, имајући у виду да Свето Писмо има мноштво значења и оставивши по страни свако друго схватање, држао само онога које је више одговарало самој проповеди. Овакво схватање није у супротности са Августиновим и Григоријевим речима ако Златоусти заиста сматра да ове апостолове речи говоре о коначном крају злих људи и о њиховој казни, док су они ово прихватили у односу на прелазно стање упокојених. Дакле, надаље ћемо, према нашим снагама, размотрити мисао апостола, узносећи светима част која им припада.
12. Дакле, апостол каже овако: “Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије ће дело изићи на видело. Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. Ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ”[17]. Апостол овде говори о темељу, о зидању, о горењу, о спасењу. Темељ, каже он, свих ових јесте Христос: на овом темељу нико од неверника не може зидати, јер Христос није темељ ни на који други начин, осим кроз веру, коју, ако је прими, неверник не само да се не користи овим темељом за зидање, него га својих духовним стањем руши. А уз то он каже и следеће: “Какву заједницу има светлост с тамом?”[18]. Јер овакав човек, поставивши другачије принципе који су у супротности са јеванђељским ставовима, не припада овом, него другом потпуно различитом темељу, из чега следи да треба сматрати да Христос није у њему, нити је он сам у Христу. Осим тога, овај темељ не користи ни онај ко је отишао из овог живота са смртним гресима, када су његова дела већ мртва и неактивна. Овај темељ, пак, дозвољава само “живо зидање” (τήν ζώσαν οίκοδομήν προσίεται), како сведочи блажени апостол Петар, говорећи овако: “И ви сами као живо камење зидајте се”[19]. Уз то, иако је у овом зидању у потпуности потребна вера, ипак није потребна никаква друга, осим оне која је запечаћена љубављу, јер би у супротном и демони могли да зидају на овом темељу, с обзиром на то да и они, како каже апостол Јаков, “и верују и дрхте”[20]. Дакле, потребно је да сама вера, која представља начело читавог нашег духовног зидања, буде сједињена с љубављу, која на тај начин изгони смртне грехе што им ни у ком случају не дозвољава да се било када догоде. Дакле, нико од оних не зида на овом Темељу. Ово је јасно и из самих речи, јер смртни греси се пореде са оловом и нарочито са стеном, како због тога што су тешки, тако и због тога што се не чисте огњем. Међутим, греси који се опраштају означавају се речима “дрво, сено, слама”, јер су лаки и лако се чисте огњем. Због тога и велики Григорије, у четвртој књизи “Разговора”, тумачећи ово место, додаје следеће: “Треба пажљиво премерити шта је апостол имао у виду, говорећи да се не може спасти онај који на овом темељу зида гвожђе, бакар или олово, тј. теже грехе, а тиме и окорелије и самим тим неопростиве, него онај који зида дрво, сено, сламу, тј. мале и најлакше грехе које огањ лако спаљује.[21] Из свега овога постаје очигледно да на основу самих речи, као и из преплитања текста и апостолових мисли, треба разумети да се речима “дрво, сено и слама” означавају греси који се опраштају. А Августин, тумачећи следеће апостолове речи: “Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос”, каже овако: ,Дакле, то је вера у Христа која дела љубављу, јер вера не би могла да се назива темељом ако не би поседовала ту особину да захваљујући њој у нама обитава Христос, као што апостол говори Ефесцима[22] да кроз веру Христос обитава у нашим срцима. Дакле, с обзиром на то да се у зидању ништа не може поредити са темељом, ако под “дрветом, сеном и сламом” треба разумети најтеже пороке и грехе, онда у том случају Христос нипошто не би био Темељ, него би Њему био претпостављен други темељ”.[23] У двадесет првој књизи “О граду Божијем” Августин каже овако: “Онај човек, који на тај начин има Христа у срцу да не претпостави Њему ништа земаљско и привремено, па чак ни оно што се опрашта и дозвољава, овај човек има Христа за Темељ. Ако Му, пак, нешто претпостави, иако изгледа да има веру у Христа, ипак Христос, Којем се нешто овако претпоставља, не представља темељ у оваквом човеку.[24]
13. А за следеће апостолове речи: “Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити”, ви кажете да их треба схватити у односу на последњи дан Суда. Међутим, у овим речима не налази се ништа што би ишло у корист вашег схватања, јер ако се и сложимо да апостол говори о суду будућег века, из овога не следи да он разматра смртне грехе или последњи Суд тако, да се на основу тога може извести закључак да душе после одласка из овога света не могу да се очисте. Што се нас тиче, ми “онај дан” не схватамо само у односу на општи Суд, него ове речи схватамо и у односу на дан смрти сваког човека. Као што се дан Суда назива “даном Господњим” – јер то је дан Његовог доласка ради свеопштег Суда над светом, тако се и дан смрти назива “даном Господњим”, јер у смрти свакоме прилази Исус – или да га награди или да га осуди. Зато о награди праведника Он Својим Ученицима у Јеванђељу по Јовану каже следеће: “И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи и узећу вас о себи да где сам Ја будете и ви”[25]. А о осуди лоших људи у Откровењу читамо овако: “Покај се и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро и уклонићу свећњак твој с места његовог ако се не покајеш”.[26] А она огњена река о којој говори пророк Данило[27] неће обухватити само лоше људе ради вечних мука, него ће очистити и праведнике у којима би се нашло било шта за очишћење и показаће их без порока. Дакле, постоји “дан” у значењу вечног и непролазног огња који заједно с вама можемо прихватити у односу на последњи Суд. Постоји и други “дан” у значењу привременог огња који је одређен за лаке грехе, који се на одговарајући начин назива “даном Господњим”, јер претходи оном општем дану чији је суд у зависности од овог дана.
14. Остаје да се укратко размотре апостолске речи “спашће се”. С обзиром на то да ви кажете да речи “спашће се”, “спасти се” и “спасење” у грчком језику увек означавају одређено чување и постојање, ми се с правом бојимо да не испаднемо непријатељи ако, као Латини, изјавимо да нисте у праву. Јер нигде се и ни на који начин ове речи не налазе у Светом Писму у другом односу, осим у односу позитивног схватања и спасења. Да се не бисте много удаљавали, у истој овој Павловој посланици каже се следеће: “Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо”[28]. А мало даље и овако: “Изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују”[29], и још ово: ,Да се такав преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса”[30], као и следеће: “Свима сам био све, да како год неке спасем”[31]. Свети Лука, који је написао Дела Апостолска, онде где се каже следеће: “Господе, шта ми треба чинити да се спасем?”, одговара овако: “Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој”[32]. Ако је мисао апостола заиста била таква да они грешници треба да бораве у огњу и да не буду уништени, онда би, помоћу изузетно богатог грчког језика, он употребио одговарајућу реч која не изазива двосмисленост и рекао би или “боравиће”, или “биће сачуван”, или “биће затворен”, или “биће држан” или би употребио неку другу реч која више одговара, а којом би била одбачена свака двосмисленост ако би се она, заиста, и налазила у овој речи, иако, у самој ствари, и нема никакве двосмислености: јер где ћемо наћи да је реч “спасење” употребљена за означавање било чега другог, осим самог спасења? Говорећи Црквама, Павле је увек пазио да употребљава јасне и једноставне речи, иако су оне биле испуњене тајном. Због тога се ни у ком случају не може претпоставити да би он овде употребио овако нејасну реч, да је мислио онако како ви тврдите. С обзиром на то да ово ваше објашњење не одговара ни мисли апостола, нити значењу текста, очигледно је да оно схватање које смо ми дали овом тексту управо и представља мисао апостола. Јер ако би апостолова мисао била таква да се речи “спашће се” могу прихватити уместо речи “биће сачуван” или “боравиће”, он би рекао овако: “Сам ће се спасти, но тако као у огњу”. Међутим, говорећи следеће: “Сам ће се спасти, но тако као кроз (δια) огањ”, он је на изузетно јасан начин показао некакав пролазак кроз казну огњем у место спасења.
15. Затим, кажете да речи: “Биће оштећен” ни на који на чин не одговарају онима који су очишћени, јер они нису оштећени, него много тога добијају. Због тога, неопходно је схватити да се ово односи само на лоше људе. Са овим вашем мишљењем ми се уопште не слажемо, јер, као што и каже наше учење, биће оштећени они, како каже апостол, који се очишћују, јер они се кажњавају оштрином мука које су, како смо раније навели према сведочанству блаженог Августина, мучне и које су такве да се никакво страдање у садашњем животу не може са њима упоредити. И као што кроз горчину лека долазимо до радости здравља, тако и праведници, који заједно са Псалмопојцем могу да кажу овако: “Прођосмо кроз огањ и воду и извео си нас у починак”,[33] кроз оштрину очишћења жању плод вечног спасења. Зато, говорећи да овакав човек мора да буде оштећен због очишћења, апостол одмах затим указује на спасоносну корист од овога, говорећи следеће: “Као кроз огањ”. Дакле, очигледно је да се предивно могу заједно усагласити и мучно трпљене штете и велика корист.
16. То што смо у средиште ставили ауторитет Римске Црквене значи да смо навели гледиште некакве случајне Цркве, него оне Цркве која је увек код свих била у части и слави као она који су поучили блажени апостоли Петар и Павле – темељи и светилници наше вере – и остали свештени светитељи чију је светост Бог показао кроз многа чуда. Она је ову веру (у постојање чистилишта), која је непоколебљива од самих почетака до дан данас,увек проповедала и њој поучавала. Међутим, постоји одређена ствар која би требало да вас у потпуности увери и посрами, а то је следеће: пре садашњег раскола ваши Оци никада се нису бунили против овог нашег учења, тако да је могуће да су се заједно са њима држали оваквог мишљења. Ову Римску Цркву увек су поштовале остале Цркве као главу и мајку и наставницу, као што сведочи и свети Максим у посланици Источним Оцима, говорећи овако: “Сви крајеви света и сви који живе на земљи у католичанској и апостолској вери гледају на Римску Цркву као на сјај сунца и од ње примају светлост католичанске и апостолске вере”[34]. И заиста, ово није без заслуге, јер Петар је први од свих исповедио истиниту веру која му је откривена од Оца, говорећи следеће: “Ти си Христос, Син Бога живога”[35]. Али довољно је о овоме.
17. На наш аргумент који смо навели на основу Божанског Праведног Суда ништа нисте одговорили, него сте, боље рећи, натоварили мноштво тобоже супротних аргумената. И ми бисмо могли да понудимо много тога што може да се каже у односу на ово, да нас није задржала брига да будемо кратки у расуђивању. Задовољивши се једним јединим аргументом, нисмо тражили ништа више од овога, јер се темељ наше вере не заснива на расуђивањима – плодовима људског размишљања, него на “стени”[36] Светог Писма и “на горама светим”[37], тј. у учењу светих Отаца које Католичанска Црква, као Невеста, са љубављу поштује као пријатеље Женика и Гласнике Истине. Али приступимо разматрању и самих ваших аргумената.
I. Дакле, под један, ви кажете следеће: “Божијој доброти својственије је да мало добра не остави без пажње, него да мали грех сматра достојним казне. Међутим; мало добро код оних, који су учинили велике грехе неће задобити награду услед преовлађивања зла. Тако и мало зло код оних који су били праведни у великим делима неће довести до навлачења казне, захваљујући томе што боља дела побеђују: јер ако нема онога што чини већину, тада, наравно, неће бити ни онога што чини мањину. Дакле, не треба веровати у чистилишни огањ”.
Разрешење питања: На овај аргумент кажемо да је ваша основна претпоставка блиска истини када кажете да мало добро остаје непостиђено, што се, међутим, не догађа ако му се догоди да буде умртвљен греховном кривицом, као што се то дешава код свих оних који падају у смртни грех. Јер смртни грех умртвљује сва раније учињена добра дела, тако да грешник, када својим грехом ожалости Бога, заслужује да изгуби сва добра која је од Њега примио. Зато се оном који одлази из овог живота у смртном греху не чува некаква награда после овог живота, каква год да је добра дела некада учинио. Зато Господ преко пророка Језекиља каже овако: “Када се праведник одврати од правде своје, праведна дела његова неће се поменути”[38]. Исто ово изражава се и у људском закону и показује се као одговарајуће овом принципу, да војник, који иако је услед мноштва добрих дела постао угодан цару, ипак, ако после овога тешко ожалости цара, оставши без ичега и изгубивши из царевог сећања све заслуге, запада у тешку казну. Али ствар не стоји овако у вези са лаким грехом, тј. са кривицом која се опрашта, а која ипак подлеже казни, код оних који су се упокојили са љубављу (према Богу), јер љубав, са своје стране, страда заједно са њима. Она не може да уништи ове мале грехе, већ само смртни грех, који је супротан њеној суштини и који лишава живота, док љубав дарује живот. Услед ове неједнакости (између доброг дела и смртног греха) она аксиома коју сте навели није одржива. Можемо одговорити и на ону претпоставку која у вашем одговору има другостепено место, заправо, одбацујући вашу тврдњу да мала добра дела оних који су у осталом лоши неће задобити никакву награду, ако под наградом треба схватити одређено олакшање у кажњавању. Јер (како ми кажемо) онај који силази у пакао, имајући са собом одређена добра дела,биће кажњен лакшим мукама, него ако би, не поседујући њих, био предат пакленим мукама. Оваква врста доброчинства не приписује се ничему другом, осим постојању ових малих добрих дела.
II. Под два, кажете овако: “Као што постоји мало добра у онима који су у осталом лоши, тако постоји и мало зла у онима који су у осталом добри. Међутим, мало добра у овима не може довести до оне награде која следи за добра дела, већ само може довести до разлике у казни. Тако и мало зла неће довести до казне, већ долази до разлике у степену наслађивања. Дакле, није достојно веровати у чистилишни огањ”.
Разрешење питања: Иако нам се чини да смо на ово питање већ одговорили, ипак из онога што смо казали треба приметити да у општем поретку ствар није онаква како ви сматрате у вашој основној претпоставци. Јер не треба исто судити о малом добру код покојника који је умро у смртном греху и малом злу код човека који је са љубављу прешао из овог живота у други живот. Пре свега, због умртвљавања добра услед смртног греха човек не постаје достојан никакве награде или ослобађања од вечне казне, а под два, према праведном Божијем Суду и услед врха савршенства и чистоте вишњег блаженства и величанства сагледаване лепоте, неопходно је пре свега очистити се: јер нико од људи неће угледати, у било којој мери сагледавања, оно Добро, ако не задобије чист и савршено непорочан ум у којем се не дозвољава постојање било каквог зла. Затим, ако мало добра у онима који су у осталом зли изазива некакву разлику у казни, ипак није исправно мислити да код оних који су били праведни, мало зло изазива разлику у уживању. Под један, због тога што се догађа да неко одлази из живота са великим бројем оваквих малих грехова него неки други човек, али са великом љубављу, у складу са којом се одређује величина и мера и степен наслађивања, а, под два, због тога што се може догодити да онај који је углавном добар, прелази одавде са потребом за великом казном. Дакле, показује се да мало зло код оних који су у осталом праведни навлачи казну на њих.
III. Под три, кажете следеће: “Правичност вечних мука заснива се на непромењивости зле воље код оних који су згрешили. Јер вољи која вечно греши такође треба да одговара и вечна казна. Као и супротно, сагласно са следећим: ако онај који вечно пребива непромењив у злу, бива кажњаван вечним мукама, онда треба дозволити да онај који се не подвргава вечним мукама, неће имати своју вољу као непромењиву. Јер, ако ће се онај који ће је имати као непромењиву у односу на зло, налазити у вечним мукама, онда какву ће потребу за казном имати онај, који ће је имати као непромењиву у односу на добро, када му, насупрот овоме, приличе венци? Међутим, како ви тврдите, они који се очишћују овим (чистилишним) огњем имају непромењиву вољу. Дакле, за њих нема потребе да се очишћују огњем”.
Разрешење питања: На ово одговарамо да аргумент који сте понудили ни у ком случају није снажан, јер мада је за стицање блаженства неопходно потребна непромењивост исправне воље, ипак ово није довољно, с обзиром на то да постоји потреба да много шта буде повезано са устројством доброг дела, а нарочито за достизање крајњег савршенства. Имамо и Аристотелову и дефиницију великог Дионисија да појам добра и зла нису исти по својој структури: јер зло се може појавити у подједнакој мери и из било ког малог греха, а добро није могуће ни на који други начин, осим уз присуство читавог његовог елемента, због чега свака препрека омета савршенство и достизање добра. Зато, ако би за кажњавање било ког човека вечним мукама било довољно само то што је у односу на зло он вечно непромењив, ипак, да би човек, прелазећи из овог живота, одмах достигао вечно блаженство, није довољно имати вољу која је непромењива у односу на добро, него је истовремено потребно и да не поседује ништа што је подложно очишћењу или кривици или греховности, јер, као што је раније било речено, небеско блаженство не дозвољава да му се приближи ништа оскрнављено. Затим, ако је непромењивост исправне воље код оног ко је предодређен за вечни живот сама по себи била довољна за стицање истинског блаженства, а непроменљивост лоше воље за оног ко је осуђен на вечну пропаст навлачи на њега вечну казну, каква је потреба молити се за упокојене или прибегавати осталим помоћним средствима ако би само непроменљивост исправне воље, како ви тврдите, била довољна? Из овога проистиче да је закључак који сте желели да понудите у потпуности неправилно изведен, када кажете следеће: ко вечно пребива непроменљив у злу, бива кажњаван вечним мукама. Дакле, онај ко се не кажњава вечно нема своју непроменљиву вољу.
IV. Под четири, кажете овако: “Ако созерцавање Бога представља савршену награду за оне који су чисти срцем и душом, а њега не задобијају сви у истој мери, значи да не поседују сви у истој мери чистоту и да нема потребе за чистилишним огњем, ако ова чистота код одређених људи није савршена. Јер, у овом случају, сви би у истој мери постали очишћени захваљујући овом огњу и тиме у истој мери способни за созерцавање Бога. Међутим, да ово није тако, символички и сликовито се показало на гори где је био дат Закон, “јер тада се нису сви показали достојним истог положаја и редоследа, него један – једног, други – другог, по мери чистоте свакога од њих, како ја сматрам”, каже Григорије Богослов”.
Разрешење питања: На ово одговарамо да разлике овог блаженог созерцавања Бога нису у зависности од оног очишћења, јер ми тврдимо да се чистилишним огњем људи чисте (само) од греховне кривице и подложности казни. У садашњем животу може се разликовати извесна двојака чистота или очишћење. Прва је она за коју је Господ у Јеванђељу по Матеју рекао следеће: “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”[39]. Она представља светост ума коју изграђују врлине и Божански дарови. Из овога су проистекле ове речи светог Јована Златоустог: “Овде Он (Спаситељ) назива “чистима” или оне који су стекли велику врлину и немају на својој савести некаквог зла, или оне који су се утврдили у трезвености која је нарочито потребна нама за созерцавање Бога, сагласно оним Павловим речима[40]: “Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа”[41]. Управо ова чистота прави разлику и одређује степен у вечном наслађивању. Друга је ствар очишћење о којем се не говори, захваљујући којем душе задобијају опроштај и опраштају им се лакше кривице и подложност казни, услед којих се душе које су се преселиле из овог света задржавају од вечног живота. Као што смо управо рекли, ово очишћење није повезано са разликом блаженства, јер потпуно је неопходно да се све душе у подједнакој мери очисте овом врстом очишћења, с обзиром на то да је потребно постати слободан од сваке кривице и подложности казни, макар и да нису сви очишћени у подједнаким кривицама.
V. Под пет, наводите следећи аргумент: “Исти овај свети и велики Григорије Богослов, пишући умну и тајанствену беседу о Пасхи, дошавши до оног места где се каже овако: “Ништа нећемо изнети, ништа нећемо оставити за ујутру”[42], јасно и отворено казује да после оне ноћи нема никаквог очишћења, називају речју”ноћ” садашњи живот сваког од нас и не дозвољавајући никакво очишћење после њега”.
Разрешење питања: На ово кажемо да наведене речи светог човека нису у супротности са овим догматом о чистилишту. Када се говори о двоструком начину очишћења грехова, као један начин има се у виду оно очишћење које се врши преко епитимије коју онај који се очишћава у покајању навлачи на себе, а други начин представља очишћење које се догађа након овог живота. Први начин очишћења, који се назива покајањем, не може се догодити после одласка душе, јер тамо “почивају од трудова својих”, како каже Јован у Откровењу[43], када престаје свако делање душе како достојно, тако и недостојно. Због тога Премудри Сирах каже овако: “Пре суда припремите правду”.[44] Други начин очишћења, о којем сада говоримо, је онај којим се опраштају лаке кривице, а не тешке, и које се дешава после овог живота. Сјајни Григорије Богослов није говорио о овом другом начину очишћења, него о првом, што се показује у наставку његове беседе у којем, тумачећи речи: “Нећемо изнети”, каже да нам не приличи да многе наше тајне износимо онима који су напољу (тј. незнабошцима) и тада додаје оне речи које сте ви навели да после оне ноћи неће бити никаквог очишћења. Из овога је јасно да он говори о оном очишћењу које чисти веће грехе и којег, заиста, након овог живота нема.
VI. Под шест, ви тврдите следеће: “Исти свети Отац у беседи “На уништење града”, расуђујући овако: “Нећу говорити какве су муке тако за оне, којима Он овде даје милост, него ћу само рећи да је боље да будемо кажњавани и очишћени овде него да тамо будемо предати на муке, када је време казни, а не чишћењу”[45], јасно тврди да након одласка одавде нема никаквог очишћења, већ само вечна мука”.
Разрешење питања: На ово одговарамо онако како смо раније рекли: Свети говори о првом начину очишћења које се врши преко покајничке туге и чињења светих дела, чега ни у ком случају нема после овог живота, како се то показује из наставка његове беседе. Он додаје овако: “Као што је јачи од смрти онај који овде размишља о Богу, као што предивно каже Божанствени Псалмопојац, тако и за оне који су у паклу нема исповедања и исправљења због тога што је Бог одредио да су овде живот и делање, а тамо испитивање дела”[46].
VII. Под седам, ви наводите следећи аргумент: “Господ у Јеванђељу по Луки у причи о богаташу и Лазару[47], учећи о награди коју је задобио сваки од њих, каже да су Лазара, одмах након што је умро, анђели однели у наручје Авраамово, а богаташ је такође био погребен после смрти и душа његова налази се у паклу у мукама. На тај начин, означивши речима “наручје Авраамово” највиши степен упокојења у срећном уделу оних који су угодили Богу, а речима “пакао” и “муке” приказавши коначну осуду и вечну казну грешника, Он између њих није оставио још некакво друго место у ком се налазе нека врста привременог мучења, него је показао да (између стања праведника и грешника) постоји велика и непрелазна провалија која раздваја једне од других, као и крајња супротност у којој нема ничег прелазног”.
Разрешење питања: На ово, под један, кажемо да је узимање одређеног места из текста, његово прихватање у негативном смислу без пропраћивања било каквим аргументима, као што је то случај код вас, потпуно недопустиво међу образованим људима. Затим, рећи ћемо да, мада је Христос у наведеној причи означио само два места (јер Он није учио о местима боравка душа које су се одвојиле од тела, него о коначној судбини људи, где нема места за чистилиште), из тога не произилази да не постоји и треће место – место прелазног очишћења, нарочито на основу тога што је Сам наш Спаситељ у Јеванђељу по Матеју[48] показао да оно заиста постоји када учи да се у будућем животу може догодити опроштај одређених грехова, а с обзиром на то да се он не догађа ни у рају ни у паклу, неопходно је претпоставити постојање и трећег места где се догађа горе наведено очишћење. Исто ово тврди и славни апостол и Учитељи, како латински, тако и грчки, као што је раније било речено.
VIII. Под осам, ви тврдите следеће: “За душу, која се раздвојила од тела и постала потпуно бестелесна и духовна, невероватно би било да се мучи од материјалног огња, док је њено тело, које би огањ морао да захвати, иструлило. Истина, након васкрсења, када она поново добије непропадљиво тело и сва твар постане непроменљива, и када се раздвоји огањ, како смо научени, њој ће одговарати да буде мучена њиме, и не само њој, него и демонима, који се показују како мрачни, тако и одевени у одређену материју и грубу твар и тело ваздушасто или огњено, како каже Василије Велики. Међутим, пре него што прими своје тело, које представља само форму која није помешана са материјом, иако постоји сама по себи, како би она могла да се мучи од материјалног огња?”
Разрешење питања: На ово одговарамо да у потпуности одговара Божанској сили и правичном суду да се душа која се раздвојила од тела мучи од материјалног огња. И заиста, иако признајемо да ништа материјално по својој сопственој сили не може имати никаквог утицаја на дух, ипак нико од разумних људи неће негирати да по Божанској сили оно може постати такво. Јер ако читава творевина способношћу која је у њој смештена зависи од природног фактора и ако је условљена њиме у способности примања, шта има нелогично у томе да се изведе закључак да по Божанској заповести она духовна биће изложена казни овакве врсте? Осим тога, поредак Божанског праведног суда захтева да она душа која је кроз грех покорила себе материјалном елементу, у облику казне буде њему и изложена. На тај начин, није нелогично и не чуди да онај огањ који делује по Божанској сили, а чије је одређење да постоји ради кажњавања рђавих људи, такође делује и на душу која се раздвојила од тела, мучећи је. А да ствари управо овако стоје поучава нас она прича о размаженом богаташу коју сте недавно навели, где се говори да се душа богаташа пре васкрсења тела мучи у огњу који сагорева. Ово се показује и из Божанске пресуде која заповеда осуђенима да иду у вечни огањ који је припремљен ђаволу и његовим анђелима[49]. За нас није прихватљиво мишљење оних који кажу да ће демони морати да приме неку врсту тела – ваздушна или огњена, да би били пријемчивији за муке, с обзиром на то да нам овакво схватање изгледа увредљиво за Божанствену свемоћ.
IX. Под девет, ви кажете овако: “Наши преподобни Оци, проживевши анђелски живот на земљи, много су и често кроз виђења и снове и друга чудесна јављања и сами били поучавани и друге поучавали о вечним мукама и о безбожницима и грешницима који се налазе у њима, и као садашњост и оно што се већ догађа,видевши и јављајући речју, као што и прича из Јеванђеља по Луки описује стање богаташа и Лазара, апсолутно ништа нису објавили о чистилишном огњу који има крај”.
Разрешење питања: Наш одговор је следећи: ми негирамо да није било виђења и откровења и других јављања овакве врсте којима се објављује постојање чистилишта. А овоме сведочи велики Григорије, а такође и Дамаскин каже нешто слично, и у житију светог Јеронима Кирило је изложио много дивних ствари овакве врсте,[50] а и ми смо навели раниЈе много очигледних сведочанстава Учитеља, како латинских, тако и грчких.
X. Под десет, ви наводите следећи аргумент: “Ово учење о спасењу свих и крају вечних мука, које је имало почетак код Оригена, као што смо већ рекли, и које је преовладало код одређених црквених отаца, међу којима су чак и Дидим и Евагрије, као они који се позивају на Божије човекољубље које је лако прихватљиво међу лакомисленима, како каже богоносни Јован, писац “Небеске Лествице”, било је забрањено и анатемисано од стране Петог Васељенског сабора као оно које изазива раслабљење душа и чини лакомислене још безбрижнијима, с обзиром на то да очекују да ће некада доћи до ослобађања од мука и обећано спасење свих. Дакле, на основу овога, изнети догмат о чистилишном огњу мора да буде избачен из Цркве као онај који подвижнике доводи у безбрижност и који их убеђује да се не боре свим средствима у садашњем животу за своје очишћење, с обзиром на то да се, тобоже, после смрти очекује друго очишћење”.
Разрешење питања: Иако смо раније одговорили на ово сложено питање, ипак ћемо, ради веће прецизности, још једном рећи о овоме. Дакле, ми кажемо да, када је био донет догмат о чистилишту, у њему није било ничег апсурдног да се он не би могао следити. Нема учитеља који је у толикој мери необразован и слушаоца који је у толикој мери прост да не може да створи представу о томе у чему се састоји разлика између паклених мука и чистилишне казне. Ово предање о чистилишту, које је препуно побожности, не само да не чини људе безбрижнима, него их веома подстиче, јер они слушају да ће тамо бити казни и неподношљивих мука, и то мучнијих од свега онога што смо у садашњем животу било када осетили. Ово је показало и само искуство. Многи којима се догодило да се сусретну са откровењима овакве врсте, а оваквих је велики број, нису постали безбрижнији, него су до краја били брижљиви и жалосни, увек се бојећи да не доспеју у оне муке које су видели. Ако догмат о чистилишту чини људе безбрижнима, како ви тврдите, колико би онда они постали безбрижнији ако уопште не би слушали о овоме? Међутим, (ако је догмат о чистилишту штетан као онај који доводи људе у безбрижност), тада ће особито бити нанета штета од мале скрушености или кратке исповести или од наде на спасење за дуго поклоништво, или од укидања казне и од оног најслађег гласа: ,Д у онај час, када грешник умре” и остало. Ово и све остало, што су ради наше користи Оци прихватили као побожно, донело би велику штету ако би догмат о чистилишту, како ви тврдите, такође био штетан. Међутим, са великом заснованошћу може се рећи да они који негиpajy чистилишни огањ доводе људе у очајање, јер људи знају да ништа оскрнављено не може ући у вечни живот, а истовремено познато им је и да човек који овде живи не може проживети живот без икаквог лакшег греха. Јер ако се човек раздваја од окова тела са мрљом лаких грехова или са подложношћу казни за теже кривице, а у будућем животу нема места за очишћење и, према томе, оскрнавивши се, они не могу видети Бога, потпуно неопходно произилази да услед овога више неће бити никакве наде да се стекне спасење. Дакле, догмат о чистилишном огњу не треба избацити из Цркве, како ви тврдите, као штетан и онај који доводи до опасности од безбрижности, него напротив, треба га прихватити и са чашћу прославити у Католичанској Цркви као веома спасоносан и као онај који безбрижне и лакомислене душе приводи свагдашњој брижљивости и будности и који их надом на будуће блаженство чини трезвенијима. Овим је, по нашем мишљењу, довољно речено на ваше аргументе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 13, 5.
  2. Пс. 25, 8
  3. August. De Poenit. cap. 18. PL t. 40. c. 1128
  4. Пс. 33, 21.
  5. 5. Мојс. 25, 2.
  6. 2. Сам. 12, 13.
  7. Caelestini рарае I Epist. XXI. PL t. 50, с. 530.
  8. Треба приметити да блажени Августин ни у ком случају није био сјајан познавалац грчког језика. August. Confession. lib. I c. 14, PL t. 32, c. 671.
  9. Gregor. Magn. Epist. lib. VI cap. 14, PL t. 77, c. 806-807.
  10. August. De Mendacio. PL t. 40, c. 487 sq.
  11. Contra Mendacium t. cit. c. 517 sq.
  12. Блажени Августин говори о осам врста лажи у књизи “De Mendacio”, c. 14, PL t. cit. col. 505.
  13. August. Expositio. ad. Galat. PL t. 35, c. 2105 sq. Међутим, ова фраза не налази се у овом делу.
  14. 1. Кор. 3,11.
  15. Отк. 5,5
  16. 1. Кор. 10, 4
  17. 1. Кор. 13, 11-14.
  18. 2. Кор. 6, 14
  19. Пт.2,5
  20. Јк.2,19
  21. Gregor. Dialogorum lib. IV сар. 89. PL t. 77, col. 396.
  22. Еф. 3,17
  23. August. De fidei et operibus n. 2427. PL t. 40, c. 212-215
  24. August. De Civit. Dei lib. XXI, cap. 26. PL t. 41, col. 743.
  25. Јн. 14, 3.
  26. Отк. 2, 5.
  27. Дан. 7,10
  28. 1. Кор. 1, 18
  29. 1. Кор. 1, 21
  30. 1. Кор. 5, 5
  31. 1. Кор. 9, 22
  32. Дап. 16, 30-31
  33. Пс. 65,13
  34. Maximi ex epistola Romae scripta. PG t. 91, col. 137
  35. Мт. 16,16
  36. Лк. 6,48
  37. Пс. 86,1
  38. Јез. 18, 24.
  39. Мт. 5, 8.
  40. Јев. 12, 14.
  41. Chrysost. hom. XV in Matthaeum. PG t. 57, col. 227.
  42. В. прим. 56.
  43. Отк. 14, 13
  44. Прем. Сир. 14, 17
  45. В. прим. 31, два фајла испред
  46. Loc. cit. t. 35, с. 944с.
  47. Лк. 16, 20.
  48. Мт. 12, 32
  49. Мт. 25, 41.
  50. Кирилово дело о чудима блаженог Јеронима представља неаутентично дело, јер свети Кирило се упокојио пре блаженог Јеронима.

Comments are closed.