Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

RASPUĆIN: GERMANOFILIJA PROTIV UJEDINJENJA SVIH SLOVENA

Blaženi ste ako vas uzasramote i usprogone i reku
na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se
i veselite se jer je velika plata vaša na nebesima (Mt. 5, 11-12).

Još kao devetnaestogodišnjak, u vreme aneksije Bosne i Hercegovine, Mardarije je glasom starozavetnog proroka Božijeg započeo da opominje ruski narod na opasnost od germanizma i da poziva Rusiju da pomogne situaciji na Balkanu. Svaki dan tokom dvanaest godina njegovog boravka u Rusiji (1905–1917) bio je prožet nacionalno-političkom borbom za ostvarenje panslovenske ideje – ujedinjenje svih Slovena. Glavni pokretač slovenofilske ideje o svetloj budućnosti ujedinjenih slovenskih zemalja pod okriljem Rusije, bio je Homjakov.

Najuticajniji, pak, među germanofilima, protivnicima svega što je slovensko, uključujući tu ne samo Rusku Pravoslavnu Crkvu već i carsku porodicu (ruska monarhija) na koju je imao velikog uticaja, kao i svecelo slovenstvo, nalazio se zloglasni i opasni Raspućin (Grigorije Jefimovič). Žrtve Raspućinovog terora bile su mnogobrojne, uključujući i carsku porodicu. Premda se prikazivao prijateljem carske porodice, Raspućin je bio u stvari njihov najveći neprijatelj.

Mnogo pre njihovog ličnog susreta u Jaroslavskoj misiji u Petrogradu, Raspućin je počeo svim silama da kleveta Mardarijev nacionalni rad, pokušavajući da ga izgna iz Petrograda. Nakon njihovog ličnog susreta, česta tema u novinama bilo je opisivanje detalja Raspućinove vike na Mardarija: „Do đavola sa tobom i tvojim Slovenima. Neka ih Nemci preuzmu. Rusija ih ne želi.“[1]

Među raznovrsnim poniženjima kojima je izlagao jeromonaha Mardarija, Raspućin je bio inicijator i klevete da je Mardarije nemački špijun. Nakon toga je Ministarstvo unutrašnjih poslova počelo da prati kretanje jeromonaha Mardarija u stopu.

Nakon govora protiv njega i njegovih istomišljenika, B. M. Puriškoviča i Vladimira Mitrofanoviča u Dumi 19. novembra 1916. godine, Mardarije im je uputio sledeće otvoreno pismo:

„Sa visoke govornice Dume, u znamenitom Vašem govoru od 19. XI, Vi ste, u ime dostojanstva Rusije i opšteg mira, sebi dozvolili da govorite o ljudima „naučenim na nemačke pare“ i koji prodaju Rusiju, i u ta imena ste i mene uvrstili. Ja ne znam i ne mogu saznati zašto i na kojoj osnovi ste odlučili da na moje ime bacite jednu takvu optužbu, jer moj rad kao služitelja Crkve i kao društvenog radnika nije pokriven nikakvom zavesom tajni. Svakom je vidljiv i dostupan, i po tome je on stvorio mnogo idejnih protivnika.

Ja volim Rusiju i ruski narod toliko vatreno i neograničeno kao i Vi, kao što volim svoj srpski narod i sve Slovene, za čiju veliku budućnost predviđam samo potpuno ujedinjenje sa velikom slovenskom Rusijom. Mnogo godina radio sam u Rusiji na ostvarenju te sudbinski velike ideje i činio sve za približenje radosnog časa ujedinjenja oko Rusije svih bratskih slovenskih naroda u jednu zajedničku državu.

Na tu najvažniju temu ja sam napisao svoj akademski rad za dobijanje diplomskog ispita, na tu istu temu i sada mnogo pišem, govorim na javnim skupovima držim predavanja i u tu svrhu učestvujem u slovenskim organizacijama. Za takav moj rad je Vaša palata Sv. arhangela Mihaila našla povod da me izabere za svog počasnog člana. U čemu je onda moj greh? Da li u tome što je nastala Balkanska vojna i posle nje ovaj svetski rat, i ja, u skladu sa osnovnom idejom slovenskog jedinstva, pronosim i propovedam borbu s nemačkim nasiljem u svim njegovim vidovima i formama? Ili je moj greh u tome što nikoga i ništa ne slušam osim Boga, i nimalo ne odstupam od lične odgovornosti za sve ono što sam govorio, što sada govorim i što ću sutra govoriti o neophodnosti spasavanja Rusije i carskog prestola, u koje su uprte sve oči Slovena, i u isto vreme i oči tih „mračnih sila“ koje udaljuju od nas budući čas slovenske radosti.

Spominjanje moga imena nije li služenje u korist toga „unutrašnjeg i spoljnog Nemca“ protiv koga se ja tako odvažno borim, ja isto kao i Vi? Ili, na kraju, je li moj greh leži u tome što u Kišinjevu i u Petrogradu, od uboge udžerice do Hristovog hrama, pronosim reč propovedi, skupljajući za bedne ne jednu stotinu hiljada rubalja? Znajući da sam u pravu, ja svuda uvek idem svojim putem, pa ću i dalje samo tako raditi i govoriti. Moja reč pravde je nekom smetala i onespokojavala ga, i oni su planski i nasilno širili u društvu sumnje i pleli čitavu mrežu laži o meni. Svemu tome, Vladimire Mitrofanoviču, očevidno ste lako poverovali i nimalo se niste potrudili da proverite osnovu, pa, ne znajući izvor svega, Vi ste glasove izneli na pozornicu ruskog parlamenta. Kad sam prošle godine službeno zamolio Vašeg kolegu A. S. Suhanova da mi kaže kakav je razlog imao da u Dumi govori o nekakvom mom uticaju, on mi je odgovorio: „Ja sam o tome samo slušao“, ali on to slušanje ni za godinu dana nije pokušao da proveri.

Ja znam sebe i poznata su mi moja dela, i sa svima njima gotov sam da mirne svesti izađem pred sud Rusije i čovečanstva sa dubokom verom u pravdu suda. Vas, Vladimire Mitrofanoviču, uvek sam smatrao čestitim čovekom i zato sada molim da se raspitate kod lica i društvenih organizacija koje me poznaju, o mome radu – da li sam ja prijatelj ili neprijatelj Rusije? Ako sam neprijatelj dajte konkretne dokaze.

Budući da sam skroman društveni radnik, uz to u monaškoj rizi, nisam hteo lično da istupam u svoju odbranu i bio sam gotov da otrpim to nezasluženo ponižavajuće ispitivanje, ali posle zvaničnih pitanja u Vaše ime celokupnog rada ruskih i slovenskih organizacija, Vi u tekućim mesecima niste se udostojili dati odgovor, pa Vas ja sada najiskrenije molim, u korist slovenskog dela, da pravedno kažete o mom služenju Slovenstvu i Rusiji.

Sveštenosinđel Crnogorske Mitropolije, Mardarije.“[2]

 

S druge strane, čistotom svog života i budući iskren prijatelj carske Rusije, jeromonah Mardarije je počeo da zadobija iskrenu naklonost ratnih zarobljenika slovenskog porekla u dalekim predelima Rusije, zatvorima i zarobljeničkim logorima. Naime, po preporuci Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve, a po odluci ruskog generalštaba (posebno ministra Pelivanova iz Ministarstva rata), u leto 1915. godine poverena mu je važna misija da obilazi ratne zarobljenike na reci Volgi, planini Ural, Kavkaz, unutrašnjosti Sibira (Irkutsk, Vladivostok…), Turkestanu, Buhari itd. Njegov zadatak je bio da ih svojim propovedima i prisustvom bodri i obrazuje u duhu iskonske patriotske ljubavi prema Rusiji kao predvodnici slovenske ideje ujedinjenja, i shodno tome probudi u njima svest o pripadnosti slovenskom svetu čiji su oni veoma važan deo. Posebno u borbi panslavizma protiv germanizma. S jedne strane, kao direktan rezultat njegove misije među ratnim zarobljenicima u Rusiji slovenskog porekla, mnogi među slovenofilima su takođe postali svesni značaja ovog velikog broja ljudi (čiji broj se popeo do skoro milion) u pobedi slovenofilske ideje i počeli su da traže od države da se više brine o njima. S druge strane, sami ti zarobljenici slovenskog porekla počeli su da se nadahnjuju idejama sveslovenskog ujedinjenja i polako stiču svest o mnogo svetlijoj budućnosti svih slovenskih zemalja.

Njegovu široku delatnost po pitanju ujedinjenja svih slovenskih naroda – „biti ili ne biti“ – podržavali su mnogi, ali je ona dovela i do toga da zadobije veliki broj neprijatelja. „… o. Mardarije je stekao utisak da takvo mišljenje (anti-slovensko), nije samo Raspućinovo („Idite do đavola i ti i tvoji Srbi! Pusti neka Nemci sa njima rade šta hoće!“), nego celog društva oko njega (Raspućina)…čiji su se konci vukli iz uže dvorske okoline nesrećne carice Aleksandre, koja je, naivno, duboko i iskreno verovala, da njenog bolesnog sina, prestolonaslednika Alekseja, čijoj bolesti nije bilo leka, može da spase samo „Božiji čovek“, Raspućin“.[3]

Ukratko bismo naveli nekoliko razloga koji su jeromonaha Mardarija podsticali da ne odustaje čak ni kada je stekao neprijatelje i na carskom dvoru. Prvo, njegov rad je bio produžetak građen na temeljima slovenskog odnosno srpsko-ruskog zajedništva, koje su još u XII stoleću uspostavili ruski crnorisci koji su mladog Rastka, našeg Svetog Savu, postrigli u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori. Drugo, bila je nastavak borbe njegovih predaka u najmanje dva prethodna stoleća, koji su se borili za ostvarenje „te sudbinski velike ideje, panslovenskog jedinstva… Na tu najvažniju temu ja sam napisao svoj akademski rad za dobijanje diplomskog ispita“ (Sveti Vladika Mardarije, 1916. godine).

Nakon njegovog povratka u Petrograd, posle četiri meseca provedena među ratnim zarobljenicima slovenskog porekla, a zahvaljujući posebno neumornom radu špijunske mreže oko njega i neistinama koje su u njegovom odsustvu širili nemački špijuni, jeromonah Mardarije se našao u nezavidnom položaju.

Po povratku u Petrograd[4] u pismenoj formi dostavio je svoj predlog u vezi sa slovenskim ratnim zarobljenicima u Rusiji: predložio je da se oni u potpunosti odvoje od Mađara i Nemaca; da im se dodele izvesne privilegije čime bi se pospešilo (negovalo) njihovo prijateljstvo prema Rusiji, kako bi po povratku u svoje zemlje bili ambasadori dobre volje. Predlog je uručen i samom caru koji ga je odobrio.[5]

 

Sveštenosinđel Mardarije

„Poniženi i uvređeni“ su u njegovom srcu imali posebno, tačnije prvo mesto. Dar milosrđa osvedočeno jedan je od najvećih darova koje je on dobio od Boga. Sav njegov život bio je prožet milosrđem prema potrebitima koje mu je sam Bog slao i to u velikom broju. Zato njegovom svakodnevnom delatnom milosrđu nema broja. Mnogo toga će zauvek za nas ostati tajna koju samo Bog Svevišnji zna. U isto vreme, ceo svoj život u duši je nosio i breme svoje otadžbine. Na primer, uspeo je da prikupi oko 300 hiljada rubalja za pomoć Crnoj Gori.[6] Izobilne plodove milosrđa za život sveta (iz anafore) Svetog Vladike Mardarija Uskokovića ćemo ostaviti za sam kraj, kada će se njegov hristolik lik projaviti u svoj punoći i to među njegovim srpskim narodom u Americi i Kanadi.

„Zahvaljujući svom društvenom karakteru i srdačnosti kakva se retko susreće, otac Mardarije je među žiteljima grada Kišinjeva stekao mnoštvo prijatelja raznih staleža i zvanja, ali u tome nema ničeg čudnog, ako se setimo kako je često ublažavao patnje i brisao gorke suze u ubogim sirotinjskim straćarama i raskošnim bogataškim odajama. Njegova utešna reč i dobar savet često su bili oslonac pokolebanoj nadi. Gde god su patnje i stradanja, on je hitao da pruži utehu. Ali simpatije naroda otac Mardarije nije osvojio samo zahvaljujući svojim propovedima. U svim njegovim besedama mogao se čuti poziv na jevanđelsku ljubav, a on je prvi pružao primer takve ljubavi. Pozivao je na saosećajnost i pomoć siromašnima i prvi im izlazio u susret. Kod njega nije bilo razdora između reči i dela. To je osnovni razlog zbog koga je ime oca Mardarija postalo popularno u narodu. On je učestvovao u svim dobrotvornim poduhvatima. Svojim naporima i energijom osnovao je Savez za borbu protiv dečije smrtnosti u Rusiji, koji je za nekoliko nedelja u Kišinjevu sakupio nekoliko hiljada rubalja. Njega nisu zanosili raskošni prijemi koje mu je priređivala aristokratija, počev od gubernatora i generala pa sve do običnih smrtnika. On jeste odlazio na prijeme, ali je zato u drugim prilikama časovima sedeo u zagušljivoj atmosferi, među siromasima i bolesnicima“.[7]

Na Petrogradskoj duhovnoj akademiji sveštenosinđel Crnogorske Mitropolije diplomirao je 1916. godine dobivši zvanje stepena kandidata bogoslovlja.[8] Osim bogoslovskih nauka, izučavao je i crkveno pravo na Pravnom fakultetu u Petrogradu, što će se pokazati posebno značajnim i korisnim u njegovom kasnijem radu u Americi i Kanadi.[9]

Tokom njegovog predavačkog rada u Petrogradskoj slovenskoj srednjoj školi (gimnaziji) profesora Gribovskog u Petrogradu, našao se u vrtlogu još žešćih sukoba sa neprijateljima slovenske ideje. O mladom jeromonahu Mardariju nadugačko je nastavilo da se govori u raznim društvenim krugovima, pa čak i na carskom dvoru i u Dumi. Prepričavala su se i komentarisala njegova mnogobrojna predavanja, od kojih su neka: Rusija i slovenstvo, Slovenstvo i budući mir, Savremena zagonetka Rusije, Bog je sa nama, Svetski rat i njegov tajni smisao Rusije i slovenstva, Hoće li Rusija biti sa slovenstvom ili ne, Treća Rusija koja dolazi, i mnoga druga.

Naporima, u prvom redu Raspućina koji je bio blizak carskom dvoru, Mitropolit Pitirim ga je premestio za učitelja u najzabačeniju seosku seminariju na Kavkazu (Aleksandrovska bogoslovska seminarija u Ardonu, oblast Terek). Tu je ostao sledećih godinu dana, odnosno do njegovog izbora za delegata donskih Kozaka 1917. godine i učešća u Sveruskom crkvenom saboru Petrogradu (kada je za Patrijarha izabran Tihon Ispovednik, koga su nedugo zatim ubili boljševici).

Tokom boravka u Rusiji napisao je nekoliko knjiga od kojih su možda najznačajnije: Tihi ugao Hrista (Tihi ugolok Hrista), Zbornik propovedi (Sbornik propovede ) i Zavet ruskom narodu (Zavet russkomu narodu). U ovoj poslednjoj knjizi, kao što smo videli, poziva ruski narod da ustane u odbranu Srba, što je po ko zna koji put izazvalo proteste među protivnicima panslavizma, ruskim germanofilima. Sav prihod od svoje knjige Tihi ugao Hrista podario je ruskoj sirotinji.

Tokom školovanja u Rusiji imao je prilike se bolje upozna sa monaškim životom u čuvenim ruskim manastirima: Kijev[sk]o-pečerska lavra, Valaamski manastir, Glinska isposnica, i naravno Sveto-Trojicka lavra, kao i mnogim drugim manjim i većim ruskim monaškim naseobinama, od kojih je Optina pustinja sigurno ostavila jedan od najdubljih tragova u njegovoj srpsko-ruskoj slovenskoj duši. U okviru zidina ovog manastira mnogi ruski klasici nalazili su nadahnuća za svoja čuvena literarna dela. Među značajnije spadaju Gogolj, braća Kirjevski, Tolstoj, Solovjev i Dostojevski, kao i mnogi drugi.

Optinski starci koji su u to vreme prenosili podvižništvo ruskih staraca i sa kojima se mladi jeromonah Mardarije tokom letnjih raspusta u Optina pustinji najverovatnije bliže upoznao su arhimandrit Makarije, starac Amvrosije (osnivač Šamordinskog konventa, udaljenog osam milja od Optina pustinje), starci Anatolije, Nektarije kao i mnogi drugi. U Optinskoj isposnici se, bez ikakve sumnje, upoznao i sa asketskim životom monaha koji su bez prekida, u tišini svog srca živeli Isusovom molitvom.

Tokom školovanja u Rusiji posetio je sledeće značajnije istorijske krajeve i gradove van Rusije: Konstantinopolj, Svetu Goru, Solun, Atinu. U Svetoj zemlji, u hramu Groba Gospodnjeg, „najsvetijem mestu u celom hrišćanskom svetu“, upravo on je bio izabran da načalstvuje na Svetoj Liturgiji. Tog dana je Austrougarska objavila rat Srbiji. Zapisaće kasnije da smatra voljom Božijom da je upravo on tog dana, kada je napadnuta njegova zemlja, od svih tada prisutnih pravoslavnih sveštenika upravo on, Srbin iz Crne Gore bio izabran da načalstvuje na Golgoti.

 


NAPOMENE:

[1] Petrogradske novine, 21. novembar 1916. godine. O sukobima koje je Raspućin inicirao sa arhimandritom Mardarijem pisala je i štampa van Rusije kao, na primer u Americi Herman Bernštajn u članku „Story of Rasputin’s Influence is Told by Head of the Czar’s Spies”, Washington Post, broj od 15. oktobra 1916. godine.

[2] D. Dragutinović, str. 17-18.

[3] Petrogradske novine od 21. novembra 1916. godine.

[4] Stari naziv Petrograd je bio vraćen 1914. godine (umesto Sankt Peterburg).

[5] Zabeležio je i da ga je po povratku iz Sibira po prvi put tokom njegovog boravka u Rusiji, posetio brat koji je živeo u Francuskoj kao izbeglica.

[6] Jutro Rusije, Jeromonah Mardarije, 20. jun 1916. godine.

[7] Zavet ruskom narodu, iz predgovora

[8] U Petrogradskom muzeju i danas postoji kopija njegove diplome.

[9] Berževske novine (oktobar 18, 1916) obaveštavaju da jeromonah Mardarije studira na Pravnom fakultetu. D. Dragutinović, str.15.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *