Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

TREĆE POGLAVLJE
ŠKOLOVANJE U RUSIJI

San koji je sanjao još u detinjstvu počeo je da se ostvaruje. Kada je stupio na tle Rusije, sagnuo se i celivao ga. SVЯTAЯ RUSЬ!!!

Sledećih dvanaest godina će provesti u dragoj mu Rusiji. Vatrena pravoslavna vera, veličanstvena crkvena bogosluženja i pobožni život ruskog naroda, kako se pokazalo kasnije, ostaviće najdubljeg traga u Mardarijevoj duši, tako žudnoj da uroni u Lik Bogočoveka Hrista.

Prvo je proveo osam meseci u Srpskom podvorju u Moskvi. Tu je imao obilje prilika za susrete i poznanstva sa većim brojem ruskih državnika i zvaničnika, posebno onima koji su redovno dolazili u Srpsko podvorje u Moskvi i kao i on, naginjali ideji slavjanofila. Mladi Mardarije je brzo postao poznat u visokim krugovima.

U septembru 1907. godine je nastavio školovanje u žitomirskoj Bogoslovskoj školi Voljinija (u Žitomiru, glavnom gradu oblasti Voljinija, u blizini Kijeva, Ukrajina). Tada je imao 17 godina. Značajno, arhiepiskop Voljinije i Žitomira bio je veliki slavenofil, Blaženjejši Mitropolit kijevski i galicki Antonije Hrapovicki (1863-1936). Godine 1908. uputio se brodom niz Dunav u posetu rodnom kraju. Tom prilikom je održao propoved u Bosni i Hercegovini, zemlji za koju je dobro znao da su je Srbi naselili još oko VII stoleća, i u kojoj je podsetio njene žitelje, koji su tada bili pod protektoratom Austro-ugarske, da su oni kao deo srpskog naroda, deo jedne velike slovenske porodice. Nakon svršetka Svete Liturgije žandarmi su ga priveli na ispitivanje, da bi ga ubrzo deportovali van granica Bosne i Hercegovine. Srpska reč (srpske novine koje su se štampale u Sarajevu) detaljno su opisale ovu epizodu.

Do aneksije Bosne i Hercegovine od strane „veštački stvorene Austro-ugarske“ došlo je u septembru 1908. godine. Za njega je to, u prvom redu, bio veliki udarac na slovenstvo.[1] Na jednom od mnogobrojnih protesta koji su se tim povodom održali, izgovorio je svoju molbu da Rusija postupi u interesu svih slovenskih zemalja. Podsećao je na viševekovno prijateljstvo ruskog i srpskog naroda, znajući da je još od 1697. godine – od vremena vladavine svog prvog Vladike-gospodara Danila, Crna Gora bila veran saveznik Rusije; da su Danilo i Petar Veliki zajedno objavili rat Turcima, njihovom zajedničkom neprijatelju. Tako je nastala njegova čuvena propoved Apel ruskom narodu, izgovorena u gradu Žitomiru, 28. septembra 1908. godine, koju, zbog zbog značaja koji ništa manje ima i danas, prenosimo u celini:

„Pravoslavni ruski narode!

Srpskom pravoslavnom narodu Gospod je poslao teško iskušenje. Grom užasne kazne granuo je iznad glave ruskom narodu srodnog i bratskog srpskog naroda.

Iz dubine potresene duše, u kobnim okolnostima koje su zadesile moj dragi narod, apelujem na višemilionsku misleću Rusiju, na plemeniti ruski narod koji ima osećanja za bratske nedaće. Dve najveće srpske oblasti, Bosnu i Hercegovinu, anektirala je susedna Austrougarska monarhija.

Dve bratske, jednokrvne, jednoplemenske i jednoverne nezavisne srpske države, Srbija i Crna Gora, uzdigle su svoj glas protesta i spremne su da stanu u zaštitu svoje porobljene braće. Srpski narod u neoslobođenim krajevima spreman je da se sa oružjem u rukama pridruži svojoj slobodnoj braći u Srbiji i Crnoj Gori. Srpski narod je osuđen na političku smrt, on je izgubio dve bogate rođene sestre bez kapi krvi, bez ijednog ispaljenog zrna. Srpski narod teško podnosi ovaj ogromni i nenadoknadivi gubitak, jer polaže sveto istorijsko pravo na ove dve oblasti.

Srpski narod je naselio zapadni deo Balkanskog poluostrva još pre 1500 godina, u vreme kada Hristos u Rusiji nije bio poznat, nego su se svi klanjali idolima. Tokom Srednjeg veka proširio je svoje granice do Dunava i obala Jadranskog mora i zasnovao snažno, moćno i slavno carstvo, čiji kulturni ostaci su i danas predmet divljenja zapadnih istoričara, arheologa i drugih naučnih pregalaca. Istorija, taj večni nepristrasni sudija, svedoči o velikoj misiji koju je tokom Srednjeg veka odigrala srpska država, čija je moć zadržala bujicu azijskih naroda ka Zapadnoj Evropi. Samo preko kostiju slavno poginulih heroja srpskih, agarjansko pleme je moglo da krene dalje na zapad. A pre toga, koliko je samo krvi srpskih sinova proliveno od strane lukavog Zapadnog sveta! Ali srpski je narod, uprkos svim neuspesima i stalnim krvavim borbama, uspeo da zaštiti i sačuva svoju pravoslavnu veru i nacionalnost. Prolazeći kroz sve te užase i prepreke, on nije ispustio slovenski barjak iz svojih ruku. Celih pet stoleća stajao je na braniku svog krvlju natopljenog carstva, dok u toj nejednakoj borbi nije herojski pao i izgubio slobodu, sačuvavši međutim svoje verske i nacionalne ideale, uprkos svim preprekama i progonima, sve dok iz krvi i pepela nije obnovio dve slobodne države. I eto, poslednjih nekoliko godina, dok su dve bratske države Srbija i Crna Gora maštale da povrate slobodu svojoj porobljenoj braći, dok su snage azijskog osvajača slabile, iznad srpskog naroda nadvio se preteći oblak sa Zapada, koji ugrožava njegovo samostalno političko postojanje. Krvožedna ruka „prosvećenog otimača“ učinila je svoje, oduzela je srpskom plemenu dve najbolje oblasti (provincije). Pravoslavni srpski narod obukao je crninu opštenarodne nesreće. Srpskom plemenu preti neizbežni, užasni, tragični kraj ako civilizovana i po veri mu bratska Rusija ne stane na branik pogažene pravde i pravâ srpskog naroda.

Ucveljeni i uvređeni srpski narod u svojim duševnim patnjama još nije sasvim napušten. Naklonost (simpatije) prosvećenih čovekoljubivih sinova svih zemalja na njegovoj su strani. On se nada da će mu i bratska Rusija pružiti moralnu podršku, jer težak udarac koji je zadat celom srpstvu ujedno je i neizlečiva rana za Rusiju, zaštitnicu i bratsku pokroviteljku svoje braće, Južnih Slovena. Srpski narod se uzda, nada i čvrsto veruje da će bratska Rusija uzdići svoj moćni glas protiv užasnog nasrtaja na prava jednoga naroda slavne istorije kakvo je srpsko, da će ustati protiv antihrišćanskog i nečovečnog nasilja jakog nad slabim i porobljenim narodom. Zar ruski narod može ravnodušno gledati neminovnu propast jednog bratskog naroda?

Zar Rusija, plemenita Rusija, vekovna zaštitnica Južnih Slovena, može dopustiti da na njene oči ceo jedan narod bude raspet i zbrisan sa lica zemlje? Zar će velikodušni ruski narod dopustiti da se na njegovom svetlom horizontu pojavi jedna tako mračna, sramna i njega nedostojna mrlja, koju iz istorije čovečanstva neće izbrisati ni stoleća?

Zar Rusija, koja veruje u Hrista, neće podsetiti hrišćanske vernike otimače na zaboravljeni Hristov zavet? Zar neće podsetiti prosvećene otimače na predstojeću kaznu Božiju, koja čeka moćne mrzitelje slobodnog života jednog hrišćanskog naroda? O, ne, ne, to ne može biti! Rusija će progovoriti svoju moćnu reč.

Ona će uslišiti vapaje koji dopiru iz dubine rastrzanih, bolnih grudi srpskog naroda, ona će ga spasiti u ovom kritičnom trenutku kada se rešava njegova sudbina, pružiće mu bratsku ruku pomoći, obodriće ga i spasiti od neminovne propasti. Verujem da u Rusima kuca bratsko slovensko srce. Moralna je obaveza Rusije da pomogne srpskom narodu u neravnopravnoj borbi. Srpski narod ne traži da se prolije ruska krv, on samo moli za autoritativni zaštitnički glas.

Srbija i Crna Gora se drže obaveza međunarodnog prava kao svetinje. I jedna i druga su se obratile svim prosvećenim zemljama, apelujući na međunarodnu savest.

Razlog zbog kog se one drže obaveza međunarodnog prava nije strah od nadmoćnijeg neprijatelja, jer Srbija i Crna Gora su se vekovima borile uvek protiv nadmoćnijeg. Razlog je upravo to što međunarodna prava smatraju za svetinju. Ali, ako Evropa i bratska Rusija ostanu gluve za vapijući glas srpskoga naroda, onda će, uprkos svim naporima srpske i crnogorske vlade, biti teško smiriti uvređenu čast naroda i uzdržati ga od krvoprolića, a tada će se sva krivica svaliti na moćne čuvare svetskog mira. Na svim prostorima koje naseljava srpski narod u vazduhu se čuju gromoglasni usklici protesta, posvuda vlada zadivljujuće nadahnuće.

Srpski narod je spreman da žrtvuje sve što ima, ne bi li sa mačem u rukama zaštitio slobodu rođene braće od nesavesnog neprijatelja. Srpski narod će se upustiti u neravnopravnu bitku, samo da bi zaštitio svoje dostojanstvo i čast. On veruje u svetlu budućnost Slovenstva i njegovo čvrsto jedinstvo. Unutrašnji i spoljašnji neprijatelji koji su uspeli da zavade dve srodne slobodne države, Srbiju i Crnu Goru, sada su u očima naroda izdajice, a državne su vođe, kralj Srbije Petar I, unuk heroja i oslobodioca Srbije Karađorđa, i genijalni pesnik i car nad junacima, knez Crne Gore Nikola I, po rečima blaženopočivšeg imperatora Aleksandra III „jedini i verni prijatelj Rusije“, ta dva srpska vladara sada jedan drugom pružaju bratske ruke i visoko uzdižu najsvetije blago srpskog naroda – barjak vere, nacionalnosti i ujedinjenja, pod čijim je okriljem stvoreno slavno srpsko carstvo, i uzdižu svoj glas protiv zakletog neprijatelja. Milioni i milioni srpskih očiju upereni su u ova dva narodna sina.

Zar zaista Evropa neće obratiti ni najmanju pažnju na nade i pravedne zahteve srpskog naroda?

Zar će bratska Rusija u ovom teškom trenutku zaboraviti rođenu braću Srbe? Zar neće izaći u pomoć jedinoj vekovima vernoj saveznici Crnoj Gori i njenom slavnom vođi, velikom i genijalnom Slovenu, „jedinom vernom prijatelju Rusije“, Nikoli I?

Srpski narod će se ujediniti, predvođen svojim dvama gospodarima, oduševljen i nadahnut verom pravoslavnom i svojim znojem i krvlju, i makar na ruševinama svojih poginulih sinova izgraditi slobodu porobljenoj i ucveljenoj braći svojoj. Srpski narod, nosilac vere pravoslavne još u vreme kada su milioni drugih Slovena plivali u idolskim obmanama, nosilac prosvećenja u vreme kada su se druga slovenska plemena mučila u mraku neznanja, narod koji je za više od hiljadu godina svoje istorije izgradio poseban duh, usvojio posebna predanja, stekao svoj divni jezik, koji je kroz vekove stvorio svoju književnost, svoj ponos i slavu – takav narod se ne dâ lako porobiti. Samo preko mrtvih leševa srpskih sinova neprijatelj će proći srpskom zemljom. A kada herojskih sinova više ne bude, u odbranu će izaći starci, žene i deca.

Pravoslavni ruski narode!

Srpski narod ti vapije za pomoć, on ti ne traži da prolivaš krv, njemu je dovoljan glas tvoje bratske zaštite. Ti si snažan duhom a telom još snažniji, i jedna tvoja reč zaštite spasiće stotine i hiljade srpskih sinova spremnih da idu u boj.

Jedna od glavnih i najtužnijih grešaka savremenog čovečanstva, i to čovečanstva prosvećenog hrišćanstvom, jeste njegov zaborav uzvišenih Hristovih ideala ljubavi i mira. A grubi čin koji je izvršen nad dvema srpskim oblastima svedoči samo o tome da venama osvajača teče varvarska krv, netaknuta hrišćanskim uticajem. U ime životnih interesa mog sirotog, dragocenog, beskonačno voljenog i napaćenog naroda molim te, pravoslavni ruski narode, ustani u zaštitu braće svoje. U ime vere pravoslavne zaklinjem te, blagočestivi hristonošče, ruski narode, ustani u zaštitu rođenog pravoslavlja. Srpski narod će poći u neravnopravnu bitku, boriće se snažnom borbom, ali neka bude jasno celoj Evropi i celome svetu da su ga na to primorali neprijatelji njegove slobode, da ta borba nije cilj, već sredstvo za odbranu interesa svoje vere i nacije. O, kako bih samo voleo, kao verni propovednik Jevanđelja Hristovog, da zasija svetinja mira u svom bljesku pravde svoje, obasjavajući umove, zagrevajući srca, vodeći ljude hrišćanskom jedinstvu i mirnom blagostanju! Ali neka kletva pravednog Sudije padne na vinovnike koji su narušili mir i ljubav.

Neka onoga ko je narušio mirnu harmoniju života i mirno blagostanje dveju srpskih država, cementom ljubavi i solidarnosti spojenih u jednu organsku celinu, u jednu dušu ispunjenu svetinjom i svetlošću, sustigne zaslužena kazna.

Ako ne danas ili sutra, ako ne za godinu ili dve, svakako će doći sveti trenutak kada će srpski narod reći svoju nacionalnu reč, tu svetu reč koju su Srbi odavno napisali na svom barjaku, koju će visoko uzdići i krenuti u zaštitu svoje braće.

Srpski narod svoj nacionalni identitet smatra svetinjom, kao i pravo na identitet svih drugih narodnosti. On je uznemiren drskim nehrišćanskim postupkom hrišćanske države. Spasenje srpskog naroda je u čvrstom jedinstvu svih njegovih vernih sinova koji ga vole, koji se svesno klanjaju pred svetinjom svoje nacionalne vere i slobode. Ali, osim toga, srpski narod računa na bratsku podršku svoje starije braće, ruskog naroda, čija je krv nekoliko puta zalivala balkanske planine i klisure za dobro i slobodu rođene braće. Ruski narode! I u ovom kritičnom trenutku za tvoga brata, za srpski narod, objavi idejne osnove opštehrišćanske i opštečovečanske pravde u svoj njenoj duhovnoj uzvišenosti i krasoti, u svom lučezarnom sjaju njene svetinje, podseti odstupnika od Hristovih zaveta na ideale koje je zaboravio i svete zakone koje je pogazio. Kroz vas, draga braćo Rusi, ja vidim celu višemilionsku Rusiju. Zahvaljujem vam od sve svoje napaćene duše za vaše saosećanje sa nevoljom moga naroda. Prijavilo mi se već nekoliko stotina dobrovoljaca koje žele da krenu u zaštitu braće svoje. Mi ćemo se, čitav jedan odred, uputiti sa Crvenim krstom, da tešimo ranjenu svoju braću. Žitelji udaljenih sela i zaselaka šalju deputacije, mole da ih upišemo u dobrovoljce. Plemenitost ruskog seljaka duboko me je tronula i ganula. U redovima našeg odreda vidim sve staleže, ali što me više od svega pogađa do suza, to su ove mlađane junoše, spremne da ostave svoju školu i da pohitaju u pomoć braći svojoj. Uistinu, sa takvom patriotskom i vernom generacijom, slovenstvo može slobodno gledati ka svojoj svetloj budućnosti. Ustani, rođeni ruski narode, ustani, podigni se i zaleči ljutu ranu na organizmu porobljenog brata tvog. On te čeka, on te preklinje, on te dovikuje.

Pomolimo se Gospodu Bogu da on blagoslovi mnogostradalni srpski narod i da ga izvede iz teškog položaja na put slobode, mira i blagostanja. Amin“![2]

 

Zavet ruskom narodu

Nakon dve školske godine (u četvrtoj godini školovanja u Rusiji), na svoju molbu 1908. odlazi u Kišinjevsku duhovnu seminariju u glavnom gradu Moldavije. Te 1908. godine postao je i jeromonah (sinđel 1912. godine). Seminariju je završio 1912, godine, takođe sa najboljim ocenama („odlikom“). Iste 1912. godine u Odesi je štampana zbirka njegovih propovedi, Zavet ruskom narodu. Tokom školovanja u Kišinjevu napisao je i knjigu Tihi ugao Hrista. Prihod je namenio za izdržavanje staračkog doma za žene. Milosrdan rad činio je i te kako značajan deo njegovog širokog spektra narodne delatnosti. Sinđel Mardarije bio je jedan od glavnih organizatora milosrdne pomoći deci siromašnih roditelja. Njegov dubok osećaj milosrđa prevazilazio je nacionalne granice. Postao je značajan član i političko-društvenog života grada Kišinjeva. Često je bio kao govornik pozivan na javne debate u Puškinovom auditorijumu.

Nakon odslužene Svete Liturgije i dodele diploma diplomiranim bogoslovima, kao izraz zahvalnosti za njegov doprinos životu grada Kišinjeva, dobio je na poklon od svojih prijatelja sveštenički krst. Od Rusko-crnogorskog društva na poklon dobija skupocenu sablju. Petrogradski glas Rusije objavljuje da će sutra (25-og) posle podne jeromonah Mardarije napustiti Kišinjev.[3]

Održan je i govor u njegovu čast, našta je on, neposredno pred odlazak iz Kišinjeva, održao oproštajnu besedu 10. juna 1912. godine u crkvi Kišinjevske Mitropolije:

„Mir vam, ljubljena braćo! Došlo je vreme mog odlaska. Danas ću poslednji put ovde u vašem gradu prineti beskrvnu žrtvu, poslednji put vas vidim sabrane u ovom veličanstvenom hramu Božijem, poslednji put čujete pastirsku reč iz mojih usta. Otpustite me s mirom i molitvom. I ja usrdno molim Gospoda da vama pošalje mir, kao što ga je poslao svojim učenicima kada je rekao: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam (Jn. 14, 27). Neka vas udostoji Gospod celog vašeg života ovog svetog mira, neka bude mir u srcima vašim, u porodicama vašim, u gradu ovom i u celoj ruskoj zemlji.

Ljubljena braćo! Nameravao sam da svoje pastirsko služenje u Kišinjevu završim Svetom Liturgijom i jednim blagodarnim poklonom za sve što mi je ovaj grad učinio, ali vi ste navikli na moje propovedi, pa i u ovom poslednjem trenutku molitvene zajednice želite da čujete moju poslednju reč. Ali, šta da vam kažem? Hrišćansko učenje je tako nepregledno da ni za tri godine nisam uspeo da vam rasvetlim njegove najvažnije delove, jer ni sam svet ne bi mogao da ga smesti celo, a kamoli sada, kada je ostalo tri-četiri časa do mog odlaska iz vaše sredine, kada mi srce i duša trepere od pomisli da vas više neću videti. Braćo! Bdite, stojte u veri, muški se držite, snažite se (1 Kor. 16, 13), da iskoristim reči apostola Pavla, jer su dani zli i vreme opasno. Znajte da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1 Kor. 3, 16). Ištite i dalje Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt. 6, 33), ali znajte da se Carstvo Božije uzima na silu i da ga dobijaju oni koji ulažu napore (Mt 11, 12). Budite budni kao što je budan vojnik na straži, dok unaokolo osmatra ne prilazi li odnekud neprijatelj. Stojte u veri, budite čvrsti u načinu razmišljanja i pravilima življenja u kojima vas je vaspitala, kojima vas je učila i uči Hristova Crkva. Hrabrite se, ne budite malodušni kada vas budu progonili i mrzeli.

 

Jeromonah Mardarije Uskoković

Ne stidite se zvanja hrišćanina, ne stidite se da ispovedate svoju veru u Gospoda Hrista. Neka stražar na vratima vašeg uma i srca bude strah Božiji, koji je početak svake mudrosti, neka strah Božiji ne pusti u vaše srce i um lažna i bezbožna učenja. Duha ne gasite (1 Sol. 5, 19), zato što ste primili oganj Duha Božijeg kao iskru. Ne gasite je, nego je razgorevajte. Volite svoju zemlju i svoga cara, jedino zahvaljujući njemu Rusija je moćna. Vaspitavajte mlado pokolenje da veruje Crkvi i voli otadžbinu. Zaveštajte im zavete jevanđelske i predaka svojih. Sejte u njihovim dušama i srcima ono što je dobro i razumno. Ljubite jedni druge kao što Hristos ljubi nas. Ljubav je glavna odlika hrišćana svih vremena. Hrišćanstvo bez ljubavi ne bi bilo hrišćanstvo. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 34). A koja su dela hrišćanske ljubavi, o tome sam vam više puta govorio sa ove crkvene propovedaonice, i mnogi od vas na radost svete Crkve postupaju u skladu sa jevanđelskom ljubavlju. Zar vaš srdačan odnos prema meni nije svojevrstan pokazatelj vaše istinske jevanđelske ljubavi?

Braćo! Do dubine duše tronut sam suzama koje vidim u vašim očima. Ja sam i bez toga zauvek sjedinjen sa vama, vašim gradom i celom ljubljenom Rusijom, neraskidivim svezama duhovnog jedinstva i ljubavi. Vi ste u vreme odmora došli ovamo, u ovaj hram, drag mome srcu, došli ste u tako velikom broju da me molitveno ispratite i poslednji put iz mojih ruku dobijete blagoslov Božiji. Ja za vas umirem, odlazim na dalek put, više vas neću videti niti ćete vi iz mojih usta više ikada čuti Reč Božiju, ali ja ću do groba ostati duhom sa vama, a u svojim molitvama pred Božijim prestolom neću vas zaboraviti. Zahvaljujem vam svima za moralnu podršku koju ste mi pružili od prvog dana kada sam kročio na vašu blagoslovenu zemlju. Pastirski rad kom sam se posvetio, što se svakako nije desilo bez volje Božije, najteža je i najodgovornija služba među ljudima, ali blagodat Božija koja bolesti isceljuje i nedostatke dopunjuje, i vaša ljubav nisu me napuštale na ovom trnovitom putu. Osnažen sa ova dva spasonosna sidra na burnom moru života, uprkos svojoj mladosti i neiskusnosti, nisam osramotio uzvišenu svešteničku službu, čega je vaša ljubav više puta bila svedok. Imajući ova dva sidra, ja sam s duhovnom radošću, pun nadzemaljskog nadahnuća, često izlazio na ovu svetu propovedaonicu čak i kada nisam planirao da propovedam. Već samo vaše prisustvo i vera u pomoć Božiju davali su mi snage i hrabrosti da vam veoma često bez ikakve pripreme propovedam Reč Božiju. Došao sam ovamo kao neiskusni devetnaestogodišnjak, a sada, posle trogodišnje pastirske prakse, odlazim, pošto sam saznao vrednost, težinu, uzvišenost i značaj idealnog pastirskog služenja. Zahvaljujem vam, draga u Hristu braćo i sestre, za vašu ljubav, za vašu pažnju prema meni, došljaku. Zahvaljujući vašem odnosu prema meni, moj boravak u Kišinjevu bio je za mene velika radost, među vama sam se osećao kao kod svoje kuće, među svojim najrođenijima i najbližima. Dok sam bogoslužio i propovedao, u mislima sam se vraćao u daleka vremena prvih hrišćana – tako je kod vas sve bilo kako Bog zapoveda. Istina, podneo sam i nemalo gorkih iskušenja u vašem gradu. Mnogi oni od kojih bi se mogla očekivati saosećajnost i podrška, nažalost, prema meni su se odnosili sa zavišću i nedobronamerno. Ali, neka im Gospod oprosti. Uprkos tome, ja odavde nosim najlepše uspomene. U ovom poslednjem trenutku naše molitvene zajednice još jednom vam svima zahvaljujem za vaš odnos prema meni i mojim propovedima i molim vas sve zajedno i svakog pojedinačno, ako sam nekoga nečim uvredio ili mu nisam ugodio, da mi velikodušno oprostite i otpustite me s mirom, kao nepotrebnog slugu. Oprostite mi, ljubljeni oci i braćo, majke i sestre, oprostite mi.

Oprosti mi i ti, sveta apostolska propovedaonice, osvećena koracima slavnih jeraraha Ruske Crkve, oprosti mi ako sam ja nedostojni svojom ubogom rečju umanjivao tvoju slavu, veličinu i dostojanstvo. Oprostite mi i vi, sveti zidovi i svodovi ovog veličanstvenog hrama Božijeg, tako bliskog i dragog mom srcu, ako sam vaš prostor ispunjavao običnim rečima. Oprostite mi i vi, svi sveti koji boravite u ovom hramu, ako sam svojim glasnim govorima narušavao vaš sveti pokoj. Oprostite mi i vi, bogati i siromašni, viđeni i bedni, ako sam sa ove crkvene propovedaonice ponekad razobličavao vaše postupke. Na kraju, oprostite mi i vi, duhovna čeda, ako sam ponekad bio prestrog prema vašim postupcima. Verujte da sam sve to činio iz revnosti i ljubavi prema vama i zarad vašeg spasenja. Još jednom, oprostite mi svi. A svima vama neka oprosti čovekoljubivi Gospod naš Isus Hristos svojom bogatom milošću. Teško mi je, ljubljeni, što se rastajem od vas. Voleo bih da ne napuštam vas i vašu zemlju, koja me je tako srdačno primila i postala moja druga otadžbina. Voleo bih da razgovaram sa vama beskonačno, ali vreme mog odlaska je blizu. Napuštajući vas zauvek, ostavljam vam u amanet ljubav, mir i bratstvo, veru i predanost rođenoj Pravoslavnoj Crkvi, rođenoj otadžbini Rusiji i njenom vođi, hristoljubivome caru.

Braćo! Moja poslednja molba: kada se budete sabirali u ovom svetom hramu, kraj ove čudotvorne ikone Bogorodice Gerbovecke, ne zaboravljajte da u molitvi pomenete ime grešnog jeromonaha Mardarija.

Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha da bude sa svima vama, sa celim ruskim narodom i njegovim hristoljubivim carem, tako bliskim i dragim srcu mome. Amin!“[4]

 

U Predgovoru zbirke njegovih propovedi Zavet ruskom narodu, ruski izdavač je povodom njegovog odlaska iz Kišinjeva napisao:

„Poznati jeromonah, otac Mardarije Uskoković, napustio nas je zauvek. Odleteo je iz našeg grada kao anđeo blagovesnik u svoju daleku otadžbinu, Crnu Goru. Nema ga više, ali on ostaje da živi u zahvalnom sećanju vernog naroda grada Kišinjeva. Verna srca neće zaboraviti ovog mladog pastira svete Hristove Crkve, koji je tako ubedljivim rečima tri godine blagovestio u našem gradu. Crkvena propovedaonica u gradu Kišinjevu u njemu je pronašla novog, mladog i talentovanog propovednika, u čijim se rečima primećivao zadivljujuće brz napredak u veštini besedništva… Kišinjev veoma žali što je tako brzo ostao bez ovakvog pastira, koji je uživao sveopštu ljubav i poštovanje, što dokazuje svečan ispraćaj sa zlatnim krstom, upućena mu obraćanja i uručene ikone od zahvalnih žitelja Kišinjeva svih zvanja, veroispovesti i nacionalnosti. U uručenju zlatnog krsta učestvovali su, takođe, pripadnici jevrejske, jermenske i drugih veroispovesti, što je događaj bez presedana u životu i istoriji Ruske Crkve. Otac Mardarije nam se više neće vratiti, nećemo više čuti njegovu živu reč. Stoga smo odlučili da izdamo jedan deo njegovih propovedi, kako bi ih oni koji su ga poznavali i slušali mogli čitati i sećati se dobrih pouka mladoga pastira Crkve Hristove, a oni, pak, koji ga nisu poznavali ni slušali imali mogućnost da se uvere kakvog predanog i blagonaklonog prijatelja u njemu ima pravoslavni ruski narod.“

Kišinjev u kome je proveo tri godine napustio je očiju punih suza. Vlada Crne Gore ga je obavestila da studije nastavi na severo-zapadu Rusije, u Sankt-peterburškoj duhovnoj akademiji. Iz Beograda je vozom krenuo put Sankt-Peterburga.

 


NAPOMENE:

[1] U svojim propovedima je naglašavao da je Austrougarska imperija veštačka tvorevina jer je više od polovine njenog stanovništva slovenskog porekla: Česi, Slovaci, Rusi, Hrvati, Slovenci, Srbi i Poljaci.

[2] Jeromonah Mardarije Uskoković, Zavet ruskom narodu, Eparhija novogračaničko-srednjezapadnoamerička, manastir Svetog Save, Libertivil, 2015, sa ruskog preveli Ivan i Jelena Nedić (naslov izvornika; Ieromonah Mardariй Uskokovič, Zavet russkomu narodu, izdanie Bratolюbivogo obщestva, Odessa, 1912).

[3] Petrogradski glas Rusije, 24. novembar 1916. godine.

[4] Zavet ruskom narodu

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *