Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

BOLEST VLADIKE MARDARIJA

Vladičina bolest je bila veoma ozbiljna i u ono vreme joj nije bilo leka. Uprkos tome, njega ništa nije moglo sprečiti da obilazi, hrabri i utvrđuje, u prvom redu svojim ličnim primerom i životom, svoj ljubljeni srpski narod. Povodom vladičine bolesti, njegov lekar dr Mihailo Matanović, inače vladičin đački drug, obaveštava: „Episkop Mardarije je ovde pod mojim nadzorom. Lečenje potrebuje duže vremena, savršen odmor i odsustvo briga. Ako bude prestao u buduće sa putovanjima i bude imao odmor i dobru hranu, ima nade za ozdravljenje…“.[1] „Protiv kategoričke naredbe četvorice lekara, Vladika Mardarije je danas iznenada otputovao u Čikago. Morao je ostati u Arizoni celo leto… Za njegov odlazak u Čikago skidam svaku odgovornost“.[2]

Bolest je bila podsticana i spoljašnjim okolnostima. „I pre 1927. g. Vladika je često poboljevao, ali te godine bolest je uzela preteći mah i postajala sve teža, ostavljajući utisak da se neće dugo živeti. Radi lečenja i oporavka u nekoliko mahova je odlazio na blagi i cvetni sunčani jug, u Arizonu, gde mu je, za kraće vreme bivalo bolje, da se zatim opaka bolest vrati pojačana. To se dešavalo osobito onda kad je radi poslova na neko vreme napuštao Tuson u Arizoni i odlazio u druge krajeve Amerike radi obaveznih poslova za Eparhiju i manastir. Ti poslovi, putovanja bez odmora i osobito nesloga u narodu, podstrekivana neosnovanom zlobnom kritikom nekih sveštenika i malobrojnih srpskih školaca, doprinosili su da se vladičina nemilosna bolest galopirajući rasplamsava, umanjuje njegovu istančanu fizičku moć i nagoveštava kraj života“.[3]

 

U arhipastirskoj poseti

Jedan čuvar u manastiru je govorio: „Pokojni Vladika je… imao jedno pluće izvađeno, a na njegovo mesto veštačko pluće od celuloze, ili neke slične materije. Zbog toga mu je bilo potrebno mnogo vazduha, pa je na ovoj terasi spavao poslednje tri godine. Tu je primao i narod“.[4]

Kako je gradnja manastira napredovala, njegovo zdravlje je slabilo. „Vladičina bolest je uzimala sve više maha. Služio je često u neizdrživim prilikama, pod teškom mitrom i zlatnim odorama u malim hramovima. Koračao je često zimi u procesijama sa ripidama, po dugim ulicama radničkih naseobina, podklecujući kolenima, dok su ledeni vetrovi sa severa brisali američkim ravnicama“. Povodom prvog Srpskog crkveno-narodnog sabora Mirko J. Bukorović obaveštava povodom započinjanja prenosa vlasništva manastira Svetoga Save na „pravoslavni srpski narod Amerike i Kanade, koje naš Preosvećeni Vladika Mardarije predava svojem milom narodu, zbog njegovog slabog zdravlja kojemu nije moguće da dalje sam to veliko djelo završi. Boreći se naš Preosvećeni Vladika danju i noću, žrtvujući sve svoje pa i najdragocenije zdravlje, za očuvanje naše vjere i narodnosti u ovoj nam dalekoj i prijateljskoj novoj otadžbini, naš premili Vladika Mardarije zna iz svega srca i duše da smo djeca onoga naroda, koji je i u sretnim i teškim danima svoga života živio i održavao se snagom svoje pravoslavne vjere“.[5]

„Pre kratkog vremena sveštenik David Popović reče mi prilikom razgovora o vladičinoj bolesti: „Mnogo se plašim da će se ikad podići s bolesničke postelje. Svu svoju platu i sve crno ispod nokta dade za crkvu i sirotište u Libertivilu. Veruj mi, kažem ti kao bratu, da češće ne bi okusio ni zalogaja po ceo dan, budući u ogromnom poslu, ili čuva kući centu za dobro naših paćenika u ovoj zemlji“.“[6]

Postoji zapisano svedočenje čika Paje (Boljca) kako je za Božić 1932. godine Vladika Mardarije, u odsustvu sveštenika, a i naroda zbog ogromne hladnoće, služio Liturgiju u Čikagu, u prisustvu crkvenjaka i nekoliko vernika.[7] Kao mučenik savesti nije mogao da dozvoli da ne bude službe Božije na praznik Roždestva Hristovog i po velikoj zimi, Bog samo zna kako, uspeo je da dođe do crkve Vaskrsenja u Čikagu.

 

Vladika Mardarije

Brojni obilasci ogromne Eparhije koja se prostirala po celom jednom kontinentu, nisu mogli a da još više ne pogoršaju njegovo krhko i veoma loše zdravstveno stanje, o čemu između ostalog svedoči i Mihailo Pupin koji u jednom pismu kaže: „Mnogo mi je žao da je gosp. Episkop oboleo. Ali mada me je ta vest ožalostila nije me iznenadila. Kad mi je g. Episkop saopštio u novembru mesecu svoju nameru da proputuje zapadne kolonije ja sam se zaprepastio, jer nisam verovao da čovek onako fizički slabunjav kao on može tu nameru izvesti“.[8] Reči Vladike Mardarija iz njegove Poslanice za Vaskrs 1927. (pisane u Finiksu, Arizona) najbolje objašnjavaju zaprepašćenje Mihaila Pupina:

„I ja se danas, draga moja duhovna deco, radujem zajedno sa vama kao vaš Vladika. Radujem se danas iako sam u telesnoj bolesti, jer verujem da nema smrti, znajući da ću živeti i posle onoga časa kad me nestane sa ove zemlje … Među svima dužnostima čoveka nema veće na koju bih vas danas na dan Uskrsa opomenuo od dužnosti ljubavi. Ona je dužnost nad dužnostima…“.[9]

 

Vladika sa sveštenstvom Američko-kanadske eparhije

Koliko je njegov krst bio težak oslikava njegova Devetnaesta poslanica na Vaskrs 1934. godine u kojoj je na godinu i po dana pred smrt napisao:

„Sedamnaest godina moga služenja Bogu i narodu u Americi strpljivo sam nosio svoj krst, nekad lakši nekada teži, ali danas mi je taj krst teži nego ikada i, nekada pun ideala da vam poslužim i nešto trajno za vas učinim, danas, iznemogao, klecajući i padajući pod teretom svog krsta, vaš Vladika obraća se pastvi svojoj širom Amerike, i iz sveg glasa bolno viče: Ljudi, braćo, ima li među vama čoveka koji će mi pomoći poneti moj teški krst? Ili su vaša srca toliko okorela, da, umesto pomoći, vi još teža bremena tovarite na moja iznemogla leđa“.[10]

Sveštenik Živojin Ristanović, koji mu je bio vrlo blizak, zapisao je o vladičinoj smrti i ovo: „U Eparhiji nije bilo sve u redu. Samovolja i neposlušnost uzimali su maha. Roditeljski i vladičanski saveti nisu pomagali. Pretila je opasnost razaranja i rušenja onoga što je on sa teškom mukom bio stvorio. Vladika Mardarije je do krajnjih granica izbegavao drastične mere. U jednom slučaju je odbio da izvrši naredbu Patrijarha o uklanjanju jednog sveštenika, jer je bio duboko uvjeren da sveštenik zna put ka pokajanju. Taj put Vladika Mardarije uvek je ostavljao otvorenim. Ali, moralo se u izvesnim slučajevima, u interesu Crkve, i narodnog mira, pristupiti kaznama. U tim slučajevima narod je listom stajao iza svoga Vladike i osudio anarhiju i samovolju krivih. Ali, ovo je potresalo i pogoršavalo njegovu tešku bolest i ubrzavalo kraj.“

„Cane Uskoković, brat Visokopreosveštenog Vladike Mardarija reče mi jednom prilikom u Beogradu: „I potiljcima a ne ustima govori se da je Amerika prebogata zemlja. Dođavola takvo njeno bogatstvo, kad brat Mardarije ne može tamo zaslužiti koru leba nego mu ja moram odavde šiljati novac i izdržavati ga“.“[11]

Vladika Mardarije je učenje i dogmu Crkve o Svetoj Trojici, njen etos, propovedao najviše svojim autentično hrišćanskim životom u znaku Krsta, raspećem za bližnje. Istinu da je Bog Ljubav svakodnevno je dokazivao u žrtvovanju sebe za druge, projavljivajući na taj način Istinu o obrazu i zadobijanju podobija Božijeg. Ovim trnovitim putem hodio je Vladika Mardarije, ispovednik Hrista u prvoj polovini XX stoleća.

 


NAPOMENE:

[1] Amerikanski Srbobran, 15. mart 1927. godine.

[2] Amerikanski Srbobran, 24. maj 1927. godine.

[3] D. Dragutinović, str. 56.

[4] Isto, str. 183.

[5] Amerikanski Srbobran, 16. maj 1927.

[6] „Kosovo ili Kumanovo?!“, Ilija Mimović-Kunarac, Amerikanski Srbobran, 20. maj 1927.

[7] Amerikanski Srbobran, 16. jan. 1932.

[8] Mihailo Pupin Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine SHS u Čikagu, Njujork, 23. marta 1927. godine, Epikop Sava Šumadijski, Istorija…, str. 212.

[9] D. Dragutinović, str. 56.

[10] Isto, str. 133-134.

[11] „Kosovo ili Kumanovo?!“, Ilija Mimović-Kunarac, Amerikanski Srbobran, 20. maj 1927.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *