Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

PETO POGLAVLJE
MANASTIR–SIROTIŠTE SVETOGA SAVE U LIBERTIVILU

Konzul države SHS Božidar Purić (†1977, Čikago Il), izveštava da je Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović) arhimandritu Mardariju, pred njegov odlazak iz Beograda, stavio u zadatak da „na svaki način kupi imanje u okolini Čikaga, na kome će podignuti manastir Svetoga Save, bogosloviju i štampariju, dečije sirotište, centar srpskog verskog života u Americi.“

Duboko svestan neophodnosti postojanja jednog, i to duhovnog centra, 1923. godine arhimandrit Mardarije je odredio da privremeno sedište novoosnovane Srpske pravoslavne Američko-kanadske eparhije bude u Čikagu. Iste godine, početkom avgusta, kupio je 31-3 ejkera zemlje (oko 10 hektara) u Libertivilu.[1] Mardarije je tražio takvo imanje koje bi odgovaralo potrebama manastira–sirotišta. Četrdeset milja severno od Čikaga je pronašao predivno imanje sa vijugavom rekom Dis Plein koje ga je najviše podsećalo na okruženje u kojima se nalaze manastiri-sirotišta u otadžbini i Rusiji. Imanje je platio 15 hiljada dolara.

 

Osvećenje Srpskog doma Svetog Save (St. Sava Serbian Home) 1922.

Zemljište za manastir, sirotište i dom starih, kao i deo određen za groblje osvećeno je 6. septembra iste 1923. godine. Liturgiju je služio na polju u neposrednoj blizini Srpske kuće Sveti Sava gde je stanovao (St. Sava Serbian Home, u kome se nalazila i vladičanska rezidencija, osvećen je godinu dana ranije). „Niko nikada neće prekopavati to groblje i remetiti mir naših pokojnika, niti time skrnaviti kako svetinju groblja i dužan pijetet koji prema svojim pokojnicima gaji naš narod. U manastiru će biti sveštenik-monah, koji će redovno služiti u hramu i u određene dane vršiti pomen na groblju“.[2] Početkom 1932. iskopan je prvi srpski grob. Odmah posle sazdavanja manastira Sv. Save u Libertivilu otvoreno je manastirsko groblje. Episkop Nikolaj, u Spomenici manastira Sv. Save, piše o manastirskom groblju i kaže da je u vremenu njegovog bavljenja u Americi bilo na manastirskom groblju oko 300 grobova Srba i Srpkinja, većinom starih doseljenika sa lepim kamenim spomenicima nad grobovima ukrašenim cvećem i zalivenim suzama. On ovo groblje s pravom naziva „Mala Srbija“, jer u tom srpskom groblju počivaju i stari i mladi, i majke i devojke, radnici i sveštenici iz svih krajeva srpskih zemalja, gde su rođeni i gde su živeli pre dolaska u Ameriku… „Pri dnevnoj svetlosti utisak groblja je do te mere čaroban, da, rekao bih, udvostručava vrednost i lepotu hrama; u noći, pri mesečini, ta se čarobnost oseća kao tiha muzika zagrobnih svetova…“ (Vladika Nikolaj, Spomenica „Manastir Svetog Save nasred Amerike“, str. 5). Kao što neko u dalekom svetu reče: „Da je samo groblje za pravoslavne Srbe u Americi i Kanadi osnovao, trebalo bi ga proglastiti svetiteljem!“

 

Sa osvećenja zemljišta za manastir

Koliko je vaistinu Vladika Mardarije celoga sebe uzidao kao živo kamenje u temelje američko-kanadske Eparhije kojoj je postavio centar u manastiru Svetoga Save u Libertivilu, danas najubedljivije svedoči upravo ovaj manastir Svetog Save i očigledna žrtva koju je trebalo podneti za njegovu gradnju. Sve okolnosti su bile protiv same pomisli da je tako nešto moguće.

 

Arhimandrit Mardarije ispred crkve Svetog Đorđa u Indijana Harboru, osvećenje zastave Srpskog dobrotvornog društva

Prvo, nesloga među Srbima i bol koji je zbog toga nosio: „Teško mi je čuti kako se Srbi braća gone i mrze. Srce me boli i dušom stradam, i gotov sam da tugujem i danas kad se ne sme plakati, kad vidim da se braća gone i mrze“.[3] Etos svetosti kojim Crkva živi bivao je njegovo nadahnuće za hitanje ka „zajednici Svetih“. No, istovremeno, on lično bio je „kamen spoticanja“ za mnoge, među kojima i svojoj braći sveštenoslužiteljima.

Mardarijev stav prema njegovim goniteljima i klevetnicima najbolje svedoči o njegovom autentično hristolikom biću. Kroz njegov odnos prema neprijateljima podsećamo se zapovesti Gospodnjih, puta ka ispunjenju Duhom Svetim ovde i sada. Dr Božidar Purić govori o Svetom Vladici Mardariju kao „čoveku koji se odricao svega pa i samog sebe. Bio je kaluđer bez licemerja, zavisti, mržnje i sujete. Razumevanje i praštanje za njega nisu bili problem. Fizički veoma lep, a živ u pokretu. Njegov glas je blag, mek i prijatan. Rečnik vrlo lep i bogat“.[4] Na bezobzirne mrziteljske klevete pojedinaca o zloupotrebi tužno se smešio i u sebi šaputao molitvu: „Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta rade“.[5]

Iguman Nikodim Stojaković, sekretar i nastojatelj manastira Svetoga Save u svome oproštaju pored odra Vladike Mardarija između ostalog je rekao: „Mi sveštenici smetali smo mu i stajali na put njegovom radu. Mi smo ga često i teško ljutili i u srce vređali. Ali za sve to on se nije svetio. Molio se Bogu da nam oprosti i da nas osvesti, jer ne znamo šta činimo. Kada su ga sveštenici najdublje vređali, on se nije opirao, nego bi se zatvorio u svoju ćeliju i teško plakao. Vidi se i po tome da nam se nije svetio, kad je na samom posmrtnom času nekoliko vas sveštenika unapredio proizvođenjem u čin protoprezvitera, a druge odlikovao crvenim pojasom…”.[6]

Drugo, nemanje novca ni za osnovne potrebe, tako da je arhimandrit Mardarije bivao neretko osuđen da bukvalno gladuje. Božidar Purić u svojoj knjizi Biografija Božidara Rankovića navodi sledeće: „Kad bi mu prebacio što nije osigurao veću sumu, za početak zidanja: „Ne brini, Božice“, tepao bi mi, „daće narod čim vidi temelje“… „Mardarije, ti ćeš postati Darmarije“ – prekorevao bih ga u šali, našta je uvek dolazilo njegovo: „Božice, dok samo dođemo do krova, daće narod, dobar je srpski narod“… Ali i pre krova dođe do jednog javnog skupa u Čikagu, koji mu je tražio da položi račune, sa bezmalo: „Držite lopova!“ Zapanjen i u neverici da je tako šta moguće, Mardarije nije mogao ni usta otvoriti“.[7]

 

Arhivski prepis kraćeg izlaganja Svetog Vladike Mardarija o istorijatu kupovine manastirskog imanja,
Libertivil, 8. septembra 1931, Drugi crkveno-narodni sabor

Treće, njegova teška bolest sušice, o čemu je generalni konzul Kraljevine Jugoslavije Vukmirović zapisao: „Episkop Mardarije se morao neumitnoj smrti otimati dan po dan, da bi se posvetio radu među našim narodom… On je sebe smatrao Božjim sveštenikom mira i ljubavi“.[8]

 

Izgradnja manastira

Četvrto, svetska kriza koja je realno samo mogla da spreči početak gradnje ovog veličanstvenog manastira. Arhimandrit Mardarije je neretko otplaćivao zajam za kupljeno zemljište od svojih više nego oskudnih prihoda, tako da je među narodom počelo da se govori: „Mardarije manastir gladi, umire od gladi!“

Voćke je on zasadio, a ruže i ploče po dvorištu njegove su ruke nameštale. Dragutinović veli: „U danima kad se nalazio u Libertivilu ustajao bi sa prvim znakom zore i dolazio na radilište, i zajedno s radnicima, uz veliki fizički napor, poslovao na skelama oko rastućeg zdanja hrama, koji je svakog dana pokazivao divotne skladne linije, i ta slika mu je dosipala novu snagu da se istraje, da se nikako ne klone dok se ne sagleda konac dela i srpski narod u njemu. Kad nije radio na zidanju, on je po manastirskom imanju zasađivao razno drveće, uravnjavao postojeće staze i pravio nove, ili prokopavao jarke za odvođenje vode“.[9]

Manastir-sirotište Svetoga Save osvećen je 6. septembra 1931. godine.

 

U Arizoni
Manastir-sirotište Svetoga Save osvećen je 6. septembra 1931. godine.

Sveti Arhijerejski Sabor je arhimandrita Mardarija izabrao za Vladiku 7. decembra 1925. godine. On je već tada bio narušenog zdravlja i nameravao je da, po savetu lekara, na put brodom preko okeana krene za Beograd tek polovinom maja 1926. godine, odnosno tek posla oporavka u Arizoni „gde je trebalo da na suncu i u tišini okrepi svoje zdravlje za veliki i naporni put u Beograd i nazad.“ Oporavak u Arizoni je trajao mnogo kraće nego što je potrebovalo njegovo zdravstveno stanje. Zbog poziva koji su stizali iz Beograda ipak je morao da krene ranije. O tome je 26. marta 1926. godine pisao svom dugogodišnjem prijatelju Luki Grkoviću:

„Iz Beograda dat mi je savet da niko ne dolazi sa mnom na hirotoniju… Meni lično niko nije bio potreban, ali nekim je išlo u račun da se tako značajan događaj srpskoga naroda u Americi, ne izvede na što svečaniji način. Sitne duše i mali ljudi. Ja želim da se što pre vratim iz Srbije u Ameriku i kao Vladika otpočnem teški sveti posao u kojem, tvrdo verujem, pomoći će mi sve što je čestito i pošteno u Americi. Ja sâm do sada nisam znao koliko imam prijatelja među našim narodom u Americi.“

U Beograd je u aprilu otišao sam, premda u Proglasu Srpskog eparhijskog fonda u Americi, pisanom posle izbora arhimandrita Mardarija za Episkopa, stoji da na posvećenje ide jedna delegacija: „Da pokažemo da je naša Eparhija kći Srpske Crkve u našoj dragoj Otadžbini, mi želimo da naš novi Episkop primi svoje posvećenje i vlast u Beogradu od strane srpskoga Patrijarha. Uz našega Episkopa treba da ide izaslanstvo koje će naš iseljenički svet dostojno predstaviti u Otadžbini i pred duhovnim i pred svetovnim vlastima.“

Bilo kako bilo, uoči praznika Cveti obavljeno je njegovo narečenje, a potom sutradan, na sam praznik Cveti, 25. aprila 1926. godine, svečano je obavljena i njegova hirotonija u Sabornoj crkvi u prestonici naše kraljevine, Beogradu. Pravoslavna Eparhija u Americi i Kanadi, koja je postojala od 1921. godine pod jurisdikcijom Ruske Crkve, dobila je svog prvog Episkopa. „Pri tom se zahvalio sedom patrijarhu Srpske Pravoslavne Crkve, Dimitriju, iz čije ruke je primio vladičansko žezlo, na dobroti koju je tada jednom crnogorskom đaku ukazivao.“

 

MARDARIJE
Episkop Amerikansko-Kanadski posle posvećenja u čin vladičanski
pred patrijaraškim dvorom u Sremskim Karlovcima
Iz Amerikanskog Srbobrana

Tako je dugogodišnja namera (težnja) Srba da budu pod upravom srpske Mitropolije u Kraljevini Srbiji – još od 1905. godine od kada su Rusi oformili Srpsku Eparhiju u okviru svog egzarhata – na čelu sa istaknutim članovima srpske zajednice u Americi, kao što je to bio naučnik Mihailo Pupin, pa preko istupanja 1913. godine iz sastava Ruske Pravoslavne Crkve (na crkveno-narodnom Saboru 1913. godine) ostvarena nakon Prvog svetskog rata i obnove Patrijaršije 1920. godine. Prvi administrator novoosnovane eparhije bio je Sveti Vladika Nikolaj Velimirović koji je počeo sa uspostavljanjem organizacije.

Sledećeg dana je dekretom Patrijarha Dimitrija i ukazom kralja postavljen za Episkopa novoosnovane Pravoslavne srpske Eparhije u Americi i Kanadi. Tada mu je bilo trideset i šest godina. O hirotoniji beogradska „Politika“ od 26. aprila 1926. godine piše: „Nešto pre devet časova počeo je juče u Sabornoj crkvi obred hirotonisanja g. Mardarija, našeg prvog Episkopa američko-kanadskog. Obred su vršili Patrijarh g. Dimitrije, Episkop dalmatinsko-istarski g. Danilo i g. Serafim, Episkop strumičko-tetovski“.[10]

Amerikanski Srbobran od 1. jula 1926. godine javlja o njegovom dolasku, sada kao Episkopa Mardarija, u Njujork brodom „Frans“. Isti list obaveštava 17. jula da je u utorak veče 13. o.m. doputovao u Njujork prvi Episkop Srpske Pravoslavne Crkve u Americi i Kanadi, Mardarije (Uskoković), kao i da mu je tim povodom srpska kolonija u Njujorku priredila veličanstven doček.[11] Na obali ga je sačekalo nebrojeno mnogo Srba na čijem čelu je bio Mihajlo Pupin (†12. mart 1935, Njujork). U svim govorima proiznesenim tom prilikom naglašena je važnost dobijanja stalnog čelnika srpskom pravoslavnom rodu i njihovim budućim naraštajima u Americi i Kanadi. Radost je bila još i veća što je prvi Vladika bio Mardarije Uskoković.

 

Lokalna štampa objavljuje vest o dočeku Vladike Mardarija u Čikagu

D. Dragutinović opisuje čuđenje naroda po dolasku Vladike Mardarija u Ameriku: „…u očekivanju „despota“ suočili su se sa Jagnjetom Božijim, sa jevanđelskim Pastirom i slugom Božijim, čuvarom poverenog mu stada. Mladi poslužitelj Božiji bio je blag i pun čovečne dobrote, spreman na žrtvu i da se odrekne samoga sebe, prepun ljubavi i žedan ljudske dobrote. Takav, on je pružio raširene ruke za zagrljaj i otvoreno srce celom američkom Srpstvu. U njegovom pogledu i izrazu lica već tada se ispoljavala oznaka ranog teškog mučeništva, odslik života u Rusiji“.[12]

Po dolasku u Njujork iste večeri se telegrafski javio Patrijarhu Dimitriju (Pavloviću) da bi ubrzo iz Njujorka otišao za Čikago („ogromnu varoš huke, buke, tutnjave i različitosti života“, Sv. Vladika Mardarije). Dolaskom u Ameriku stupa na svoj put misionara, ispovednika i mučenika, koji je gajio neizmernu ljubav prema svom narodu kojom je bio zadojen još u detinjstvu, slušajući od malena o primerima čojstva i junaštva svoga srpskog roda.

Kada se našao na čelu novoosnovane Eparhije, Vladika Mardarije, iako osetno slaboga zdravlja, ulagao je velike napore da je organizuje i uredi. Kakvi su i koliki bili njegovi napori vidi se između ostalog iz njegovih brojnih poslanica prepunih citata i tumačenja reči iz Svetog Pisma, kao i mnogobrojnih poseta crkvama po celoj Americi i Kanadi: „Posećivao (sam) okolne crkve po redu kako su me zvali. Narod svuda sa oduševljenjem dočekuje svoga prvog Episkopa“.[13]

Suočio se sa neslogom i nejedinstvom među jednim delom srpskog sveštenstva koje je zarad svojih sitnih interesa podbunjivalo vernike stvarajući razdor i otpor prema ovom velikom molitveniku i već osvedočenom ugodniku Božijem. Prvi srpski Vladika u Americi i Kanadi, kao pravo dete svoga nebeskog Oca i svoga slavnog srpskog roda, uzdizao je ruke ka nebu i glasom svojim vikao ka Gospodu… kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na mene… Ali Ti si, Gospode, štit koji me zaklanja, slava moja; Ti podižeš glavu moju… Ustani Gospode! Pomozi mi, Bože moj! (Ps. 3).

Ostale su zabeležene reči Svetog Vladike ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirović, †1956) o lepoti manastira Svetog Save: „U Americi ima mnogo ruskih hramova, ali među njima nema nijednog koji je tako savršeno i skladno izgrađen u starom ruskom stilu, kao što je manastir Svetog Save u Libertivilu, na putu između Čikaga i Milvoki, čija originalnost i lepota privlače oči mnogih prolaznika da zastanu i da ga pogledaju“.[14]

 


NAPOMENE:

[1] Manastirsko imanje je kasnije, u vreme Vladike Dionisija (Milivojevića) uvećano prvo za još osam ejkera (1942), a potom i novih 65 ejkera (1945).

[2] D. Dragutinović, str. 84.

[3] Isto, str. 56.

[4] Dr Božidar Purić, Biografija Bože Rankovića, 1963, 167. str.

[5] D. Dragutinović, 64.

[6] Ujedinjeno Srpstvo, Čikago, 25. decembar 1935. godine.

[7] D. Dragutinović, str. 63.

[8] Amerikanski Srbobran, 19. decembar 1935.

[9] D. Dragutinović, str. 61.

[10] D. Dragutinović, str. 53.

[11] Isto, str. 94.

[12] Isto, str. 63.

[13] Vladika amerikanski i kanadski Mardarije Patrijarhu Dimitriju, Libertivil, Ebr. Službeno-poverljivo, 5/18. septembra 1926, u: Ep. Sava Šumadijski, Istorija…, str. 208.

[14] Vladika Nikolaj, Manastir Svetog Save nasred Amerike, Spomenica manastira Svetog Save, str. 5.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *