СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ – ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 
V ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ
 
О савременим збивањима
 
Отац Јован стоји усред јавног живота. Чита новине и часописе, прати са интересовањем литературу, стражи над догађајима и према свему заузима свој одређен и одлучан став. Реч Божја, као несаломива истина, мера је у свим његовим личним и општим, јавним питањима. Корен му је у руском народњаштву александровске епохе и видног удела има у судбини своје отаџбине. Он одобрава дату форму државне управе, иако добро зна за њене недостатке. Њега пре свега занима основни осећај руског народа – његова тежња ка побожности. Она је кроз векове одређивала народни дух и дошла је до изражаја у обележју “Света Русија”, Русија светих.
Отац Јован мирно посматра тамо где човек следи Божји поредак, а пред опасношћу застрањења опомиње: “Бог је Творац – човек је Његова творевина. Као творац, Бог је потчинио – све разумом обдарене као и немуште, живо као и вештаствено – Својим мудрим законима, и кроз ту законитост све се налази у добром поретку. И човеку је Бог дао мудар, праведан закон који му, ако га испуњава, доноси блаженство. Али човек је повредио у себи тај закон Творца, напустио чврсту основу божанске воље и застранио убитачном странпутицом своје самовоље и сатанске воље. Тиме је он подлегао безбројним неваљалствима и невољама. Бог је дао човеку дух да би Њега, Творца, познао и да би разумно управљао својим телом. Али кад се телесни човек одметне и безумно следи својим нагонима, тад цео човек запада у неприродно стање… Наш живот подсећа на неопростиву дечју игру. Ми се растурамо на спољашње нискости и у томе губимо непроцењиво време које нам је дато на спремање за вечност. Ми користимо наше способности: разум, мисао и реч, и употребљавамо их само за ово времено, уместо да их употребимо, пре свега, на познање Бога, на указивање међусобног поштовања и љубави. Ми се често играмо својим позивом, вршимо га неодговорно, чак несавесно, или га користимо за себичне циљеве. У ствари, ми уживамо у себи самима, чинимо себе идолима, сами себе славимо и захтевамо то и од других. При том треба да се замислимо, како су све те ствари за које се везујемо пролазне, како је погибељно јурење за тим сенкама живота, уместо да тежимо правом животу.
Стражите над собом! Зар тако треба да живе они који су добили чврсто обећање од Господа Истине? Браћо! Зар нећемо временом да нестанемо сви са лица земље? Где су наша дела љубави, испуњење Творчевих заповести и бестрашће према свему пролазном? Где ватрена ревност за духовна блага? О, ми многозапослене будале! Унаказујемо лице наше душе и јуримо за неком срећом, а у нама све трули од страсти. Зашто? Зато што срећу тражимо на погрешан начин.”
Духовну кризу отац Јован доводи у везу са слепилом душе. То слепило као нека зараза напада на савременике оца Јована. Поред телесног слепила постоји и једно самовољно – душевно слепило. Оно влада нарочито сад у нашем напредном времену. Од њега страда прост народ који затвара своје очи пред истином и следи заблудама; богати су заслепљени својим порочним склоностима; а најслепљи су образовани који верују само у свој порочни и од страсти сасушени разум. Такво слепило је често безнадежно, јер су ови људи заражени неизлечивим самопрецењивањем које само своју, сопствену истину, држи за једину. О, кад би они стигли до смирене мудрости једног Сократа, који је рекао: “Ја знам да ништа не знам!” Човеку је дата разумом обдарена душа да би сазнао истину која је светло душе, њен живот. Ако сад неко из гордости, самовоље или тврдоглавости – насупрот своме разуму и савести – неће да увиди ову истину, није ли тај злосрећник, слепац? Уз то још злочестиви слепац који своје највише способности, ум и слободну вољу злоупотребљава. У свим временима било је безброј заслепљених. Тако су се односили књижевници и фарисеји у Христово време. Они су слушали Његову мудру реч, гледали Његов честит живот, божанска дела и исцелења, и – све су то приписивали сатанској сили. Они су извртали смисао Његових речи, жигосали су Га као варалицу, као поседнутог и осудили су најсветијег од свих, као преступника, на срамну крсну смрт. То је страшно слепило душе. То је заправо хула против Духа Светог: неверовање у једну истину која је очигледно доказана кроз дела Духа. За такве нема опроштаја, јер они добровољно и без покајања упорно остају у гордости, злоби и опсени.
Учевњаци данас обожавају горди интелект и настоје да се он прославља. Тако наш лукави противник ствара и у Хришћанству суптилно идолопоклонство, сходно захтевима духа времена и стадијуму нашег интелектуалног развитка. Он нас квари кроз наш сопствени разум који би требало да нас води ка живоме Богу. Том кутлачом ми захватамо мртву воду овоземаљског сујетног мудровања и пружамо је себи и другима уместо живе воде која је Реч Божја. И ми пијемо од ње, не слутећи да је то само мртва вода.
Шта све данас људи читају, док једино што је на спасење – књигу над књигама – Јеванћеље и списе Отаца Цркве они не читају. Световни писци у својим делима имају у виду само друштвено-чулну процену живота, која је потпуно страна духовности. Списе Отаца Цркве одликује, напротив, строга и права психолошко-духовна анализа, знање и расуђивање. И они у својим делима изражавају духовну процену људских мисли, жеља и страсти.
Ви, писци, о свему мислите и пишете, само у вашу унутрашњост не гледате и не бринете се да ли је тамо све на своме месту. Ви заборављате изреку старе истине: “Познај себе самога”. Ви себе, у ствари, не познајете, као ни праве потребе ваше душе. Тако ви не знате шта се у вама дешава и, док сами никакво савршенство не поседујете него сте одани свим могућим страстима, бунцате о неком савршенству без Христа. Ваше мисли и осећања гамижу по земљи чулности, јер сте неспособни да познате стварност неизмерног, светог и праведног духовног света. Не желећи да се икад до њега уздигнете, ви се крећете у трулопролазном и завршавате у њему.
Савремена негативна литература, материјалистички и порнографски списи, кваре људе. Образовани су изгубили идеју честитости и не теже за њом, зато тону у безбројним пороцима и страстима.
Отац Јован се обраћа материјалистима: “Ја видим како је кукавно то што ти зовеш својом душом. Бескрајно удаљена од Оца светлости, она се безнадежно мучи у горућој тами, у области материје, са нагризајућом чежњом за Изгубљеним, присним. Бити дух и поседовати духовне потребе, а не моћи их никад задовољити – какво страдање! Посматрати како се други ревносно моле и како добијају дарове божанске благодати, а код себе унутра осећати како горди разум који се не приклања истини води борбу са природним покретима срца – равно је убијању душе!
Блудни сине, обрати се! Зашто упропашћујеш очево наследство? Твој разум не припада теби; он је Божји дар. Зашто га злоупотребљаваш на зло? Бог ти га је дао да Њега познаш и да ревнујеш у уподобљавању Њему. А ти га употребљаваш као убитачно средство да се од Њега одвојиш. Врати се дому, своме Оцу, несретниче. Далеко си се удаљио; у тој удаљености од Бога тебе вреба вечна смрт.”
Отац Јован се обраћа Божјим пријатељима: “Где ћу да нађем праве хришћане који се у пламеној ревности боре за спасење својих душа? Оне, узвишене, које ради Господа подређују све своје нагоне и страсти своме разуму и Божјем закону? Који се боре ватрено за душе својих ближњих, за њихово просвећење у свему добром и истинитом? Господе, постави нам таква светила, чини Ти Твоје дело у нама.”
 
У вези Руско-јапанског рата
 
Године 1904. је почео за Русију судбоносни рат против Јапана. Отац Јован је усрдно прихватио учешће у томе, и одмах је послао руским трупама у Манџурији овај проглас: “Моја вољена браћо, ви ратници, од највишег до најнижег вама је упућена – у име Божје – моја реч. Наша вољена отаџбина преживљава тешке дане, какве од свога постанка до данас није поднела. Не заборавите ни за тренутак да нам све унутрашње и спољашње тешкоће, које подносимо, долазе од мудрог и сведоброг Провиђења, јер смо ми Руси заборавили свога Господа Бога више но икад раније, Његове смо заповести дрско одбацили и сваки је следио само сопственој вољи. Зато нас Бог удара тако тешко и веома болно, да би нас очински казнио и тако призвао памети. Бог и становници неба гледају на вас; погледи целе Русије, сва нада на вама почива. Будите одлучни, будите постојани и Господ ће вас сачувати. Јер Бог је са вама и помаже вам. Следите само, од свег срца, Његове заповести и Његов ће благослов да вас прати. – Презвитер Јован Сергијев.”
За време рата отац Јован поново говори народу: “Годину и по води Русија овај крвави рат против Јапана па ипак, и поред све храбрости и задивљујуће одважности наших војника, ми још увек нисмо победили непријатеља, него трпимо све нове поразе. Где затаја Твоја ранија, тако сигурна помоћ, Господе? Како су наши велики преци постизали своје херојске победе; чиме су побеђивали кнезови као Александар Невски, Димитрије Донски, Петар Велики, Александар I и наши славни војсковође Суворов, Кутузов и други? Они су побеђивали Богом, у чврстој вери и у поуздању на Његову свемогућу помоћ; кроз постојану верност и храброст наше војске и њене оданости својим вођама и заповедницима. Само у Богу је сва наша снага и слава, без Њега ми смо неуспешни и слаби Русијо, престани да се повераваш свом слепом, помраченом разуму, и да слушаш сулуди савет твога идола Толстоја: ,Не противи се злу, не бори се”. – Не, него супротстави се сваком злу, гаси одмах сваку ватру, победи их са – од Бога дарованим – оружјем вере, божанске мудрости и честитости.”
У августу 1905. отац Јован посећује једну болницу у Финској, где су рањеници из јапанског рата. Вест о његовом доласку донела је неописиву радост. Рањеници су слушали о њему, читали су и виђали његове слике. Али, ко би мислио да ће велики молитвеник Русије заправо њих да пронађе? Кад су претходног дана сазнали о томе, војници су се према својим моћима припремили, заједнички су певали вечерњу молитву, очистили се, уздржали од дувана и алкохола. Зрачећи радошћу, отац Јован стиже код њих: “Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!” Онда је пожурио у болницу. У великој сали је постављен астал са белим чаршавом, пред иконама, и суд са водом на њему. Почиње молебан. Отац Јован се моли Богу гласно, из срца, пун љубави за све људе: “Господе! Пред Тобом стоје ови рањени ратници. Ти гледаш њихове ране, гледаш њихов бол душе. Помози им, исцели их и оснажи! Освети ову воду, да би свима који од ње пију, подарила здравље и крепост. Ти си сам до крсне смрти страдао, делио си сва људска страдања. Утеши и исцели све који овде пред Тобом стоје.” – Војници су се од свег срца молили заједно са њим. Сузе су се сливале на њихова уморна лица.
После молитве отац Јован благосиља сваког појединачно и срдачно им говори: “Пријатељи моји, браћо моја! Ви сте пролили крв за нашу отаџбину, и ја сам срећан што вас гледам, што могу да се поклоним пред вашим ранама и да вам се захвалим. Ја знам, ви ћете доћи кућама и страдаћете још много. Можда ће се ваше жртве заборавити, ваше ране презрети, а ви бити вређани. Ипак, сами увек мислите на то, да сте на небу једну плату већ добили; радујте се ради тога и захваљујте Богу што сте – подобно само Христу – страдали и имали удела у Његовом Крсту. Сачувајте то у срцима вашим и не будите потиштени. Нека вас Господ благослови!”
Русија је изгубила рат са Јапаном. Томе следи време немира и револуција 1905. Отац Јован непрестано позива народ на уразумљење и помаже му да у себи самоме позна корене зла, од којег проистичу, као плод, спољашњи догађаји. “Данас сви грозничаво траже слободу и добили су пуну спољашњу слободу: слободу вере, политичку слободу, слободу у уметности и науци, у занимању као и у породичном животу. Али највећи број људи погрешно разуме саму суштину слободе и схвата је само негативно: као могућност да чини на вољу себи и својим похотама. Да ли су ти фанатични слободњаци схватили ону праву и разумну спасоносну слободу, за коју их је Бог створио, а коју су они изгубили кад су постали слуге греха? Ону истину коју је Христос поново донео човеку: слободу од пожуда и страсти; слободу да се драговољно одстрани све рђаво, а све добро са ватреном ревношћу чини? Управо ту праву, пуну живота, божанску слободу ми смо изгубили. Место тога, ми смо изборили и бранимо једну бесмислену, убитачну, притворну слободу да све свето облатимо, ногама погазимо и оборимо.”
У својој беседи о новој години 1907. отац Јован опомиње: “Видите, шта се дешава. Свуда је сумња и неверство, побуна, претња, отмица и убиство. Свуда недостатак идеала за усавршавање, свуда склоност да се задовоље нагони, свуда похлепа за разбојничким богаћењем, пијанство и непоштовање брачних веза. Судите сами. Свету је потребна коренита обнова, као једном кроз потоп.”
У свом слову за рођендан цара Николаја II, 6. маја, 1907. отац Јован говори пророчки: “Атеисти вичу да нама не требају ни верска настава, ни цркве, ни свештеници. Како? Хоћете ли, можда, да ми људи поживотињимо, да постанемо бесловесна стока, да једни на друге насрћемо и да земљу претворимо у кланицу? До тога је већ у устанку 1905. на многим местима и дошло. Многи су изгубили сваки духовни ослонац и постали умно поремећени; они су равни дивљим зверима и злим дусима, њима ништа није свето. Они презиру све више вредности, веру, истину и правичност. Стога они говоре: руши, убијај, пали, отимај и чини насиље ближњем; лажи, лицемери, не слушај никога и живи како хоћеш, никоме не полажи рачуне ни за шта. Тако мисле и говоре многи, и … тако поступају. Руско царство се тресе, њише се, и близу је пада. Томе води анархија и отпад од Бога оних учених. Што даље овај свет наставља безакоње, утолико ће бити слабији и трошнији, док потпуно не изгори или изумре.” И отац Јован опомиње народ, владу и цара: “Сетите се, како се Бог промишљено и благонаклоно бринуо о нашем спасењу. Какве је Он све мужеве подигао у време Татарског ропства, и касније, за моралну као и државну нашу обнову; како је уздигао и у славу обукао благочестиве – Сергија Радоњешког, Кирила Белозерског, митрополите Кирила и Алексија, кнезове Александра Невског и Тихона Задонског, па Митрофана Вороњешког и Серафима Саровског. И поред свега тога Русија Му је отказала верност, отпала од Њега, и постала гора од неког паганског народа. Ти – народе руски! Размисли једном трезвено и разумно, ти наваљујеш ка пропасти сваке друштвене форме и реда, у општи хаос. Зар не схваташ да је то сатанско дело. Заустави се Русијо. Отпаднеш ли од твоје вере, ти престајеш да будеш света Русија и постајеш хорда неверника који ће се међусобно уништавати.”
Отац Јован се обраћа влади: “Где је та чврста и одговорности свесна влада? Јавни живот напредује, како духовно тако и економски, само ако једна јака, мудра и праведна власт све одређује, правду штити и неправду кажњава. Тада све иде својим озакоњеним поретком. Наука, политика, економија и јавни живот – тада цветају. Али кад власт отроми и кад подчињени немају радног елана или се побуњују – дешава се исто као код поремећеног крвотока, све запиње и распада се. Јавна безбедност нестаје, удови друштва се подижу један против другог и свако злочинство, отимачина и убојство имају незадржив мах.”
Отац Јован се обраћа и цару: “Сабери силу, држи поверени ти скиптар и царство у чврстој руци, на страх непријатељима Божјим и твојим. Владару није узалуд подарен мач; он је слуга Божји, судија и казнилац злочинаца. Ако Русија не буде очишћена од постојећег корова, она ће опустети као стара царства и градови, које је Божја правда избрисала са лица земље због њиховог греха и безбожности.
Нас ће спасти само дубоко, унутрашње покајање срца у свим народним слојевима, и топла молитва за све заблуделе. Ми морамо што пре у свему да се мењамо. Суд Божји је већ ту, пред вратима. Господе, подари целој Русији спасоносни повратак на прави пут.”
Али, до тог повратка није дошло, чврсте владе није било, анархија се ширила све даље. Отац Јован је знао: “Русија подлеже праведном суду Божјем. Ми ћемо бити положени на наковањ” и тешким чекићем ударани. Русијо, држи се! Определи се за Бога, моли се горким сузама твом Оцу кога си без мере расрдила. Милостиво провиђење неће Русију у њеном тако жалосном стању да напусти. Оно праведно кажњава и води новом рођењу. Ужарена пећ се не може избећи, и Бог који не жели смрти грешника, очистиће све у ватри те пећи.”
Отац Јован је свестан последица својих смелих речи. Он то изражава после оштре оптужбе против њега, од 26. септембра 1905: “Кад ја овако говорим, наравно, мачем севају непријатељи сваке истине и правичности против мене и Цркве Христове. Али, ја се не плашим и не придајем им ни најмање пажње. Свемогући штити своје борце.”
 
Клеветања и напади
 
Неустрашиве јавне поруке оца Јована изазивају огорчену мржњу нихилиста. Они схватају колико велику моралну снагу он поседује, пружајући подршку Цркви и држави, и не презају ни од каквог средства да би пољуљали веру народа у њега. Од 1905. године у опозиционој штампи скоро свакога дана се против њега појављују клевете. Њега и у литератури и на бини извргавају поругама. Сатирични летци исмевају његове најбоље подухвате.
Представници Цркве и државе протестују на ове недостојне и неосноване нападе. Епископ Гермоген Саратовски узима начелан став: “Срамни позоришни комади као ,Црни гавран” и други, очевидно показују нову фазу противхришћанске хајке. По унапред спремљеном плану, нихилисти покушавају да поткопају религиозни осећај у народу, да Русију морално унаказе, да је духовно опусте. Њима није уопште стало до истине. Кад сретну човека који поседује духовну снагу у односу на срце и дух народа, они траже начина да га жигошу као идола. То се дешава и са оцем Јованом Кронштатским, великим молитвеником Русије, који безбројне људе духовно и материјално помаже.”
 
Против секте Јованита
 
На сасвим други начин имао је отац Јован да страда од својих екстремних поштовалаца. У оно време су у Русији постојале разне религиозне секте које су, за разлику од западних рационалистичких, имале неки лажни мистички карактер. Тако се око оца Јована формира друштво фанатика који су себе означили његовим именом. У свом занесењаштву они су уздизали оца Јована преко свих мера и почели да га обожавају ништа мање него као Спаситеља. Они су чак у својој заблуди покушавали да се уједом или озледом домогну његове крви како би бар нешто од његове чудотворне снаге пренели на себе. Ова тзв. “Јовановска секта” нашла је своје присталице у целој Русији.
Због свега тога отац Јован бива злонамерно представљан од радикалне штампе, као оснивач и вођа ове секте. Он се, међутим, од самог почетка јавно и сасвим смело изјаснио против ових занесењака. “Ја сам, не једном, у штампи изјавио да немам ничег заједничког са Јовановском сектом.” (часопис Котлин, 1890).
Он покушава да лечи водеће у секти од њихове заблуде; објашњава им, моли их и прети им. Кад ништа није помогло, он се осетио принуђеним да предузме јавне кораке против њих. Говорио је против њих са амвона, осудио их за богохулство, забранио им приступ у цркву, лишио их причешћа и, на крају, бацио на њих анатему. Скретао је пажњу и преко штампе на њихову наказност. “Ја сам већ у марту 1887. и јануару 1889. молио “Кронштатски Гласник” и друге часописе да прекину да издају ове лажне религиозне списе. Данас понављам ову моју молбу.”
До краја свога живота отац Јован је имао да подноси клевете и нападе и од ових секташа. Тако је 1905. био позван, на превару, код неког болесника нападнут иза закључаних врата. Коначно га спасио његов кочијаш који је обио врата и изнео га повређеног. У повратку је отац Јован молио да се о томе ћути како се не би изазвала освета према овим преступницима. Од тада је његово здравље било пољуљано.
Епископ Сарафим од Кишињева, његов духовни ђак, прича: “Отац Јован је са невероватним смирењем подносио све прогоне.
За време од 30 година наших присних односа он се ни једном речју није изјашњавао против својих противника, никад се није показао увређеним. Тако је било приликом првих прогона, у његовој младости, тако и у овим страшним годинама његовог искушења у старости. Многа страдања је поднео, све до тешких телесних озледа …; срамне клевете у штампи, у позоришту и на народним скуповима; делом и од људи који за многа доброчинства требало је да му буду захвални. Наравно, ови напади нису упућени само њему лично – великом молитвенику свете Русије. Они су били управљени на руски народ који своју веру као и своје праведнике држи за неповредљиве.” Ипак, све ове смицалице нису могле да пољуљају укорењено поверење према оцу Јовану. Народ зна да су страдања и прогони природан удес праведника.
Поводом тих напада митрополит Антоније Храповицки пише оцу Јовану: “Досад је мећу искреним поштоваоцима Божјег пријатеља било људи који нису разумели како он живи, на неки начин, само признат и окружен свестраном љубављу. Ова забуна је сад добила свој крај! Они се уверавају у то, да Ви делите судбину апостола и избраника Божјих. Непријатељи наше божанске вере пишу, пуни злурадости, срамне чланке о Вашој светој личности. Верници се радују томе на сваки начин; они Вас кроз то гледају у победничком венцу Божјих исповедника.”
Кад му је неки посетилац изразио бол његових верника због злонамерних подругљивих списа, отац Јован се прекрсти и додаде: “А ја захваљујем Богу што ме клеветају. Њему нека је слава! Најзад! Иначе сам увек био само слављен, чак и међу светитеље убрајан, док се у Јеванђељу каже: “Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради … (Мат. 5, 11). Тиме би било испуњено последње блаженство. Мој крај је, очигледно, близу и добри Господ ће ме ускоро позвати к Себи.”
Отац Јован стоји изнад сваког непријатељства и укорењен је у Божјој љубави. “Љубав нашег божанског Спаситеља, Исуса Христа, Оца и Светога Духа према нама је тако велика, тако неизмерна, да пред њом сва људска нељубав и мржња према нама постају небитни, губе се. Ради ове неизмерне љубави Божје и ништавила људског непријатељства, нама је Спаситељ наредио да волимо своје непријатеље и да чинимо добро онима који нас мрзе. Ми живимо у љубави Божјој; зар је ту тако важно ако нам људи желе зло? Шта они могу да нам учине кад нас Бог тако воли?”
 
Педесет година свештеничке службе
 
Отац Јован до дубоке старости крепко обавља своје свештеничко дело. Његово самопрегорно залагање, без много речи, чинило је једну морално здраву атмосферу. Његов пример утицао је на формирање његове околине. Под његовим утицајем мења се и цео Кронштат, чак и цела Русија. Његов 50-годишњи јубилеј свештеничке службе – 12. децембра 1905 – слави се у Кронштату врло свечано. Свету литургију служи епископ Кирил од Гдова са оцем Јованом, 40 свештеника и 15 ђакона. Ту су прваци града, председник Гуљарев и градски савет, адмирал Балтичке флоте Никонов и поморски официри, командант сувоземних трупа ген. Бељајев и више официра, представници бројних организација и безбројни поклоници као и гости из целе Русије – сви учествују у слављу.
Тога дана отац Јован подсећа на свој живот и говори о значају пастирске службе: “Педесет година свештеничког рада, у служби Богу и ближњима – дуго је време. И ја се захваљујем Богу за милост што сам досад живео 76 година и Њему, као свештеник, 50 година служио.
Ја укратко подсећам колико ми је природне и надприродне милости Бог подарио за ово време; како сам се физички и духовно развијао и како сам напредовао у три просветне установе: основној школи, семинару и академији – у науци, а пре свега у богопознању и самопознању. Иако се никад нисам надао да у својој класи будем први, ипак се то десило и тако сам могао да дођем на високу школу која ми је, потом, отворила пут за свештеничку службу у Кронштату. Више пута су ме тешке болести водиле до врата смрти, па сам бивао излечен. На све ово ја данас подсећам и захваљујем се Богу.
Ја бих желео да се на овај дан осврнем на значај свештенства, јер данас многи презиру ту највишу службу. Сам Христос је Првосвештеник свих нас. Он даје овлашћење духовницима да се уз помоћ Духа Светога моле за људе, да обављају Његове тајне и да проповедају реч Божју. Свештеник је позван да наставља Божје дело и да порочни род људски приводи Богу. Грех одваја човека од Бога; покајање његовог срца измирује га са Богом кроз тајну исповести. Само Христос, који носи грехове света, у стању је – кроз своје свештенике – да опрашта грехове. У томе лежи значај свештеника. Тако је свештенство Православне цркве по своме бићу најрадоснија, најсветија и свепросвећујућа служба на земљи. Оно је посредник између створења и Творца, узвођење људи ка синовству Божјем.”
Потом, у сали градског већа следи свечани обред. Представник Светоандрејског братства се обраћа оцу Јовану: “Светао празник Вашег 50. јубилеја сабрао је у Кронштат десетине хиљада, из целе Русије. А то је само незнатан број према оним небројеним које сте Ви духовно обновили, и према оним живим или већ упокојеним који су сведоци Ваше благодатне милосрдности … Ваше витешко залагање утиснуто је и у Ваш вољени Дом радиности. И Ваши стари ученици, и сарадници, стоје једнодушно иза њега са несебичном љубављу и преданошћу у срцу”.
Говорник у име друштва за религиозно-етичку просвету истакао је: “Педесет година Ваше свештеничке службе представља значајан црквеноисторијски догађај. Духовна историја сваког народа означена је са по неколико ретких личности које свесно носе одређену идеју. Око њих се као око заставника окупљају људи. Наше непристрасно потомство ће Вас, без сумње, убројати у такве појединце. Запис на Вашој застави носи само једну реч: ЧЕСТИТОСТ. Око ње се окупљају милиони руског народа, који носе у своме срцу идеал светости и поштују оне који тај идеал отеловљују. Ваших 50 делотворних година у ствари су херојско рвање за спас човека. Христос Вас је учинио изабраним сасудом божанске благодати. Ваша ватрена вера, Ваша снажна молитва, Ваша примерна дела љубави према ближњима свима су познати као плодови ове, у Вама станујуће, Божје благодати, као израз Ваше борбе за светост. Верујућа Русија види то, и тражи Вас; само кроз Ваше благодатне списе милиони су се духовно окрепили …”
Из целог света долазе честитке.
Антиохијски патријарх Мелентије пише оцу Јовану: “Високопоштовани оче протопрезвитере, у дубокој радости сазнајемо да Русија, са којом нас сједињује заједничка вера, има тако великог свештеника као што сте Ви. Ваш живот и делатност подсећају на истакнуте свештенике из првих времена наше свете Цркве. Није узалуд цео православни свет, а пре свих руски народ, поносан на Вас, цени Ваше духовне способности и осећа страхопоштовање пред Вашим узвишеним духом. Од срца Вам честитамо, драги оче Јоване, за силну благодат Божју која у Вама живи. Од срца честитамо и Русији за тако ретког, уистину самопрегорног свештеника. Зато примите, дубокопоштовани стубе Православља, овај израз најискренијег срдачног признања од нас и наших верника, са молбом да нас све помињете у Вашим светим молитвама.”
Отац Јован је имао да живи још три године, три тешке али благодатне године духовних плодова.
 
Болест
 
До 75. године живота отац Јован је непрестано вршио своју службу. Свету литургију је служио скоро сваки дан; примао је свакога, посећивао болесне, бринуо о својим друштвеним установама, спроводио добротворне акције широко по свету, одржавао огромну преписку, писао беседе и свој дневник. Деценијама се задовољавао са 1-2 сата спавања на дан. При свему том, он се осећао крепким и захваљивао се Богу за ту животну снагу: “Свакодневно ме обнављаш, Господе! Не само дух, него такође и тело. Ти разгониш све болести и трулеж и остављаш само што је здраво, пуно живота. Ти ме подмлађујеш непрестано, са својим 75 година ја још не старим. У Теби – ја сам чудо за себе самога, као и за многе који ме познају. Ја Ти се захваљујем за ово продужавање мога живота. Нека би Ти био и даље на славу.”
Али, коначно, његове телесне снаге малаксавају. Он побољева. Током три следеће године патио је од сталних болова и грознице. На крају је био потпуно исцрпљен.
Насупрот свему, отац Јован није мењао свој начин живота. Он наставља, као и увек раније, да свакодневно служи и да се за све захваљује Богу.
“У мојој старости од 79 година сваки је дан, сваки тренутак, нарочита милост Божја. Моја физичка снага је на измаку, али је зато мој дух крепак и пламти ка Исусу Христу – Господу моме. У целом свом животу сам доживљавао небројене доказе Његовог милосрђа и надам се у то и убудуће. Захваљујући Божјем човекољубљу, смрт је само рођење за вечни живот. Нека је слава Богу! Снагом Његове милости, ево, ја сам сад 52 године свештеник и још живим, иако сам болестан. Не могу довољно да захваљујем Богу за тако многе године благодатног свештеничког делања. Служио сам колико сам могао, трудио сам се али сам чинио и многе грешке, био сам недовољан, болестан; непријатељ ме је јако нападао. Господе, покри сва моја сагрешења Твојом милошћу.”
У јесен 1908, три месеца пред своју смрт, отац Јован је као тешки болесник посетио градилиште Морској – катедрале у Кронштату. Петнаест година раније, он је приликом постављања њеног темеља пророчки говорио: “Кад буду зидови овог Божјег дома стигли до крова, ја нећу више бити међу живима”. Сад је већ стигло време. И поред своје велике исцрпљености он се уз помоћ својих пратилаца пење до главног кубета и одатле посматра целу грађевину. Његове су очи светлеле. Истог дана он шаље телеграм цару Николају II: “Ваше царско величанство! Из дубоког интересовања, упркос мојој болести, посетио сам Морској-катедралу која се по Вашој иницијативи подиже. Ја сам са висине посматрао њену унутрашњост и дивио се лепоти, размерама, архитектури, одважности и уметничком укусу архитекте и његових помоћника. Као и увек, ја желим Вашем величанству, царици и престолонаследнику дуговечно и мирно владање, и да радосно доживите завршетак овог узвишеног дела и његово освећење. Ваш одани, протојереј Јован Сергиев.”
Цар Николај II одговара: “Ја Вам се захваљујем, баћушка Јоване Иљичу, за Ваше верно сећање. Ја Вам желим здравље и снагу, да и Ви заједно са нама такође доживите радосно освећење Морској-катедрале.”
Петог децембра 1908. митрополит Владимир московски, владика Серафим од Кишињева, владика Гермоген од Саратова и бројни свештеници посећују тешког болесника. Отац Јован прима госте у крзненом капуту, под грозницом, и захваљује им се топло. На питање како се осећа – он им говори о својим здравственим тешкоћама. Само ујутру, у време свете литургије, болови на чудесан начин попуштају и дају му око два сата мира. Физичке снаге се губе. Последних дана он није узимао никакву храну. “Ја живим само снагом светог причешћа” – признаје он својима најближим.
Он радо носи своју болест, не жалећи се никад: “Ја се захваљујем Богу за своје болове које ми је послао како би ми очистио грешну душу”. По његовом исказу, он је узео на себе многе болести других и сад има да их подноси. Зато му Бог не даје исцелење. Али зато он има удео у Крсту Христовом. И по мери у којој Христова страдања расту у нама, тако се и Његова утеха излива на нас. По мери напора Господ заслађује горку чашу свештеничке службе. Он не напушта никога ко се око Њега труди; мери истом мером, и код искрене молитве даје пуноћу духовног просвећења, топлине и радости.
 
На прагу
 
Отац Јован је најдубље убеђен да само Божјој милости има да захвали за ове своје благодатне способности, за саосећање и снагу молитве, за духовно просвећење и благодатну прозорљивост.
“Сведобри, хвала Ти на Твојој милости коју на мене недостојног непрестано изливаш; пре свега захваљујем Ти за благодат свакодневног причешћа и за дарове Твога Светог Духа. Захваљујем Ти за речи мудрости и за снагу да проповедам Твоје Јеванђеље; за смелост да се молим за све људе и да их у вери и честитости са Тобом сједињујем. Како чудесну силу поседује црквена молитва! У време свете литургије ја се од срца молим за целу Русију, за сваки сталеж .. и Бог ме сједињује са свима у духу. И стари и млади су са мном. Сви ме поштују – мене недостојног грешника. Господе, Ти свуда прослављаш моје име, на царском двору, код богатих и сиротих, образованих и простих. Јер Ти кроз мене дајеш олакшања, радост и поуздање, помоћ и исцелење, победу над противником, слободу и мир. Чудесно је Твоје име, Господе! Твоја благодат која делује кроз тајне у мени, снажно покреће све ка мени бедноме.”
Отац Јован често, у најболнијем самопознању, признаје и у свој Дневник бележи: “Неисказана је Божја дуготрпељивост, доброта и свепобедна милосрдност према мени. Било у који грех и да паднем, чим увидим своју заблуду, чим од срца признам своју кривицу, ја осетим праштање, мир и благодатну слободу целога мог бића. Господе, нека моја опачина не превазиђе никад твоју дуготрпељивост. Захваљујем Богу за Његово очинско руковођење моје душе; за праведне унутрашње казне и ударце који ме при удаљавању од Његових заповести погађају и укоравају; захваљујем Му што ме увек брзо услиша, заузима се за мене и ослобађа ме; ја му се захваљујем за Његову непрестану близину, за Његово владање у мени и за прогоњење свих противника из мога срца. О, кад ћу једном да постигнем оно стање потпуне чистоте од сваког греха! … За време од 50 година мога свештенослужења, Ти си ми подарио милионе победа наспрам невидљивих непријатеља, као и наспрам видљивих противника. Понекад су то биле многе победе у једном истом дану. Те победе сам ја изборио увек кроз веру у Христа, призивајући Његово име у молитви срца, и примањем светих тајни. Све ме то, све јаче, учвршћује у вери, у врлини, пре свега у непоколебивој љубави према Христу Животодавцу.
Господе, ја сам немоћан да Ти се захвалим за сва Твоја доброчинства.”
Целог свог живота отац Јован је, као што сам сведочи, тражио да испуњава заповести Божје, корачајући путем блаженства. Пре свега, он је испуњавао водећу заповест: “Воли Бога изнад свега, и твога ближњега као самога себе”. Та љубав је одређивала његово делање, прожимала све његово биће
“Како је блажено кад се искрено и од срца за Бога ради! Какав само мир и какву слободу осећа душа при молитви срца, при читању Речи Божје, при добрим делима! Какво одушевљење лежи у испуњавању воље Божје – те мудре, добре воље. Господе, како само љубав и право саосећање чине наше срце срећним! Ко би описао неисказано блаженство од међусобне љубави! Какво си само блаженство скривао Ти – неизмерна љубави – у љубављу испуњеном разговору духовног оца са његовом духовном децом. Како сам могао да се у томе не потрудим ревносно?”
Отац Јован је често бивао опипљиво обасипан благодаћу: “За време молитве, код читања Светог Писма или неке духовне књиге, при душебрижничком разговору осећамо, повремено, неку суптилну свежину, сличну електрицитету, како нас прожима. То је Господ који нас посећује. Ово сведочим по сопственом искуству.”
“Кад се ревносно молимо дотиче нас, повремено, Дух Свети. Тада запажамо Његов глас и примећујемо како непосредно кроз тело продире у срце и муњевито делује. Тада нас прожима чудесна лакоћа, посећује нас дух срдачног покајања, потрешености, мира и радости. Свети Дух прожима цело наше тело и даје да Његова светлост унутра засија.” Повремено отац Јован гледа у надчулни – Божји свет: “Петнаестог августа 1898, на Успеније Богородице, имао сам срећу да по први пут гледам, сасвим јасно, лице Мајке Божје и да слушам Њен глас. Кад сам ја, свестан својих грехова, посматрао у страхопоштовању Њен најсветији лик и мислио да ли ће небесна царица да ме са гнушањем одбаци од себе, Она проговори: “Ви, најдража деца небеског Оца”! О, Ти најсветије, најблаже лице! Плаве голубасте очи; добре, благе, мирне, божански узвишене очи. Никад вас нећу заборавити. Око један минут је стајала Њена прилика, онда је без журбе отишла од мене и нестало је. У предвечерје сам пун страхопоштовања читао вечерње молитве празника Успенија, а потом писао беседу. Тек око 2 часа отишао сам на починак.
У понедељак, 3. фебруара 1902, пред буђење, имао сам свети сан: Гледао сам дете Исуса у рукама Његове пречисте Мајке. Његове најсветије очи су ме гледале благо, час се обраћале мени, час Његовој Мајци. Шта су све ове очи говориле? Његове усне се покренуше; Он говораше тихо, пријатељски, благонаклоно, али га ја због своје лаке глувоће нисам могао да чујем. И Мати Божја ме је погледала нежно. Ја сам се захвалио Богу за ово блажено, благодатно виђење. Можда је то био одговор на моју духовну молитву. Господе, подари ми милости да Те увек у себи носим, да ни тренутка без Тебе не останем.
Како се лако, топло и мирно осећам кад се целом душом обратим сунцу разума – Христу. Сав лед мога срца се топи, нестаје сва нечистоћа, сав мрак; небесни живот ме испуњава. Духовним оком срца гледам како удишем Христа у своје срце, како Он улази у њега и одмах га смирује и одушевљава… Ако се наше срце отвори у вери и љубави онда ми истовремено дишемо – удишемо дарове Духа Светог.
Нека си слављен Ти, Спаситељу, Ти свемогућа, свудаприсутна сило. Слава Теби сведобро крило Очино, Који увек примаш моје молитве Слава Теби, Ти најсветије око, које ме увек у љубави гледа и сву моју унутрашњост посматра. Слава Теби Христе.”
Отац Јован зна за свој скори земни крај и мисли на своје ближње. Шест недеља пред смрт он даје у штампу своје последње записе дневника под насловом “Живо класје” и жели да то до Божића изађе. Стално је питао како напредује посао. Ова је књига последњи завет његовог непрекидног старчества.
Он је бринуо, такође, за своје намештенике. Већ у новембру је овластио свога приватног секретара да припреми коверте са адресама свих службеника и поштара и даје да се свакоме пошаље, као превремени божићни поклон, одређена новчана сума: “То је сад обављено. Иначе постоји опасност, да људи ништа не добију за своју службу.”
На исти начин отац Јован брине и о својој супрузи – сестри, Јелисавети Константниновној. Њихов однос је увек био родбински топао. Она га је неговала са пуно љубави, а он јој је то узвраћао нежношћу. Он се увек трудио да је у невољама утеши: “Ја ти захваљујам за сав твој труд око мене; само се не секирај, све ће добро да буде”. Он никад није ишао на починак а да је претходно не посети у њеној просторији да би је благословио: “Ја ти желим добру ноћ, Бог нек је с тобом, одмарај се у миру”. Кад је Јелисавета Константиновна онемоћала, њена велика невоља је била што није више могла сама да се брине око свога брата Јована. Сад он, и сам потпуно малаксао, више пута преко дана долази к њој и свако вече, благосиљајући је, говори: “Ето, ми се заједнички мучимо, обоје смо паћеници”. Последње године, 1908, он Јелисавету свакодневно причешћује. Ако га неко пита о његовом стању, он одговара: “Ми смо обоје слаби и припремамо се да умремо”. Кад му она говори о пролећу, он је подсећа на своју скору смрт: “Ти ћеш да живиш до пролећа – ја нећу”. Деветог децембра 1908. отац Јован врши своју последњу службу Божју, у катедрали св. Андреја. Он беседи седећи и опрашта се са својом парохијом. Овог дана причешћује он, последњи пут, и своју сестру Јелисавету која је тешко оболела од грипа. Седамнаестог децембра он улази, последњи пут, у њену собу, пита је о њеном стању и благосиља.
Мирно очекује отац Јован свој крај: “Захваљујем се Богу за сву Његову милост коју ми је видљиво и невидљиво у мом животу дао, и надам се у Његову коначну самилост на страшном суду. Ја се не уздам у своја дела – немам их; ја се ослањам на милост Божју. Кајем се за своје небројене грехе и молим се Господу да ми их све опрости. Амин.”
Он све више тежи ка Христу: “У мени се разгорева јака жеља да гледам Уметника који ме је тако мудро по својој слици и прилици створио, и подарио ми разум, осећање, слободну вољу и бесмртну душу. Кад ћу Га најзад видети, најжељенијег …”
Седамнаестог децембра отац Јован осећа потребу за свежим ваздухом и кочијама одлази у околину. Том приликом навлачи јак назеб, који његово стање здравља одмах погоршава. Благодаћу Божјом отац Јован зна који је његов дан смрти. Кад га је игуманија Ангелина посетила у Петрограду, увече, он је упитао за датум, и кад му она рече, он додаде: “Дакле, још три дана”. Игуманија му је пренела молбу монахиња да их посети за Божић и да им служи свету литургију. “Ја ћу доћи” – рече отац Јован, “али нећу причешћивати. Такође ћу свратити и до Светог Синода, где ме очекују.”
Осамнаестог децембра отац Јован осећа велику малаксалост. Ноге отказују потпуно. Кад га је Јелисавета Константиновна поздравила преко нећакиње, он одговара: “Реци јој, она је стално код мене и ја стално код ње”. Ове речи су тешиле сестру Јелисавету да је баћушка и после своје смрти неће напустити.
Деветнаестог децембра отац Јован не може више да се подигне и седећи, у наслоњачи, прима свето причешће.
Тада он цео дан проводи затворених очију. Кад је увече игуманија Ангелина молила за његов благослов да освете његову цркву на гробљу, он подиже руку благосиљајући и рече: “Да, да, она може да се освети”. То је био његов последњи налог. До 1 сат ноћу он мирно седи у својој наслоњачи, усрдно молећи се. Онда се осећа врло слабо и преносе га у постељу. Његов рођак, свештеник Јован Орнатски, и његова нећака Руфа Шемјакина, страже крај њега. Пошто је њему сад веома тешко, у катедрали се служи рана литургија, пре времена. Око 4 часа ујутру долазе свештеници са светим причешћем, које отац Јован прима последњи пут. Настаје тишина. Свештеник Јован Орнатски чита посмртне молитве. Кад их је завршио, отац Јован је са прекрштеним рукама на грудима показивао последње знаке дисања. Онда је отворио очи, погледао у висину и упокојио се у пуном миру, 20 децембра 1908, у 7.40 ујутру.

Comments are closed.