СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ – ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 
III ДЕЛАТНОСТ И ДЕЛО
 
Преко “Огласа захвалности” отац Јован је постао познат у целој Русији. Људи су чули о благодатном свештенику. Многи се, у тешким болестима и својим унутрашњим кризама, обраћају њему са пуно поверења. Позивају га код себе или путују у Кронштат. Тамо налазе пријем у “Дому радиности” где посматрају његову бригу о сиротињи, слушају његове речи, посећују његова богослужења и на свом сопственом телу доживљују помоћ од његове молитве. У мало година Кронштат је постао место ходочашћа куд су дневно пристизали на стотине па и хиљаде људи из целе Русије. – Многи исцељени и духовно усправљени изјављивали су своју захвалност и давали оцу Јовану прилоге за његово дело љубави. Његов 35. јубилеј свештеничке службе добио је обележје јавног догађаја.
 
“Дом радиности”
 
“Дом радиности” од 1882. пружа преноћиште за бескућнике који у основаним радионицама налазе запослење.
Ово друштвено дело напредује. Под председништвом оца Јована, “Братство Светог Андреја” развија нове иницијативе, подиже и води растући број узорних социјалних установа. Њихови активни чланови припадају свим народним слојевима. Ту су најугледнији, образовани, као и прости радни људи. Међу њима су кнежеви, баронице, генерали и државници, доктори и учитељи, архитекти, занатлије и радници. Код њих не постоје ранг разлике. Сви чине велику фамилију, један круг који у пријатељској атмосфери заједнички ради, без дељења на класе и партије. Сви они заједнички служе великом и добром делу: помажу људима не гледајући на личност, на положај, на животна схватања и националност молиоца. Помажу образованим као и необразованим, православним као и иноверцима, Русима као и странцима. Они раде не штедећи своје снаге и своја средства. Неки међу њима завештавају сву своју имовину у добротворне сврхе; други залажу у то сву своју снагу и слободно време. Њихов самопрегорни рад буди, у многим отврделим срцима, нова осећања захвалности. Таква жртва загрева децу и старе, чува младиће од преступа, помаже изградњи срдачности и човечности. Многи изгубљени – суочени са овим искреним свештеником и његовим некористољубивим помагачима – отпочињу нови живот. Један извештај из 1902. године даје преглед њиховог плодоносног рада:
“У фабрици за прераду дрвета, годишње 7200 људи налази посао. Они раде у светлим и топлим просторијама. Овај посао не захтева нарочиту снагу, нити каква предзнања; сваки може ту, у свако време, да ради и заради смештај и храну. У време посла влада тишина. Један старији човек чита неко лакше штиво. Тако се људи снаже душом и телом.
У једној шнајдерници шију годишње 1500 жена. Оне подмирују текуће наруџбине и тако зарађују своју опскрбу. Око 50 девојака бесплатно учи шнајдерски занат и, на крају, добија диплому. За Братство Св. Андреја оне шију добровољно.
Бесплатна основна школа прима годишње 300 ђака. Они су смештени у светлим и пространим учионицама, украшеним лепим сликама. Дневно се држи по пет часова; на почетку и крају чита се молитва. Три пута недељно се предаје веронаука и етика. Али ово основно школско васпитање не задовољава оца Јована. На његов захтев, Братство Св. Андреја се од почетка труди да децу сиромашних подигне морално, физички и материјално, и да их упути на самопомоћ и производна занимања.
Стога један капетан кадетског корпуса добровољно предаје дечацима војну гимнастику. Она постаје опште омиљена; помаже да се физичке снаге правилно користе и доприноси самодисциплини и добром држању.
Занатска настава служи да код младих развије љубав према раду, да оснажи њихову вољу, да им улије поштовање према физичком послу и да развије спретност њихових руку. Ова занатска настава развија дечје тежње, школује пажњу, марљивост и доследност, и нуди осмишљено коришћење слободног времена. Настава је добровољна, али се јавља велики број ученика.
Шустерска радионица нуди сиромашним дечацима, под руком једног искусног мајстора, бесплатно учење шустерског заната. Дечаци иду у основну школу, а по подне проводе два сата у радионици, где у почетку вежбају да крпе ципеле за децу из сиротињског дома. Касније, уче да кроје и да праве нове ципеле. На крају, они имају изучен занат.
Једно обданиште прима 50 ученица, које остају у њему од 8 до 20 часова дневно; добијају све обеде и посећују основну школу. У претеку времена оне се користе за све кућевне послове и уче да кувају, крпе, перу, пеглају, као и цео ручни рад.
Дечје забавиште збрињава преко дана оне најмање, за време док њихови родитељи раде.
У сиротињском дому је преко 80 деце. И она иду у основну школу, а поред ње изучавају још неки занат. Недељом и празником сва деца основне школе присуствују на светој литургији, ту у “Дому радиности”.
Недељна бесплатна школа прихвата 170 особа од 10-30 година старости. Око 20 су неписмени; други знају само да читају, али не да пишу и рачунају. Неки радници употпуњавају своје образовање.
Вечерњи курсеви помажу у разним стручним знањима. Недељом и празником се приређују вечери са читањем, пројекцијама, религиозним разговорима о јеванђелским текстовима, или се изводи хорско певање сирочади у “Дому радиности”. Ту се, у просеку, сабира око 260 особа.
Народна читаоница је увек пуна: ученика, пристанишних радника, морнара, војника, трговаца, кочијаша и послужитеља. Многи су ту као код куће. Ако је повремено навала – посета велика, онда се ови јаве за помоћ око издавања књига. Обично се траже књиге религиозне садржине, потом класици, на крају илустроване новине и часописи.
Књижара Братства следи циљу да поред основних књига-уџбеника, пружа и морално-религиозне списе. Годишње се продају многе књиге. Купци су највише рукодеље, морнари, војници, намештеници. Они купују мале брошуре од неколико копејки, али и скупа дела, као 12 томова Житија од Димитрија Ростовског, за 27 рубаља.
Бесплатна амбуланта стоји свакоме на расположењу. Ту се прегледају болесници, превијају ране и деле лекови.
Народна кујна је отворена од 6 сати ујутру до вечери. Овде могу сиромашнији да добију за 3 копејке хлеб, кашу и кувано поврће. Известан број оних који немају новца – добија храну бесплатно. Такође, деца сиротињског дома, ученици из дневног обданишта, радници и др. О нарочитим празницима дели се сиромасима до 800 порција бесплатно. Године 1902. ова кухиња је издала 172550 оброка.
Велике баште Братства, на ивици града, дају неопходно поврће, купус и кромпир. Овде раде жене и деца која у “Дому радиности” бесплатно станују.
Троспратна кућа од камена, изграђена 1888, служи као ноћно склониште. Ту је 110 постеља: две сале са 80 постеља за мушкарце, и сала са 30 кревета за жене. Највише места узимају бескућници Кронштата, поред неколицине сиромашних путника.
Дом Св. Андреја садржи многе станове који сиромашнима бесплатно стоје на расположењу. У 43 просторије станује 90 особа неспособних за рад, болесних, и удовице са децом. Један Старачки дом негује око 30 стараца. За ходочаснике су станови, собе и заједничке одаје по минималној цени. У приземљу су две велике спаваће сале за 30 сиромашних путника, који имају право да ту станују две до три ноћи бесплатно. На последњем спрату је капела, где један члан Друштва Св. Андреја чита у току дана каноне и акатисте. Присуствује око 200 особа.
Даљи азил за путнике је “Дом оца Јована”, подигнут 1901. Овде су: 20 приватних соба, сале за спавање и јефтини станови за ходочаснике, који се делимично и бесплатно издају онима којима је потребно и болеснима.
Поред свега тога, Братство Св. Андреја дели годишње, онима којима је потребно, животне намирнице, обућу и одело у вредности од око 8500 рубаља. Чланови Братства брижљиво испитују стање сваког молиоца и додељују за одређено време одмерену помоћ. Сем тога, дневно се издаје броју од 1000-1500 просјака “неопходна помоћ” од 3-9 копејки, за кров и хлеб. Раније је отац Јован делио тај новац лично. Сад сваком просјаку даје, на “Петроградској капији”, лице за то одређено.
Корист од “Дома радиности” је неоспорна. Временом су, по његовом обрасцу, такви објекти настали у Петрограду, Москви и другим руским градовима.
 
О радном дану
 
Отац Јован је кроз своје социјално дело и своја исцелења у великој мери већ познат. Све више људи се њему обраћа. Од краја осамдесетих година сваки путнички брод довози посетиоце из целе Русије: Петрограда, Москве, Украјине, Кавказа и Сибира. Хиљаде од њих пуне гостионице, хотеле, а касније и основане домове за ходочаснике. Људи свих народних слојева и степена образовања долазе код оца Јована у Кронштат и траже његов благослов, његов савет у животној невољи и његову молитву. Он је вољан сваког да саслуша и сваку молбу, према моћима, да испуни.
Како проводи отац Јован свој дан? Он устаје око 4 сата ујутру. Највише воли време око сунчевог рађања: “Јутарњи часови су најбољи у дану. Јутром је унутрашњи човек слободнији од дневне јурњаве и телесних покрета и јасније види истински поредак духовних, као и физичких, ствари.” Пола сата остаје на тихој молитви: “Постоји само једно средство да би се дан провео у пуном миру и чистоти – то је најискренија, топла молитва ујутру по устајању. Она доводи Христа са Оцем и Светим Духом у срце и тиме даје снагу и чврстину против свих напада нечестивога; али срце мора да се чува.” – Отац Јован се моли: “Господе Боже! Ти Творче и Господе свемира! Погледај, у овом јутарњем часу, милостиво на Твоје створење које Твоја божанска слика краси. Нека би Твоје око, које је неизмерно светлије од сунца, просветлило моју тамну, грехом умртвљену душу. Узми од мене леност и смутњу. Подај ми радост и снагу, да Твоју доброту, светост и силу увек и на сваком месту славим. Јер Ти си Господар мога живота; Теби припада слава и хвала Твојих – разумом обдарених – створења, сада и увек. Амин.”
После молитве, отац Јован се подиже пун енергије и животне радости, да би даљих 20 сати вршио своје добровољне службе. Први део дана припада богослужењу које он дневно сам обавља; остатак дана, до дубоко у ноћ, припада несрећнима.
Око 5 сати, ујутру, одлази у цркву и служи јутрење и свету литургију. Код мноштва причасника, служба траје до пред подне.
Потом, њега чекају многи. Кад их је све саслушао, доспева, најзад, до кочија. Али он само ретко успева да из цркве оде кући ради свог првог обеда и да би се мало одморио. Неки уобичајени приватни живот отац Јован не познаје. За себе, своје сопствене потребе и за породицу њему не остаје времена. Обично по служби Божјој одлази до “Дома радиности”. Ту га данима очекују бројни болесници и несрећници, у појединачним собама и општим салама. Већ у дворишту се они тискају око њега.
Данас се много прича о спољашњој беди и сиротињској помоћи. Док једва ко да помене духовну глад, унутрашњу невољу, која је много мучнија од свих других. Они који не могу да нађу одговора на горућа животна питања, који су изгубили пут и смисао живота, стоје над провалијом да своме бесмисленом животу учине крај. Многи од њих путују код оца Јована и налазе оно што им треба.
Неколико сати он иде од просторије до просторије. У једној га чека трговац Тиханов са својом супругом. Он седи резигнирано и укочено гледа некуд. Жена казује: Тиханов је поверио био своме синовцу 15 хиљада рубаља за велику набавку робе. Синовац је прокоцкао новац, купио робу на кредит и направио још дугова. А онда је напрасно умро од запалења плућа. Тиханов је преко ноћи постао дужник од 35 хиљада рубаља. Повериоци су се јавили; њега је ухватило очајање. Он је покушао да се обеси; она га је спасла. Од тада је он поремећен и ћути. И она га је сад довела у Кронштат. Отац Јован, ћутећи, слуша. Потом пада на колена пред иконама и моли се дуго. После неког времена, очајање Тиханова претвара се у сузе. Отац Јован завршава своју молитву и обраћа се Тиханову: “Зашто плачеш, брате?” “Баћушка, ја сам доспео до просјачког штапа, без изгледа да се икад подигнем. Мисао на срамотно сиромаштво мучи ме много. Покушао сам да животу учиним крај, али сам спречен. И даље размишљам о начину самоубиства”, рече, и поново се заплака.
“Кажем ти, целог живота мисли на то да Бог пале поново уздиже; Он чини сиромашним и опет чини богатим. Блажен је човек који своме Богу верује. Зар си ти, брате, заборавио Јова, кушаног мучењем! Бог је ставио твоју веру на пробу!” – Отац Јован даље наставља да говори отсечно и убедљиво. Тиханов се умирује; он је разумео. Његово очајање уступа место растућој поверљивости у милостиво провиђење Божје.
Отац Јован стиже у општу просторију. Људи се скупљају око њега и туже се на своју невољу.
“А шта ти желиш, пријатељу мој?” – обраћа се отац Јован једном младом човеку из Каљуге. – “Ја сам изгубљен” – стење овај и прича са сузама како га је мајка, која је била пијаница, проклела кад јој једном приликом није дао новац за ракију. Одмах затим – она је умрла. “Од тада ја немам мира; неки терет лежи ми на срцу, тежак као товар. Не могу ни на једном послу да се одржим, памет ми је одсутна. Жена ме напустила; оставила ми је једногодишњег синчића. Сам не знам шта се са мном дешава. Помози ми баћушка, иначе сам изгубљен. Некад ми дође да учиним крај животу, али то је страшно да своју душу за вечност изгубим.”
Две као кристал светле сузе котрљају се низ лице оца Јована. Он је затворених очију, свакако молећи се, слушао до краја, па онда проговори: “О ти невољниче” – погледа га продорно, па чврстим гласом настави: “Чуј ме”, ја узимам твоју клетву на себе; престани више од ње да страдаш! Наш је Господ узео клетву свих на себе; Њега ћу ја да молим, и мени да се смилује, који од сад носим твоју клетву. Али ти имај мир.”
“Баћушка драги, ја осећам у себи то што си ти сад изговорио”. Младић ослобођен паде на колена, а отац Јован стави руке на његову главу и благосиља га: “Нека те Господ оснажи и нека ти да посао. Узми назад своју жену и васпитај сина у страху Божјем.”
Надаље следе многе тешке судбине …
У међувремену, стижу молбе да иде код болесника и он жури на сваки позив. – Касно по подне, после многих посета у поклоничким пребивалиштима, дође он, понекад кући да би се окрепио па да отпутује у Петроград до тешких болесника. Али тек што је ушао у кућу, тражи га једна уплакана жена. Попадија јој шапуће да причека, па се обраћа оцу Јовану: “Ти си од 5 сати јутрос гладан и на ногама. Ручај сад, одмори се мало, па онда иди код ове жене”. – “Чекај, само да видим шта хоће”. Излази у предсобље и жена почиње да га преклиње: “Спаси нас баћушка, мој муж лежи на самрти, наше петоро деце гладује већ два дана, ја се једва држим на ногама. Ти си наша једина нада”. – “Идемо, Господ ће да помогне” – говори јој отац Јован пријатељски. Он заборавља умор и глад. Успут јој даје својих последњих 20 копејки: “Иди купи хлеба и јаја; више код себе немам”.
У стану среће крајњу беду. Самртник лежи непокретно и гледа у празно. Запуштена деца запомажу од глади. Донети хлеб се одмах дели. Отац Јован пада на колена пред малом иконом и почиње гласно да се моли. Домаћица понавља његове речи. Она чека да се он моли за исцелење болесника, али отац Јован то не помиње, он се моли за опраштање грехова, за исцелење душе, за веру и љубав према Христу. Кад је ућутао, остаје још дуго клечећи сагнуте главе. Најзад се подиже и благосиља болесника. Од жене тражи да идућег дана дође у цркву. Тамо јој пружа више коверата који су заправо пристигли од људи добротвора. У њима је око хиљаду рубаља. – Болесник се брзо опоравио.
Скоро сваки дан отац Јован путује један и по сат, 30 км до Петрограда. Од деведесетих година он има сопствени бродић, поклон једног трговца. Зими се вози саоницама преко залеђеног Финског залива. У пролеће и јесен, кад је лед ломљив, путује специјалним колима, која су му стављена на располагање, до прве железничке станице, а одатле возом до града. У возу може мало да се одмори и да прегледа разврстану пошту и телеграме. Најважније од тога одговара сам. За остало даје упутства своме секретару. Онда припрема своју беседу за наредни дан, чита одговарајуће јеванђеље, и нотира своје мисли у дневник.
У Петрограду одмах посећује болеснике који су га телеграфски звали, и многе друге који га зову. Свуда врши молебане. Где год се појави скупљају се сиромашни. Он слуша њихова јадања и дели им милостињу. Кад је тако посетио један број болесника, враћа се назад. Око поноћи, или касније, стиже у Кронштат. Сви спавају, отац Јован несметано иде пешке својој кући. Било колико да је уморан, он има обичај да на том путу сврати у ону кућу где тако касно гори светло. Можда је неко болестан? Можда се десила нека несрећа? Или можда млади расипају своју снагу у пијанчењу? Отац Јован улази унутра да види о чему се ради и да помогне.
Кад коначно око 1 сат после поноћи дође кући, сви већ одавно спавају. Само његова верна Јелисавета Константиновна стражи и очекује свога брата Јована Иљича; пита га како се осећа и спрема му нешто за јело. Пошто се помоли и понешто упише у свој дневник, он око 2 сата иде на починак. Увек, и по зимској студени, спава при отвореном прозору. Из кратког сна често га буде телеграми са молбом за молитву.
Он за себе користи једва два сата дубоке ноћи. Покоји пут уопште не спава и проводи ноћ у молитви. Јутром, и по непреспаваној ноћи, он је око 4 сата на ногама и опет обавља своју молитву. Ако га ко пита како је спавао, он са радошћу одговара: “Богу хвала, била је добра ноћ. Глава је свежа, ја сам здрав.”
Преко дана отац Јован је отприлике 20 часова, опет на ногама. И поред тога он никад не изгледа сањив, и крепко обавља своје божанско дело.
Сваки дан око пола пет ујутру, чим се чује звоно са цркве, отац Јован креће из свога дома. Већ пред кућним вратима тискају се људи и очекују његов благослов. На крају, он је у кочијама и вози се према цркви.
Огромна катедрала, која прима око 5000 људи, испуни се народом већ на јутрењи око 5 сати. Хор и свештеници чекају са стране. Брзим кораком отац Јован ступа у олтар, ведро расположен; благосиља и целивом поздравља све присутне. Многи свештеници су по сопственом нахођењу дошли, из близине и издалека, често са великом потребом. Док облачи своје одежде они му прилазе, кад један кад други; некима сам он прилази, пита их, упућује по који савет, или неприметно пружа неку суму новца.
Пред почетак богослужења отац Јован пада на колена и моли се око 10 минута сабрано: “Најсветији, свемоћни, сведобри Господе Исусе Христе! Помилуј ме недостојног, да Твоју свету службу у миру и сабраности вршим. Очисти моје срце од сваке страсти и свих дошаптавања ненависника; Разгори Твојом светом ватром мене и све који се са мном Теби у молитви обраћају. Учини срца гордих смиреним; нек Твоја истина укроти њихов разум, Твоја реч – њихово срце. Обнови Твоје људе, Господе, учини их поново као што су били пре пада. И нека Твоја снага делује у мојој слабости.”
Онда почиње јутрење. Он сам чита Канон гласно и јасно и са нарочитим нагласком скреће пажњу на важнија места. Овакво читање одмах побуђује пажњу и кроз озбиљност улива поуздање и снагу. После Канона, отац Јован улази у олтар и пред часном трапезом погружава се у дубоку молитву. Оснажен, он се подиже и служи даље. Ово појање одражава изванредну интимност и снагу. Оно сеже непосредно до срца и има се осећај као да ту пева она прва хришћанска заједница.
Отац Јован се сасвим удубљује у богослужење, чији садржај најинтимније доживљава. Он стоји пред живим Богом, Мајком Божјом, небесним силама и Божјим пријатељима. Они су ту, присутни; њима се обраћа и моли за помоћ. У време служења он је узбуђен, његова се глава повремено нагиње преко Јеванђеља, повремено га он снажно и победоносно њише у својим рукама. Његов глас и лице показују блаженство Божје благодати, потом бол због слабости људи, или гануће у борби за благочестивост, или пак одвратност према сатани.
Отац Јован је у сваком погледу јасан. За њега је земаљско богослужење само припрема за небеску службу. “Ко телом служи Богу, мора пре свега да му служи чиста срца, у духу и истини. Не само речима него и делима. Само наше биће: разум, срце и воља – на то нас позивају. Не мислите да наша вера није животодавна за нас и да ми лицемерно служимо Богу. Не, ми се наслађујемо, наочиглед других, даровима Божје благодати и знамо из искуства шта за нас значе Бог и Његове Тајне, Мајка Божја и светитељи. Ми често на нама видимо њихов животодавни утицај. Ја то искрено говорим у пуном поимању истинитости ових речи.”
Јутрењу следује св. литургија, средиште и источник снаге хришћанског живота: Вршење св. литургије – то је огромна обавеза, велики морални напор за свештеника. Јер њему је потребно да се најбрижљивије и непрестано припрема, а не само повремено. Њему је потребна бестрастност слична анђелу, пламена љубав према Богу и ближњима. Његово цело биће: срце, разум и воља треба да су увек управљени ка духовности. Његова воља мора да се подудара са вољом Божјом.
– Свештенику је поверена висока посредничка служба – тајна обнове рода људскога. Какав само огањ Духа он своди на часну трапезу и свете дарове на њој! Многе хиљаде година је свет чекао на ову превелику тајну: јављање Бога у телу. – Божанска литургија је у истину такав свети обред, да је Бог човеку неисказано близу, ту присутан. Ништа на земљи није тако свето, високо и животодавно. То је непрестано понављани тријумф љубави Божје према људском роду, свемогуће залагање за спасење свих, сваког појединца; сједињење Сина Божјег са сваком верном душом.
Са каквом чистом, припремљеном, узвишеном душом треба да се учествује у св. литургији како се не би нашли с онима који ће због немања “брачне одеће”, у прљавом оделу од страсти, бити везани и протерани у крајњу таму! Како пламено мора да се молимо, како ревносно треба у овој тајни да размишљамо, да наше грешке окајемо, и да чезнемо и измолимо очишћење, просвећење и обновљење… и да се за живе и упокојене молимо; јер, литургија је приношење молбе, кајања, славе и захвалности. Велика је литургија!
У првом делу св. литургије, у проскомидији, припремају се хлеб и вино за приношење тајне. Отац Јован обавља то сам у свечаној предрадости. Пажљиво, молитвено припрема он агнец за причест и помиње са просфорама, намењеним за живе и упокојене, на хиљаде имена, при чему су за њега те личности духовно присутне – он познаје тајну вечнога имена. Остали свештеници помажу. Пошто њихова пажња лако слаби, отац Јован их изненађује позивом на свесно учешће: “Видите, оче Михаило, оче Павле, – где има једног као што је Он? Сам Христос је међу нама и ми стојимо око Њега као апостоли.” При оваквим речима дубоко страхопоштовање обузима присутне. Сад су они сасвим прибрани. Док се имена једно за другим ређају, отац Јован се усрдно, са сузама моли за нове и нове страдалнике и несрећнике. Он се за њих моли свесрдно и, очигледно, страда за све који су се његовој помоћи поверили. Ова молитва је, најзад, завршена.
Отац Јован се сад обраћа свештеницима: “Молите се, браћо, да нам Господ помогне да ову св. литургију, која је за цео свет благодатна, богоугодно обавимо”. Он служи у дубокој сабраности, већином затворених очију. У његовом чистом и одлучном гласу одјекује најдубља вера и поуздање. Тајне молитве он изговара полугласно, најчешће напамет.
Други део литургије је припрема за свету тајну. Кад су свети дарови донети на свети престо, овај велики молитвеник почиње да припрема себе и присутне вернике за радосни сусрет са Господом. Отац Јован је свестан тога да сви ови људи, са свим својим пороцима, очекују милост Божју кроз његову молитву. Он се моли: “Господе, многи стоје овде са беспосленим душама и не знају за шта треба да се моле. Испуни њихово срце благодаћу Светога Духа и даруј им – посредством моје молитве и моје љубави – познање Твоје милости, покајање њиховом срцу и поуздање у Тебе. Подари им Духа Светог да се Он сам за њих моли”. После Символа вере, отац Јован се моли тихо: “Утврди у овој вери моје срце, као и срца свих православних хришћана, и просвети их да по тој вери достојно живе. Сједини све у духу смирења, чистоте и саосећања.”
За време службе отац Јован се показује све преображенијим. Он пламти у страхопоштовању. Он зна из опита: Христос је присутан. Према Њему гледа, пред Њим стоји без речи и покрета, пада ничице, онако како га дух благодатне молитве управља. Њему се он обраћа са својим заступним молитвама, од Њега добија благодатну снагу која га крепи и чини јаким.
Са великим входом почиње врхунац свете литургије. Дванаест свештеника носе дванаест великих златних путира и дискоса и постављају их на свети престо. Они заједнички врше обред. При том отац Јован допуњава прописане текстове са много својих молитава. Он дохвата путир и говори: “И они Га изведоше из винограда и убише Га”. Он се удубљује у последње дане Христове на брду Сиону, у Гетсиманији, на Голготи. Тамо он пребива до претварања светих дарова. “Милост Господа нашега Исуса Христа нека нас испуни” – узвикује отац Јован. Он бележи: “Ову реч изговара свештеник у правом тренутку. У свако време ми потребујемо милост Божју, али пре свега у овом узвишеном тренутку кад небеске силе, трептећи у страхопоштовању око Престола Божјег, служе са нама. Тад нам је потребна милост Божја да просвети и учврсти, како би се сабрале слабе и растурене снаге нашега духа, да бисмо могли што јасније да схватимо величину и значај предстојећег обреда претварања.”
Отац Јован клечи пред светим престолом, ставља своје укрштене руке на жртвени сасуд и наслања своју главу на њих. Тако остаје непомично око 10 минута у молитви. Онда се крепко подиже. При братском целиву са свештеницима он говори: “Волимо се међусобно. Исус Христос је овде међу нама као живи и делотворни Господ. Не као представа или само историјска чињеница – Он је овде присутан као жив и делотворан. Таква свест моћно потреса душу. Ближе се најсветији тренуци. Подигнимо наша срца” узвикује отац Јован, и моли се тихо: “Господе, Ти сам подигни снагом Духа Твога Светог наша, за земљу привезана, срца и уништи сваку страст”. Он бележи: “Ја морам да се молим за народ. Срца људи су расејана, она се држе земаљског и само се у муци обраћају Богу. Али тешко нама (свештеницима), ако у овим тренуцима највеће милости Божје не подигнемо наша срца: ми би се окаменили, остали без разума. Заправо у овом тренутку је потребна преданост Њему, наше верујуће поуздање и наша топла љубав према Истини.”
Отац Јован гледа Христа на Тајној вечери како пружа ученицима причест и објављује радосну вест: “Узмите, једите, ово је тело моје које се ломи за вас ради отпуштања грехова, – ово је крв моја … која се пролива за вас и за многе ради отпуштања грехова.” Он признаје: код ових речи ко их срцем слуша, њега до сржи прожима страхопоштовање и треперење. “За нас – за све вас, за сваког појединца од вас, Он је пролио своју крв. Ти си заборавио Бога, одрекао си Га се, али је Његова крв ипак и за тебе проливена. За вас који овде стојите, за ваше грехе, страдао је Христос.”
Пред речима које се изговарају при претварању, отац Јован говори полугласно: “О неизмерна дубино љубави Божје према роду људском. То даје повода за размишљање свакоме ко се бестрасно удубљује у провиђење Божје према људима: Бог се сам жртвује, умире за нас, приноси себе самог на жртву.
У време претварања требало би сви насамо да се моле са свештеником, да би Господ на принете дарове ниспослао Духа свога Светог. Сваки би требало сад да се разгори у Божјој љубави, јер се снагом Светога Духа извршује тајна претварања хлеба и вина у Христово тело и крв; Сам Бог се појављује у телу на престолу. – Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо за све и ради свега”, – објављује отац Јован. Он примећује: “Кад изговарам ове речи, тада мислим на величину овог тренутка: кад свештеник стоји пред лицем неизменљиве истине и правде Бога Оца, који суди и у име свих нас приноси једину прихватљиву покајну жртву – Сина Божјег, Христа.”
Отац Јован подиже свети дискос, моли се и призива приближавање Божје благодати. Он духом гледа Христа на Голготи, али и славу Васкрслог: Он умире ради нашег васкрсења. Бол због људског греха, који је Господа приковао на крст, уступа место радости Његовог,. као и нашег, васкрсења, Молитва претварања почиње: “Господе, Који си у трећи час послао Твога Пресветог Духа својим апостолима, Њега, Благи не одузми од нас, него обнови нас који Ти се молимо”. Ове речи он изговара прво свечано, као дубоко побожни свештеник. По други пут – из њих се шири снага и радост. Он зна за долазећу тајну, опажа приближавање нетварног светла. На служби Божјој, као и приликом тајне претварања, свештеник треба да је непоколебљиво уверен да оно што он мисли и говори – то се непосредно и дешава. Трећи пут понавља он ову молитву и завршава је речима претварања.
Онда се поново поклања, дубоко тронут, пред путиром и шапуће: “Христос је присутан, овде је ОН”.
Сасвим преображен, отац Јован почиње да слави Бога; он Му се захваљује за бескрајну доброту и милосрђе, за Његово оваплоћење и Његову крсну смрт. По молитви: “Верујем и исповедам” – он говори тихо: “У мени самом је Христос, Богочовек, суштаствено, који ме очишћава, обнавља и обожава чудесно”. Он увек са сузама узима причест, свестан неисказане Божје милости; њему следе свештеници који саслужују.
Он бележи: “Буди непоколебљиво убеђен у то, да кроз тајну причешћа примаш тело и крв Христову. Као што је сигурно да дишем, тако је сигурно да примам у себе мога Господа Исуса Христа, Који је мој живот, моје дисање, моје духовно јело и спасење. Схвата ли ко величину дара који нам Христос пружа у тајни причешћа? Нико, чак ни анђелски разум. Овде, на престолу, Он се свакодневно приноси у Свом бићу, у својој пуној божанској и човечанској природи, и верници Га примају као јело. Какво чудесно сједињење божанства са нашом палом, немоћном људском природом – али не са грехом, који се ватром благодати спаљује. Какво блаженство за нашу природу, да Христа можемо у себе да примимо, да се са Њим у једно повежемо. У овом примању, кроз веру, почива наше очишћење и оснажење, обновљење и бесмртност.
Кад примаш свето причешће, представи себи у виду хлеба и вина самога Христа. Утисни у њих Његово име; прати их са тим натписом до унутрашњости твога срца и тамо остави животодавног госта. Ако свету тајну примиш са таквом вером, онда ћеш спознати да ти она доноси најдубљи мир. Господ нас облагодаћује према нашој вери; по мери унутрашње приготовљености Христово тело и крв постају животодавне варнице у срцу: “Који једе моје тело и пије моју крв, стоји у мени и ја у њему”. То је опипљиво искуство.”
Очи оца Јована зраче. Удивљен, он склапа своје руке и увек победоносно, свечано завршава свету литургију. Све док путир стоји на светом престолу, он се повија над њим, обухвата Га својим рукама, наслања своју главу на њега и моли се. Кад се путир пренесе на проскомидију, он му се у сваком слободном тренутку приближава, изнова моли. “Како ми лако пада да се молим за људе ако достојно и свесно примим свето причешће: Тада је Бог у мени и ја тада поседујем највећу храброст пред Њим.”
Отац Јован признаје: “Ја се гасим, ја умирем духовно ако неколико дана не служим; а разгорим се, оживим срцем и душом чим служим или себе принудим на молитву – не на ону формалну, него духовну, искрену, ватрену молитву. Ја волим молитву испред путира јер се тада у себи чудесно мењам кроз Божју милост: истовремено умирем за свет и свет – са свим својим добрима – умире за мене. Тада живим у Богу; Њим сам прожет и постајем истога духа са Њим. Моје срце тада испуњава радост, благонаклоност и љубав; моју душу просветљава надземаљско светло. Неисказано је блаженство имати Бога у срцу. Господ ме свакодневно кроз причешће обнавља; ја свесно доживљавам ово божанско чудо, и захваљујем се мом поновљеном Творцу Који ме чини новим човеком. Да ли ти цениш плод светих тајни? Да ли осећаш очишћење, обновљење и исцелење, смирење, доброту и онај мир који сав разум превазилази, ону слободу духа и радости у Духу Светом? Ако то осећаш – буди блажен и Богу захваљуј. О, како божанствену тајну ја дневно обављам, причешћујем се и обожавам се, постајем један дух и једно тело са Богом! О, милости, доброто и правичности Божја! Свакодневно се чистим, освећујем, смирујем. Слава нек је Теби за све.”
Сад код оца Јована нестаје сваки траг раније посусталости. Његово лице зрачи; несавладива снага се одражава у сваком покрету његовог бића: “Господ ме снажи, јер се са Њим свакодневно кроз свету причест повезујем. Одакле бих иначе добијао снаге за тако напорне свакодневне обавезе, кроз које треба да служим Њему и – спасењу мојих ближњих.”
 
Проповед
 
Отац Јован сваке недеље и празника држи беседу, коју брижљиво припрема. Он беседу посматра као служење Речи. Свештеник је, по њему, обавезан прво да разоткрије дух и снагу богослужења и да упути вернике на извршење животодавних заповести. Свакој његовој беседи претходи молитва Господу за дар речи, а потом јој следи захвална молитва. Он бележи: “Увек се молим Богу и захваљујем Му, да ми Он дарује реч и садржај моје беседе која би одговарала потребама хиљада верника који слушају.”
Отац Јован не поседује неку нарочиту беседничку уметност. По својој спољашњој форми његова је беседа непотпуна, говор му је народски прост. Али су његове – кратке и одређене – речи уверљиве, оне долазе искрено из срца. Његове – апостолски снажне – речи непосредно распаљују вољу. У духу и сили исказане, те речи, сличе делима. Отац Јован не само да је зналачки уливао у душе људи своју ватрену веру, него их је покретао и на самосталну активност. Као дубоки познавалац Светог Писма, он њим заплењује своје слушаоце. Његова тумачења хришћанских истина су пуна живота. Он на диван начин показује дубоку психологију хришћанске врлине, као и греха; оставља да се беда људске душе саживљава, и подстиче на активну помоћ. Ово последње му нарочито лежи на срцу.
Беседе оца Јована су искрене и просте; при том, оне су тако уверљиве да речи ап. Павла могу на њему да се примене: “Моје учење није у лепим речима људске мудрости, већ у откривању духа и силе”.
Заједничка исповест
Сад се верници спремају да приме свето причешће. За ово сједињење са Богом потребно је унутрашње очишћење, кроз покајничко – болно самопознање и признање својих сагрешења пред Христом. Отац Јован зна, и то је неопходност људске природе да: “Сваки човек има урођену тежњу да се изјасни. Бог који познаје срца – зна нашу слабост и жеђ душе за очишћењем. Зато нам је и дао тајну исповести. Признавање својих грехова при покајању срца и са искреном намером за променом – то захтева сам психолошки карактер исповести. Утајени грех, или онај који се није увидео или није осетио, расте и снажи се у дубинама душе. Човек се правда општом навиком, поквареношћу и некажњеношћу. Посматрај било којег грешника: неког, по навици пијанца, развратника, тврдицу или осветника – они уопште не мисле да се промене. Тврдица не зна за дарежљивост, пијанац се држи ракије, развратник телесних пожуда, осветник неће да зна за љубав и измирење. Сви они настављају са својим пороцима и правдају се сопственом навиком, слабошћу или телесном потребом. Да би се поправили, морало би да у потпуности признају своје грешење, да га презру и топло га окају. Зашто грешна душа добија опроштај својих грехова тек онда кад их целим срцем презре? Јер срце је наше унутрашње биће, оно је пожелело и починило грех, зато оно само мора и да га окаје, да га призна као квареж. Ово покајање се одвија кроз болно самопознање у срцу, као што и пожуда према греху обично происходи из срца. Одлучно признање свога греха чини да поново задобијемо милост Божју. Сети се свих својих грехова, осуди их искрено и одмах ће се у теби успоставити један мир који сваки разум премашује.
Тајна исповести Православне цркве не захтева само једно немо покајање пред Богом, него исповедање својих преступа пред духовником. Њему је поверено апостолско овлашћење да опрашта грехове и да мири грешника са Христовом Црквом. Исповест сачињавају: заједнички, слободни и свесни акт верника и духовника, при чему последњи носи велику одговорност: Вршење исповести представља дело љубави. Тешко је примити исповест на начин како то треба. За то је нужна стална припрема, непрестана – усрдна молитва. Јер људи су безумни; данима и ноћима треба их с благошћу и стрпљењем упућивати. За свештеника је велики крст да исповеда људе пуне незнања, хладноће и равнодушности према својој души, и безбрижности за своје грехе; утолико пре ако и сами имају слабости и нехата, кад им је срце тромо за право саосећање и ревност у спасавању других И како ту убитачно делује нечестиви; како он лако окреће ово дело љубави – тај разговор духовног оца са својом духовном децом – у занимање најамника који се без воље са слугама обрачунава.
Отац Јован је неком приликом казивао: “Често сам пред исповест имао да поднесем искушења. Али ја сам се молио целим срцем и чврстом вером у Господа: Оче, Ти си рекао: Тражите и даће вам се. Зато Те молим, подари ми данас Духа Твога Светог и оснажи моје срце за паметно везивање и разрешење људске савести, за стрпљиво и благонаклоно опхођење са мојом духовном децом. И – ја сам целу исповест одржавао у доброти и стрпљењу, без узрујавања”. Кроз искрену молитву срца ми треба да се оснажујемо за свако добро дело. И отац Јован се тако спремао.
Пошто су њему дневно долазили на хиљаде, у тим случајевима био је принуђен да – изузетно – одржава заједничку исповест. Он тад изађе пред олтар и огласи: “Грешници и грешнице, као што сам и ја. Ви сте дошли овде да пред Исусом Христом у пуном покајању исповедите ваше грехе, да би могли да примите свето причешће. Јесте ли се припремили за ову страшну тајну? Знајте, ако ви неприпремљени приступите, ја носим пред Богом велику одговорност. Не исповедате се ви мени него самом Богу, који је овде, на светом престолу, присутан у своме телу и крви. Слушајте и понављајте ове покајне молитве.”
Гласно и продорно изговара отац Јован прву молитву, и стално додаје: “Господе и Спаситељу, опрости све ово твојим слугама”. Притом подиже руку као да хоће да укаже милосрдном Судији на сваког појединца од њих. Људи се потресају. Сваки осећа да заправо лично полаже рачун пред Богом. Отац Јован завршава прву покајну молитву и тумачи је: “Цар Давид је био Божји човек. Ипак, ни он није могао над собом да стражи те је имао несрећу да падне у тешке грехе убиства и браколомства. Како олако човек пада у грех! А ђаво га онда учи да свој грех притаји, да га не исповеда како би са њим још сигурније запао у таму. Међутим, своје грехе треба увидети, назвати их правим именом да би их кроз отворено признање погодили и пред њима осећали гађење. – Свакодневно и сваког тренутка треба стражити над својим грешним покретима и чувати се од искушења, јер нечестиви нас непрестано прати и тражи да нас упропасти. Али Господ наш је праведни судија. Он не гледа ко је ко. Искрено покајање срца је једино у стању да нас избави. Покајати се – значи да са пуно бола и од срца признамо своју кривицу, и свом душом тежимо поправци и откајању. Покајање треба да буде искрено и сасвим добровољно. Наша покајничка молитва треба да је слободно и свесно исповедање душе. Ако си се огрешио о Господа и твоји те греси муче, пеку, онда се одмах обрати Христу и излиј пред Њим сву своју кривицу и недуг. Од Њега ти само долази спасење.
Покајању помаже: свест, памћење, представа, осећање и воља. Као што се свим снагама своје душе грешимо, тако исто и покајање мора да долази из целе душе. Без осећања потрешености срца, без намере да се поправимо, наше покајање је лицемерство. Свест о греху треба изоштравати, успавану савест треба будити, своју слабу вољу треба учвршћавати и гонити је да се одупре греху. Царство се Божје само кроз напор стиче. Зато, нека се порочни покаје и нека остави свој порок, среброљубиви – своју грамзивост, лажов – своје лажи, пијанац – своје пијанство, похотљивац – своје сладострашће, славољубиви – своје частољубље, гордељиви – своју гордост, нестрпљиви и бунџија – своје нестрпљење и роптање; да се сваки труди око хришћанске љубави и да носи слабости слабих.
Грех одваја од Бога Који је наш вечни живот. Кроз честу исповест грех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Ако би се људи често и искрено кајали – како брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови грехови изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћању, кроз: искрено покајање, уздржљивост, кроз дела љубави, а пре свега кроз молитву срца. Осећати дубок бол због греха – то је Божји дар; то је пуно покајање – самоосуђивање са чврстом намером да се остави досадашњи огреховљени живот, да се постане нови човек, да се Богом и сопственом савешћу измири. То је, такође, и чврсто поверење у Божју свепраштајућу доброту. Само онај ко се свесно и искрено каје – добиће опроштење. Док непокајанима следи – пропаст.”
Речи оца Јована су просте; али зачињене сољу благодати и зато незадрживо продиру у срце. Савест присутних се покреће и она потврђује истинитост његових речи. Неки, који су у почетку слушали хладно, расејано или са потсмехом, у току ове беседе постају све озбиљнији. На крају, и они сами нехотично падају на колена и узбуђени – јецају.
“Неизмерна је Твоја снага, безгранична Твоја милост!” – узвикује отац Јован и окреће свој јасни, благи поглед према икони Спаситељевој. Он је испуњен свешћу огромне одговорности за све ове слабе људе који су му поверили спасење својих душа. Његова љубав је спремна да цео свој живот заложи за њих. А колико несебичне љубави је потребно да би се непрестано за њих молило, да би им се служило, да би се њихове слабости и страдања носила? Он признаје: “Близина срца Богу задобија се кроз многе напоре, зној и сузе. Боже мој, како је тешко обавити исповест како треба! Колико само сметњи чини нечестиви. И како тешко греши онај свештеник који тајну исповести не обавља како приличи. – Моли се за спасење других као за твоје сопствено.”
Он осећа велику потребу да се моли за људе. Он се моли – захтевајући, истовремено, по снази која му је као свештенику од Бога дата – да сви који чекају на опроштење буду милошћу Божјом ослобођени од греха, који невидљиво везује њихове душе. Повремено, он баца свој бескрајно милостиван и радостан поглед на хиљаде верника који ту, пред њим, стоје и плачу. Благодатна снага његових речи осветљава најтајније кутове њихове душе. Оне се забадају као мач у дубину срце, горе као ватра и доводе пред лице живога Бога, свезнајућег и сведоброг. Један очевидац прича: ” Једну тако искрену, потпуну исповест, једно такво покајање никад раније нисам доживео. Не само очи, већ и срце плаче. Никад се у своме животу нисам тако молио, и тако дубоко сагледао своје унутрашње биће. Дошао сам био у храм случајно, са својим свакидашњим – уобичајеним расположењем; једва сам се био припремио на исповест, и сад,наједном, отворила се преда мном најдубља унутрашњост моје душе; све земаљско је нестало и ја сам био захваћен ватреном жељом да све – чиме је моја душа била оптерећена – слободно искажем. Осетио сам присуство неке спасоносне силе, која ме захватила и подигла изнад мене самог.”
Отац Јован наставља: “Браћо и сестре! Да ли увиђате ваш грех? Да ли се кајете и хоћете ли да се измените? Јесте ли волели Бога и ваше ближње? Јесте ли се молили? Да ли сте се опијали, браколомство чинили, лагали, крали и вашу реч газили? Да ли сте убијали? Нисте ли били тврдице, љубоморни и завидљиви, саможиви, горди и пуни неваљалства? Или сте били малодушни и падали у очајање? Безбројни су наши греси. Онда се покајте. Признајте све што сте злотворили!”
О заједничкој исповести код оца Јована много је познато. Али оно што се у стварности дешава превазилази сваку претпоставку. Та исповест – кад огромна катедрала Кронштата уздрхти од плача хиљада људи – подсећа на Страшни суд. Сви су они захваћени покајањем, њихови скривени греси сад избијају незадрживо. Сваки осећа потребу да гласно призна своје грешке и слабости као и, деценијама скриване, преступе. Отац Јован – који је покренуо ове хиљаде на искрено, ватрено покајање – стоји пред олтаром, пред ликом Спаситеља Христа и топло се моли за све њих. А онда гледа дуго, пун саосећања, на све те људе и, наједном, из његових очију потеку многе сузе … Он плаче за њих. Сви, без изузетка, плачу и ридањем се на чудесан начин чисте њихове душе. У њима сад оживљава и расте надземаљска снага добра. Људи жуде да се очисте од прљавштине својих порока, да се пред Богом погрузе у прашину и испросе од Њега жарко очекивано праштање грехова. То су свети тренуци моралног просвећења, духовне заједнице у Богу.
Отац Јован сад позива на тишину. “Јесте ли се покајали и хоћете ли да се измените?” – пита он повишеним гласом усталасану масу. – “Да, оче, ми смо се покајали и хоћемо да се изменимо, моли се за нас” – одговарају они једнодушно, као из једних уста. Хиљаде глава се приклања у смирењу. Отац Јован изговара отпусну молитву и ставља своје руке на најближе. Сад народ дише радосно олакшан и, са сузама радосницама гледа према оцу Јовану, који зрачи добротом.
По неколико сати се врши причешћивање, из више златних путира. Народ се причешћује са страхопоштовањем, благодатно.
Један очевидац сведочи: “Кад је отац Јован изговорио отпусну молитву, и кад сам ја примио причест, осећао сам се новорођеним. Било ми је, као да се са моје душе свалио тежак камен који ме годинама притискао; било ми је још светлије и узвишеније, него у самој Ускршњој ноћи.”
По захвалној молитви, отац Јован поздравља причастнике са жељом да им вечно дејствујуће причешће буде на здравље и спасење душе и тела. Он се тихо моли: “Господе, ја Ти захваљујем на чуду Твоје свете тајне, које се на мени као и на руском народу свакодневно испуњава. Силно, неодољиво нас Ти привлачиш; цела Русија Теби тежи. Привлачи нас тако увек, Ти наш Творче и Спаситељу, све нас к Себи привуци”. То му је радосно задовољење за своје – трудом испуњено – животно дело. Литургија је за данас завршена.
 
Моћ молитве
 
“Који вјерује мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од овијех творити”.
Јован, 14, 12
Отац Јован помаже где може. Али брига о сиромашнима увек представља први план његове активности. Истинска брига му је молитва за друге и молитва срца. “Моли се неуморно за друге и Божја благодат ће да загреје твоје срце и оснажиће те у љубави према Богу и ближњима. То сам ја многоструко искусио. Бог-Свеотац је сама ЉУБАВ. Он воли нашу драговољну узајамну молитву и увек је спреман да нас за узајамну љубав награди”. Дубоко саосећање оца Јована је извор и његове делотворне молитве. Он воли људе, саосећа и обраћа се заједничком ОЦУ. И Бог помаже: неизлечиви се исцељују, људи се враћају разуму, најтеже судбине се сређују.
Отац Јован свакодневно тражи страдалнике и несрећнике. После Божје службе, он жури болесницима у Кронштату; навече иде онима у Петрограду. Месечно посећује и оне у Москви; више пута одлази у разне делове Русије. На молбу царице, он путује умирућем цару Александру III у Ливадији на Криму. Свуда га траже. Отац Јован долази, моли се и подстиче на исповест и причест; или се моли тихо, на удаљености, за неког болесног или несрећног и шаље вест. Многи осете олакшање истог тренутка, у време његове молитве, чак и пуно исцелење од тешких дуготрајних страдања. Ове чињенице – безброј пута лекарски потврђене – остале су неоспорне.
 
Исцелења
 
Молитву за друге, повезану са исповешћу и причешћем, отац Јован посматра као свој животни задатак. При том, он није био против употребе природних средстава. Један део његових прилога ишао је на амбуланте и болнице. У Дому радиности је, такође, организовао лекарску службу. Он и једном и другом даје одговарајућу вредност и препоручује, где је неопходно, лекарски третман и операцију: “Лекарска вештина, целебна снага лекова, исто као и снага молитве – долазе од Бога. Ми се у Њега уздамо, било да се молимо или се обраћамо лекару. Али у оним тешким случајевима, кад су сва медицинска средства и лекарско знање недовољни, потребна је дубља мудрост, виша уметност код богатијег духовног искуства.”
Очевици причају о посетама оца Јована: “Његове кочије стају, он их у скоку напушта и народ га одмах опкољава. Његово држање је строго, његово лице отворено и доброћудно. Очи плаве – продорно благе, покрети живахни, цело биће зрачи свежином и животном радошћу. Његово опхођење је непосредно и просто. Он дели благослов, слуша оне који му се обраћају и удељује сиромашнима. Без устезања посећује сиротињске станове под кровом или оне у подрумима, а касније стиже и у раскошну палату где га очекују. Улазећи у стан, он поздравља присутне: “Мир нека је дому овом. Како је светло и радосно код вас.” Онда гледа кроз прозор и види у башти неколико леја цвећа. “Где је овде цвеће?” – узвикује и одмах жури доле и, после пар тренутака, доноси га, зрачећи радошћу, и поставља око златнога крста на белозастртом столу. Потом клечећи обавља нечујну молитву, а онда позива и присутне да се моле: “Молимо се заједнички. Господ је говорио: где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима. А нас је овде доста. Молимо се пуни вере, и са љубављу, и Он ће бити, несумњиво, међу нама! По вашој вери биће вам дато, пријатељи моји”. – И он се сабрано моли око пола сата. Онда благосиља присутне и жури код идућег који га је звао.”
Неколико само болесничких извештаја пружају стотине примера лекарски потврђених исцелења.
 
Исцелење ослепелог
 
Нервни лекар, др Александров прича: “Губитком мога сина, који се у својих осам година утопио, ја се разболим од нервне грознице. Недељама сам лежао са високом температуром, између живота и смрти. На крају сам оздравио, али вид поче брзо да ме напушта; и поред најбољих очних лекара, ја сам, ускоро, сасвим обневидео. Коначно се решим да ме одведу код оца Јована у Кронштат.
“Јесте ли дуго лечени?” – упита отац Јован. – “Дуго, баћушка. Ја сам и сам лекар и разумем да право време за лекарски третман не сме да се пропусти. Али, у мом случају медицина је отказала.”
“Верујете ли Ви у Бога?”
“Да, ја верујем у Њега, иначе не бих дошао код Вас.”
Отац Јован је обавио, по обичају, своју молитву и освећење воде. Онда је са освећеном водицом умио очи лекару и дао му једну флашу ње, да понесе собом.
“Испирајте Ваше очи са овом водом, и не клоните у храбрости. Молите се само Господу и Он ће Вам помоћи. Ви знате, “вера покреће брда”.
Кад је отац Јован отишао, ја сам своје очи прао са освећеном водицом, молио се и отишао да спавам. Већ ујутру, ја сам могао помало да видим, десним боље него левим. У току три недеље оба моја ока су била потпуно способна да гледају.”
 
Исцелење од туберкулозе грла
 
Свештеник Василије Шустин из Петрограда прича: “Кад сам био још млад, мој отац се беше тешко разболио. Проф. Симоновски, специјалиста за болести грла, утврдио је одмаклу туберкулозу грла. Грло је било пуно чирева, глас се потпуно изгубио. У кући је владала потиштеност. Нас децу, нису пуштали код оца. Само на Божић смо били доведени код њега; он нам је поделио поклоне ћутећи. Симоновски је објаснио да су његови дани избројани.
Отац Јован би обавештен телефонски. Дошао је пет дана касније, ушао у спаваћу собу, видео мога оца и приметио: “Зашто ме нисте обавестили о његовом правом стању? Ја бих му одмах донео причест.” Мој отац је погледао према њему молећиво и муцајући. Отац Јован је дуго ћутао и молио се, а онда се обрати оцу: “Верујеш ли ти, да ти ја уз помоћ Божју могу помоћи?” Мој отац потврдно климну главом. “Дођи сутра мени у Кронштат, ја ћу те причестити”. Баћушка је отпутовао. Увече дође Симоновски са једним колегом. Њима би речено шта се десило. Симоновски одговори да је то бесмислица, да отац тај пут неће моћи да преживи. Од Ораниенбаума се морало возити саоницама преко леда и време је било хладно и ветровито. Али, мој отац је веровао у оца Јована и следећег дана је, топло увијен, отишао за Кронштат. Баћушка је дошао у гостионицу, где је отац био одсео, и причестио га. Он га је и наредних дана посећивао и дуго му говорио.
Кад је после непуних недељу дана отац дошао кући, проф. Симоновски је био потрешен: чиреви су ишчезавали, глас нормалан, само још рапав. Професор је јавно изјавио да се овде ради о чуду. Потом је отац живео још 25 година; његова туберкулоза грла је била сасвим исцељена.”
 
Исцелење запалења мозга
 
Кнегиња Јусипова прича: “Године 1884. била сам, са 23 године старости, срећна супруга и мајка једног вољеног детета. Онда сам се тешко разболела. После неуспелог порођаја добила сам високу температуру са запаљењем вена; запалење мозга са страшним притиском у глави и губљењем вида. Три недеље сам била између живота и смрти. Најбољи специјалиста, проф. Боткин, лечио ме са пуно пажње и доброте. Он је исцрпео сву своју вештину и није више веровао да ћу преживети. Ја сам, такође, била свесна своје ситуације; мислила сам на смрт, али ми је било ужасно тешко да се са њом помирим. У једној бесаној ноћи видела сам, наједном, оца Јована пред собом, о чијој чудотворној молитви сам раније слушала. Ујутру замолим свог мужа да позове оца Јована. Кнез Јусипов посла нашег слугу у Кронштат и отац Јован дође. Он уђе у собу, приђе ми и стави своју руку на моју главу. Онда је заједно са мојим мужем клекнуо пред иконе. Његова је молитва била потресна, тешко бих је могла поновити. Он је говорио Богу, преклињао Га за моје исцелење; да, настојао је у томе, захтевао је. И молио се тако снажно да се и мој дух подигао Богу, док се све земаљско беше изгубило. После молитве, отац Јован поразговара са мном па на растанку рече: “Она неће умрети”. Мој муж је био крајње изненађен, јер су лекари мој случај оценили као безнадежан. При одласку се отац Јован сретне са проф. Боткином, који му се узбуђено обрати: “Помозите нам.” Ми смо се томе зачудили, јер је Боткин важио као слободоумни.
После ове посете, следио је прво један преокрет ка погоршању, док се душевно нисам потпуно прибрала. Отац Јован је био по зван још једном. Он је дошао и говорио топло и уверљиво да ја треба, кроз узимање светог причешћа, да се припремим за нови живот – овде или тамо – то лежи у Божјој руци. Кад је поново дошао, ја се исповедих при пуној свести и радосна срца примих свето причешће. Било ми је, као да је све земаљско нестало за мене и као да сам ступила у рај. Осећај најдубље радости и среће разли се по мојој души. Потом сам, после вишенедељне бесанице, први пут заспала дубоко и мирно. Ујутру је температура спала на 37 степени. Ја сам се осећала сасвим добро.
Кад је проф. Боткин видео ову промену – гледао ме дуго ћутећи: – “То је учинио један Већи”, рече он убедљиво, са овлаженим очима.
После недељу дана почела сам да устајем и ускоро сам била здрава. Од тада је протекло 50 година, док се у мом сећању онај доживљај држи неизбрисиво.”
 
Излечење једног одузетог
 
Кнез Н. – који је после удара капи већ две године био потпуно одузет и једва могао да говори – послао је, по савету својих сродника, да зову оца Јована. Овај је дошао. На први поглед болесник није нашао на њему ништа особито. Једино су његове плаве очи зрачиле неком чудесном снагом мира и поуздања. Отац Јован прво подиже свој поглед према икони и прекрсти се. Онда се обрати болеснику, погледа га, па се спусти крај њега на колена и мољаше се Богу,( из све душе, за целебну моћ. “Учини Господе да се у мојој слабости покаже твоја снага” – шапутале су његове усне. Он се молио усрдно, непобедивом снагом свога човекољубља. Његова молитва је све јаче ударала на врата обећања. Његово лице се, при том, засветлило. Он уздрхтава, јер осећа како га нека светла сила прожима. Тај осећај је њему већ одавно познат; он сад зна да је његова молитва услишена. Не показујући никакво узбуђење, отац Јован се мирно подиже, приступа непомично лежећем болеснику и ставља му руку на главу. “Устани, сад ћемо заједно да се молимо” – говори му тихо. Ове речи одзвањају тако убедљиво да болесник покушава да им следи: “Ја не могу да се покренем” каже он јасно, на сопствено чуђење. Отац Јован му још једном ставља руку и понавља: “Устани, молићемо се заједно!” И заиста,после две године одузетости, кнез клечи поред оца Јована док овај почиње гласно да се моли. Кад је молитва завршена, отац Јован благосиља болесника, који га са пуно ганућа гледаше, а овај му поможе да се врати у постељу. “Богу је све могуће”, рече му отац Јован, “само треба да се верује и да се моли, јер је речено: “Молите се и биће вам дато. Живот и смрт су у Божјој руци.” После пар недеља одузети је био потпуно здрав.
 
Излечење деце од дифтерије
 
Отац Јован је био позван код два умирућа, која су била болесна од неке тешке врсте дифтерије. Једно само сведочанство говори о његовој упорној молитви за њих: “Девет пута сам тамо ишао и молио се у бодрој нади да ми Бог неће изневерити поуздање, него да ће отворити ономе који непрестано куца; да ће да испуни моју молитву, – макар једино због мога досађивања. Тако се и десило. Он ме није посрамио. Кад сам дошао десети пут, деца су била здрава. Колико сам само захвалан Господу и Мајци Божјој, нашој брзој заступници.”
 
Исцелењена удаљеностиједног настрадалог
 
У једном месту на Уралу живео је сопственик рудника злата, Захаров, један доброћудан човек који је увек био спреман да помогне и који се очински старао о својим радницима. Неком приликом сишао је он у шахт, дубок тридесет метара, и због клизања земље био затрпан. Стотине његових оданих радника ступило је у акцију спасавања, али кад је најзад био извађен, од себе није давао никакав знак живота. Дошао је кућни лекар, прегледао пострадалог и предузео све нужне мере да би Захаров понова оживео. Али узалуд. Он је прекрстио тело обесвешћеног и рекао: “Безнадежно! Само неко чудо може њега да спасе”. Он је преко ноћи остао са фамилијом поред болесничке постеље.
Један од радника обраћа се онима који су се нашли ту у дворишту: “Молите се људи, а ја шаљем телеграм оцу Јовану у Кронштат”. Одмах је доведен свештеник и одржан молебан. Свих пет хиљада људи пало је на колена и молило се за свога хранитеља. Рудари су, онда, остали целе ноћи и наредног дана, чекајући у дворишту. Они ипак верују у чудо помоћу молитве оца Јована. Око 14,15 Захаров даје од себе, као први знак живота, један јецај; онда је почео приметно да дише; навече је отворио очи. За време идуће ноћи је спавао мирно и дубоко. Следећег дана долази к себи, и ускоро потом је на ногама.
Од оца Јована је стигао телеграм: “Ја сам у 14,15 одржао прозбену молитву”. Ова вест је учинила снажан утисак на све. Излечени Захаров славио је Бога и основао, потом, уточиште за раднике – старе и инвалиде. Касније путује у Кронштат, да би се лично захвалио оцу Јовану.
 
Излечење – са удаљености – од гангрене
 
Године 1892. разболи се у Варшави супруга капетана Јунчића. Проф. др Францке утврди запалење дијафрагме, као и гангрену на ногама; жена је већ четири дана лежала у несвести, њене су ноге биле плаво-црне. Професор је изразио мишљење да ће она једва ту ноћ да преживи.
Њихов породични пријатељ, Николај Калинин, шаље оцу Јовану телеграм и добија одговор: “Молите се Богу, све ће бити добро”. Кад је његова жена отишла ујутру код болеснице, нађе је при пуној свести. Запалење дијафрагме се умирило. После неколико дана и ноге су повратиле природну боју и нормално стање. Проф. Францке зачуђен потврђује ово – сасвим неочекивано – исцелење.
 
Исцелење иноверних
 
Оцу Јовану се, такође, и иноверци обраћају. Мухамеданци, Будисти и сами Јевреји траже његову молитву. Они чврсто верују у благодатну снагу коју он одозго добија. Обично се на крају Богослужења приближују, као последњи, и смирено моле за његов благослов. Отац Јован сазнаје о њиховим невољама и благосиља их, не питајући много за њихову веру.
 
Исцелење од тешког шарлаха
 
Лекар Пјотр Дулин казује: “У Харкову, на Вазнесењском тргу, живео је са својом супругом мој пријатељ, адвокат Михаило Михаиловски. Обоје су били јеврејског порекла и јеврејске вере. Њихова 8-годишња кћи, јединица, разболи се од тешког шарлаха. Најбољи специјалисти су чинили што су највише могли, док је болест – узимала претећи ток. Дете је лежало једва мичући се; родитељи су бескрајно очајавали. У оваквом стању; Михаиловски чује да је отац Јован управо стигао у Харков. Он је раније слушао о његовим исцелењима и сад жури у град да га пронађе. Тамо је срео гомилу света; гурао се кроз њу и доспео до оца Јована. Павши пред његове ноге, он рече: “Баћушка, ја сам Јеврејин, али те молим, помози ми!” Отац Јован застаде и упита за његову невољу. – “Моја једина кћи је на самрти. Моли се за њу, спаси је!” Отац Јован стави своју руку на главу молиоца и мољаше се. После неколико минута он рече адвокату: “Устани и с миром иди својима”.
Кад је Михаиловски стигао кући, његова му жена – зрачећи радошћу – рече да је њихова кћи жива и да се боље осећа. Кад је овај ушао у собу, нађе дете како разговара са зачуђеним лекарима, који су још пре једног сата очекивали њену смрт. То спонтано побољшање није могла да се схвати. Дете је убрзо сасвим оздравило.
У Ливадију долази Татарин ради своје жене која је на самрти: “Баћушка, ја чујем да је твој Бог силан. На твоју молитву је оздравио син мога комшије који се налазио пред смрћу. Моли се и за моју жену!” – “Радо, хајде да се молимо заједно” – узврати отац Јован пријатељски. “Ти се моли за њу како сам умеш, а и ја ћу да се молим за њу”. И, отац Јован је клекнуо са овим човеком и молио се гласно. Татарин је ударао у своја прса, а онда понављао речи оца Јована. Тако су се молили, заједно, око један сат и кад су устали, у Татарина су очи биле пуне суза. “Е, сад иди у миру својој кући” – рече му отац Јован. Кад је жена Татаринова оздравила, он се одлучи да се са целом породицом крсти. Тако су многи болесни Муслимани тражили оца Јована и његову снажну молитву Христу. Снага његовог човекољубља деловала је јаче него мисионарско проповедање, ма колико сјајно.
 
Исцелење душевних болесника
 
Отац Јован посматра душевне болеснике са становишта Јеванђеља. У некима од њих он види ђавоимане, који нису господари себе и потребно им је духовно лечење. Јеванђеље описује два несрећна бесомучника, поседнута злим дусима. Христос их је узео у заштиту и истерао из њих демоне. Сама ствар говори о себи. Бог је дошао у свет да би победио нечестивог са свим његовим лукавством. Ниједан духовно неупућен паметњаковић не може нас убедити да нема злих духова. Њих порицати – то значи одбацити цео спасоносни план Светог писма, значи у ствари порицати очигледне чињенице. Јер, зли дуси од памтивека вршљају у душама људи, као и у њиховим међусобним односима, и упропашћују многе који нису знали или нису хтели да се пазе. И данас има много бесомучника, којима се исто може помоћи Божјом благодаћу, преко чистих људи и њиховог човекољубља.
Многе нервне и душевне болести – као мрачна потиштеност, падавица и хистерија – нестајале су молитвом оца Јована.
 
Исцелење – са удаљености – од ендогене депресије
 
Јереј Сергије Орлов, старешина руске парохијске цркве у Женеви, прича: “Моја сестра Евдокија Купресова, која живи у граду Сарајску, разболи се 1892. године од трајне ендогене депресије. Стручни лекари су држали ово стање за безнадежно, и болесница је била коначно упућена у душевну болницу града Рјазана. Лекар је обавестио Евдокијиног мужа, и оца, о њеном безнадежном стању. У својој тешкој невољи, мој се отац обрати писмом оцу Јовану за његову молитву. Ова је одмах одговорио: “Усрдно се молим за оздрављење болеснице и уздам се у Божју милост”. Мој отац је чекао, верујући. Кратко потом, главни лекар душевне болнице известио је мог зета: “Стање болеснице је узело сасвим неочекивани преокрет, она је поново дошла к себи”. После свестраног посматрања, она је нешто касније била отпуштена да иде кући. Депресија се никад више није поновила.
 
Исцелење бесомучног
 
Отац Јован је 30. августа 1901. био позван од председавајућег Генералштаба академије у родно место војсковође Суворова, село Кончанскоје, округ Новгородски, да освети споменик. Потом је следила свечана трпеза, на којој су узели учешћа генерал Орлов, генерал Машалаевски – врховни командант Манџурије – и око 200 почасних гостију. Том приликом се десио овај случај:
За време свечаних говора, неколико сељака донеше у салу, пред оца Јована, једну у клупче савијену жену. “Да није она ђавоимана?” – пита он свештеника овог села. Отац Матеј потврђује: “ова сељанка, Евдотија Румјанчева, од детињства пати, већ 32 године од ове тешке болести. У наступу, њено се тело савије као точак; она цепа одело са тела, ваља се по земљи и виче. Удата је, али нема децу. Од пре седам година она је сасвим изгубљена”. Сад је лежала ту искривљена, лице јој је било као од страха избезумљено. Отац Јован се благо обраћа Евдотији и наређује: “Отвори очи и погледај ме!” Он је неколико пута поновио овај захтев, све док она са муком не отвори очи и управи их на предмете. Отац Јован се обрати њеним носиоцима: “Подигните је, она ће сама да стоји!” Сељанка се са устезањем постави на ноге, зањиха се као да тражи равнотежу, а онда стаде и погледа у оца Јована.
“Прекрсти се!” – Евдотија се устручава, као да се опире. Њене очи почињу опет да се затварају.
“Ја ти кажем,отвори своје очи и прекрсти се!” наређује отац Јован упорно.
“Не могу …” стење болесница.
Отац Јован јој брзо приступа, крајње прибран, и говори убедљиво: “У име Исуса Христа наређујем ти сатано – излази напоље!” Један страшан урлик отима се Евдотији – “ја излазим!”
Отац Јован јој се обраћа сигурно и мирно: “Е сад се прекрсти!” Следи неколико несигурних покрета руке. Она се крсти све сигурније, најзад – правилно. Отац Јован одступа неколико корака назад: “Дођи к мени!” Евдотија га слуша и иде к њему. Она без речи спуста своју главу на његову руку. Отац Јован се моли. Онда подиже њену главу. Ти си сад излечена, Евдотија, захваљује Богу. Сад треба да се исповедиш и да се причестиш. Господ ће те благословити са децом.”
Евдотија се исправља, њено лице се светли у надземаљском блаженству. Напетост присутних сад прелази у крајњи узбуђење, праћено многим сузама. Они су свесни да су били сведоци нечег несхватљивог, што превазилази сваки људски ум.
Евдотија је касније била добра домаћица и мајка више деце.
 
Исцелење од падавице
 
Исцелење двадесетчетворогодишње сељанке Теодосије из Налисова, Тверска област, догодило се 14. марта 1902. Она је годинама страдала од оне врсте падавице кад се баца на земљу, удара око себе и виче, док у зноју окупана и пеном на устима не падне сломљена. Такви наступи су долазили нарочито кад је служба Божја у цркви, или кад чује црквена звона. За време последње три године наступи су тако учестали да је Теодосија остала била без снаге и није могла да ради ни најлакши посао. Њени сродници је доведу у Кронштат.
За време службе Божје, кад је отац Јован излазио из олтара са светим путиром и изговарао речи: “Са страхом Божјим и вјероју приступите” Теодосија заправо беше ушла у цркве и приведена олтару. Наједном је почела страховито да виче, лице је било пренеражено и три човека су је са муком савлађивала. Отац Јован постави путир на свети престо, приближи се Теодосији, стави јој руку на главу, управи свој поглед у њене очи и строго нареди: “У име нашег Спаситеља, Исуса Христа, ја ти заповедам сатано, излази напоље!” Теодосија заурлика: “Ја не излазим напоље!” У препуној цркви наста гробна тишина. А снажне речи оца Јована су се понављале: “Сад, сместа, излази напоље!” Вика болеснице поче да слаби. Она је дисала тешко, крчећи. Није се опирала, него затворених очију паде на руке својих пратилаца. Са одважном снагом отац Јован јој три пута говори: “Отвори очи!” Са великим напором, полако, болесница отвара очи. “Прекрсти се!” Болесница се крсти несигурно. Отац Јован је оставља да се неколико пута прекрсти, а онда је пита – “Како се ти зовеш?” – она изговара – “Теодосија”.
“Теодосијо прекрсти се још једном!” – Она то учини лако.
“Оставите је сад – рече отац Јован људима из њене пратње – она је сасвим здрава.”
Потом је води на исповест, а онда, по први пут после много година, са миром и страхопоштовањем прима свето причешће. После тога она је била сасвим здрава.
Отац Јован описује исцелења бесомучних: “Исцелења следе после моје молитве. Нарочити утисак изазивају исцелења оних поседнутих који много страдају. Било је случајева кад су ми доводили злим духом поседнуте, који су у несвесном стању смућено изговарали светогрђе и избацивали хуле. Вредно је пажње да се такви болесници ничега касније не сећају од онога што су у поседнутом стању говорили. Значи, они то нису од себе говорили, него по вољи једне богопротивне силе. Ђаволи често упорно покушавају да задрже своју моћ над болесником и пружају огорчени отпор кад треба да изађу. Тад се обично од болесника чује: “Ми смо за стално настањени”. Али Божја сила и овде побеђује. Кад ми такве доведу, ја делујем уз помоћ своје просте вере. Такви болесници су обично крајње немирни. Кад их доведу они ударају око себе, пљују и затварају очи. Ја од њих захтевам да отворе очи, а кад болесник то не учини, ја га нарочито упорно на то гоним. Најзад, он отвара очи. Ја га тад чврсто гледам и говорим: “У име Господа нашег Исуса Христа, ја ти наређујем, нечисти душе, изађи!” Потом благосиљам болесника. Он постаје миран, почиње да се моли, исповеди се и прима радосно и у миру свето причешће, којег се пре тога свом снагом гнушао.
 
Исцелење алкохоличара
 
Отац Јован је сретао небројене пијанице. Он је гледао пропаст коју је алкохол наносио души и телу, и целог свог живота се борио против пијанства. У једној расправи о томе он је писао: “Браћо, пијанство је ђавоља мрежа. Кафане су сатанске замке. Обично се за мушице ставља отров да би се њиме затирале. Оне га пију, опију се и пропадају. Тако је и алкохол самоубиствени отров; у прекомерности он разара човека. Јер, похлепа је од памтивека човекова природна слабост. Као мушице помоћу свог отрова, тако и људи пропадају душом и телом кроз алкохол. Док су они деца Божја и живот им је дат да га живе. Нема већег зла ни већег непријатеља за народ од пијанства. Оно производи безброј других порока и злочина.
Отац Јован бележи: Да ли можда пијанство није поседнутост, као и свака друга страст, пошто човек и себе и своје ближње мучи, и себе самог уништава? Нису ли пијанице и страственици, у ствари, поседнути? Јер, они се много муче, бију своје жене и децу, псују, туку, разбијају своје покућство, или, под утицајем злога, посежу и на свој живот. Међутим, они располажу разумом и слободном вољом и зато има да одговарају за све почињено. Не каже се узалуд: “Пијанице неће видети Царства Божијег”. Нико се не рађа као пијаница. Наследство може да утиче, но ипак, корен зла се крије у нама самима. Ако вера може да васкрсава мртве, она исто може и да нас заустави у пићу… да не бисмо поживотињили.”
Многи алкохоличари су се обраћали оцу Јовану, и он се о њима нарочито бринуо.
 
Алкохоличар Иван
 
Пре 8 година Иван В. је био имућан велетрговац. Али, он поче да пије. Само за једну годину његова имовина је била упропашћена. Повериоци су му продали кућу; породици је остављена једна соба; жена му је зарађивала као чистачица. Иван је сад пио из очајања к потпуно је пропао. Једном, кад је због немања новца био трезан, сети се он оца Јована и учини му се као да назире неку наду у помоћ. Он узе последњих 50 копејки од своје жене, извади возну карту и отпутова за Кронштат. Отац Јован га примети у цркви и позва га да дође у Дом радиности. – “Ти си дошао код мене. То је добро. Ми ћемо заједно да се помолимо. Ти си врло несрећан, али Божји путеви су неиспитани. Ми не знамо како нас Он к себи приводи. Ти Га тражиш -то је твоја велика срећа. Само не скрећи с пута, Бог ће те оснажити. Јеси ли давно оставио пијанство?”
“Откуд Ви, баћушка, знате да сам ја пио и пијанство оставио?”
“Сине мој, није тешко да се у теби препозна један несретан алкохоличар. Ти ниси рђав човек. у теби није умро хришћанин, али те је победио ненависник, добио те је под своју власт и завео далеко. Али могло је да се догоди још и црње. Он је могао да упропасти и твоју душу, ти си могао са тим пороком да умреш у непокајању! Захваљуј Богу за Његову милост и моли Га за помоћ да се супротставиш том злу.
Отац Јован га одведе у једну просторију где су биле иконе. Иван је клекнуо поред оца Јована и помолио се – први пут после 23 године. Њега је захватило неко радосно страхопоштовање, душа му се осетила несхватљиво лаком. У том тренутку се он измирио са свим својим непријатељима; он би их сад најрадије све загрлио и пожелео им да буду срећни тако као он. Отац Јован се молио: “Господе милости и човекољубља! Ти који си створио васиону речју и оформио из ње човека, подигни опет у Твојој неисказаној доброти Твог палог слугу Ивана, да Твоје створење не пропадне сасвим. Господе! Твоје име је љубав. Не одбаци ме изгубљеног.
Господе! Твоје име је снага. Оснажи ме немоћног који се потапам.
Господе! Твоје име је светлост. Просветли моју – страстима помрачену – душу.
Господе! Твоје име је мир. Умири моју тамо амо растрзану душу.
Господе! Твоје име је милосрђе. Не престани никад да ми будеш милостив.”
Са сваком речју ове молитве Иваново унутрашње гануће је нарастало док није зајецао. Кад је дошао к себи, отац Јован је већ био отишао. Соба је била празна, само један члан светоандрејског братства остао је код њега: “Отац Јован сматра ,да Ви треба идућих дана да дођете код њега на исповест и причест. Оставио Вам је 10 рубаља, у случају да немате новца.” Ових 10 рубаља су Ивану крајње драгоцене, јер породица је потпуно без средстава. Вратио се кући срећан, узео под кирију једну светлу собу и купио животне намирнице.
Дан је провео тихо и у миру. Идућег јутра се Иван прихватио посла као превозник дрвета и зарадио прву рубљу у своме животу. После неколико дана, чисто обучен, он путује у Кронштат. Тамо се исповеда и прима свету причест. Отац Јован га позива код себе. “Где су два или три у име моје заједно, и ја сам међу њима. Нас двојица и Господ је са нама. У Његовом присуству ја ти желим да заувек оставиш твој порок, да од сада водиш радан и честит живот и да славиш Божје име!” Отац Јован га осени крсним знаком. Иван осети у своме бићу потрес и као да доби неку нову неисказану снагу. Од тада он никада више није пио.
 
Пијаница Петар
 
У Петрограду је живео угледан златар, Петар, који је имао своју радионицу са 25 помоћника. Он је био марљив домаћин, имао је добру супругу и четворо деце. Са 32 године почео је да пије у друштву и, неприметно, постао алкохоличар. У две године сва његова имовина је била растурена; жена га напустила и са децом отишла у свој завичај. Петар је, поцепан и прљав, ишао од бифеа до бифеа, а ноћ проводио у каналу крај пута или било где. Он је изгубио све што живот чини вредним. Једног дана се изненада сети оца Јована, о коме је раније слушао, и осети необјашњиво поуздање. Кренуо је пешке на дуги пут до њега. Дошав у једно место, сазнаде да је отац Јован ту стигао. Видео га је у маси света и пробијао се до њега. Кад му се приближио, пао му је пред ноге са узвиком: “Баћушка!”
Отац Јован је застао и гледао га својим продорним очима. “Устани пријатељу мој” – рече му он – “хајдемо на брод”. Петар је пошао за њим погнуте главе; стигли су на палубу а он се још није усуђивао да подигне очи.
Ускоро, потом, зову га у кабину код оца Јована. Овај му нуди столица и пита га за прошлост.
“Како си могао да спаднеш на ове дроњке? Сигурно си пио?”
“Да, баћушка” – грца Петар.
“Не бој се, смири се. Знај, ко воли Бога томе све доприноси спасењу. Ако си и све изгубио, а волиш Бога и мислиш на Њега, онда није ништа изгубљено; Бог нас води чудним путевима к себи. Страшан је унутрашњи поцепанко, а не спољашњи. У дроњама може да се задобије вечни живот, али код немаштине у духу не користи никакво земаљско добро да би се постало срећним и стекло спасење …”
Како отац Јован даље говори, тако Петру бива лакше око срца; пред зачетом радошћу престаје његово јецање. У току разговора показало се да је овај плашљиви и безвредни луталица, у ствари, човек пун способности и стваралачке одлучности. Он је сад почео да расте у сопственим очима и понова је осетио своје људско достојанство. Ову наглу измену је примио као Божју милост, највећу у његовом животу. При напуштању брода отац Јован му рече: “Нађи овде где ћеш да одседнеш, па ујутру дођи у цркву; ми ћемо заједно да се помолимо, ти ћеш да се исповедиш и примиш свето причешће”. Отац Јован му пружа руку, Петар у својој осећа неки папир. “Узми само, то ће ти требати. Набави одело и уреди се.” Петар је држао у руци 94 рубље, али он се њима не радује, ставио их је у џеп. Сад је два сата ноћи, све је мирно, куће затворене. Он се упућује цркви и чека. Ускоро пристиже маса народа.
После богослужења, отац Јован зове Петрана исповест и даје му упутства. “Иди с миром и избегавај сваки грех. Не дозволи рђавим мислима да те обузимају, јер њима следе рђави поступци. Ако осетиш да ти борба са твојом страшћу пада тешко, онда похитај духовнику. Немој се стидети да пред њим своје грехе назовеш правим именом, немој их крити у својој души. Јер, у том случају, нити ћеш да добијеш опроштење, нити нову снагу да се греху одупиреш. Тражи причест – то је свемоћно оружје против пијанства.”
Идућег дана Петар је примио свето причешће. Изнутра и споља обновљен, он се као пристојан господин вратио у Петроград. Ту изнајмљује мали стан и купује алат. Ресто новца шаље својој жени и моли је да са децом дође к њему., ,Божјом милошћу и молитвама оца Јована Кронштатског, ја сам опет постао човек. Дођи назад к мени, заборави што је било. Ја се надам уз Божју помоћ да убудуће водим пун хришћански живот.” Петар је написао истину. Алкохол га више није привлачио.
 
Алкохоличар Иља
 
Ево и треће сличне судбине: Иља, човек средовечан, био је милионер. Он се предаде пијанству, приређиваше бекријске пирове и за неколико година изгуби сву своју имовину. Све је пропало, само та страшна жеђ, та страст пијанства, остала је с њим. А кад се услед немања новца трезнио, почињало је страдање од успомена. Он је од беса шкрипао зубима и проклињао себе и друге. Једног дана почела је да га обузима мисао о самоубиству. Шта би друго. Оно што је некад било – нестало је и не може се више повратити; здравље је пољуљано, будућност без изгледа. Чинило му се да је најбоље да овом свом недостојном постојању учини крај. Кад је донео ову одлуку, он се последњи пут још тетура до крчме да би се до краја напио. Али ту, на улици, помеша се са масом људи који су журили. Можда негде гори – мислио је. Али гласови су говорили да је отац Јован из Кронштата сад стигао, и Иља нехотично крену са масом тамо. “Господе, буди ми грешноме милостив” – зајеца Иља кад се нађе на вратима цркве. “Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вам дати мој мир” – говорио је поред њега неки одлучан глас. Отац Јован приђе и стави Иљи своју руку на раме: “Плачи, плачи због грехова својих, сине мој! То ће ти помоћи. Пут спасења је саздан од трња, не од ружа. Али победа је слатка.”
“Баћушка, моја снага је изнемогла” – запомагаше Иља и спусти се на колена.
“Снага долази отуда!” – рече отац Јован показујући навише. “Тражи и даће ти се. Човек је слаб, нико нечестивоме не може сам да се одупре, али Бог је добар и Он нас штити. У Њему је наша снага.” Отац Јован стави своју руку на Иљину главу и очита једну молитву. Иља не може да следи његове речи, али осећа како са сваком изговореном речју оца Јована у њему постаје тише, нестају противречности, престају страшни гласови утвара које су га мучиле.
“У име Оца и Сина и Светога Духа прими снагу да се одупреш нечастивом и да водиш нови живот у Христу. Ја те благосиљам по снази овлашћења које сам као свештеник од Бога добио.”
Настала је тишина и отац Јован је отишао. Али, његова чудесна снага је остала. Иља осећа неисказан мир. Он се крсти и за време целе службе Божје осећа се срећним. Кад је изашао напоље, њега позива један члан светоандрејског братства да дође у Дом радиности. Ту га отац Јован прихвата и дуго са њим разговара. Онда му дају чисто одело и додељују собу.
После осам дана он иде на исповест и прима свету причест. Сад прошлост престаје да га мучи; он се измирио са животом и са новим очима гледа у будућност. Ускоро налази скромно запослење. Алкохол није више имао снаге над њим. Није га више окушао.
 
Самосведочанства о заступној молитви
 
Отац Јован је у старости причао, како је дошао на то, да служи људима својом заступном молитвом: “Моју браћу свештенике сигурно занима питање, како се ја усуђујем да путујем кроз целу Русију и да се молим за толике људе који од мене траже да то чиним. Неко то може да сматра и дрскошћу. Само ја се на то сигурно никад не бих одлучио да нисам био позван с више. Ради се о следећем: У Кронштату се неко био разболео и од мене су тражили да се молим. Ја сам и пре тога имао навику да, по могућству, не одбијам ничију молбу. Тако сам и том приликом почео да се молим; предао сам болесника у Божје руке и молио сам се да Господ испуни своју свету вољу на њему. Тад ме је, неочекивано, посетила једна дубока побожна старица, Параскева Ковригина, коју сам од раније познавао. Она је дошла и упорно захтевала да се молим за оздрављење тога болесника. Сећам се како сам се био скоро уплашио: како да се ја одлучим на такву одважност? Али матушка је чврсто веровала у силу моје молитве и остала је при својој молби. Онда сам ја признао пред Христом своју ништавност; видео сам у свему томе Његову вољу и почео евом снагом да се молим за излечење тог болесника. И, Бог му је показао милост – он је оздравио. А ја сам се захваљивао Свевишњем за Његову доброту. Потом је следило друго исцелење на моју молитву. Кроз то сам јасно видео Божју вољу и схватио моју нову послушност пред Њим – да се молим за људе који ме “а то позивају.”
Отац Јован је посведочио пред крај свога живота: “Призван од Бога да за многе чиним заступну молитву, ја сам постао сведок безбројних чудесних исцелења, верујућих људи, од најразличитијих болести: брзих, чак тренутних исцелења тешких болесника, дугогодишњих страдалника, непокретних, слепих, глувих, лудих и бесомучних. Ово сведочим пред Богом и говорим истину. Кадгод сам се молио испуњен вером, увек ме је Бог услишавао и испуњавао моју молитву.”[1]
“При мољењу треба чврсто да се верује у снагу молитве и да се има поуздање да на молбу следи испуњење као што сенка следи нашем телу. Јер, код Бога је реч равна делу.
Оно што са вером говориш – остварује се. Зато изговорене речи молебне молитве сматрај као услишене. Ако се молиш за здравље, своје или других, онда сматрај реч “здравље” као Њега самог и поуздано веруј: док изговараш ту реч, твоја је молба већ испуњена. Јер биће Божје јесте доброта, Његово дејство је испуњавање и обдаривање. Топла, непрестана молитва не само да чисти од греха, него лечи и све болести и телесне слабости, она обнавља целог човека. Ја ово говорим из искуства.”
Отац Јован, при свему томе, ништа не приписује себи. У тим исцелењима он гледа дејство Божје милости: “Зашто наша искрена – узајамна молитва има тако велику снагу? Јер у време молитве ја са Богом постајем једно, и тако оне за које се молим, сједињујем у вери и љубави са собом, а Дух Божји дејствује у мени и у њима као онај који све испуњава. Постајемо једно тело и један дух.”
“Суштаствено сједињење са Богом, а тиме и најјача благодатна исцелитељна моћ, добија се кроз свето причешће. Мене задивљује животодавна снага причешћа. Болесници га траже и кад га свесрдно приме, осећају се као препорођени. Ја сведочим пред Богом и својом свештеничком савешћу, да су веома бројни случајеви брзог исцелења која се дешавају после светог причешћа. Животодавац који је у својој тајни присутан, често даје ново здравље и онима који су били на самрти. Много пута сам посматрао како су тешки болесници – који су потпуно раслабљени лежали и били у пуном гашењу – неочекивано, на чудесан начин оздрављали по пријему светог причешћа. Тако се десило и са једним осамдесетогодишњаком који је дуго био на болесничкој постељи; други дан по причешћу – он је устао, трећег дана је био здрав. Један ђак је због тешког запалења црева три месеца био у постељи, смршао је до скелета и ближио се смрти. Посетио сам га, пробудио његову жељу за причешћем и поново сам дошао да би му га дао. Он је одмах, потом, тражио да једе и пије; брзо се опоравио и после неколико дана је наставио да посећује школу.”
“Један други дечак је шест месеци лежао са високом температуром; после причешћа он је за неколико сати био сасвим здрав.”
“Једном стомачном болеснику ни сва лекарска помоћ није помогла и он се гасио. Деветог дана ујутру дошао сам код њега са животодавном тајном, коју је са чврстом вером примио. Молио сам се Богу да му подари здравље. Такође, за време свете литургије ја сам се пред олтаром и непосредно пред претварањем дарова молио за њега и рекао: “Господе! Ти си наш живот. Као што је мени лако да мислим на исцелење, тако је Теби лако да излечиш сваку болест. Као што је мени лако да мислим на васкрсење, тако је Теби лако да сваког умрлог васкрснеш. Зато исцели Твога слугу Василија од његовог тешког страдања и не допусти да умре.” – И Бог је одмах услишио моју молитву и помиловао га. Исте вечери Василије се подиже са своје постеље и ускоро је био сасвим здрав.”
“Зашто се болесни страше позива свештеника да их причести? Не треба од тога да се плаше, него да осећају потребу за светим причешћем и то од самог почетка болести, пре сваког другог лека. Ја нисам против лекара и природних лекова. Лекари су потребни, Бог их је сам дао и ставио им на расположење лековито биље. Али лекарије треба да следе тек после причешћа. Једино где изненадна болест не дозволи одлагање лекарске помоћи, она долази на прво место. Ако бисмо тако поступали, онда би и најтеже наше болести брзо пролазиле, без дуге и мучне постеље. – Како да прославим Твоја чудесна исцелења, Господе, која се на мени и на многима силом Твога причешћа догађају ако се пре тога наше срце раскаје? Исцељени признају Твоју свемоћ и гласно објављују да си их Ти подигао у време кад нико више није веровао да ће преживети. Одмах по примању Твога животодавног тела и крви они су се осећали као новорођени. А ја, очевидац Твојих дела, не налазим времена да Те достојно славим, јер сам свакодневно потпуно заузет у Твојој служби. Зато Ти сам, као и увек, прослави Твоје свето Име кроз Твоја чудесна дела.”
Током молитве оца Јована нижу се безбројна исцелења. Она су се догађала: кад у четири ока, кад у присуству многих, кад са удаљености. Људи су се обраћали с топлом вером, он се молио, и болесници су оздрављали. Та збивања су подсећала на она из Јеванђеља. Било је очигледно да је отац Јован носилац оне благодатне – целебне снаге на коју Христос указује речима: “И све што узиштете у молитви верујући, добићете” (Мат. 21, 22). – “А знаци онима који вјерују биће ови: именом мојијем изгониће ђаволе; говориће новијем језицима; узимаће змије у руке, ако и смртно што попију неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће.” (Марко, 16, 17-18). Као што је познато, овај дар почива на посебној благодати, стеченој витешком ревношћу живљења у Богу. А живот оца Јована је од почетка до краја био такав.
 
ВидовитостПророштво
 
Отац Јован поседује и благодатну видовитост. Он продире у људе, у њихова схватања, њихову прошлост и будућност. Али његов благодатни вид сеже и у духовни, надземаљски свет.
Једном, дође у Кронштат неки трговац из Централне Русије, на дан Воздвиженија Часног Крста. Он је присуствовао Божјој служби и стајао напред, ту пред оцем Јованом. Кад је дошао да целива Крст, отац Јован га пажљиво погледа, благослови и, сасвим неочекивано, рече му “чекај!”, па узе из кутије од прилога велике новчанице и пружи их трговцу. Овај се збуњено опираше да прими. “Баћушка, ја сам имућан човек, ја дајем сиромашнима”. Али отац Јован узвраћа убедљиво: “Узми само, биће ти нужно”. Трговац се не усуђује да одбије и прихвата доста велику суму. Кад је дошао кући, сазнаје да су оног дана сви његови магацини са робом изгорели… Без добивеног новца он би у овој ситуацији био сасвим немоћан. Касније, он узвраћа оцу Јовану много више.
Духовна видовитост оца Јована открива судбе непознатих људи, као и садржину затворених писама. О томе прича свештеник Рашден, из села Кахетиа код Тифлиса. Ствар је текла овако: Свештеник Рашден је довео свог сина у Петроград да се упише на Технички факултет. По завршеном послу они су обилазили по граду све што је било вредно видети. На крају је хтео да измири све новчане обавезе за сина и да се, потом, спокојан врати кући. Али, кад је отворио свој кофер, не нађе у њему свој муком уштеђени новац. Сасвим без средстава у овом страном граду, он није знао где да тражи бар путни трошак за повратак. Власти су га одбиле. На крају му један чиновник даде савет да се обрати оцу Јовану, који никоме не отказује помоћ. Свештеник Рашден се упути одмах у Кронштат. Стајао је у последњем углу препуне цркве и осећао се врло несрећним. Тад отац Јован изађе пред олтар и погледа око себе. Он позва страног свештеника да дође к њему у олтар, поздрави га по имену и понуди му да заједно служе. Свештеник Рашден је у неприлици. Али у току службе Божје ок заборавља своју невољу. Касније је причао: “По светој литургији отац Јован ме позва да га пратим у Дом за поклонике. Тамо је посећивао многе страдалнике, молио се за њих, тешио их и разнима давао новац. Ја се, међутим, нисам усуђивао да му откријем своју невољу. Најзад, посета је завршена и ми идемо према излазу. Тад нам приђе неки трговац висока узраста. Он се топло захваљивао оцу Јовану за исцелење његове кћери која је била на умору и даде му један затворени коверат: “Узми то за добра дела, баћушка”. Отац Јован прими овај затворени коверат и пружи га мени, смешећи се: “Оче Рашден, ја верујем, Ви имате потребу у овом моменту више него ја”. Трговац поче да протествује: “Чекај, баћушка, ту су 500 рубаља које ја Вама прилажем за добре сврхе!” Отац Јован га строго погледа и одговори: “Па добро, ту су 500 рубаља. Зашто мислиш да оне не служе доброј сврси?” Трговац ућута. Мене је најдубље дирнуло моје неслућено избављење из велике невоље. Без сумње, овај отац Јован је праведник Божји. Мене, кога по први пут види, зове по имену, “е пита ништа и даје ми тачно потребну суму новца, не сазнавши унапред висину тог прилога!”
Павле Богданович из Ростова, капетан генералштаба, прича: “Моја мајка се беше породила и потом доби порођајну грозницу. На тражење оца, дошао је познати професор Рајн. Он прегледа болесницу и рече: “Наука је у овом случају немоћна, једва да ће преживети ноћ”. Отац посла одмах телеграм за Кронштат и мољаше оца Јована за помоћ. Пред јутро стиже одговор: “Ја се молим за Ану”. Ускоро је моја мајка била здрава. Лекари су изјавили своје искрено чуђење. – Кад је отац Јован касније долазио у Ростов, цела наша породица кренула је на железничку станицу, где је непрегледна маса народа чекала њега. Воз је стао. Служба безбедности прави шпалир са уским пролазом према згради станице. Отац Јован силази и корача испред своје пратње. У нашој близини он наједном стаде, затражи од масе да му направи место и приступи мојој мајци. Поздрави је као своју стару познаницу: “Ја се радујем, Ана, да си ти оздравила”. Он целива њено чело, благослови нас све и, онда, настави даље. Овде се ради о нечем натприродном – говорили смо ми, међу собом, у страхопоштовању.
Отац Јован прозире у унутрашња стања људи. Колико је њих вратио са исповести, кад види како долазе без покајничког срца и без чврсте намере да се поправе. Враћао их је да би се боље замислили над собом. Тако је један велетрговац морао два пута да се враћа кући, без разрешења грехова. Отац Јован није хтео да слуша његова извињења; одбацио је његове велике новчане прилоге и рекао му низ горких истина из његовог живота. Тек кад је трговац променио свој живот; кад је своје послове засновао на поштењу, и кад је вратио свима које је био преварио, онда га је, тек, отац Јован причестио.
На разне површности често је одговарао хумором. Једном, реше се два младића да оду кочијама у Кронштат.
Тамо где понекад оца Јована сретну неверства или светогрђе, снага његове молитве бива нарочито осетна. Ево једног од таквих случајева: Три студента, са станом на Васиљевском острву, реше да пољуљају – за њих несхватљиву – популарност оца Јована. Они смисле овакву шалу: један од њих, Иван, легао је у постељу као да је болестан; други, Михаило, сео је да запомаже поред њега, а најнечестивији, Коста, отишао је у суседну кућу где је отац Јован често навраћао да га замоли да помогне његовом умирућем другу. Речено – учињено. Отац Јован слуша Косту, продорно посматрајући га, и рече му озбиљним тоном: “Ја не отказујем никоме своју молитву и доћи ћу. А ви мислите на то – да Бога ружите”. Коста се само за тренутак збуни, но ипак остаде упоран у својој молби и отиде. После 10 минута звони кућно звонце и Коста трчи до врата. Отац Јован улази и пита хладно: “Где је ваш болесник?” Иван почиње да стење, а Михаило да јеца. Отац Јован погледа око себе; пошто нигде није приметио икону, он просто клече на средини собе, прекрсти се и мољаше се: “Господе, дај им по њиховим речима, амин!”; Брзо се подиже, поздрави их и крену према вратима. Оба студента су га збуњено пратила низ басамаке. Са гласним смехом су журила назад: “Иване устај! Престани да се правиш, он је отишао …” Али, овај несрећник се не прави више болестан, он лежи уистину потпуно одузет; језик, руке и ноге су отказали свој рад. Само покретом очију показује да још живи. Младиће хвата паника. Они дуго не могу да схвате шта се то десило. “Опрости нам, Иване, ми смо се усудили да исмејавамо Бога …” Довели су лекара. Дошли су још двојица и прегледали болесника; један од њих целу ноћ бди крај Ивана. Лекари су утврдили тоталну парализу, вероватно услед тешког можданог удара. Михаило и Коста само плачу, али се не усуђују да кажу истину. Првим јутарњим возом њих двојица путују за Кронштат. Оца Јована до увече није било. Кад је дошао и сазнао да су ту, поручи им да је у немогућности да било шта учини за њих. Тако су они провели целу ноћ пред његовом кућом. Кад је отац Јован ујутру изашао напоље, они му падоше пред ноге и молише га за опроштај. Добродушни отац Јован их узима собом у цркву. После свете литургије поучава их, око два сата, у Христовој науци и онда их позива на заједничку молитву за Ивана. Обојица су се сад молили као никад у свом животу. “Е сад путујте с Богом и Њему се захваљујте”. Обојица су се осећали као да је брдо скинуто са њихових плећа, прожимала их је нека неисказана радост. Кад су стигли назад, Иван им је сам отворио врата. “Јеси ли то заиста ти? Зар си здрав?” – узвикнуше ова двојица. “Ја сам скоро здрав, још мало ме боли глава и удови су ми тешки и уморни”. Тачно у оно време, кад се отац Јован са његовима пријатељима молио за њега, Иван је почео да се покреће и влада својим одузетим деловима тела.
Отац Јован је могао, такође, да унапред предвиди живот или смрт. Тако, био је позван код једне породице у Петроград да би се молио за два болесна детета. По налазу лекара стање старијег беше безнадежно, док је друго дете било ван опасности. Отац Јован је ушао код њих у собу и молио се. Онда је пришао креветићу и гледао оба детета у очи. “Расти на утеху твојих родитеља” – рекао је он старијем и благословио га. Онда је пришао другом, благословио га и, без речи, напустио собу. – Старије дете потом оздрави, а друго је умрло два дана касније.
Једном је отац Јован неочекивано посетио трговца Сикина, који га је више пута позивао к себи. Дошао је ненајављен, управо кад је весела кућна свечаност била у току. У првом тренутку, гости су се устезали, али отац Јован моли да се нико не узнемирава његовим присуством; он тражи само домаћина да са њим уђе у суседну собу на молитву. Али, са њима уђоше и сви гости. После молитве отац Јован седе за трпезу. Врло пажљиво посматра свакога. Наједном се подиже и приђе велетрговцу Иванову; стави му руку на раме и гледаше га пажљиво. Онда га упита, колико дуго се није исповедио. Иванов се збуни и не знаде шта да каже. “То је давно било, пре 17 година” – одговара отац Јован место њега, па наставља: “Брате, Ви треба што пре да се исповедите. Дођите к. мени у Кронштат.” – Отац Јован се поздравља и одлази. Присутни су запањени. Али ускоро овај догађај постаје јасан. Недељу дана касније Иванов стварно одлази у Кронштат ка оцу Јовану. Две недеље потом, он неочекивано умире од срчане капи.
Отац Јован гледа у будућност. Капетан Алексејев, његов духовни ученик, жели да похађа Духовну академију. Кад је дошао оцу Јовану, овај му је дао свој благослов, уз примедбу: “Ти ћеш да завршиш Духовну академију, стећићеш владичански чин и служићеш у мом завичају као владика архангелски.” Алексијев 1892. завршава Академију, прима монашки чин под именом Михеј и, касније, постаје епископ архангелски.
Архиепископ Серафим Богучароки прича: “У пролеће 1907. посетио сам, као студент Духовне академије, оца Јована у Кронштату и присуствовао светој литургији. Потом је баћушка разговарао са нама студентима, питао нас о нашем животу и све нас благословио. Ја сам био последњи. Тек што сам стигао до олтара, приђе ми отац Јован. “Чекај!” Ја сам стао, а он положи укрштено своје руке на моју главу, погледа горе и рече: “Нека би благослов Божји почивао на Вама”. Он је дао био благослов будућем владици.
Старац Варсонуфије из познатог манастира Оптина Пустиња, прича о свом случају са оцем Јованом: “Кад сам био још официр, службено сам допутовао у Москву. Кад стигох, сазнадох да отац Јован тог дана служи у једној цркви и одмах се упутих тамо. Служба Божја беше при крају. Ступио сам у олтар у тренутку кад је отац Јован донео путир на свети престо. Спустивши путир, он ми приђе, изненада ми пољуби руку, без речи, и врати се к светом престолу. Присутни су се чудили, мислећи да ћу да постанем свештеник. Ја сам се на те примедбе срдачно смешио, пошто ме такве мисли тад нису занимале. Али путеви Божји су неиспитани. Ја сам у своје време постао монах и јеромонах.”
У чину генералштабног капетана он оболи од запалења плућа и наједанпут се осети у екстази. Гледао је отворено небо. Огромна светлост га испунила страхопоштовањем. Цео му је живот муњевито пролетео кроз мисли и осетио је болно самопознање, и покајање срца. И један глас озго му нареди да иде у Оптину Пустињу. Тамо му се отворило духовно око и сагледао је дубок смисао Јеванђеља. Касније је постао старац овог манастира.[2]
Отац Јован је гледао и у надчулни свет. За то је игуманија Таисија вишеструки сведок. Једном се он возио са њом преко Николајевског моста у Петрограду. Срели су пратњу. Отац Јован је с пажњом гледао тамо и бледило му прекри лице: “Страшна је смрт пијаница” – говори он тихо. Игуманија мисли да је отац Јован познавао умрлог, или некога из пратње, па упита о томе. “Не познајем ни њега ни његове пратиоце, али ја видим ђаволе који кличу због пропасти душе тог пијанца.”
Другом приликом, у возу, он прекида разговор и предаје се ћутању. Онда устаје, гледа неко време у даљину и говори заповеднички: “Бог вам то забрањује!” Крсти се и седа: “Да те нисам уплашио?” – обраћа се игуманији. “Да, баћушка, ја сам се уплашила, али сам онда разумела да Ви то ђаволима наређујете. Да ли их Ви видите?” “Да. мати, ја их видим. Али ми нећемо о томе да говоримо.” И он мирно настави прекинути разговор.
Игуманија Таисија се бринула за судбину своје мајке у загробном животу, јер се она много опирала њеном ступању у манастир, и једном приликом упита о томе оца Јована. Он на то кратко одговори: “Моли се за њу”. Онда је ћутао и дуго гледао некуд испред себе, па ће наједном: “Она је помилована”. Игуманија није била сигурна да ли су те речи одговор на њено питање, па додаде! “Ко је помилован, на кога Ви то мислите баћушка?” Он одговори: “Ти си ме питала о својој мајци и ја ти на то кажем да је она нашла милост”. “Драги баћушка, Ви говорите као онај који је добио обавештење озго” – рече игуманија. “Како би друкчије могло да буде?” – одговори он мирно. “О таквим стварима не може да се говори без јасног налога, са тим нема шале.”
Овај догађај је игуманија Таисија објавила, по смрти оца Јована, у часопису “Колокол” 1909.
 

Дневник и списатељска делатност
 
Отац Јован је кроз цео свој живот био списатељски активан. Уз богато духовно искуство и стручну теолошку спрему тај дар му је био користан инструмент у руци. Током времена он је објавио врло обимно књижевно дело: Беседе и разговори; Списи о педагогици и о друштвеном питању; Расправљања са личностима и појавама.
Од почетка своје пастирске службе он је сваке недеље и празника држао беседе које је брижљиво писмено састављао. Временом се тај материјал сабрао и послужио за издавање Тумачења Јеванђеља за целу црквену годину. То су изразите слике, снажна психолошка излагања, а не уобичајена интелектуална тумачења хришћанских истина. У раздобљу од 1890-94. изашло је његово прво сабрано дело, том I (520 страна) који обухвата мисли о Богу, Мајци Божјој и Блаженства. Том II (725 страна) садржи тумачење јеванђељских текстова у црквеној години. Том III (503 стране) садржи говоре у разним приликама. Том IV обухвата мисли о Богослужењу Православне цркве.
Отац Јован прати и догађаје свога времена, изражавајући према њима свој став и показујући своје држање. Он темељно расправља са писцима, нарочито са Лавом Толстојем; историјским и политичким збивањима у Русији прилази са духовне стране и опомиње на присебност. Написи те врсте издати су 1895-1908. Поред тога, отац Јован објављује многе брошуре и чланке у часописима.
Дневник “Мој животу Христу” обухвата тренутке духовне будности и посматрања, дубоког страхопоштовања, унутрашње промене и одмарања у Богу.
Тај дневник пружа јединствен увид у унутрашњи живот оца Јована. Он је током целог живота бележио своја краћа или дужа посматрања; често су то само неколико, брзо забележених редака негде у путу. Они непосредно показују шта га на то бележење покреће: дубоко засноване мисли о Богу, творевини и делу спасења, посматрање времена, болна самопознања, увид у људску природу, борба против маштарија и страсти, молитве или благодатна просвећења. Овај дневник нам пружа садржај оног озбиљног и напорног духовног посла који је отац Јован обављао.
У предговору Дневника он пише: “Како ме је нечестиви стално искушавао, ја сам морао да своје духовно око непрестано усмеравам у своју унутрашњост, па сам тако свикао на скоро непрекидну духовну будност, на непрестану молитву и сталну хвалу Богу за указану ми помоћ. Због таквог карактера мога унутрашњег живота Господ ме је често удостојавао светлих мисли о молитви и о разним питањима вере и хришћанског живота. Томе сам поклонио нарочиту пажњу и све сам, по могућству, бележио у мој дневник. Тако се током 35 година сабрало много белешки које сад пружам по избору. То су летимичне белешке које сам нотирао на разним местима и у разним тренуцима где сам се и кад нашао. Зато нека ми се не замери на ономе што је било намењено мени а не другима.”
Дневник је излазио од 1889-1908. Прво дело у два тома, са 830 страна – носи наслов “Мој живот у Христу”. Касније следе: “Искуство богопознања и самопознања” (1900); “Хришћанска философија” (1902); “Пут к Бо гу” (1905); “Мисли и осећања хришћанина” (1905); “Созерцатељно ревновање” (1906/1907) и “Живи клас” (1909).
Дневник почиње карактеристично: “Мојем делу не претходи никакав предговор; нека оно само собом говори. Сва његова садржина потиче од благодатних просвећења моје душе, којих сам био удостојен од свепросвећујућег Духа Божјег у тренуцима дубоке пажње и самоиспитивања, пре свега у молитви.
Разнолика садржина дневника чији, у својој христоцентричности, живо јединство. Познавање срца осветљава сва животна питања.
Господе, Ти си ми открио пуноћу Твоје истине. Кроз научно образовање показао си ми све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам схватио Твоју реч – реч љубави, “која продире до дељења душе и духа”. Изучио сам законе људског разума, философију и вештину говора; делимично сам продро и у тајне природе и њене законе, у почетке стварања светова и законе њиховог кретања. Ја знам о настањењу земљине кугле, знам понешто и о појединим народима и познатим личностима, њихова дела и судбине. Делом сам познао и огромну науку самопознања и Твоје близине. Кратко речено, много шта сам упознао и непрестано се учим до данашњег дана. Такође, поседујем многе књиге разноврсне садржине које увек изнова проучавам; па ипак, ја сам незадовољан. Мој дух још увек осећа жеђ за новим знањем. Моје незасито срце још увек осећа глад; све сазнање разума није у стању да му пружи пуно блаженство … Моје ће срце да се умири тек кад се пробуди у Твојој слави. А дотле – ја ћу да оскудевам.
Творевина учи познавању Бога. Као дело живог и свемудрог, свет је пун мудрости и живота. Ми видимо свуда – у целини као и у свим деловима – израз разума. Уопште разум управља целим склопом света, покретом небеских тела и животом земљине кугле. Чудесно, моћно управља Господ видљивим светом својом мудрошћу, својом Речју. Сва небеска тела као и сваку травку управљају силе и закони усађени у њима. У свакој тачци математике лежи мудрост и све се одржава само вечним законима те мудрости. О мудрости, мудрости! Сви ми Теби дугујемо наше постојање! И твом милостивом Зачетнику.
Као што душа носи и оживљује тело, тако Бог носи свет и оживљује га силом свога Духа Светог; не зове се човек узалуд микрокозмос. Дух је моћан, пун снаге, стога без тешкоће носи тешку материју. А тело је само по себи немоћно и тромо, и лако се да савладати њему сродном материјом.
Материја се мења по својој природи, а према законима Творца, у милионе изражајних форми, и њена особина је заправо та променљивост. Док је особина духа, насупрот, непроменљивост. У томе је победа духа над материјом: да може да је преобличава у безбројне форме. Надчулне, невидљиве силе на чудесан начин прожимају сву мртву природу кад покрећу њене огромне масе (као небеска тела), кад их чине да увек буду истих форми. Заиста је у Бога као Творца све предивно; тако и у вери, све је чудесно и невидљиво, али истинито и стварно.
Учврсти у срцу ону истину која невидљиво игра прву улогу у целом свету и у свим створењима; чим то невидљиво напусти једно створење, оно губи свој живот и распада се у прашини.
Човек живи само посредством надчулног принципа; наша сила и наша душа су невидљиве. Цео чулни свет постоји само кроз невидљиве силе. У надчулном, небесном свету, постоје само чисто духовне силе, без икакве материјалности. Све небеско и земаљско, горње и доње, заснива се на исконској сили која све друге силе рађа. Зато нека свака сила слави троједину силу: Оца, Сина и Духа Светога. А земнородни нека би се узносили, пре свега, свесједињујућом силом љубави која дарује живот и блаженство.
Живот је животворна сила. Тако је Бог праизвор свег живота, неизмерна свеоживљујућа сила; отуда се анђели зову – небесне силе; такође, и душа човекова је сила. Анђели и људи су разумом обдарене силе које су праживотом оживљене, правилом подржаване и оснаживане, и које слободно служе праживоту. Смрт је умртвљавајућа сила. Прва власт смрти у царству животодавца Бога појавила се у прилици ђавола и са њега прешла на човека и друге земаљске створове, ,,ради човека који се подао прасили смрти, ђаволу” (Рим. 8, 20).
Бог је светлост, љубав и живот. Ђаво је мрак, неваљалство и смрт. Љубав проширује и оживљује срце, док га мржња и пакост узбуђују, сужавају и убијају. Бог нас одржава на земљи да би наша љубав према Њему и ближњима потпуно освојила наше срце. Он од свих нас очекује љубав као циљ овога света.
Сав духовни живот дели се на два супротна стања: стање мира, радости и срдачности, и оно друго стање – немира, бриге и неспокојства. Узрок првог стања чини моје унутрашње држање кад је у складу са Творчевим законом, док је узрок другог стања огрешење о исти. Ја у својој свести увек могу да запазим порекло једног или другог стања од та два. И ако уништим узрок бриге и потиштености у себи, онда ја тиме уништавам и само стање бриге.
У близини Божјој душа се несметано шири у радости и миру срца. Удаљена од Бога она је немирна, мучи се и осећа се потиштеном. Вера и доброчинство нас приближују Богу. Неверовање и злотворење нас удаљују од Њега.
Што је срце чистије, утолико више људи обухвата својом љубављу; што је грешније, утолико је тешње и у љубави оскудније. То иде дотле да човек једва да воли некога; најчешће се ограничи на самољубље и богоотпаднички се држи само себе и својих похота, славољубља, добити и задовољстава, свега дакле што је недостојно његове бесмртне душе.
Стражи целог живота над својим срцем и пази на оно што му омета у сједињењу са Богом. То нека ти буде наука свих наука, и ти ћеш уз помоћ Божју лако да приметиш шта те Њему приближује, а шта од Њега удаљује. То ће ти рећи сопствено срце. Пре свега, између Бога и нашег срца стоји онај лукави ненависник. Помоћу гордости, страсти и похота он нас удаљује од Бога.
Ђаво као мисаона сила утиче на наш, греховним падом оштећени, разум и одваја нас од Бога. Уз помоћ сумње и неверја он нас дели од Бога – живота; кроз непријатељство, пакост и завист од Бога – љубави; преко страсних веза са људима и стварима од Бога – Духа. У таквим противприродним везама, као и у противљењу Божјим заповестима, делује једна душепогубна сила. – Такође се и Господ показује у нашој души као сила, нарочито као сила љубави и свих врлина, која сва искушења противника побеђује.
Једно од највећих зала које нам наш противник ђаво чини, јесте раслабљивање нашег срца кроз тромост; тиме су онда и све наше духовне и физичке снаге парализоване. Савест отказује, у срцу пресушују вера, поуздање и љубав. Сем душевних мука и потиштености, долази до тврдоће срце, неосетљивости, чак до одвратности према свему истинитом, добром и светом. Постаје се као камен, без способности да се верује, да се моли, да се нада или да се воли. То означава присуство нечестивога у нама. Он је узео наше срце у посед и одвраћа сваки добар покрет у нама. Ово се заиста тако дешава и зато човек треба да зна.
Једва да успевам да подигнем к Богу своје око срца у невољи, а Човекољубац одмах одговара на моју поверљиву молитву и невоља нестаје. Он нам је увек близак. Само што га ми не видимо, али зато можемо живо у срцу да Га осетимо. Туга је – смрт срца, отпад од Бога; мир и покој срца при живој вери јасно показују да је Бог увек код мене, да у мени обитава. Само Он може да нас ослободи од туге. Ово говорим из искуства.
Бог је свуда присутан. Он испуњава сазвежђа, као и простор мисли. Кудгод моје тело и дух иду – свуда срећем Бога, свуда ми он излази у сусрет.
Ми можемо да мислимо само зато што постоји неизмерни мисаони елемент, као што дишемо јер постоји безграничан ваздушни простор. Наше размишљање тече непрестано само под предусловом једног неизмерног мисаоног духа.
Све живо, обдарено душом, дише и не може да живи без ваздуха. Сви слободни, умом обдарени духом, анђели и људи, живе у духовном ваздуху Духа Светог и не могу без њега да живе. “Кроз Духа Светог свака душа се оживљава”. Знај, Дух Свети стоји у истом односу према души као ваздух према телу.
Цео свет почива под окриљем Божјим, сви редови анђела, сви људи, свако створење, сви материјални светови. Он све осветљава својом духовном светлошћу, или својом природном светлошћу. Он све загрева својом духовном топлотом или сунчаном топлотом. И као што птица чује испод својих крила цвркутање њених младунаца, тако и Господ чује сваки наш уздах и сваку нашу молитву.
Кад се молиш Оцу, Сину и Светоме Духу – Тројичном Богу, не тражи Га ван себе, гледај Га у себи, као Оног који у теби живи, који те сасвим познаје, свег те прожима: “Зар не знате да сте ви храм Тројичног Бога и да Дух Божји у вама живи?”
Имај у виду да је Бог у теби као Његовој слици и прилици, увек и на сваком месту присутан; ти мислиш посредством Оца, Говориш посредством Сина (Речи), делујеш кроз Духа Светог. Оно што је светлост за тело – то је мисао или Бог Отац за душу; што је храна за тело – то је за душу Реч, што је дисање и топлота за тело – то је Дух Свети за душу.
Ко је Христу близак, често Му се обраћа свим срцем, има Га увек у свести и често изговара Његово име. То је само по себи сасвим разумљиво, јер се човек без Христа осећа нерасположеним и слабим. Људи који су Христу блиски, они Њиме живе; Он је њихово дисање, њихова храна и пребивалиште – све њихово; и на основу блаженства која пружају Његово име и Његова свеблагодатна веза, они се целим својим бићем припијају уз Њега и у Њему налазе неисказано блаженство.
Срдачна вера у духовни свет, пре свега у свеоживљавајуће и осветљујуће Сунце истине – Христа, оживљава – при чистој савести – душу. Ова вера мора да се претвори у посматрање срца. То значи да душа мора истовремено да се подигне изнад своје мрачне, чулне природе и да посредством једног – по могућству чистог посматрања – продре у духовни свет. Овде она налази свој прави живот. То говорим из искуства.
У својој унутрашњости ми поседујемо духовно око, са којим се бескрајно више запажа него са телесним оком које је само оруђе његово. Ово духовно око посматра појаве духовног света, пре свега Бога, то сунце разума, и дела Његове мудрости и свемоћи. Ово занимање зове се посматрање, удубљивање или гледање; оно може да се простре у недоглед као што је сам Бог бескрајан. Оно има ту особину да чисти душу, да је усавршава и приближава Богу – праизвору мисаоног светла. Тада ми, према мери Откровења Божјег, гледамо хијерархију анђела, њихову духовну светлосну природу, духовну лепоту, њихову доброту и љубав према Богу, између себе и према људима; њихову бригу за људске заједнице и за појединце.
Духовно око се, такође, окреће и према људској унутрашњости; овде се његово служење односи на самоиспитивање, самопознавање, свету трезвеност и стражење над свим својим мислима и покретима душе.
Замисли, ти гледаш неприступну светлост из које је произашла светлост сунца, месеца и сазвежђа; сагледаш ону пралепоту из које потиче сва људска лепота, љупкост и разноликост појава; сагледаш љубав и њено спасоносно дело. Сагледаш, најзад, у жару љубави, у недокучивој светлости Његовог савршенства – зрачећег Творца неба и земље. Шта ћеш при том да осећаш? Знај, хришћанска вера припрема сваког човека за такво гледање.”
Дневник је изазвао велику пажњу. До 1894. он се појављује у четири издања. Стручњаци указују на његову изузетност: “Ова књига је у стању да код пажљивог читаоца изазове јак преокрет у срцу. Њене продуховљене мисли делују снажно. Оне отварају један заиста нови свет. Са пуно љубави и исцрпно оне дају одговор на сваковрсна питања нашег испитивачког разума. Ја никада нисам нашао јасније и тачније одговоре.” (Презвитер Г. Сперански, у писму редакцији “Руског поклоника”).
Епископ Теофан Говоров, преводилац “Добротољубља” и редак познавалац отаца Цркве, поново је изразио своје неизмерно признање у вези са животом и делом оца Јована: “Што се оца Јована Кронштатског тиче, ја сам уверен да је он уистину човек Божји. Он је вредан сваког поштовања.. У то се треба уверити. Његов Дневник је добар. Тамо су светле мисли једне – у Богу живеће – душе. Он ради у славу Божју и Божја снага га крепи.”
Дневник се до данас ревносно чита и цени од духовно искусних: “У својој искрености, самоодрицању и духовној снази, Дневник оца Јована је у светској литератури нешто јединствено. Ту један зналац говори о основним елементима унутрашњег живота. Његова по сматрања крију дубоко утемељену духовну анализу људске душе, свих њених покрета, од најболнијег самопознања до благодатног духовног искуства, и преноси сваком, према духовном узрасту, оно што му треба. Сва упутства што су их најбољи аскетски списи из старине садржали, овде налазе свој самостални, савремени израз. Овај јединствени дневник одликује очигледна стихија благодатног духа, дајући му непресушну актуелност и свежину, онај печат стваралачког продуховљавања који је сопствен свим правим светим списима.” (Јован Шаховској, “Бело монаштво”, Берлин 1932).
 
Оцена у иностранству
 
Године 1897. Дневник се појавио у преводу Е. Гуљајева, на енглеском језику, посвећен краљици Викторији. У то време је Англиканска црква почела да се интересује за православље. Зато је Дневник наишао на свеопште занимање.
Александар Вајт, доктор теологије на Единбуршком универзитету објављује своје дело о оцу Јовану у два тома. Први том, “Оцена вредности оца Јована”, садржи неко лико чињеница из његове биографије. Други том садржи изводе из Дневника. А. Вајт примећује: “Дневник, “Мој живот у Христу” читао сам неколико пута, потом сам читао све што постоји о животу и делу оца Јована, и дошао сам до уверења да је он најзначајнији духовни писац нашег времена, прави мистик духа и искусни молитвеник. Многа његова искрена и снажна излагања запечаћена су задњом реченицом: “Го је моје духовно искуство”. Кад отац Јован упозорава на мрачне страсти нашег срца и позива нас да их одлучно одбацимо и да, насупрот свим бурама савести, приступимо светом причешћу; кад нас позива да се у покајању од свег срца молимо и уверава да нас Бог увек услиши; кад наводи како се и сам у свој својој недовољности молио и одмах бивао услишен; кад тврди: “то је моје сопствено искуство” – све то одражава заиста несаломљив ауторитет.
Безусловност и ватрена ревност овог човека, његово потпуно самоодрицање, пре свега при сувереном посматрању себе самог, његово благодатно смирење, његово почивање у Богу, чврсто поуздање у реч Божју – с правом га чини духовним ауторитетом, духовним вођом највишег реда.
Отац Јован, како је са пуно љубави ословљаван, представља живи потпорни стуб, једно на далеко зрачеће светло Православне цркве. Ова Црква је најстарија, најузвишенија од свих хришћанских цркава. Она се ослања директно на самог Господа и Његове апостоле. По паду Цариграда 1453. Москва је постала њена света престоница, један снажни ривал Рима. Руска Православна црква је – што се тиче чистог држања догми, канона, обичаја и моралних заповести – међу свима најпостојанија. Никад ниједан новитет није продро у њу. Она је права тврђава свих који су се одлучили да иду путем спасења. Она је, кратко речено, она Црква из које потиче отац Јован.
Данас, као и пре 40 година, отац Јован станује у малој, неугледној старој парохијској кући са малим вртом, удаљеној од цркве неких пола миље. Уређај његовог малог стана је крајње скроман. У његовој радној соби налази се један писаћи сто, више регала за књиге, столице и један тврди кревет. То је све. Тако станује – од целе Русије поштован – свештеник Кронштата, који сваке го дине на стотине хиљада рубаља подели невољнима.”
Бројне новине и часописи у Енглеској и Америци, као и у Немачкој, Француској, Италији и другде приказивали су рад и дело оца Јована.
 
За 35. годишњицу рукоположења
 
35. јубилеј 1890. био је друштвени празник. У Кронштат је било дошло на десетине хиљада људи; гостионице су биле препуне. У катедрали Светог Андреја служило је 30 свештеника и 6 ђакона у присуству око 7000 верника. По светој литургији, отац Јован се обраћа присутнима: “Ваша љубав према Богу и према мени – Његовом слузи, довела вас је данас у ову свечану катедралу да бисмо једнодушно славили празник вере, празник свештенства и празних духовне заједнице. У мојој личности ви поштујете свештеничко достојанство. Част коју ви мени указујете узноси се до Исуса Христа, јер је све свештенство Његово. Он сам чинодејствује кроз нас, Он – вечни Првосвештеник.
Хвала вам за ваше дарове. Али, како ћу да примим вашу хвалу? Ја сам само некористан слуга Христов који сам Његовом силом чинио оно што је требало да чиним; чак ни то нисам. Моја савест признаје – по мом унутрашњем човеку – да је много чега недовољног било у мојој служби. Дужан сам да ово признам и да молим Бога за милосрђе, а вас за разумевање према мојим слабостима. Ипак, ја свим срцем чезнем за побожношћу и целом снагом ћу тежити, уз помоћ Божју, да напредујем у том правцу, јер је речено: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима.”
Затим следе бројни говори. Као први, обраћа се настојатељ катедрале Св. Андреја: “Управитељ судбина није без разлога теби доделио да служиш заправо у Божјем храму Св. Андреја. Апостол Андреј је у своје време био прорекао нашој отаџбини славну будућност у вери и побожности. А Кронштат није до сада ни по свом положају ни по својој историји имао учешћа у делатности Божјих угодника. Ти си дошао овамо као смирени свештеник и почео да делаш са искреном вером у Божју милост, чија сила све недостатке попуњава. У простоти и честитости протекле су многе године твоје неуморне и плодне службе: као свештеника, вероучитеља и пријатеља људи. Биле су то године борбе са сопственим слабостима, као и са људском тврдоћом срца. Те борбе су трајале све док слава твог непрекидног залагања у служби љубави и у молитви није захватила срца свих верујућих у Русији. А данас је овај усамљени град, који је до сада покривао само војне и трговачке интересе, кроз твоју делатност постао исходиште религиозно-моралних вредности. Ова катедрала, коју си ти битно проширио и украсио, не може више да прими у себе све оне људе које си ти у вери загрејао.”
Протојереј Ф. Орнатцки, делегат друштва за религиозно-моралну обнову, изјављује: “Исус Христос назива будућу делатност својих апостола и њихових следбеника “светлост света”. Према потреби времена Он поставља изузетне појединце на хришћанско радно поље. У такве, без сумње, спадате и Ви. Залуталим људима нашег времена потребна је, пре свега, непоколебива вера, топла молитва и неуморна делотворна љубав, што Ви, у ствари, собом отеловљујете. Тако сте Ви сачували од пропасти безбројне људе, увели их у врлине и приближили Богу.”
Редактор часописа “Руски поклоник” каже: “Наш слављеник је свима познат као – ,отац Јован Кронштатски”. Многи не знају његово презиме. Као један од великих, попут Кнеза Александра Невског (руски национални јунак), и он носи име места својих јуначких дела, својих освајања и победа. Он је у Кронштату васпитао неколико генерација руске омладине у морално – хришћанском смислу; овде је он остварио огромна дела љубави према ближњем, као нико други у толиким размерама. Овде је он безбројне научио топлој молитви, да се од срца кају, да се одлучно и заувек према добру окрену. Овде је он, такође, открио благодатну снагу исцељивања и тиме најуверљивије посведочавао веру. Оно што је овај духовни јунак постигао далеко превазилази границе Кронштата; његова дела служе целој отаџбини. Тиме је он постао духовни васпитач и вођа свих који за њега чују, који му се обрате.”
Протојереј Путјатин изјављује: “Отац Јован у свом свештеничком делу следи обрасцу самога Христа. Кроз њега у свет улази светлост Божје благодати и осветљава све који га срећу… Његов долазак свакоме до носи радосно уздање. Он је увек међу људима. Он једе са пропалицама, проналази порочне и чини да многи од таквих мењају свој живот. Њему долазе дворјани и војсковође са својим невољама. Њему доносе болесне и бесомучне – и он их лечи. Њему се исповедају дуго скривана злочинства, и он узима страдања људи на себе. Он исхрањује хиљаде гладних и после десетина година њиховОг свакодневног храњења још многе корпе остају пуне. Из њега излази чудесна слобода и милосрђе … После испуњеног радног дана он проводи ноћи у молитви. Пред нашим очима се понављају догађаји какви су нам познати из Јеванђеља и Дела апостолских.”
За време свечаног ручка рађају се бројне здравице. Потом отац Јован напушта своје госте, да би наставио празновање у Дому радиности.
 
Милиони за друге “Дајите и даће вам се” (Лука 8, 38)
 
Друштвена делатност оца Јована расла је из године у годину. Он подиже радничке домове са радионицама и ноћним склоништима за беспослене; оснива дневна боравишта и сиротињске домове, основне школе и радничке школе за сироту децу; уређује бесплатну лекарску службу за невољне; помаже цркве и духовне семинаре, оснива и издржава четири манастира. Затим, помаже безбројне добротворне организације, приватна лица и просјаке.
Одакле отац Јован узима средства за све то? Цела Русија их шаље своме молитвенику; хиљаде рубаља од богатих и копејке од сиротих. Дневно пошта доноси до 200 новчаних пошиљки. По изјави његовог секретара, годишње стиже око милион рубаља. Више од тога дају лично у руке оцу Јовану они који му се непосредно захваљују за учињена добра.
Сваки дан стижу и пакети са богатим поклонима. Ту су скупоцени црквени сасуди, уметнички обрађени златни крстови, златне кадионице и златоткане одежде са бисером и драгим камењем у вредности од стотине и хиљаде рубаља. Сви ови драгоцени предмети пуне црквену ризницу у Дому рада и чине је највреднијом у Русији. Други пакети садрже свештеничке одежде, мантије и др. Све су то дарови захвалних и дубоко оданих људи. Они себе сматрају срећним кад могу према оцу Јовану да изразе у овом виду своју захвалност, да нешто учине за њега и за Божје дело.
Али, то ни издалека није све. Њему се по клањају куће – за његове установе, пољска имања – за његове манастире, парни бродови са свом послугом – за његова путовања. Љубав народа не познаје границе. Ова река поклона непрестано расте.
Зашто му људи поклањају новац? Зато што је он распалио њихова срца према добру, зато што у њега имају поверења и сигурни су да ће он тај новац да употреби боље од њих самих. Од новца оних који су доживели обнову свога срца и душе подижу се школе и сиротињски домови, ноћна склоништа и радионице где се загревају људи који су годинама страдали од физичке и моралне хладноће.
Иницијативом оца Јована променило се и лице Кронштата. У њему настаје цео један ред уочљивих зграда у чијој изградњи су сиромашни нашли запослење, хлеба и духовне потпоре. Преко 20 година је он финансирао свој Дом радиности са свим његовим уређајима социјалне намене, и на крају му завештао око милион рубаља. Сем тога он даје Братству св. Андреја око пола милиона рубаља као резерву за његово издржавање. Стотине хиљада рубаља поклања за остале радне установе, семинаре, сиротињске домове и школе по целој Русији, као и за изградњу школа и цркава на Сибирској железници.
Нарочиту бригу ужива његово родно место – Сура.
Захваљујући његовој помоћи, зидају се нове цркве а старе реновирају. Он шаље скупоцене сасуде, иконе и одежде безбројним црквама по целој Русији.
Отац Јован је почасни члан многих добротворних установа. И у иностранству руске школе, болнице, удружења и мисионарски центри добијају његову помоћ. О томе сведоче захвална писма и повеље краљева. Преко свега, отац Јован помаже безбројна приватна лица, сиромашне ђаке, студенте, болесне и оскудне. Суме од по 300-500 рубаља за сваког од њих нису реткост. Једног само дана, 28. августа 1893. послато је 13.000 рубаља на 192 молиоца. Дне(r)но се такође милостиња дели на 1000 до 1500 просјака.
Отац Јован не подваја личности; даје сваком који му се обрати: сиромашним католицима исто као и Јеврејима, хришћанима и Татарима. “И они треба да славе Бога” – говорио је он.
Поред новчане помоћи коју његов секретар спроводи, отац Јован и лично дели новац којима је потребан. Нико од њега не иде неутешен. Где види потребу, он вади стотине рубаља из свога џепа који се непрестано изнова пуни, и пружа их, најчешће не бројећи. Његова десница заиста не зна шта чини његова левица. У својој бестрасности њему није стало до вредности новца већ до љубави према ближњима. Он бележи: “Дајте и даће вам се; јер, по мери којом мерите биће и вама мерено. Ове Господње речи се на мени непрестано испуњавају. Ја по могућности дајем све што поседујем и добијам од других, по Божјој процени, све у изобиљу. Каква само поплава различитих добара без мере и краја. Оче, хвала Ти за Твоју издашност и за сву утеху!” Притом он има начело: “Ја лично не поседујем сопствени новац. Он се мени даје. Често не знам од кога долази. Зато и ја не гледајући дајем новац тамо где он може да донесе корист. Ако те и свакодневно моле за милостињу, буди спреман да је даш. Не дајеш твоју својину, него својину Божју. Твоја је само добра воља. Ти си само извршилац Божји, слуга мале браће Христове. Стога радосно и у смирењу врши своје дело. Такав твој рад биће богато – преко мере награђен, зато и ти буди дарежљив према другима и немој им давати по заслузи, већ према њиховој потреби. Све добро које другима учиниш вратиће ти се, раније или касније, као и све зло које си коме нанео враћа се у твоју унутрашњост. Мисли на то да је Бог правичан у највећој мери, до последњег слова.
Хришћанска љубав радије прихвата да поднесе свако ограничење, него да себи дозволи љутњу, огорчење или роптање против оних који нас из своје немаштине, због слабог карактера или тенденциозно узнемиравају, живе на терет других. Јер, где је љубав тамо је и Божја благодат, доброта, мир и изобиље. Хришћанин је спреман да претрпи све, само да не изгуби благодат која је за њега највише добро.”
Отац Јован упознаје људе у светлости Божје благодати и према њима се односи онако како га благодат на то упућује. Понекад он одбија да прими и велике суме новца, ако осети да је тај новац неправедним начином стечен. Тако једном, на путу за Финску, улази у његов вагон нека госпођа и даје му за сиромахе чек на двадесет хиљада рубаља. Али он одбија: “Ја то не могу да примим, то је непоштено стечено”. Жена потрешена признаје да је то стварно на превару добила и, после овог случаја, променила је свој живот. – Другом приликом му, после службе Божје, једна угледна госпођа пружа велико паковање новчаница са тридесет хиљада рубаља у добротворне сврхе. Али на то отац Јован није обратио пажњу. Он оштро погледа ову госпођу и упита је на који је начин дошла до тог новца. Поглед му је продирао дубоко у њено срце. Немоћна пред њим да сакрије, она признаје да је то богатство зарадила блудом. Али је истовремено тврдила да је одавно прекинула ово прљаво занимање и моли га да овај новац прими као покајање за њен грешни живот. Али отац Јован то не прихвата: “Ако си своје богатство кроз грех зарадила, онда га ти сама подели на сиромахе. Прихвати се часног посла и стичи свој новац поштено. Од такве зараде донеси ми неколико копејки, и то ће онда бити твоја права жртва покајања пред Богом.”
Оца Јована на његовом путу не може нико да поткупи. Река злата не чини на њега никакав утисак; он у томе нема свој део. Док се милиони сливају у његове руке, он увек живи у истој малој сурој парохијској кући, са истим својим скромним покућством. Он ни пару не оставља по страни да се нађе, ни за себе ни за своје. Некористољубив, чиста срца, он обавља службу и дневно раздељује сиромашнима око себе све што има. Зашто он то тако чини? Зато што се не ослања на себе и свој капитал, него на Бога. И то његово поуздање никад га није напустило.
За оца Јована је новац, као такав, без вредности; за њега је битна пуноћа Божје благодати која на њему почива. На то се једино усмерава сва његова пажња. Тај сунчани Божји дар, који га испуњава, отвара према њему срца других и од њих онда долази та златна река обиља. Он из искуства зна: не брини се за новац. Ако ти је потребан, Бог ће те засути њиме као маном у пустињи. Јер Његова је земља са свим њеним добрима. Тежи само Царству Божјем, труди се да поправљаш људе, да их учвршћујеш у вери и да доприносиш њиховом спасењу. Утврђуј себе самога у томе, чисти своје срце, обављај савесно своју дужност, испуњавај брижљиво све своје задатке, а новац, јело, одело и све што ти треба – добићеш у обиљу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јован Сергиев, Поучавања, 1898 – стр. 95. 122
  2. Шустин, О Јовану Кронштатском и Оптинским старцима.

Comments are closed.