СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ
II РАДНИЧКИ СВЕШТЕНИК У КРОНШТАТУ
Борба за људе
Јована Сергијева рукополаже за свештеника Владика Христифор, 12. децембра 1855, у Петрограду. После тога он прелази код свога таста у Кронштат, да би му помагао у катедралном храму Св. Андреје. Кад је први пут ступио у ову велику цркву, застао је на прагу запањен. Унутрашњост цркве тек што је била реновирана и нов иконостас се преливао у злату. Али није сјај био оно што је њега изненадило, него његов негдашњи сан који је овде постао стварност: “Видео сам нешто познато. Ово је била унутрашњост оне цркве са истим овим иконостасом који сам неколико година раније у сну видео. Тај сан је био остао увек присутан у мојој души, зато је сад изазвао у мени надземаљску радост. Био је то од Бога дани знак да овде будем свештеник. Јер ја сам онда сам себе гледао у олтару како улазим и излазим, као да сам ту на дужности”.
Ускоро, потом, он је овде преузео од свога оболелог таста службу као најмлађи свештеник.
Шта треба рећи о Кронштату, где је отац Јован требало да служи даљих 53. године? Тај град је основао Петар Велики 1710. године као морско утврђење. Он се налази на стеновитом острву Котлин, у Финском заливу, неких 30. км од Петрограда. Лучки и индустријски град са својих 30.000 становника, постао је касније место прогнанства за луталице, пијанице и разбојнике. Они су као радници у бројним војним фабрикама и бродоградилиштима, често и као беспослени, водили свој мрачан живот. У крајњем сиромаштву, прљавштини и искварености, алкохолу и пороку, они су најчешће становали у најудаљенијим предграђима, у земљаним колибама, подрумима и другим ћумезима. И сама њихова деца су била сваком неваљалству вична. Становници Кронштата су од таквих много страдали. Никад се није било сигурно од препада и крађе. Никад свештеник није посећивао та предграђа. Најједноставније је било превидети их потпуно. Али заправо та изгубљеност тих људи, покренула је код оца Јована посебан интерес. Он се није плашио туђих порока, његово је срце испуњавала љубав.
У својој првој беседи објављује: “Ја сам свестан узвишености свештеничког позива и осећам своју немоћ и недостојност за ову највишу службу на земљи, али ја се уздам у милост Божју. Ја знам шта може за овај позив да ме оспособи. То је моја љубав према Христу и према вама, браћо моја. Љубав је велика снага, она чини слабог јаким, малога великим, странца присним. Нека би ми Свељубећи подарио само једну варницу Његове чисте љубави, и да је разгори у мени Духом Својим Светим”. Са оваквим схватањем приступа отац Јован своме свештеничком позиву. Он се не руководи апстрактним теоријама, или неформалним обавезама према свом позиву. Оно до чега је њему стало, била је делотворна љубав.
Од првог дана своје службе он је ступио у блиски однос са својом паством. Тад бележи: “Господе, Ти си дошао да би служио људима; Ти ниси само у храму говорио речи истине, Ти си посећивао градове и села, долазио си пре свега онима, чије си жарко покајање божански предвиђао, и тако си неговао заједницу љубави. Подари и нама ову заједницу, да се ми свештеници не затварамо пред људима у своје куће; да не износимо оно што смо научили само по дужности, него да им се обраћамо слободном и живом речју вере и љубави.”
Отац Јован не губи ни једну прилику да би помогао. То су невољници из народа одмах приметили и почели да се окупљају око њега. Свако јутро, кад би он по раној литургији напуштао цркву, њега је окружавала маса невољника. Сваки је долазио са својим потребама: један нема одело, други храну, трећи хоће савет, четврти утеху. Отац Јован све стрпљиво слуша, покојег молиоца прожима погледом и пита о фамилији и деци. “Да ме ти не обмањујеш, брате у Христу?” – пита он строго, но ипак са пуно топле доброте. “Ја имам мало новца, а ти сам видиш колико их чека да им помогнем”. Молилац га уверава и, најзад, добија новац. Отац Јован није давао од сувишка, давао је све до последње копејке. Очевидци говоре да се он често враћао кући босоног, јер је и своје чизме некоме давао. Често попадији доносе ципеле са поруком: “Узми их, јер је свештеник опет дао своје другима. Он не би требало да иде бос.” – У сиромашним кућама он среће болеснике, пропале родитеље, гладну децу. Он одлази у радње, купује храну, доводи лекара, набавља лекове. Једном речју, он се стара о невољним фамилијама са топлом присношћу и дели до последњег гроша своју скромну плату. Такве куће он радо посећује и себи говори: “Нека би твоје доброчинство долазило из чистог срца. Јер вредност ствари коју дајемо није наша него Божја. Наша је само – тежња срца. Ко даје нерадо, са жаљењем и без пажње према особи којој је потребно, његови су дарови без вредности. Реч милосрђе казује да се ради о делу срца, о саосећању потребе невољнога. Право доброчинство показује само онај ко га у љубави и искреној пажњи указује. Сиромашни те прате свакодневно; то значи да те милосрђе Божје свакодневно прати, а ко би од тога бежао?”
И отац Јован се моли: “Господе, учи ме да драге воље, радосно и са нежношћу пружам милостињу, са уверењем да ја при том далеко више добијам него што дајем. Окрени моје очи од многих који су тврда срца, који равнодушно и без саосећања срећу беду, али који просјаке презиру и тиме моје срце према себи хладе. Господе, узми Ти сам ову милостињу, учини сваки мој дар да буде на корист а не на штету примаоца. Прими Ти сам, у лицу Твојих просјака, мој дар – Ти Свемоћни, Сведобри, Свемудри.”
Природно, отац Јован се не ограничава само на економску помоћ. Пре свега, он се труди око морално пропалих, и тражи начина да у њихов помрачени живот унесе светлост. Он не суди. Он разуме. Унутрашње неутврђен човек кад доспе у невољу, лако прави компромисе са својом савешћу, лако пада у порок; одаје се алкохолу да би кроз њега заборавио своју невољу, и тако се предаје пијанству.
У почетку је било тешко да се приђе окамењеним срцима порочних људи. Они се осећају нелагодно, желе да се ослободе саветника и често га сусрећу грубо, или са бестидним исмејавањем. Али отац Јован није падао духом. “Воли сваког човека, не гледајући на његове грехе. Воли и поштуј у свакоме – Божју слику. Не сме човек да се замени са пороком који у њему делује. Порок је само пролазна несрећа, болест, опсена ђавола, али право лице, оно које остаје – то је Божја слика. Наопаки људи су болесници и њима је, утолико више, потребно саосећање и љубав”. Он се прво обраћа деци, говори им, милује их, и она се поверљиво око њега умиљавају. Деци, постепено, следе родитељи. Тако отац Јован доспева до земљаних колиба, не да би ту обавио формално неку потребу; он долази код непроцењивих, живих душа, код браће и сестара који ту пропадају; остаје ту сатима, уверава, теши, пати и радује се са њима.
Пристанишни радник прича: “Био сам стар 23. године кад сам први пут видео оца Јована. Рано сам се оженио и донео на свег два детета, старије беше трогодишњак. Ја сам радио и опијао се, породица је гладовала, и моја жена је, кријући, ишла да проси. Становали смо у прљавој колиби предграђа. Једном, дођох кући, омање пијан, и нађем у соби младог свештеника где седи и мог млађег сина држи на рукама и нешто му умилно прича. Дете слуша пажљиво. Можда је грех, али мени се учинило као да гледам Спаситеља са оне иконе где благосиља децу. А онда, дође ми нешто да се са њим свађам, да га питам шта је он то изгубио у туђој кући, али његове благе, истовремено озбиљне очи зауставише ме. Спопаде ме стид, ја оборих главу. А он ме погледа; погледа ми дубоко у душу, па поче да говори. Ја не могу сад све то да поновим. Али он је рекао да је моја колиба рај, јер где су деца ту је увек топло, завичајно; зато је неправедно да се тај рај замени димљивом кафаном. Он ме није оптуживао, није – он је све хтео да разуме. Али за мене самог није било ништа за праштање. Он је отишао; ја сам седео и ћутао… Нисам плакао иако ми је било дошло да плачем. Моја жена ме је гледала и разумела све… Од тог тренутка ја сам постао опет човек …”
То је један пример, од многих. Отац Јован пажљиво посматра и где примети јад и немаштину, прилази људима, посећује их непозван. Притом, нису само сиромашни под његовим старањем. Он се свакоме приближује са топлином. Један трговац прича: “Кад сам био још млад, упокоји се моја жена, ја остадох иза ње са шестогодишњим сином. Патио сам много, до очајања. Није ме мучио само губитак многовољеног животног друга, него сам се осећао неспособним да васпитам свог сина који је без материне неге, препуштен сам себи, почео да дивља. Радња је показивала губитке и чинила ми се бесмисленом. Нека врста мрскости према животу почела је да ме савлађује. Да бих скинуо са себе терет сете, прибегох алкохолу и, без да сам то приметио, постадох пијанац. – Време је протицало. Мали је растао и живео како је хтео; око радње се нисам бринуо, препустио сам је помоћницима, и чекао сам неку прилику да је продам. Једног јутра идем улицом и видим оца Јована како ми иде у сусрет. Долазио је управо са службе из цркве. Кад стиже до мене застаде, благослови ме и рече: “Брате, ја имам са тобом да разговарам”. Отишли смо мојој кући. Он седе и поче: “Мени је тебе жао, слуго Божји! Одавно те ја посматрам и очекивао сам да ћеш да дођеш к разуму; сад сам се одлучио да ти дођем у помоћ. Чуј ме, одбаци ту мрачну тугу. Ненависник те тиме искушава. Ако се не промениш, твој ће случај на зло да изађе. Престани да пијеш, не напуштај без нарочите потребе кућу. Не мисли на то да оставиш радњу, него је узми у своје руке. Размисли: ти ниси сам, имаш сина. Немој и себе и њега да упропастиш. Биће времена да га научиш потребном. Почни са читањем, узми га са собом у радњу и везуј га полако за посао. Ти ћеш тако постајати радоснији, а он ће уз Божју помоћ да се научи послу, биће ти помоћник; а кад остариш, он ће те издржавати. Послушај ме, почни од данас тако. Прекини беспосличарско лутање наоколо. Ти си био човек, остани човек!”
Са овим речима подиже се отац Јован, стави епитрахиљ на себе и рече: “Почнимо са молитвом и молимо се усрдно Господу, да нам Он помогне да се покајемо и да дођемо до правог разума”.
Баћушка клече и мољаше се са сузама за мене грешног. Онда благослови мене и мога сина, обећа да ће опет доћи и оде. Било ми је као да сам се пробудио из дубоког сна. Моја ми кућа изнова постаде блиска. Са покајничким сузама загрлих мога сина и тек сад осетих колико сам ја према њему био дужан. Јер мало је још требало да га сасвим покварим. По благослову оца Јована ја кренух на посао. Баћушка ме је стварно чешће посећивао, покоји пут ми је дуже говорио, миловао је и поучавао мог сина. У току једне године моја се радња беше средила, и благодарећи оцу Јовану ја сам опет постао човек.”
Отац Јован се, пре свега, брине о деци сиромашних и она га радосно увек очекују. Чим се где појави, она зраче радошћу и око њега се окупљају. Преко лета их води на зелену ливаду пред градом, седи међу њима и прича им. Деца су око њега збијено сабрана и пажљиво га слушају. Говори им о Богу, о Његовом Сину и о доброти Овога. Долазе и одрасли те стоје или седе, ту у близини, и помно слушају. Права библијска сцена. “Децо! кад су неки родитељи хтели да приведу своју децу Христу, апостоли их заустављаху. Кад је Господ то видео, Он им забрани да тако раде, па им рече: “пустите децу да к мени дођу”. Дечице моја, то је за вас једна добра и пуна љубави јеванђелска реч. Задржите је дубоко у срцу и не будите лакомислени или незахвални, да не би Господа вређали, Њега који вас толико много воли. Извршујте ревносно Божје заповести и не дозволите да вас ико и ишта у томе омете да сваке недеље и празника дођете у цркву. Молите се са пажњом: Молитва је разговор деце са небеским Оцем”. Али отац Јован не заборавља да се за своју децу и са економске стране брине. Где је нужно, он им набавља одело и храну, за његове родитеље налази посао, или се стара да им обезбеди празна места у школама и радионицама. Он не оставља власти на миру док не прихвате једног или другог од његових “несрећника”. Временом отац Јован успева да отвори недељну школу, основну школу, дневно обданиште и читаоницу, сиротињски дом и шегртску радионицу где су деца и младићи могли бесплатно да уче.
Где год је у каснијим годинама стизао, на својим путовањима, свуда су му у првом реду деца лежала на срцу: “Водите ме код деце”! што значи у сиротињске домове, у школе, у интернате. Он је сретао децу са особитом добротом.
Већ на почетку шездесетих година, отац Јован неуморно служи сиромашнима; његово време од јутра до вечера припада тој служби љубави.
Имао је навику да свакога саслуша и сваку молбу испуни према могућностима. Увек му је други био пречи од себе самог. Ко има самосажаљења, тај нема правог саосећања за друге, јер је прекомерно самољубље противник љубави према Богу и ближњима. Исус Христос није себе штедео, да би нам донео спасење. Зар ми после тога треба да жалимо неку ситницу ради наших ближњих? Можда новац, храну и одело, или нас саме, наш мир, наше снаге, наше способности?
Коначно отац Јован задобија поверење сиромашних; они верују да је он Божји човек и обраћају му се за сва животна питања.
Тако су протекле прве године његовог свештеничког залагања, мукотрпне али истовремено радосне, године његовог живота за друге.
Отац Јован као учитељ
У години 1857. од оца Јована се захтева да преузме верску наставу у градској основној школи, а одмах потом и у новооснованој гимназији. Он је са радошћу прихватио ову прилику да васпитава омладину, коју кроз даљих 32 године свесрдно учи речи Божјој и хришћанском начину живота.
У својим говорима учитељском колегијуму, отац Јован истиче заједничке задатке у васпитању и настави:[1]
“Шта ми желимо да учинимо од наше школске омладине? Да постану знањем богати школци? То је исувише мало. Све стручно знање које се ђацима улива, није у стању ни издалека да замени оно што је једино потребно: да оформи њихово срце и душу. Отуда долази да младост поседује доста у глави, док, на жалост, врло мало, често ништа, у срцу. Може неко много да зна и при том да буде морално некористан, чак штетан човек. На основу науке често се истичу људи са лажним убеђењима, који поричу Бога и Његово откровење, презирући Његове заповести. Тешко нама, ако из наше научне установе поникну такви паметњаковићи. Шта хоћемо ми, дакле, да учинимо од наше омладине? Корисне чланове друштва? Добро; али и то је недовољно. Поред учених и корисних ми хоћемо, пре свега, да изградимо честите Хришћане. На то треба да се усмери наш труд. Ми треба у наше ђаке да усадимо основне истине: да сва наука има своје средиште и свој извор у Богу и Његовој вечној мудрости, као што и душе њихове из Бога потичу, Који их је по Својој слици створио. Ми хоћемо да их учимо да је све знање о елементима видљивог света потребно само овде на земљи; уништењем тих елемената оно престаје и са оне стране гроба нема никакве вредности. Док познавање Речи Божје и Његових Заповести, ослобођење од греха и честит живот треба сваком, како овде на земљи, тако и у вечности.
Наставну грађу треба пажљиво одабирати и, по могућству, што простије излагати. Људска душа је по природи једноставна, и све што је просто она лако прихвата и чини својим саставним делом; док све што је измудровано – она одбацује као њој туђе. Сви смо ми учили. Шта је од свег тог знања остало, шта се то неизбрисиво упило у наше срце и памћење? Само просто изнете истине. Све измудровано и животу страно, показало се као смеће за које се узалуд губило време.
Снага учитеља не лежи у томе да пружи што више наставног материјала, него у томе, да за децу пробере колико она могу у датом узрасту да прихвате. Ради се о томе, да се из мноштва сазнања изабере најнужније, да се то постави у строго одређен систем и да се једно према другом усклади. У супротном, један од нас учитеља уништаваће дело другога. Ако ђаци буду претоварени многим часовима наставе, они ће једва моћи садржаје градива да приме срцем и умом. Ако је њихова глава препуњена, рецимо страним речима и математичким формулама, они неће моћи у одговарајућој мери да приме животодавна сазнања која им нуди Реч Божја. Ако наши ђаци, притиснути обимом наставног градива, изостају са богослужења или на њему стоје без прибраности – они остају без духовне помоћи за своје срце и разум, без чишћења и снажења своје душе, због чега ће њихова педагогика да претрпи велику штету. Заправо богослужења – која до у кости сежу и која поред високих духовних посматрања пружају мир и блаженство – нуде и најбоље васпитање свима који пажљиво, са страхопоштовањем и разумевањем на њима присуствују.
Пре свега ми треба да се старамо о формирању срца код наше младежи. Срце је наша погонска снага. Одређене истине (идеје) увек пре схвата срце него разум. Срце схвата непосредно, оно за трен ока захвата целину, а разум то накнадно анализира. Идеја припада срцу, а не разуму; припада унутрашњем човеку, а не спољашњем. Зато је важно, при сваком сазнању – нарочито из области вере и етике – да постоје просвећене очи срца. Стога је наша дужност да учимо наше ђаке да воле Бога од свег срца и целом душом, као и један другога, и да никад не забораве да се иза границе свега временог налази вечност; иза видљивог света – невидљиви, непролазни, несравњено дивнији свет; иза смрти и гроба – бесмртни живот, вечни мир и блаженство код ОЦА, после искрено испуњеног земаљског дуга.
Али ово велико дело васпитања могуће је остварити само при једнодушности свих наставних снага; јер, наша противречна схватања о једном те истом предмету, стварају код ђака умни хаос, из кога проистичу штетна надмудривања, поткопавање вере и губљење морала. А наша једнодушност заснива се у Богу, у Коме је наш почетак и наш крајњи циљ. У Његовој руци почива све битисање, из Њега потичу све науке и сав напредак. У Богу треба да се срећемо као зраци у своме средишту; од Њега да добијемо јединство наших схватања, светлост, топлоту и снагу за наше делање. Из тог чудесног јединства ми ћемо моћи најуспешније да обучимо наше ђаке у свим наукама.”
Обраћање родитељима и васпитачима
Отац Јован покреће, такође, родитеље и васпитаче на сарадњу. “Религиозно васпитање почиње у родитељском дому; атмосфера љубави и вере у Бога чини основу фамилијарног живота. Она даје чврст морални ослонац, без којег младост најчешће застрањује.
Правом васпитању припада религиозни разговор. Родитељи треба да причају деци, на прост начин, о библијским догађајима, и да уткају у дечју душу верске истине; већ од треће године може се почети са причањем о Богу кога поштујемо, волимо и чијој вољи следимо; о Тројичном Богу, Творцу света; о стварању човека и свих створења; о греховном паду и о моралној покварености људског рода.
Дете треба што раније да стекне представу, да његови родитељи имају једног ОЦА на небу; да су они деца тог милосрдног, благонаклоног и свемоћног ОЦА. Онда треба да се говори о Исусу Христу, Сину Божјем и Спаситељу људи; из Св. писма треба пробрати оно што би дечјем срцу учинило утисак о величини и доброти Божјој. Такође, причања о животу светитеља умногоме доприносе развоју религиозног духа код деце. Најважније од свега је кад она виде како се њихови родитељи искрено моле, као и њихово учешће на богослужењима. Деца нигде тако добро не уче правилно, благодатно понашање, и праву љубав према Богу и ближњима, као у храму Божјем, где их сам Дух Свети учи. Ту она почињу да воле оно што је добро, да се склањају од искушења и постепено развијају у ваљане хришћане.”
Детету су, при том, за напредовање потребни одгој и ред. Схватање да дете ни од чега не треба одвраћати, по оцу Јовану је сасвим погрешно: то је ђавоља обмана. Шта бива од човека који се ни на шта не приморава, него се препусти свом поквареном срцу, гордом кратковидом разуму и својој пожудној страсти? Како се без владања собом може уопште кроз живот проћи?! Како је могуће да се деца не упућују на учење и молитву? Шта би од њих било? Постала би беспосличари и никоговићи; људи без савести, пуни лоших навика. Ко се у породици и школи не научи страху Божјем и честитости, тај ће једва моћи да опстане у школи живота; због свог необузданог срца такав је, како у кући тако и у јавном животу, неупотребљив.
Једнострано образовање интелекта, при недостатку образовања срца, мало помаже. Садањи васпитни систем је недовољан. Деца одрастају код куће у рационализму и скептицизму; развој религиозног осећања и у школи је на последњем месту. Ђаци уче много штошта, док им сазнање битног недостаје. Они не упознавају ни Бога ни себе. Не знају шта су њихови греси, не познају и не признају своју духовну слабост и ништавило пред Богом. У човеку, настројеном данашњим васпитањем, влада дух сатанске гордости, надутости и самодопадања. Обратите, пре свега, пажњу на детиње срце. Настојте да истребите из тог срца коров греха и лажних порочних мисли, покварених склоности и страсти. Ненависник нашега спасења и покварена наша телесна природа не штеде ни децу. Она у себи носе клице свакога греха. Покажите деци где су опасности од греха, немојте то од њих скривати, да се не би из незнања и неразума заплела и учврстила у лошим навикама и страсним склоностима, које потом, у зрелом узрасту, доносе свој штетан плод. Штитите своју децу брижљиво од тврдоглавости и ћудљивог односа према вама; иначе, она брзо заборављају вредност ваше љубави и почињу да вас мрзе и презиру. Она рано губе искрену веру срца и кад постану пунолетна, она ће горко оптуживати, што су у младости била прекомерно напуштена. Ћудљивост и тврдоглавост су клице зла. Оне кваре срце и уништавају сву љубав. Ако децу од малих ногу не научимо вери и страху Божјем, онда се у њима развијају и јачају све могуће рђаве склоности: злоћа, тврдоглавост и самовоља, завист, гордост, лаж и тајно сладострашће. Само вера може да одржи човека на висини његовог људског достојанства. – Данас као и некад, образовање разума и срца стиче само онај, ко се повери Богу и који живи по Јеванђељу и његовим заповестима. Једино љубав и хришћанска вера су у стању да образују душу. Нека педагози ово имају у виду!”
О настави
Отац Јован држи до своје наставе врло озбиљно. Он зна да вероучитељ носи главну одговорност за морални развој ученика. Он: зна да свој задатак испуњава само онда ако му пође за руком да срца младих људи загреје за Бога. “Религија није обичан школски: предмет; ми учимо децу Речи Божјој. Да би се њима говорило о томе, и да би могло да се очекује њихов одговор, мора прво да се нежно опипају покрети њихових душа. Реч Божја је у ствари блиска дечјој души; ако се просто и искрено искаже – деца је слушају пажљиво и побожно. Она постају непажљива само онда кад учитељ говори са прикривеном досадом, или са хладним и равнодушним ситничарењем, што код њих све умртвљава. Пре свега никад не треба дозволити да Јеванђеље постане наставни уџбеник. То би ову животну књигу учинило безвредном, док она треба да служи човеку кроз цео његов живот као највреднији путовођа. Чим деца по дужности почну напамет да уче дате садржаје – све је изгубљено. Онај који поступа само по одређеној шеми, који Реч Божју издели на параграфе, ко поставља деци неразумљива питања, изазива узбуђења и за одговоре даје оцене – тај на себе узима тешку осуду и не слути, можда, шта је све тиме починио у души детета. – Плодови таквог поступања су страшни. Где ту остају разум и морал и, пре свега, вера, око које ми фарисејски ревнујемо ?”
Отац Јован радосно приступа васпитачком делу и тражи да својим ученицима дубоко утисне хришћанску животну основу. Он их учи Јеванђељу и осветљава им његове благодатне заповести. Кад предаје библијску историју, он указује на настанак Царства Божјег на земљи, а не слика им само историју Јеврејског народа. Увек, кад се обраћа ученицима, покушава да у њима пробуди љубав и послушност према Заповестима, и да им укаже на оне свете примере по којима и он у својој унутрашњости живи. За самог оца Јована Јеванђеље је завет живога Бога. Његово лице и његов глас сведоче о томе како је то Јеванђеље свето и за човеков живот неопходно. Ученици слушају и задржавају његове речи у срцу. Он поставља задатке; пита оне ученике који се сами јаве и радо награђује сваки добар одговор. Неколико минута пита и друге. Пред крај часа разговара са свима, или им чита из живота светитеља. Његово изразито читање је тако занимљиво да га сви моле за те књиге. Многа житија светих, која он сваки пут донесе, бивају одмах разграбљена и код кућа се ревносно читају другима.
Као педагог, отац Јован не практикује ни неумерену строгост, нити повређује необдарене. Он не користи ни добре оцене да би подстицао, нити пак казне да би заплашио. Озбиљан, добродушан и уверљив, он је свим ђацима био омиљен.
Отац Јован делује својим ауторитетом и на друге наставне предмете. Кад је био уведен грчки језик, он се обраћа ученицима: “Децо, знате ли који је то језик? То је онај језик којим је говорио Исус Христос и његови апостоли, на којем су написана Јеванђеља и Дела апостолска, којим су писали многи црквени Оци, као Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и други; онај језик којим су говорили грчки оратори и философи. Из Грчке смо ми преузели нашу свету Православну веру; наша руска слова потичу из грчке азбуке; са грчког су преведене наше литургијске књиге. Зато волите и учите добро грчки језик.”
Често отац Јован храбри своје ученике: “Не дозволите да вам једноличност учења тешко пада. Корење знања је горко, али је плод сладак. Касније ћете да будете радосни кад ово, што сад учите, будете на делу примењивали. Немојте да мислите на дуго трајање школовања; све у животу тражи своје време. Ја сам 17. година учио и захвалан сам Богу да сам могао толико дуго да учим. Тако сам задобио сазнања која дају светлост моме духу, мир и животну радост. Ми не учимо узалуд, знање доноси богат плод.”
Отац Јован често говори о љубави: “Ви учите многе стране језике, то је добро. Али тражите, пре свега, да изучите језик љубави, тај живи, најизразитији језик. Без њега сви страни језици вам доносе мало добити. Зато се трудите; тражите, поред свег спољашњег знања, да узнапредујете у том унутрашњем знању срца: у нежности, смирењу, послушности и стрпљењу, саосећању и спремности да помогнете, у самосавлађивању и самоодрицању, у науци – да срце чистите од свих нечистих, неистинитих и наопаких мисли, у великодушности према људским слабостима. Ако узнапредујете у овој унутрашњој духовној науци, онда ћете и у спољашњој науци имати пун успех. Док, ако неко сабира знања а недостојно живи, тај доживљује – пре назадовање него напредовање.”
Упечатљиво говори отац Јован о молитви: “Учите да се молите. Принуђавајте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више усиљавате, утолико она постаје све лакша. – Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном страхопоштовању, а при најболнијој свести о сопственој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божјој помоћи.
Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете. Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страсно узбудити, или се удаљити.
Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изговорених речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви. При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: “Сине, дај ми твоје срце”, јер срце је наше средиште, да – сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли. Код молитве све зависи од искрености. Срце мора да осети истину онога што се изговара; мора жарко да чезне за оним што моли. – Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. – Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа – са разликом, да те небески отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире. – Пажљива, искрена молитва сједињује вас са Богом и испуњава Његовим даровима – истином, миром и радошћу, смирењем и љубављу.
При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже, да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца – спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима – приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.”
Прост и добродушан, отац Јован придобија ученике: “Децо, учите марљиво. Трудите се пре свега око Речи Божје. Човек треба да воли Бога свим срцем, а то значи: да познаје и следи Његове заповести. Трудите се ревносно у образовању срца, усавршавајте свој карактер и задржите у срцу све што вас учимо. Избегавајте расејаност и самовољу; будите прости, поверљиви и увиђавни. Поштујте и волите ваше учитеље и покровитеље који вас у свему добром и корисном подржавају. Немојте се никад са њима изједначавати, јер то би значило самоуздизање. – Пазите на себе саме и не допустите себи да чините што је недостојно и понижавајуће. Мислите на то да је Исус Христос и данас невидљиво увек са вама. Он вас сам учи у вашој унутрашњости, само ако на то обратите пажњу. Цените и волите свако знање које вам Бог, праизвор мудрости и разума, поверава.”
Такви непосредни и срдачни разговори се упијају у памћење за цео живот. Топло и присно опхођење оца Јована, како према наставној материји тако и према својим ђацима, доносило је успех. Природно, није ишло увек и без сметњи. У животу ђака има често омашаја. Отац Јован пази на њих и где је потребно прилази у помоћ. Обично је у питању дечји инат кад пред заповешћу или претњом неће да се приклони, док се на молбу или пријатељски савет приклања. Покоји пут дође и до већег преступа, али праштајућа доброта оца Јована такве ђаке најједноставније уразумљује. Он гледа оком љубави у њихову унутрашњост и схвата одмах шта им је потребно. Он са таквом добротом и таквом озбиљношћу разговара са преступницима, да то њима до срца сеже. Они ту доброту непосредно доживљавају; они стичу утисак да Бог све види и да је страшно да се о Његове заповести огреше. Има каткад и тешких случајева, али се отац Јован и у таквим ситуацијама сналази. Некад је љутит. Његов срдит и одлучан протест даје младима да разумеју колико је оцу Јовану вредна повређена истина. Десило се једном, при његовом објашњавању Символа Вере, да му се један шеснаестогодишњак успротиви и почне жестоко да одбија такво објашњење. Настаде мртва тишина. “Безбожниче!” – пресече га наједном отац Јован оштро, и гледаше га дуго и продорно. “Зар се не бојиш да ти Бог одузме језик ради твоје велике заблуде? – Ко је тебе створио?” – “Родитељи” – одговара младић тупо. – “А ко је створио цео свет?” – Младић је ћутао. Отац Јован се обраћа целом разреду: “Молите се, децо, свом ревношћу и свом вером!” – По завршеном часу, овај ученик је позван код оца Јована у наставничку собу. Вратио се, потом, узбуђен и сасвим измењен. Тренутак у коме је отац Јован стајао са њим као човек према човеку, у четири ока, деловао је најдубље на његову унутрашњост и привео га познању Истине.
Другима је била потребна дугорочна нега. Ако је требало да они непоправиви одлуком професорског колегиума буду искључени из школе, отац Јован се за њих заузимао, молио да се тако тешка казна одложи и јемчио за њихово поправљање. Он их је узимао под своје старање; говорио им и учио их ономе што је право. Под његовим руководством показивало се, после неколико месеци, да су такви, од изгубљених случајева, постајали употребљиви људи. Нарочито је исповест била од велике помоћи. Кроз њу је отац Јован прилазио младом човеку у часу кад највише зажели да се подигне и, кроз искрено покајање, тражи да се ослободи од свих својих слабости. Духовни лекар зна где лежи опасност по душу и лечи је кроз свој утицај и топлу молитву.
Отац Јован прашта само онолико колико треба да се опрости. Чим дође до уверења да једном покварењаку посећивање школе не користи, а друге доводи у опасност, онда се он слаже за искључење таквог: “Шта треба са непоправљивим чинити? Ради добра целе школе они мора да се одстране да би остали ученици могли да духовно здраво узрастају.”
Ђаци су видели у баћушки благонаклоног и строгог оца. Са нестрпљењем су очекивали његове часове и слушали га без шума и са пуно пажње. Код њега није било необдарених ђака. Сви они – међу њима и неки других вера – чекају оца Јована на капији и траже благослов. Многи му се обраћају због својих невоља. Он их све назива својом децом. Само у Духу Светом могу туђа деца искрено да се називају својом. Отац Јован је, у ствари, духовни отац својих ђака. Он их воли и они њега.
Ови односи се проширују и ван гимназије. Многи ученици посећују добровољно, пре школе, његове свете литургије. Они постају сведоци његове доброчине активности и његовог пожртвованог живота. Он помаже оне сиромашније међу њима и покреће их да га у љубави према ближњима – подражавају. Деца га на часу питају зашто путује у Петроград, шта тамо ради? Његова причања о моћи молитве задиру дубоко у њихова срца, дају печат њиховом гледању на живот и свет. Кад у њиховом присуству зову оца Јована у кнежевске куће, као и у земљане колибе – они са узбуђењем гледају како је он духовни отац и учитељ не само њихов него и одраслих.
Преко 30. година предаје отац Јован у Кронштатској гимназији. У августу 1889. он оставља, поред свих молби, ову дужност. Његов једноставан говор на растанку гласи: “Шта треба на растанку да вам кажем? Опростите ми! Оно што сам као ваш учитељ могао, ја сам за вас чинио. Али ми опростите за пропуштено, јер ми је повремено било тешко, чак немогуће, да моју свештеничку службу ускладим са наставничком. Мој наследник ће да буде само катихета, он ће за вас више да чини. Њему вас предајем и желим му од све душе успеха у васпитачком послу. Волите га, као што мене волите. Бог који међу нама борави, нека вас благослови.”
Ректор се топло захваљује оцу Јовану за његов учинак. Родитељи му на једној манифестацији дају признање: “Ти си нашу децу духовно изградио. Место суве науке ти си им откривао живу Божју реч. Кроз твоју пламену љубав к Богу и твоје безгранично милосрђе, ти си у твојим ученицима запалио буктињу богопознања и испунио си својим примером њихова срца страхопоштовањем, вером, поверењем и љубављу према Богу и ближњима. Многи су уживали твоје благодатно руководство, твоје опхођење је њих одушевљавало и подстицало ка добру. Сви они помињу твоју љубав, као и твоје поуке. Ми, родитељи, меримо твој утицај на основу честитог држања твојих ђака у породици и послу, где су се они умногоме добро показали. Наша захвалност нека буде молитва Богу: Нека би ти Он подарио толико духовне радости, колико си ти нама дао утехе кроз нашу доброуспелу децу.”
Искушења
Отац Јован живи за свој свештенички позив. Следи заповестима Божјим, сваки дан добровољно врши богослужење, држи верску наставу и непрестано помаже невољницима. Али његово деловање налази мало одзива. Необичност његовог хришћанског понашања изазива, некако, људе против њега. Јавност је одбојна, у сопственој породици му се замера, његови претпостављени увек нађу нешто да му приговоре, парохијани ропћу. Сиромашни му, једино, узвраћају све више љубављу, док се образовани држе на одстојању. Једни од њих су хладни, одбојни; већина га осуђује или исмејава. Кад отац Јован сав свој новац раздели просјацима, кад посећује сиромашне квартове, кад поцепану децу око себе скупља, или кад погружен у себе жури кроз улице града – изазива чуђење или пакосну пошалицу. Неки га држе за особењака, будалу. Таква причања стижу и до његовог уха, али га не узбуђују: “Јуродиви (“луди”) Христа ради служили су својим понашањем целом свету за поругу, док су њихова дела била тако велика да их свет није био вредан. Нажалост, ја стојим од такве “лудости” светих још много далеко.”
Градска управа мало разумевања показује за социјалну делатност оца Јована; његове сталне молбе за сиромашне постају јој терет. Полицијска управа је далеко од тога да помогне његовом залагању око бескућника. О томе сведочи немарно понашање полицијског капетана Головачева и његове ватрогасне чете при гашењу пожара на “Кући радиности”, коју је отац Јован са муком подигао, од прилога. Кућа је изгорела. Овај факт боли младог свештеника тако, да се он јавно против тога изјаснио. Али лично није злопамтио. Позван као сведок против немарног полицијског капетана, отац Јован је навео само позитивне стране оптуженог. “Ја говорим као свештеник”, одговорио је он државном тужиоцу.
У сопственој породици настају велике тешкоће. Док отац Јован све дели са сиромашнима, његове укућани трпе немаштину. Попадији Јелисавети Константиновној често недостаје оно најнужније да би подмирила своје скромно домаћинство са болесним оцем и својих петоро браће и сестара. Све њено приговарање било је узалудно. Зато се она, коначно, обраћа управи цркве и отуд тражи помоћ. Ова решава да се катихетска плата оца Јована предаје попадији. Отац Јован се са тим саглашава.
Већина свештеника – његова сабраћа – као и претпостављени показују крајње неразумевање, чак непријатељство. Док отац Јован посећује сироте и жури болесницима, ови га осуђују да својевољно напушта парохију и занемарује своје редовне дужности. Приговара се, чак, и његовом начину живота, и пребацује што општи са пропалицама. Отац Јован мирно одговара: “Господ не одбацује ниједног грешника, чак је издајника Јуду трпео крај себе. Треба ли ја, Његов незнатни слуга, да не следим том узору? Не требају здрави лекара, него болесни. Ја сам сам, као и сви ви, грешан. Чувајмо се сви од гордости. Завидљивци шире најневероватније аброве. Они му приписују славољубље, шапућу о секташтву, оптужују га код Синода – највишег црквеног савета, и траже да се јавно против њега иступи.
Отац Јован се са болом суочава са писаним и усменим клеветама, али се, по њему, не ради о сопственој личности. Он повремено страхује за своје дело, за поверење према његовом свештеничком позиву. “Ја се бојим да се неискусне душе не заведу у грех, да свештеника осуђују. То ме боли.” Он не допушта себи да осети непријатељство према неком и примећује: “Не дозволи себи да те било шта огорчи. Победи, кроз љубав, све увреде, нерасположења и гнусне непријатности. Окривљуј, искрено, увек само себе. Помисли: како си ти сам немоћан тако је исто и други, и једна слабост изазива другу. Труди се, из све снаге, да будеш окренут искреном благонаклоношћу према сваком човеку; одгони увек из твог срца сваки траг зловоље, презира, непријатељства и мржње – те изроде злога. Препусти Богу, Срцезналцу и праведном Судији, да Он неправедне осуди. А ти се за њих моли. Међутим, ми се жалимо на њих, осуђујемо их строго у себи и желимо им казну, муку или чак смрт, а заборављамо да и они поседују разумну душу која је способна да осећа, да се покаје и да се поправи. Труди се, из све снаге, да све од срца волиш, да свима желиш добро, да не сличиш оном злом, него Сведобром.” Највиша црквена власт брине за даљу судбину оца Јована. Строги митрополит Исидор, од Петрограда, лично испитује стање ствари. Више пута саслушава оца Јована и даје му да под његовим надзором обавља богослужења, како би утврдио има ли код њега нечег особеног и секташког. Наравно, он не налази ништа чему би се могло замерити. Такође врховни судија Синода, К. П. Победоносцев, позива више пута оца Јована код себе и пита га при првом разговору: “Говори се да се Ви молите, примате болеснике, чините чуда. Многи су тако почињали; али како ћете Ви да завршите?” Божји човек одговара карактеристично просто: “Немојте се узнемиравати, благоизволите да сачекате крај.”
Такве прекоре отац Јован мирно прима на себе; он их држи за неизбежне: “Пребацивања не треба да нас узбуђују, нити жалосте, много пре треба да нас учине смиренима и да нас подстакну на молитвену ревност. Љутити се – нарочито кад неко с правом осуђује наше грешке – значи додавати болест на болест и слабост на слабост; значи – добровољно страдати од самољубља које неће да види своје тамне стране и тако нас предаје пропасти. Пасти у очајање, то је сасвим неразумно: јер хришћанин увек може, уз помоћ Божје милости, да се преобрати ка добру.”
Он ћутећи наставља своју свештеничку мисију даље, и размишља: “Као што је сам Христос због истине био прогоњен, тако ће и Његови истинити следбеници бити прогоњени. – Господ нам је оставио свој образац храбрости и стрпљења. Он нам поручује: немојте омалодушити и пасти у очајање, ви који моје заповести треба да држите речју и делом непоколебљиво и по цену прогонства и смрти. Ја ћу да вам будем снага и блаженство у свим вашим страдањима… Што је већи бол, утолико је већа утеха.”
Али кад због једне штампарске грешке бива осумњичен за јерес, отац Јован се брани достојно и чврсто. Он се моли: “Ти божанска Тројице, Ти знаш моју непорочну, праву веру. Ја Те преклињем, развеј заблуду и одврати неправедну осуду од мене.” И истина је победила. Али дотле су прошле тешке године које су његово духовно искуство очеличиле.
Из сасвим других разлога узнемиравају оца Јована овакви односи према њему, чак и од стране духовно искусних поглавара Цркве, као што је био Епископ Теофан Говоров. Овај се обраћа оцу Јовану речима пуним љубави и опомене. Вели му, да је његов строг аскетски живот – који он као обичан мирски свештеник упражњава без заштите и правила манастира, усред свакојаких искушења – безусловно осуђен на пропаст. Досад се ни на Истоку, нити у Русији, мирски свештеник није на такав пут одважио. Његов поступак ће, како духовницима тако и народу, бити на тешко искушење. Отац Јован смирено одговара Епископу Теофану да би радо дошао код њега у Вишинск, те да му лицем к лицу на ово писмо одговори. Али пошто Епископ Теофан већ годинама живи као затвореник и никога не прима, отац Јован му најискреније описује своје душевно стање. Из тога духовно искусни Епископ Теофан види како отац Јован здраво и чисто стоји пред Богом, и одобрава му његов необичан духовни пут. Овај епископ касније, у својим писмима, поново потврђује свој позитиван став према оцу Јовану.
Тако је отац Јован деценијама имао да подноси неразумевања и прогањања. Њихов терет га је, покоји пут, притискао до утучености. Али он се увек изнова усправљао и даље настављао свој пут одважно. Коначно, он излази из свих искушења као победник. Оно што су људи у почетку код њега осуђивали, сад су почели да цене.
Супруга – сестра
О домаћем животу оца Јована и о његовој супрузи, прича њена сестричина Руфа Шемјакина, која је као њихово усвојче одрасла међу њима.[2]
Јелисавета Константиновна рођена је 4. маја 1829. у Гдову, где је њен отац Константин Несвитцки био градски свештеник. Касније, њега премештају у Кронштат, у катедралу Св. Андреја. Овде, у августу 1855. умире његова супруга. Кад се, кратко потом, Јелисавета Константиновна удала за Јована Иљича Сергиева, са којим је била исте старости, имала је да се брине о целој породици: о болесном оцу, три брата и две сестре. Сви су живели заједно, у малој парохијској кући, недалеко од цркве.
Млада попадија беше живахна и обдарена домаћица. Од раног јутра до касне вечери била је запослена око збрињавања својих. Увек пријатна и благонаклона, она воли посете и свакога прима искрено од срца. Отац Јован је имао обичај да каже: “Она је права попадија”. Он се предаје својим пословима: “Ја сам свештеник – тиме је све речено; ја не припадам себи него другима”. – По цео дан је у покрету. У подне ретко дође кући. Јелисавета Константиновна види га само кратко преко дана, обично рано ујутру кад одлази или касно увече кад дође, чека да му припреми нешто за јело. Она је сва у томе, да своје обавезе обави, а и њему према снази да помогне. После неколико година умире прота Несвитцки. Браћа су у међувремену завршила своје школовање и отишла у службу. Своје сестре Јелисавета даје за кандидате Духовне академије, који су пред рукоположењем у свештенике. Отац Јован се брине за њихову спрему, и у недостатку сопствених средстава обраћа се молбом имућнијима, у својој парохији, да помогну.
Сад су отац Јован и Јелисавета Константиновна остали сами. У њиховом начину живота ништа се не мења. Још на почетку је он рекао својој младој жени: “Лиса, срећних бракова има доста и без нас. Прихвати да заједнички Богу служимо.” Ова реченица је била равна завету. Отац Јован је одобравао брак, али је за себе прихватио слободно одрицање по речима Апостола Павла: “Девственици траже да чиста тела и духа само Господу служе. Док ожењени брину о многом и подељеног су срца. – Ако је ко од слободне воље одлучио да у своме срцу чува девственост – добро је учинио. Блажен је ко девствено живи, иако има право да поседује жену сестру као животног друга. – На даље треба такође и они који имају жену, да живе као да их немају. – То говорим ја… за вашу корист, да неподељено служите Господу.” (1 Кор. 7 и 9). За оца Јована је ова реч, као и сваки стих Светога Писма био путоказ. У почетку млада жена пати због тога и противи се. Једном, чак упућује тужбу против оца Јована духовној власти и моли за развод брака. Али отац Јован о томе неће да чује. Тајна брака је за њега неповредива.
Временом, Јелисавета Константиновна се навикава. Они живе као брат и сестра и зову се између себе “сестро Јелисавета”, и “брате Јоване”. Обоје сад живе само за друге. Јелисавета Константиновна постаје све више његова милосрдна сестра, која му у његовој узвишеној дужности самопрегорно помаже. Она је задовољна. Она га разуме и воли.
Према својој родбини отац Јован има непосредан однос. Он их воли у њиховој простоти и брине се о њима. По очевој смрти помагао је мајци колико је могао. Остао јој је увек послушан; обраћа јој се, као свештеник, по разним питањима и указује јој поштовање до последњих дана. Она је своје последње године провела код њега. Умрла је 1871. и сахрањена на градском гробљу у Кронштату. Касније, отац Јован путује сваке године, уз много напора, у своје завичајно место Суру, да би се молио на гробу свога оца, да види своју родбину и да их, као и цело село, према могућностима помогне.
Према родбини Јелисавете Константиновне односи остају такође срдачни. Они често долазе у посету и увек наилазе на срдачно гостопримство. Кад је једна од сестара изгубила свога мужа и са децом остала без средстава за живот, отац Јован, поред помоћи, узима једну њену кћерчицу код себе. “Ми немамо сопствене деце, зато ћемо да однегујемо Руфу као своју кћер”. Девојчица је радо остала код њих, уживајући сву бригу и љубав. Тако је отац Јован испунио једну неизречену жељу срца, својој “сестри Јелисавети”. Ова је сад гледала своју поћерку и спавала са њом у једној соби. Отац Јован је, као и од почетка, спавао у својој радној просторији. Јелисавета Константиновна учи Руфу ручном раду, поучава је у француском и прати њен развој. Такође и отац Јован води рачуна о својој нећаки. Пре поласка у школу, он је води у катедралу и чита јој молебан. Потом је одводи лично на пријемни испит за ступање у гимназију. Касније обавештава своје пријатеље: “Наша нећака и поћерка завршила је школу са одличним и награђена је златном медаљом”.
Тако су отац Јован и Јелисавета Константиновна заједно деловали. Њихови су односи прости и топли. Кад је отац Јован 1879. добио упалу оба плућа, и док је без свести лежао на постељи, она је седела крај њега, молила се и плакала. У једном тренутку он долази к свести и каже јој: “Не плачи, Лиса, ако Бог да, ја ћу оздравити; ако умрем, тебе добри људи неће оставити без помоћи. Ја нисам никога оставио, тако ни тебе други неће напустити.”
Отац Јован цени њену тиху брижљивост и узвраћа јој срдачно. Никад се не враћа навече кући а да је у њеној соби не посети, да је пита како се осећа и да је благослови. Он зна за њену жртву, познаје и цени њену чисту душу: “Моја жена је – прави анђео” – имао је обичај да каже. Јелисавета Константинова није себи никад дозвољавала да се меша у ствари свештеничке; увек је стајала у позадини и ширила око себе мир. Њене најосновније карактерне црте су крајње смирење и кротост. Она се ни на кога не узрујава и никоме не држи ништа за зло. “Немој се никад љутити, него једноставно опрости; сам ће Бог показати ко је у праву” – говорила је она.
Јелисавета Константиновна је имала великодушност да разуме и прихвати мисију оца Јована и да му, по својој снази, помогне. Тако му је омогућила да, као парохијски свештеник, стоји усправно у животу и да неограничено служи Богу и ближњима.
Братство Св. Андреја
Отац Јован све своје личне снаге и средства улаже за сиромахе, али временом увиђа да је то залагање, за постојећу беду, сасвим недовољно. Стога он тражи ефикаснију помоћ и решава се – у једно време кад је социјална помоћ у Русији била скоро непозната – да на сопствену иницијативу оснује једно братство и подигне “Дом рада”, где би сваки, уместо да проси милостињу, добио посао и хлеб. Године 1872. у “Кронштатским вестима” излази његов проглас грађанству: “Ко од вас не зна за масу просјака, за бедне жене и децу у Кронштату? Међу њима се виде и многи који су млади и здрави, како се у свом прљавом и поцепаном оделу бедно потуцају од врата до врата и очекују да им се било шта удели. Ко је од вас размишљао о правим узроцима овог зла? Највише вас је који немате времена за то, препуштате се својим пословима и својим задовољствима; или мислите, сиротиња је нешто неотклоњиво. Многи, вероватно, нису никад ни сагледали целу слику ове неутешне беде. Зато ми дозволите, поштовани суграђани, да скренем вашу пажњу на ту беду и њене праве узроке. Сви ми треба да знамо шта се ту, непосредно око нас, дешава.
Многи су узроци Кронштатске беде, али главни су: сиромаштво од рођења; оно, које је настало услед осироћења, услед болести, услед богаљства или старости; услед животног бродолома и других несрећних околности; сиромаштво услед лењости и пијанства; сиромаштво услед незапослености или немања потребног алата за рад. Због свега тога се, по наређењу полицијских власти, догоне у Кронштат безбројне пијанице и недруштвени елементи из Петрограда, Одесе, Севастопоља и других градова. Такви стално долазе овамо и лутају без контроле, без крова и средстава за живот. Овим ја указујем на најболнију тачку нашега друштва. Суботом, улицама миле велике поворке тих бедника и просе. Али ту ни издалека нису сви они. Многи стари, болесни и деца нису у могућности да изађу. Требало би једном утврдити тачан број просјака. – И како они живе? Хоћете ли ви ову непријатну слику наше беде и надаље да посматрате равнодушно? Немојте се окретати од ње, не гадите се, и то су наша – неугледна браћа! Замислите: у дубоким и влажним подрумима они станују густо збијени, најчешће по 30 и 40 особа у једном оделењу, људи и жене, стари и одојчад; у глади и прљавштини. У то сваки од вас може да се увери. Али, зашто ја о овоме говорим? Сигурно не зато да би ти читаоче захваљивао Богу што ниси и сам међу њима, него поседујеш капитал а преко њега сваку угодност; не ни да кажеш: ја дајем свој прилог за сиротињски дом, шта се мене тичу ови бедници? Не, господо, ово се тиче сваког становника града Кронштата. Заједнички треба и свештеници и војници и чиновници и трговци и обични грађани да организују једно социјално друштво те да се здруженим снагама старамо о овој убогој сиротињи.”
Ускоро следи и други оглас: “Кронштатско друштво обухвата све врсте људи, образоване, агилне и умешне. Иницијатива оних који су у управи, у стању је свако добро дело да оствари. Сви су људи природом обдарени за заједницу и они треба, по устројству Божјем, да постану чланови једне целине. Јаки треба да помогну слабима. За способне и имућне треба да је срамота да гледају сиромашне без крова и дохотка, утолико пре што су многи од њих способни за разне послове. Њима треба стамбене помоћи, обезбедити им посао и хлеб и укључити их у организам заједнице. Немојте се плашити величине овог подухвата; добром делу Бог помаже, а где Он помаже – брзо настаје све као из ничега. Градска управа ће суделовати, по себи се разуме, и уступиће братству, по могућству, једну или две неупотребљене јавне зграде. Кад наш град прихвата велики број луталица, он је самим тим обавезан и да се брине за њих. Иначе ће да настане неизбежно зло: отимачина и крађа, тако да миран грађанин неће бити нигде сигуран. Време је већ да се за ту сиротињу нешто учини.
Браћо, кога покреће добро људи нека помогне формирању друштва за помоћ ближњима. Учините да наше време употребимо, да ујединимо духовне способности и новчана средства, те да оснујемо један Дом радиности и снабдемо га са свим потребним, и са радионицама. Грађани би могли тамо да врше своје наруџбине и тако нашима сиромашним омогуће издржавање. Они би радили и захваљивали Богу и својим добротворима. Многи би се на тај начин и морално уздигли. При том, онај ко је здрав а неће да ради – биће протеран! Кронштату не требају нерадници.
Учинимо да они, који су без крова, буду збринути и морално као што су помогнути материјално. Пошто је прво материјална помоћ неопходна, ја први дајем прилог и уплаћиваћу тој каси друштва 70 рубаља годишње. У име Христово дајите сви, сваки колико може. Пријатељи и браћо, примите овај проглас к срцу, као личну ствар, и немојте ову обавезу да одлажете.”
После овог прогласа многи су се јавили за сарадњу. По обављању компликованих формалности, оснива се 1874. “Братство Св. Андреја”. Отац Јован указује на његове задатке: “Најзад смо од црквених и цивилних власти добили одобрење да при нашој цркви оснујемо друштво за збрињавање сиромашних. Нека би благослов Божји на њему почивао. Сад треба прићи том делу. Оно ће нам успети, ако јасно и одређено познајемо наш циљ и знамо како да га најосмишљеније остваримо. Наше братство треба да представља једну чврсту целину, коју прожима заједнички дух и ревност. Међу нама треба да постоји неколицина одабраних, на којима би лежала одговорност за персонал, поредак, посредовање, информације, сабирање средстава и књиговодство. Уз то треба они, који за то буду овлашћени, да пронађу све незбринуте, породице које имају непосредну потребу за новцем, или им је потребно посредовавање за посао. Ове треба држати на једној листи, да би им се указала свака могућа помоћ. Наша организација је зато основана: да би истребила из нашег друштва просјачење, беспослицу, леност и пијанство, да сиромашнима нађе посао, за сиромашну децу – школу; затим, да се оснује занатска шегртска школа, да се подигне “Дом рада”, да се обезбеде стамбене просторије за сироте и, најзад, да се брине за цркву, њен уређај и њену чистоћу, да се хору и свештеницима помаже.
Ова братска помоћ је, у ствари, првохришћанска установа из апостолских времена. Хришћани су се братски старали један за другог, нико између њих није морао да просјачи. Зато је потребно да се вежбамо у самоодрицању и љубави за своје ближње; треба се уживети и стећи осећај за њихов – често горак, безизлазан положај. Управо то самоодрицање захтева од нас Јеванђеље, ако смо хришћани на делу. Братска помоћ ће бити убележена у хронику нашег града као једна важна установа. Али, пре свега, она ће бити убележена на небу, одакле се узима живо учешће у доношењу суда о нама: “Што учините једноме од моје мале браће, мени сте учинили”. – Ми желимо нашем новооснованом делу добар напредак.”
Храбра намера постала је стварност. “Дом радиности” је на помолу. Требало је 10 година напорног рада да би се то постигло. У бесаним ноћима отац Јован је размишљао о својим плановима и отклањао разне препреке с пута: “Нема ни једног духовног дела без једног унапред постављеног плана, по примеру Божјем, Који је свемир прво замислио, а онда остварио. Мора прво умним оком срца, унапред да се сагледа цело дело, у свим његовим – у основи постављеним замислима. Радити супротно од тога значило би – прећи један непознат пут добровољно везаних очију.”
Један изненадни пожар условљава изградњу дома. Отац Јован пише: “Имали смо добру намеру да подигнемо дом за бескућнике. Али је за то недостајао новац. Бог нам је помогао на један необичан начин. Избила је ватра; једна шестина Кронштата је изгорела. Многи становници су изгубили сав посед. Кад су околни градови чули за ову невољу, послали су своје прилоге за пострадале. Помоћу ових средстава нама је пошло за руком да подигнемо зграду за привремени смештај пострадалих, која је касније прихватила бескућнике и просјаке Кронштата.”
Године 1881. били су готови “Дом радиности” и пратеће зграде око њега. Али све то није било дугог века, Једне ноћи изненада избија ватра у суседном ноћном локалу и почиње да гута око себе. Отац Јован жури на лице места, види опасност, и одмах се обраћа полицијском капетану Головачеву, који је стигао са ватрогасном четом, да би првенствено заштитили ово друштвено добро. Али они га нису чули. “Дом радиности” се са свим помоћним зградама претворио те ноћи у пепео. Отац Јован није изгубио присебност. Уништење овог доброг дела схватио је као један нови испит и у следећој беседи отворено и необично оштро изражава своје негодовање: “Опет нас је задесила несрећа. Није у питању спољни непријатељ који нас је мачем и ватром угрозио, него унутрашњи, скривени непријатељ, обучен у оружје одвратног и корумпираног пријатељства. А они који су постављени да обезбеђују јавну сигурност, понели су се сасвим равнодушно у нашој невољи и нису се постарали да помогну. Да, злосрећна рука бестидног ноћног греха намерно је разбуктала ватру и проузроковала ову велику штету – а коме? Највећим делом заправо најсиромашнијим становницима нашега града које наше братство издржава.” На крају своје храбре оптужбе, отац Јован је, пун поуздања, изрекао: “Ко зна, можда је ова несрећа допуштење Божје да би се пробудила јавна добротворна служба, како би се дародавци удостојили веће благодати.”
Ово поуздање се брзо остварује. Новац од осигурања и бројни прилози који су са свих страна стизали, омогућили су да “Дом рада” буде готов већ до октобра 1882. – сад као камена зграда. Ту су одмах на стотине њих бескућника, младића и деце нашли топло уточиште, као и делотворну помоћ, збринутост, рад и хлеб.
Ступање у јавност
Око три деценије отац Јован делује неприметно, под руком настојника своје цркве и међу неколико других свештеника при катедрали Св. Андреја. Поред парохијске службе он обавља и наставничку, а уз то и службу своје делотворне љубави. Једна нарочита околност њега изводи из те скривености.
Једна честита старица, Параскева Ивановна Ковригина[3] долази, по упуту свога духовног оца, у Кронштат, да би послужила оцу Јовану. Она постаје сведок његовог деловања и скреће пажњу јавности на њега.
Параскева Ивановна је кћи земљорадника Ковригина, који је као мужик радио за кнеза Долгоруког. Она је рођена 1816. у селу Фалагино, недалеко од града Галича. Са 18 година она губи мајку и преузима домаћинство са седморо браће и сестара. Ускоро су им дошли и 12-торо деце-сирочади, из ближе родбине. Годинама је требало бринути се о 20 особа. Њу отац откупљује из феудалног ропства, како би је сачувао од принудне удаје. Параскева и касније не мисли на брак. Она тражи Бога и спасење душе. Тиха и пријатна, она се брине о својој фамилији. Поред свих својих обавеза, она налази време да обави своје јутарње и вечерње молитве, да чита духовне списе и да сваког празника и недеље иде у цркву девет километара удаљену, пролазећи кроз шуму. Повремено Параскева посећује света места, као Решмински манастир где живи јеромонах Иларион, ученик благодатног старца Серафима Саровског. У њему Параскева налази свог духовног оца и годинама следи његовим упутствима. Кад му је откривала своју чежњу за манастиром, он јој је говорио: “Чекај, кћери моја, и носи стрпљиво свој крст. И без манастира ћеш да задобијеш спасење душе, а и другима ћеш у томе да помогнеш.” Старац Иларион је поседовао, поред других благодатних способности, и прозорљивост. Већ шездесетих година он је у оцу Јовану Сергиевом видео носиоца нарочите Божје благодати. Некако пред своју смрт, он говори Параскеви о овом Божјем човеку и на растанку јој каже: “Ићи ћеш у Кронштат и служићеш оцу Јовану. Божји благослов нека је са тобом.” После тога нижу се године, а она је још у старом вршењу дужности. Тек 1872, у старости од 56 година, Параскева Ковригина је слободна од куће и креће пешке из свог родног места, преко 1000 километара, за Кронштат.
Чим је стигла у град, она жури к цркви; среће оца Јована и моли га за разговор, у којем му отвара своју душу. Он је прихвата. Сад Параскева Ивановна прати оца Јована при његовим посетама болесницима, помаже му, и полако сагледава његово – до тада највећим делом скривено – дело јеванђелске љубави. Она брзо постаје блиска становницима Кронштата. Они јој се често обраћају као добродушној старици. Неки је питају шта јој даје повода да служи баћушки. На таква питања Параскева Ивановна прича просто о активности оца Јована. Тако она, скреће пажњу људи на њега, иако се он томе противи.
Отац Јован је с почетка осамдесетих година био једва познат. Он обележава свој 25. јубилеј свештеничке службе, 12. децембра 1880, у кругу неколицине својих пријатеља. Они том приликом предају слављенику златан крст, који овај скромни свештеник на крају, прима као израз њихове љубави. У својој захвалној речи отац Јован испољава осећања: “Ви сте, драги моји, за овај тако значајан ми дан, мислили на мене. То служи на част више вама него мени. Ја вам се захваљујем на разумевању за моје слабости. Да, ја сам пун слабости и добро их знам; али у слабости делује снага Божја. Она се чудесно на мени показала и деловала је кроз мене, очигледно и опипљиво, на многе просте вернике. Ја се усуђујем да откријем ову истину како бисте и ви са мном славили Бога. Само анђеоски разум може да схвати како ону помоћ, коју сам ја током свих ових година свакога дана и свакога сата доживљавао, кад су ме страсти нападале а сила их Христова, на моју молитву и кроз причест, у мени савлађивала, тако и те дарове божанске благодати, очишћење и просвећење, мир, унутрашњу слободу и радост у Духу Светом, храброст пред Богом и умножење снаге. Небројена су исцелења душе и тела која је Бог на моју срдачну молитву испунио. Њему нека је најискренија хвала. Његова милост никад не пресушује. Само кроз Њега, Његовим именом сам вредан почасти, док сам без Њега ништаван и слаб. У Њему сам храбар; без Њега малодушан. У Њему сам смирен и благ; без Њега горд, свадљив и рђав. Нека бих увек мислио на Његову милост, нека би ме она и убудуће снажила у испуњењу Његових заповести.
Ваша ме љубав почаствовала овим скупоценим крстом. Поглед на њега подсећа ме на јеванђелску реч: “Ја ти саветујем, да у ватри испробан крст задобијеш”, што значи – у ватри искушења очишћену душу. Ово духовно злато ја још нисам стекао. Скупоцени драги камен духа, Христа, још не поседујем као чврсту својину. Још се нисам у Њему непоколебљиво утемељио, још ме покрива тама страсти, још станује у мени богопротивно самољубље, у многим формама, и замагљује моју душу. Нека би ме Господ осветлио и учврстио моје стопе. Како могу ја овај скупоцени крст да носим, кад још нисам изучио да предајем душу своју за људе Божје, да своје тело са свима његовим похотама и страстима распињем; не себи него Њему да живим, који је ради нас умро и васкрсао? Све док љубав према Богу и ближњима у мени стално не гори, ја ћу овај крст носити на самоосуду.”
У најскромнијим приликама, при оскудици у новцу, отац Јован наставља свој посао у тишини. Параскева Ивановна служи у Кронштату његовом делу љубави око девет година.
Али њена ревност је гони даље. Године 1881. она креће за Петроград, проналази тамо сиротињске квартове и разговара са људима. Проста сељанка убрзо стиче њихово поверење. Они се жале на своје невоље и питају за савет. Параскева Ивановна им прича о оцу Јовану, сведочи како су његова молитва и савет лековити, и позива болеснике да се са вером њему обрате. Болесни следе њеном савету и све их више долази у Кронштат. Они учествују на служби Божјој, исповедају се и примају свето причешће, обраћају се оцу Јовану са својим невољама и најусрдније га моле за његову посету болеснима. Он следи њиховој молби и све чешће одлази у Петроград. Убрзо услеђују, кроз његову молитву, бројна исцелења тешких болесника. То Параскева Ивановна са радошћу прихвата и покреће, више њих од исцељених, да се о томе јавно изјасне. Двадесетог децембра 1883. излази у популарној новини “Ново време”, у броју 2897, позната изјава захвалности: “Ми потписани, сматрамо за своју моралну дужност да изразимо своју срдачну захвалност оцу Јовану Сергијеву, свештенику цркве Св. Андреја у Кронштату, за учињена исцелења на нама. Ми смо страдали од тешких и дугих болести, које су пркосиле свакој лекарској вештини и болесничкој нези. Али тамо где је слаба људска снага отказала – помогла је велика вера у свемогућег Лекара, који нам је кроз свога достојног свештеника пружио помоћ и исцелење. Молитвама овог богоугодног пастира излечене су све наше телесне болести; сем тога, неки од нас су ослобођени и моралних слабости, које су нас раније незадрживо вукле у порок и злочин. Чудесно оснажени, такви су нашли снаге да оставе свој порочан живот и да чврсто крену путем часнога рада. Ми осећамо као унутрашњу обавезу, да у нашем времену слабе вере, ради користи многих, обавестимо о овом општепознатом провиђењу Божјем за страдајуће човечанство, и да поштованом оцу Јовану јавно искажемо нашу хвалу за његову помоћ.”
Следи петнаест потписа, и детаљи болести. Сви треба да знају за Божјег човека и да користе његову благодатну помоћ. – Кроз овај оглас отац Јован постаје познат у целој Русији.
Параскева Ивановна ревнује и даље. Она се обраћа познатом проповеднику и магистру теологије, В. Михаиловском у Петрограду, обавештава га о свему што је као очевидац сведок доживела поред оца Јована, и моли га да објави једну честитку оцу Јовану поводом његовог имендана. Овај радо прихвата предлог и 21. октобра 1884. појављује се његов напис у “Кронштатском поштару”, бр. 127. Он између осталог пише: “Ми Вас поздрављамо у страхопоштовању, за Ваш имендан, и молимо се Богу да Он чува Ваш чудесни, благодатни живот за спас и помоћ свих страдалника.
Није тајна да Ви, благодарећи Вашој вери, поседујете благодат да слабе подижете, болесне да лечите, да људе покрећете на покајање и исповедање својих грехова, и да будите веру у Божје милосрђе. Ви никоме не одричете Вашу помоћ, Ви свакоме излазите у сусрет. Кроз Вас се снажи вера, јер Ваша молитва много постиже пред Богом. Црква се радује своме праведнику, ми изражавамо оно што наше срце испуњава и што узвишена старица, Параскева Ковригина, која је истога духа са Вама, посведочи о Вашој честитости и близини Божјој.”
Тако Параскева Иванова током 14. година испуњава своју дужност. Најзад су њене снаге, са 70 година старости, исцрпљене, и она пада у болесничку постељу, али и са ње прати активност оца Јована, мирно очекујући свој земаљски крај. Отац Јован често посећује болесницу и пружа јој свету причест. Године 1886, 24. септембра, Параскева је, читајући Свето Јеванђеље, напустила овај свет.
На њен погреб многи су дошли, захвалношћу задужени, такође и из Петрограда, и одали јој последњу пошту. Отац Јован је служио опело. У свом опроштајном слову он се обраћа покојници: “Недавно пред твоје уснуће молила си ме, Божја слушкињо Параскево, да на твом погребу упутим реч утехе онима који иза тебе остају. У ствари, твој живот као и твоја смрт били су, за све који су те познавали, врло поучни. Твој пример је многе привео честитом животу. Пуна мира, у чврстом поуздању на милост Божју – ти си победничким духом напустила овај свет, примајући смрт као Божјег посланика. Ти си цео живот тако честито и плодно провела да ти је смрт донела велику утеху и одмор од свих земних трудова. По одлагању овог трулежног тела, твој дух се радује гледајући славу Христову. Ми ти честитамо, верна слушкињо Божја, Параскево, твој прелаз у бесмртно царство за којим си толико чезнула. И кад добијеш од Бога благодат, моли се за нас земне путнике, да би и ми тамо оправдани стигли.”[4]
Професор В. Михаиловски цени Параскевино дело: “Поштована покојница обратила се Богу од свога детињства. У смиреном кронштатском свештенику она је нашла благодатног слугу Божјег; тако је она све оне, којима је потребна помоћ, упућивала к њему. И Бог је кроз њега помагао свима који су му се са вером обраћали. Девствена старица Параскева Ковригина потицала је из просте куће; била је тиха и скромна, али је у хиљадама људи распламсала веру. Да она није дошла у Кронштат, овдашње наше светило Цркве дуго би још остало скривено; многи не би познали Христа, ни покајање срца стекли, ни духовну обнову доживели.”[5]
НАПОМЕНЕ:
- Јован Сергиев, Сабрана дела, том III, Петроград, 1892. Предавања држана у кронштатској гимназији 1862-1889 (Стр. 287-330).
- Руфа Шемјакина, Успомене, “Кронштатски поштар” 1909.
- Патерик ревности за честитост 1907.
- Јован Сергиев, Сабрана дела, том III, Петроград.
- Патерикон 18 и 19 века, Москва 1909.
Tags: АЛА Селаври
