СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ – ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
ДУХОВНИ ОТАЦ РУСИЈЕ

 
Поларно насеље Сура
 
У најсевернијој области Архангелска, за живљење још могућој, на реци Пинеги, недалеко од Белог мора, лежи насеље Сура. Десет дрвених кућа постоји око две прастаре цркве-брвнаре, усред бескрајних шума, у нељубазној али величанственој лепоти Севера. Сура је једно од најсиромашнијих насеља оскудног и мрачног среза око Пинеге.
Природа на северу је сурова. У кратком поларном лету које траје три месеца, земљорадња је на пустом песковитом терену могућа само уз велики напор. Лети је дан све краћи, док се на крају сунце скоро сасвим не изгуби. Долази дуга зима и све покрива дебелим слојем снега. Линиске санке чине једину везу са светом. Дубоку тишину прекида повремено лупање звона, цика снежне мећаве или завијање вукова. Живот у Сури је крајње тежак, становници мучно долазе до животних намирница, гладују и смрзавају се.
Ту је 19. октобра 1829. рођен Јован, син Иље Сергиева и супруге му Теодоре. Новорођенче је изгледало тако слабо да су се родитељи уплашили за његов живот. Стога су одмах, ноћу, позвали свештеника да га крсти. Дете је добило име Јован, у спомен св. Јована Рилског. После крштења, његово стање се брзо поправља. У својим успоменама отац Јован касније пише: Заиста, сила Божја се показује у слабости. Ко би од оних који су ме знали од мојих првих дана могао да мисли да ћу достићи ову старост? Био сам слабачко, увек слабуњаво дете. У раној младости тешка болест богиња довела ме била скоро до гроба. Али је Господ одржао мој живот. И у време мога школовања било ми је дато да се носим са многим тешким болестима.
Јован је узрастао у руској традиционалној патријархалности. Преко три стотине година његови су преци у овом поларном насељу служили као свештеници. При шкртости природе, њихово је чувство било окренуто сопственој унутрашњости. У племену је владао дух честитости. Његова мајка, усправна и дубоко побожна жена, стрпљиво је обасипала свога сина љубављу. Он њу често виђа како ноћу клечи пред иконама и са сузама се моли за његово здравље. Његов отац је са својом худом платом имао да издржава, поред Јована и његове две млађе сестре, и велику фамилију. Они су трпели велику немаштину. Такође је и у комшилуку владало исто сиромаштво, иста безизлазна невоља. Од малих ногу Јован вредно помаже родитељима, нарочито у пољским радовима. У њему се од малена развија саосећај за туђе страдање. Он је узрастао као озбиљан, ћутљив дечак. Ништа га није вукло дечјим играма. Празником је ишао кроз мирну шуму, седео радо на обали реке и посматрао биље и животиње. Њему је природа била врло блиска.
Још више су му били блиски Господ, црква и молитва. Свакодневно је улазио у дом Господњи. Ова тајанствена просторија у коју се ступа са страхопоштовањем, не као у остале грађевине, за овог је дечака постала светиња. “Од најранијег детињства родитељи су ме навикли молитви и кроз њихов пример ја сам задобио одређен духовни став. Отац ме увек водио у цркву и ја сам целом душом заволео богослужење, нарочито црквено појање”. Отац је стражио над унутрашњим животом свога сина и упућивао га на право сналажење. О празницима му је читао о Христу и Његовом животу, о благој Мајци Божјој, о светитељима који су у пустињи живели, трпели глад и неустрашиво проповедали реч Божју; о томе како су им птице доносиле храну и како су им дивље звери биле послушне; како је на местима где је њихова крв текла, израстало цвеће. И слика о Исусу Христу, Свезнајућем и Сведобром, најпријатније је прожимала Јованову душу. Христос, Богомајка и Божји пријатељи – сви су му били блиски. И анђелски свет био је ту. У својих 6 година Јован је у будном стању виђао анђела. Једне ноћи он угледа необично светло и анђела у његовој слави. Устрепта, али га анђео умириваше, говорећи да је он његов анђео чувар који га непрестано прати.
Кад је почео да учи школу – њему се отвара непознати свет. И поред све марљивости Јовану недостаје способност да схвата и памти. Годинама не успева да бар читање савлада. Он прича: “Отац ми је купио буквар, но мени је азбука била тако тешка да сам се жив јео због мога неразума. Код тадашњег наставног система ја нисам могао да схватим паралелу између написаних слова и њихових назива у азбуци. Та је азбука сасвим неразумљиво објашњавана: учило се уместо а, б, в, -“аз, буки, вједи”, као нешто за себе, као да су аз и а, буки и б два различита појма. Ову мудрост ја дуго нисам могао да разумем”.
 
ОСНОВНА ШКОЛА, БОГОСЛОВИЈА И АКАДЕМИЈА
 
У школи
 
Са 10 година старости Јован долази, уз најтеже жртве његових родитеља, у једину основну школу епархије, у Архангелск. Као свако сеоско дете, он станује код сиромашних људи, препуштен самоме себи. Храна је недовољна, али он је на гладовање навикнут. Далеко је теже да се набаве књиге и свеске. Папир за писање морао је да испроси: “Понекад сам ишао са сиромашнима (као ја) на јавна места да бисмо скупљали папир за писање. Једном приликом сам добио на поклон скоро 20 листова и осећао сам се богатим”. Учење му је падало крајње тешко и Јовану прети опасност да га напусти: “Са својих 10 година дошао сам у Архангелск као гостујући ђак тамошње основне школе, сасвим неспреман, једва да сам могао на слогове да читам. Мени је била јасна моја немоћ и љубоморно сам посматрао успех мојих другова. Мој слаби ум причињавао ми је велике јаде. Отац је имао мали доходак, живот је био крајње тежак. Схватао сам у то време мукотрпни живот мојих родитеља, стога ми је моја ограниченост при учењу била велики терет. Тад сам мало мислио на значај образовања за моју будућност, него сам патио зато што мој отац узалуд троши и свој последњи грош за мене.”
Читаве дане се узалуд трудио; његов је разум остао запечаћен. Никога није било да помогне. Кутљиви, просјачки сиромашан дечак, уз то још и најлошији ђак у школи, није налазио у овом граду никакву радост.
У својој невољи Јован се све више прихвата њему блиске молитве. – “Ноћу сам се радо молио. Сви спавају, тишина је, нико ми није сметао. Најчешће сам се молио да ми Господ, за утеху мојим родитељима, просветли разум. И Господ ме услишио. Његова светлост ме је обасјала. – Једном – тога се сећам као да се данас збило – сви су у одаји били заспали; само ја нисам могао. Још увек сам једва успевао да нешто од наставе разумем и нешто од тога запамтим, тешко читајући на слогове. Обузела ме је била велика жалост. Паднем крај своје постеље на колена и почнем најусрдније да се молим. Не знам колико је то дуго трајало; наједном се моја унутрашњост потресе … и учини ми се као да неки застор паде са мојих очију и као да се мој ум отвори. Учитељ, његово предавање, све што је он говорио – наједном је сад јасно стајало преда мном. Ведрина и радост испунише моју душу. После ове молитве заспао сам мирно, као никад раније. Ујутру сам скочио са постеље, узех књигу и – о среће! Могао сам да читам много боље, све да разумем и да то другом пренесем. Кад нам је учитељ тог дана у разреду дао један рачунски задатак, ја сам могао одмах да га решим и за то добих похвалу. – Од тог времена мој напредак у школи је био за све очигледан. На крају године, као један од најбољих ђака, био сам упућен у богословију.”
 
У Богословији у Архангелску
 
Десет следећих година Јован посећује богословију и марљиво учи. При том, искушења не изостају. У дужност му је пало да води хор Митрополије. Ово задужење, кроз које се непосредно повезао са свакојаким семинаристима, претило је, чак њему Сергиеву, да га поквари. Али њему је помогла велика љубав према својој мајци и – молитва. Он се упорно борио са искушењима, избегавао развратан живот и одлучно тежио Богу.
“Знаш ли – говорио је касније игуманији Таисији – шта ми је у почетку дало повода да се обратим Богу; шта је моје срце, још док сам био дете, загрејало према Њему? То је било Јеванђеље. Мој отац је имао Свето писмо. Кад сам за распуст долазио кући са радошћу сам читао ову чудесну књигу. Простота њених речи била је мом дечјем разуму блиска; читао сам је, снажио се и налазио у њој ненакнадиву утеху. То Свето писмо сам касније добио да понесем у Богословију. Могу рећи да је оно било пратилац моје младости, мој учитељ, вођа и помоћник.”
Три месеца летњег распуста Јован је проводио у Сури. Сваке године, одлазећи кући, он је путовао пешке, сам, кроз шуме. Касније бележи: “Стотине километара иде се пешке преко брда, кроз високе јелове шуме, са скупим чизмама у рукама. Човек ту устрепери и осећа у природи Бога. Јеле се показују као стубови неке узвишене катедрале, док се плаво небо изнад њих подиже као величанствено кубе. Свест о присутном времену се гаси, сви спољни утисци бледе. Нешто покреће на молитву. У дубини душе настаје светло, цео ми се свет у тишини обраћа својим недокучивим језиком. Овде се узносе годинама и столећима свечане химне Свеприсутном. Иде се и сања; мисао се задржава тамо далеко, код Бога.
Све говори о Творцу. Чудесна је Твоја свемоћ Господе! Како си на почетку говорио свако дрво, свака травка и до данас следе Твојој речи. Кад настане пролеће и довољна топлота за вегетацију, отпочиње чудесно збивање у крилу земље: нечујно, по правилу, по реду. Све тежи светлу; ни травка ни листић не скреће са свога предодређења, ништа не заборавља своју прописану форму. Све се развија и расте, све док прекрасан шарени тепих не прекрије голу земљу; дрвеће облачи своје гране у густи лиснати покривач. Све је живописно, накићено; све је изникло из ништа, на једну једину реч Божју, коју је Он једном за свагда изрекао.
– А зар и ми не настајемо такође из небића? Шта смо били на зачетку у мајчиној утроби? Биље нас учи опипљиво и јасно о свеприсуству Господњем. Свака травка, сваки цвет тихо шумори: Господ је присутан”. Овде Јован изражава оно што је као ђак често осећао. Овакво расположење траје код њега кроз све време школовања.
У те године пада један пророчки сан, који је Јован касније у разним приликама казивао. Он је видео унутрашњост неке велике цркве са иконостасом од злата, и себе у њој како улази кроз царске двери у олтар и излази као што то припада свештенику.
Године 1851. Сергиев завршава богословију и у свом опроштајном говору захваљује се учитељима за непроцењиво знање којим су његов разум и срце формирани; захваљивао се на честитости, којој су га учили, као трајној животној вредности.
На Академији у Петровграду
Као најбољи ђак свога годишта, Јован Сергиев добија на Теолошкој академији “стипендију за обдарене”. Нешто пре тога умире његов отац у 48. години старости. Његова мајка остаје са две малолетне кћери, без икаквих могућности за опстанак у животу. Сад је Јован преузео бригу о њима. Он се, ради њих, носи мишљу да напусти Академију и да као ђакон ступи у службу. Мајка то не допушта. Остало му је сад да тражи неки начин зараде. Касније прича: “Богословију сам завршио 1851. као први ђак у свом годишту и био сам послат у Петровград на Духовну академију о државном трошку. Тамо су студенти могли да раде у управи, као писари, уз малу награду од 9 рубаља месечно. Кад ми је ова служба понуђена ја сам је радо прихватио, како бих помагао мајци којој је, као сиромашној удовици, потребна моја помоћ”. Он ради овај свој посао савесно, и сву ту зараду шаље редовно кући.
Писарска служба нуди му велико преимућство, засебну собу, у којој он, кроз 4. године својих студија несметано може да ради и да размишља. Ту он проучава дела Црквених отаца и великих подвижника. Од своје прве узгредне зараде – препис једне дисертације – набавља тумачење Матејевог Јеванђеља од Јована Златоустог и радује се овом “благу над благима”. Узвишена лепота дубокозаснованих мисли га повремено обузима тако, да пролива сузе радоснице.
Он се са посебним занимањем окреће Филокалији са Свете Горе. У њој налази проверени хришћански пут који је изградила и јасно обележила практична монашка духовна школа. Двадесет и пет духовно искусних пустињака и учитеља Цркве, као што су Антоније, Макарије Велики, Максим Исповедник, Јован Лествичник, Нил Синајски, Јефрем Сирин, Исак Сирин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама и др. описују ту један, кроз столећа испробани, пут ка Богу. По учењу ових светих Отаца човек је створ Божји, који поседује способност обожења као последњи степен свога усавршавања. Задобијање Духа Светог смисао је и циљ свих човекових тежњи. При том мора да се схвати човекова духовна природа и њено изопачење кроз грехопад; да се вежба у најболнијем самопознању и да се најусрдније тежи преображавању. При том има да се истраје у тешкој и трајној борби против самољубља, страствености и маштарија, вежбајући се у строгом самоодрицању и задобијању доброте. У овоме одлучујуће помажу духовна будност и непрестана молитва срца при основном осећању дубоког смирења, нарочито сопствене недовољности и растућег поверења у Божју свемогућу помоћ. По мери унутрашњег очишћења, врлине и бестрашћа, ревнитељ долази до искуства дарованог му богозаједничарства. Оно се испољава у духовним покретима, у пламеној, дарованој, молитви кроз разговор са Богом или просвећеним боговиђењем. Неки од обдарених чују глас Божји и испуњавају Његову вољу са пламеном ревношћу. Као последњи циљ и испуњење свих тежњи ревнитељ доживљава у духу сједињење са Светом Тројицом и ступа у животну заједницу са Њом. То је стање апостолског Богодејства.
Безбројни Божји људи су ишли овим путем. О томе сведоче њихове списи, као и њихов живот. Такође у руском монаштву зраче велики ревнитељи у задобијању Духа, као Антоније и Теодосије Кијево-печерски (11. век), Сергије Радоњешки (14. век), Нил Сорски (15. век), Зосима и Саватије Соловецки (15. век), Пајсије Величковски (18. век), Серафим Саровски (18-19. век) и Лав, Макарије, Амвросије и др. у Оптинској пустињи (19 век) као непосредни савременици.
Ови Божји људи постају младом Јовану живи обрасци. Он је неуморан да о њима слуша, да њихове аскетске списе проучава и да им ревносно следи.
Он често корача мирним парком и размишља о том застору изопачености и таме која терети цело човечанство и њега самог. У болном самосазнању он тражи начина да тај застор пробије. Њему постаје јасно: Много шта сазнају ђаци у вишим научним установама, али ипак не сазнају оно што је једино нужно – они не упознају Бога нити себе саме, не признају своју духовну немоћ, своју слабост и ништавило пред Богом. Свети Јефрем Сирин се моли: “Господе, помози ми да сазнам своје грехе”. Своје сопствене грехе у свој њиховој множини и ругоби сагледати, то је уистину дар Божји који се после ревносне молитве задобија. – Ми лепо научимо све науке, али науку како се зло избегава нисмо научили и често се показујемо крајњим аналфабетима у овој моралној науци. Истинити мудраци су само честити људи и светитељи, они су прави следбеници истинитог учитеља – Христа. А ми, такозвани учени, ми смо тешке незналице. Што ученији утолико веће незналице, јер ми губимо оно што је једино од потребе, и служимо ропски своме самољубљу, славољубљу и похлепи за добитком.
Он је радо разговарао са својим друговима о смирењу и заповести о свепраштајућој љубави. У томе је он гледао срж Хришћанства. Шта може смирењу да се супротстави? Кадгод сретнеш препреку и постави се питање хоћеш ли јој прићи силом или смиреном љубављу – прихвати љубав и победићеш.
У последњој години студија Јован је имао да се носи са тешким унутрашњим искушењима. Његово иначе увек светло, радосно расположење, помрачује се. Утученост до очајања – нападаше га повремено. Изгледало му је да на небу нема светлости, да га је Бог напустио, а да му људи спремају неко зло. Оловна туга је била захватила његову душу, он од тога није знао да се избави, и бележи у свом дневнику: “У животу Хришћана постоје часови кад се Бог удаљи, часови сатанског мрака. Тад се човек моли из дубине душе: “Зашто ме прогониш од Твога лица, Ти неугасива светлости? Моју целу душу омрачује мукотрпна тама. Ја се најусрдније молим, Спасе, окрени ме ка светлу Твојих заповести и исправи мој унутрашњи пут”. И тмурни облаци тад нестају, унутрашњост се просветљава, следе тренуци најрадоснијег помиловања. Временом таква искушења нестају и не повраћају се”.
У Академији је владао активан духовни живот. Млади теолози су се срцем и умом удубљивали у религиозне садржаје наставног градива и били душом окренути високим обрасцима врлине и самоодрицања. Јован размишља да постане монах и да се као мисионар посвети непросвећенима у Сибиру или Јапану. Али је такође запазио да и у Русији није мање таквих; образовани изгубе Бога и онда Га у очајању траже. У ово време њему се указује пут. Јован каже: “Богословска академија извршила је на мене благодатан утицај. У мени су се постепено развијале и оформиле три душевне снаге, разум, срце и воља. Богословска наука, философија и историја биле су, поред осталих, опширно и коренито предаване. Оне су разјашњавале и употпуњавале мој поглед на живот и свет. С Божјом помоћу ја сам залазио дубоко у богословска посматрања и познао сам у великој мери неизмерну доброту Бога који је све предивно створио и потчинио чврстим, пуним живота, законима. Мој ум и срце привукло је пре свега Христово дело спасења. Религиозно осећање, које су ми моји побожни родитељи усадили, сад је расло и учвршћивало се. Изучавањем Старог и Новог завета, дела Златоустових и осталих грчких Отац Цркве, као и Филарета Московског и многих руских учитеља Цркве, ја сам осетио нарочиту привлачност према свештенству и молио се Богу да ми за тај позив подари Своју милост. У посматрању Христовог чудесног дела љубави, ја сам горео жељом да узмем и сам учешћа у спасавању палог човечанства. И Бог је ту моју жељу испунио.”
Године 1855. Јован Иљич Сергиев завршава Академију као кандидат богословља.
Нешто пре тога он, што је изузетак, учествује на једном друштвеном скупу, и ту упознаје Јелисавету Константиновну, кћер свештеника Несвитцког из Кронштата. Уз сагласност оца, они су се узели одмах по његовом завршавању Академије. Тиме је био испуњен и предуслов да постане православни парохијски свештеник.

Comments are closed.