NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETI JOASAF BELOGORODSKI

SVETI JOASAF BELOGORODSKI

<p claSveti Joasaf Belogorodski
ili čudesa pri otkrivanju moštiju Joasafa,
episkopa Belogorodskog, 4. septembra 1911, g.

Priča arhimandrita Dositeja
OBRAĆANJE BOGU
 
Kada sam učio duhovnu akademiju u Sankt Peterburgu, među nama učenicima, postojalo je kao nekakvo takmičenje: ko će bolje i lepše besediti. Dobro smo govorili mnogima koji su nas slušali, a i nama samima se dopadalo, a vere žive je malo ko od nas imao. Svi smo govorili hladno, visokim stilom, mada i lepo. Ono što smo učili, mnogo nas je odvraćalo od žive vere. (Nastava u duhovnoj akademiji je mnoge odvraćala od žive vere, zato što je pravoslavnom učenju bila pridodata latinska sholastika. Prepisana iz latinskih knjiga, sholastika je ubijala veru kod učenika i učitelja: nametano je i sugerisano sticanje znanja, a ne opštenje sa živim Bogom). I što je karakteristično, kada je predloženo da se izabere predstavnik za svečanost prilikom otkrivanja moštiju svetog Joasafa – svi su odbili: „Zašto da se putuje da bi se videla masa naroda koja očekuje čuda – i kakva čuda uopšte i mogu biti u naše vreme?“ Nakon žrebanja – odlučeno je da ja otputujem. Otputovao sam nemarno – samo da izvršim poslušanje.
Doputovao sam – i progurao sam se da vidim šta to ima unutra, čisto da znam šta se dešava. Bilo je nemoguće ostati miran posle onog što sam video. Iz svih krajeva Rusije doputovali su bolesni, bogalji i unakaženi. Koliko nesreće i bola! Teško je i pogledati! I još – to opšte raspoloženje, očekivanje nečeg čudesnog postepeno se prenosilo i na mene, bez obzira na moje skeptično mišljenje i odnos prema svemu ovome. Na kraju, stigao je i imperator sa svojom porodicom, i svečanost je počela. Stajao sam na svečanosti, sada već uzbuđen duboko, nisam verovao, a sve sam očekivao nešto. Teško mi je sada da vam predstavim taj prizor, i ono Što se tada videlo – hiljade i hiljade bolesnih, iskrivljenih, đavoimanih, slepih, unakaženih i bogalja – ležali su, stajali, sa obe strane puta, po kome je trebalo da pronesu svetitelja, njegove mošti. Moju naročitu pažnjuje privukao jedan iskrivljeni i savijeni: bilo je teško i pogledati na njega bez jeze i zgražavanja: svi delovi tela su mu bili sastavljeni, srasli – kao klupko mesa i kostiju na zemlji. Čekao sam – šta taj čovek može dobiti? Može li mu se ikako i čime pomoći? I evo, izneli su ćivot sa moštima svetitelja Joasafa – tako nešto nikada nisam video i teško da ću ikada više videti – odjednom su svi bolesnici, koji su stajali pored puta, bivali isceljeni; slepi su progledali, gluvi su čuli, nemi su počinjali da pričaju, vrište i skaču od radosti, bogaljima su se ispravljali iskrivljeni i bolesni udovi. Sa uzbuđenjem, strahom i blagodarnošću sam gledao na sve ovo što se dešavalo – i nisam ispuštao iz vida onog iskrivljenog i savijenog. Kada je ćivot sa moštima svetitelja došao u pravcu njega, on je raširio ruke – čulo se strašno krckanje i pucketanje kostiju, škripanje, kao da se nešto razdvajalo i lomilo unutar njega, i on je počeo uz napor da se ispravlja – i ustao je na noge. Kako me je to uzbudilo! Dotrčao sam do njega sa suzama, onda sam uhvatio nekog novinara za ruku, počeo da mu sve ovo pričam, molio da ovo napiše i objavi… U Petrograd sam se vratio kao drugi čovek – verujući.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *