NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Koliko smo svesni svoje Pravoslavnosti i veličine Pravoslavne Vere

Ja vidim svetli obraz tvoj!“ (Sv. Jovan Kronštatski)
Nedelja Pravoslavlja! Okončala se prva sedmica Velikog Posta i naša Sveta Crkva, kao brižna Mati, da bi nas duhovno obodrila za dalji post, priredila nam je duhovno slavlje. U prvi nedeljni dan Velikoga Posta sećamo se velikog i radosnog događaja – konačne pobede Svetog Pravoslavlja nad poslednjom strašnom jeresju koja je smućivala Crkvu: svrgavanje ikonoborstva i vaspostavljanje blagočestivoga ikonopoštovanja, što se dogodilo 842. godine po Roždestvu Hristovome u Vizantijskoj imperiji za vreme Teodore, „svete i preblažene carice“, i konstantinopoljskog Patrijarha Metodija. Sa ovim sećanjem sjedinjen je i praznik „Proslavljanja Pravoslavlja“ uopšte: pobedno slavlje pravoslavne vere nad svim zločasnim jeresima, lažnim učiteljima i raskolima..
Kako je prekrasan i veličanstven ovaj poučni i potresni „Čin Pravoslavlja“ (čitanje Sinodika) koji, po crkvenom ustavu, danas treba da se savršava u svim katedralnim hramovima, ali koji se u sadašnje vreme tako retko savršava, a ako se negde to i čini, čini se tek kao arhaičan obred, bez doživljavanja njegove unutarnje snage i značenja.
Da! Sada je, čak i među onima koji se nazivaju pravoslavnima, ostalo porazno malo ljudi koji su kadri da valjano ocene svu veličinu slavnoga događaja koji se danas praznuje. Još manje je onih koji dobro poznaju svoju pravoslavnu veru, koji su svesni koliko je značajno što joj pripadaju i koji je cene kao najdragocenije blago.
Za većinu savremenih ljudi, a među njima i onih formalno nazvanih pravoslavnima, Pravoslavlje nije ništa više od jednoga u nizu veroispovedanja koja postoje u svetu, jednako i ravnopravno sa drugima.
No to je predstava primitivna, duboko pogrešna i nedostojna ozbiljnog čoveka, čoveka koji misli i koji se svesno odnosi prema pitanjima vere. Nju su rasprostranili – u to nema za nas nikakve sumnje – zlonamerni neprijatelji istinite vere u Boga, koji žele da ljudima postepeno i neprimetno oduzmu svaku veru u postojanje duhovnog sveta, veru u budući večni život koji ih očekuje, da liše sve ljude istinskoga duhovnog življenja i da ih pretvore u obične životinje vezane samo za zemni život i ono što je prolazno. Da bismo razumeli i pravilno ocenili šta je pravoslavlje, treba da se obratimo nepristrasnoj istoriji i da se temeljno (a ne tek površno i spolja) upoznamo sa istorijom Crkve, da ne samo umom, nego i verujućim srcem, usredsređeno uđemo u tok njenih zbivanja.
Savršivši Svoje veliko delo iskupljenja čovečanstva, Gospod Isus Hristos je na zemlji osnovao Crkvu Svoju, u koju je – po rečima Svetih Otaca – kao u neku skrivnicu položio sve što je neophodno za spasenje. Otada se svako ko organski pripada Crkvi, ko sebe smatra njenim članom, ko iskreno ispoveda njeno učenje i nastoji da živi saglasno sa svim njenim pravilima – spasava, to jest izmiče vlasti neprijatelja ljudskog roda, đavola, i upodobljava se Hristu Spasitelju, postajući naslednikom i pričasnikom Njegovog večnoblaženog Carstva. Po divnoj i slikovitoj reči Sv. Otaca, Crkva Hristova je slika Nojevog kovčega, koji sve koji se u njemu nalaze spasava od potapanja u valovima žitejskog mora.
Razume se da je ta ustanova krajnje mrska neprijatelju našeg spasenja i da se on svim silama diže na nju u nastojanju da je uništi. Celokupna istorija čovečanstva za poslednjih dvadeset vekova nije ništa drugo nego neprekidni lanac gonjenja istinite Crkve Hristove, samo u različitim vidovima. Na samom početku neprijatelj je otvoreno ustao na Crkvu, želeći da, kroz ljutu i krvavu borbu, koristeći kao oružje Judeje a potom neznabošce, fizički istrebi sve hrišćane. Kada mu se to nije dalo i kada je u četvrtom veku, za vreme cara Konstantina Velikog, vera Hristova proslavila pobedu nad svojim goniteljima, neprijatelj je na nju digao još opasnije gonjenje – unutrašnje gonjenje od strane raznih lažeučitelja, koji su nastojali da razvrate čisto Božanstveno učenje hrišćanske vere primesama raznih ljudskih izmišljotina, kako bi time uništili njegovu životvornu, spasonosnu silu i načinili ga nedejstvenim.
Tako su se pojavile jeresi, među hrišćanima su počele da se javljaju nesuglasice, podele i raskoli, čega nije smelo biti u jedinstvenoj Crkvi koju je osnovao Hristos Spasitelj, budući da On nikako nije osnovao mnoštvo raznih crkava i ispovesti, nego samo jednu Crkvu i jer se u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi Sam molio Bogu Ocu za očuvanje toga jedinstva zauvek. da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i Ja u Tebi, da i oni budu u Nama jedno budu. (Jn. 17,21). Jednako su se tako i Sveti Apostoli više od svega brinuli za jedinstvo verujućih: Molim vas, pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste i klonite ih se (Rim. 16,17). A u poslanici Efesima piše: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću, sa dugotrpljenjem, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da čuvate jedinstvo duha svezom mira: jedno telo, jedan duh; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih (Ef. 4,1-5). U poslanici Filipljanima on uverava hrišćane: Imajte jednu misao, imajte istu ljubav, budite jednodušni i jednomisleni (Fil. 2,2).
Već iz ovih nekoliko Reči Božjih jasno je da je glavni priznak istinske Crkve Hristove unutarnje jedinstvo, i da ona može biti samo jedna.
Eto zašto su se, kada su počele da se pojavljuju jeresi ili lažeučenja koja su narušavala to crkveno jedinstvo, Sveti Oci sastajali na Saborima, kako pomesnim tako i vaseljenskim – da bi razobličili te jeresi i osuđivali lažeučitelje-jeretike koji su narušavali jedinstvo Crkve, obznanjujući neizmenjeno učenje hrišćanske vere, učenje pravoslavno. Upravo od tada (od četvrtog veka, kada je sazvan Prvi Vaseljenski Sabor na kojem je osuđena Arijeva jeres), hrišćani koji su ispovedili istinsko učenje vere počeli su da se nazivaju pravoslavnima, kako bi se razlikovali od jeretika.
Dakle, Pravoslavlje nije ništa drugo do u savršenoj čistoti i neiskvarenosti sačuvano učenje Hristovo o veri i blagočešću, koje su u Sveštenom pismu izložili Sveti Apostoli, a koje su razjasnili i podrobno protumačili njihovi prejemnici – Muži Apostolski i Sveti Oci u Sveštenom Predanju. Svešteno Pismo i Svešteno Predanje, bez ikakvih iskrivljenja, promena i dodavanja, sveto i neizmenjivo, čuvaju se, stoga, pravedno sve dosad naziva Crkvom Pravoslavnom.
Od nje se u DŽI veku odelila Zapadna Rimska Crkva, koja je uvela čitav niz novina i nastavila da ih uvodi i dalje, udaljavajući se time sve više od istinskog Pravoslavlja. A u DŽVI veku od rimske crkve su se, sa svoje strane, odvojili takozvani protestanti, koji su se postepeno razbili na mnoštvo posebnih sekti, od kojih su neke otišle tako daleko od Pravoslavlja, da su počele da odbacuju čak i osnovne istine hrišćanske vere, kao što je dogmat o Svetoj Trojici, Božanstvo Gospoda Isusa Hrista i drugo.
Mnoge od tih sekti pojavile su se sasvim nedavno – tek u 19. ili 20. veku.
Kako je moguće to izjednačiti sa Jednom Svetom Sabornom i Apostolskom Crkvom, sa Crkvom Pravoslavnom, koja evo već gotovo dvadeset vekova ostaje neizmenjena, ishodeći od Samog Svog Božanstvenog Osnivača Gospoda Isusa Hrista i Njegovih učenika – Svetih Apostola?
I kako je moguće lažljivo tvrditi da je, navodno, ta Istinska Hristova Crkva, koja je neizmenjeno sačuvala apostolsko predanje i otačko pravoslavno učenje o veri i blagočešću takođe u nečemu odgovorna za to što su od nje otpali ljudi koji su, po svome ljudskom taštom rasuđivanju, iskrivili i razvratili to istinito hrišćansko učenje?
Još je neumesnija tvrdnja kako je, navodno, glavni uzrok ovih otpadanja od Istinske Crkve, Crkve Pravoslavne, nekakvo „neprijateljstvo“ ili „nedobronamernost“, „nedostatak ljubavi i hrišćanskog smirenja“ kod nas, pravoslavnih, te da sada to neprijateljstvo valja „zaboraviti“ i da ne treba obraćati pažnju na novine u njihovim lažeučiteljima, nego se sa njima treba sjediniti.
O, sa kakvom bismo radošću, uistinu pashalnom radošću primili mi u svoj bratski zagrljaj i sve rimokatolike i sve protestante i sektaše, ukoliko bi oni iskreno ostavili svoje zablude, odrekli se svojih novotarija i lažeučenja i primili čisto i neiskvareno ispovedanje pravoslavni-hrišćanske vere – onakve kakvu su propovedali Sveti Apostoli Hristovi, njihovi neposredni prejemnici Muži Apostolski i veliki bogonosni Oci prvih vekova hrišćanstva – ta istinska Svetila na zemlji!
O kakvom bi tada „neprijateljstvu“ i „zlonamernosti“ moglo biti reči?
Tu navodnu „mržnju“, „nedostatak ljubavi i hrišćanskoga smirenja“ takođe zlonamerno pripisuju nama, pravoslavnima, i svo oni neprijatelji naše vere koji nastoje da otpale utvrde u njihovim zabludama, a nas da odvuku od istinskoga učenja Hristova, da nas primoraju da prenebregnemo Njegovu Istinu i da se odreknemo čvrstog i nepokolebljivog ispovedanja Istine.
A ta je Istina – dragocenija od svega na svetu!
To je ona Istina, koju nam je radi našeg spasenja doneo na zemlju Sam Ovaploćeni Jedinorodni Sin Božji i za koju je On na sudu rekao Pilatu: Ja sam za to rođen i za to sam došao na svet da svedočim istinu i svaki koji je od istine sluša glas Moj. (Jn. 18,37).
Kako mi možemo prenebregnuti tu Istinu u ime nekakve tobožnje „ljubavi“ prema onima ikoji su od nje otpali i u ime nekakvog veštačkog sjedinjenja sa onima koji ne žele da ispovedaju tu Istinu u svoj njenoj čistoti i nepovređenosti?
Šta bi tada rekao o nama veliki propovednik te Istine, ljubljeni učenik Hristov Sv. Jovan Bogoslov, koji je pisao u svojim poslanicama hrišćanima : Od toga nema veće radosti nego da čujem da moja deca hode u istini (3. Jn. 4)?
I kako je čudovišno nepravedno pripisivati nama, revniteljima Svetog Pravoslavlja, nekakvu fanatičnu „mržnju“ ili „zlobu“ prema rimokatolicima ili protestantima i sektašima, samo zbog toga što mi više od svega drugoga na svetu ljubimo Pravoslavnu Istinu i želimo da zasvagda sačuvamo vernost njoj neizmenjenom!
A eto savremeni psevdohrišćani koji nas krive za to i sami silno greše želeći da se predstave ljubveobilnijima od velikog Apostola Ljubavi koji je hrišćane ovako učio : Ako neko dolazi vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se (2. Jn. 10). A veliki Apostol neznabožaca, koji se više od svih potrudio u propovedanju Evanđelja celom svetu, jasno uči: Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se ( Tit. 3,10).
No zašto se odjednom sada, u dvadesetom veku hrišćanske ere, ne samo mnogim vernim hrišćanima nego i pastirima, među kojima neki zauzimaju i visoke položaje, čini da su ove pouke izgubile svoju silu i značaj?
Strašno je reći, ali nije li to zato što su oni sami u duši već postali odstupnici od Pravoslavne Hrišćanske Istine? Zato što Istina Hristova, čista i nepovređena, nije više draga njihovome srcu? Zato što se oni u svojim životima i u svojim postupcima više ne rukovode tom Svetom Istinom? Zato što oni vode nekakvu, Istinskoj Crkvi Hristovoj i velikome delu spasenja verujućih duša tuđu, mračnu politiku diktiranu od nekoga spolja- zato što ta politika za konačan cilj ima zatiranje istinskoga hrišćanstva na zemlji, kako bi ga zamenila lažehrišćanstvom, pod čijom se blagovidnošću skriva naprosto bezbožje koje se lako može prevratiti i u otvoreno bogoborstvo, čiji smo najjasniji primer videli u svojoj nesrećnoj Otadžbini?
Eto u kakvim strašnim vremenima živimo!
***
Da li smo mi uistinu svesni toga da smo pravoslavni i poštujemo li svije Sveto Pravoslavlje koliko treba?
Da bi se bilo istinski pravoslavnim nije dovoljno ubrajati se među pravoslavne, nije dovoljno ni ići u crkvu ili redovno ispunjavati svoje parohijske obaveze – potrebno je, kako uči naš veliki svetitelj Tihom Zadonski, pravoslavno misliti, pravoslavno osećati i pravoslavno živeti.
A za to je prevashodno potrebno poznavati svoje Sveto Pravoslavlje i ljubiti ga svim srcem.
Avaj! Kako je malo ljudi koji to čine!
Ogromna većina misli da se sve razlike među pravoslavnim i nepravoslavnim veroispovedanjima završavaju samo u obredima, a budući da su obredi „od drugostepene važnosti“, „svejedno je kojem se obredu pripada – važno je samo verovati u Boga i biti dobar čovek „.
Eto, takvo naivno rasuđivanje nas je i dovelo do otpadništva od Pravoslavlja, a zatim do bezbožja i bogobornog krvožednog boljševizma.
Sa žalošću i strahom mnogi veliki duhonosni oci prozirali su to još u prošlom veku u našoj Otadžbini i svojim plamenim besedama upozoravali su ruski narod. „Znate li kakve me nevesele misli zaokupljuju? – pisao je episkop Teofan Vešenski Zatvornik – i to ne bez razloga. Srećem ljude koji se smatraju pravoslavnim, a po duhu su volterovci, naturalisti, luterani i svakovrsni sloboumnici. Oni su prošli sve nauke na našim univerzitetima. Nisu ni glupi ni zli, ali u pitanjima vere i Crkve. Njihovi očevi i majke bili su blagočestivi. Iskvarenost je došla u vreme obrazovanja van roditeljskog doma. U izvesnoj meri oni još pamte detinjstvo i duh roditeljski. Kakva li će biti njihova sopstvena deca? i šta će njih moći da obuzda? Zaključujem otuda da će kroz jedno pokolenje, najviše kroz dva, našega Pravoslavlja nestati“
(Pisma o hrišćanskom životu, str. 78).
A evo i istinskoga vapaja velikog sveruskog pastira, prisnopamjatnoga oca Jovana Kronštatskog, koji je upućen, od Svetoga Pravoslavlja otpalim ruskim ljudima – malo pre no što je Rusku Zemlju zadesila krvava katastrofa: „Obrati se Bogu, Rusijo, ti koja si pred Njim sagrešila teže od svih naroda zemaljskih – obrati se sa plačem i suzama, sa verom i dobrodetelji. Više od svih si sagrešila, jer imala si i imaš u sebi neprocenjivu životnu riznicu – Veru Pravoslavnu sa Crkvom spasiteljkom, a pogazila si je i osramotila u licu svojih gordih i lukavih sinova i kćeri..“ (Beseda od 8. septembra 1906). „Mi smo imali sreću – govorio je on u svojoj drugoj besedi – da se rodimo i krstimo u Carstvu Hristovom, u Crkvi Pravoslavnoj, i da budemo pozvani da nasledimo Carstvo Nebesko, ali mnogi ruski intelektualci odrekli su se Hrista i Crkve Njegove. i sami gledaju da Rusiju uvuku u pogibao“ (5. oktobar 1906).
I sva su se ta strašna predviđanja, kako vidimo ostvarila.
Kako je sramotno, stoga, što se i u rasejanju, u žalosnom izgnanstvu, osim u retkim slučajevima, ne vidi očekivano prosvetljenje nakon teških iskušenja pretrpljenih zbog odstupništva od Svetog Pravoslavlja! Koliko su naši ljudi daleko od Pravoslavlja i ne poznaju ga! A koliko je i sada takvih „gordih i lukavih sinova i kćeri“ našega nesrećnog zabludelog ruskog naroda, koji nastavljaju da „gaze“ i „sramote“ naše Sveto Pravoslavlja i našu Svetu Crkvu zbog najgrubljeg nerazumevanja, nerasudno mešajući našu svetu veru sa onima koji se samo računaju u pravoslavne“ ili sa pastirima i jerarsima koji su zaneseni antipravoslavnim modernizmom i ne upravljaju pravilno Slavom Hristove Istine! Još gori su oni koji, u svojoj gordosti, ništa ne razumevajući od istinskoga Pravoslavlja i koji su po duhu i životu svome sasvim daleko od njega, nadmeno misle o sebi kao o „stubovima Pravoslavlja“, „borcima za čistotu naše vere“ i drsko pretenduju na to da igraju glavnu ulogu u crkvenom životu..
Istinski je pravoslavan samo onaj ko i umom i srcem prima sve ono čemu uči Sveta Pravoslavna Crkva i koji se smireno saginje pred njenim autoritetom.
A ko odbacuje autoritet Svete Pravoslavne Crkve i prenebregava njena Božanstvena učenja, sveštena pravila i ustanove, nadahnute Duhom Svetim – taj se protivi Duhu Svetom i potpada pod strašnu kaznu, koju je izrekao Sam Božanstveni Utemeljitelj Crkve, Gospod naš Isus Hristos:
Ako (ko) ni Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17).
Kao što već rekosmo – uči nas sveti Apostol – i sada opet velim: ako vam ko propoveda Evanđelje drugačije nego što primiste, anatema da bude! (Gal. 1,9).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *