NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Pazi na sebe! – Beseda za Veliki Post

(Zakoni ponovljeni 4,9)
Ovako je naslovljen ceo niz pouka koje duboko prožimaju dušu, a koje je napisao veliki propovednik pokajanja prepodobni Jefrem Sirin. One se, po našem bogoslužbenom ustavu, imaju čitati tokom celog Velikoga Posta, ali – avaj – u parohijskim hramovima više se gotovo i ne mogu čuti.
Jedan od najvećih podvižnika Hrišćanske Crkve, prepodobni Antonije Veliki, razmišljajući jedanput o dubini sudova Božijih, smelo upita Boga: „Gospode! Zašto neki umiru u mladosti, a drugi žive do duboke starosti? Zašto su jedni siroti, a drugi bogati? Kako to da zločestivi, tirani i zločinci blaguju i izobiljuju svakovrsnim zemaljskim blagom, dok blagočestive i pravedne tište nevolje i nemaština?“. Tada mu dođe glas: Antonije! Pazi na sebe, a ono su sudovi Božji i ti nemaš koristi od njihovoga ispitivanja“.
Pazi na sebe!- to i jeste najvažnije, osnovno pravilo hrišćanskog života usmerenog ka spasenju – života u Bogu, života u Hristu, života unutarnjeg, života duhovnog, kako su uporno naglašavali svi veliki podvižnici Hrišćanstva, svi nastavnici hrišćanskog blagočešća ili života bogougodnog.
Jedino onaj koji pazi na samoga sebe, na svoj unutarnji svet, koji ne vodi rasejani život, može prepoznati jasno sve svoje karakterne nedostatke, svoje slabosti, grehe, sve svoje poročne sklonosti i strasti. Jedino je takav čovek spreman na zdravu samokritiku, samoispravljanje, na duhovnu obnovu, što i jeste životni zadatak svakoga ko želi da bude istinski hrišćanin, svakoga ko sebi želi spasenje.
Usled nepažnje, zlo se u duši sve više razrasta, osnažuje i konačno tako se čvrsto ukorenjuje, da takav čovek već gubi mogućnost da se ispravi i duhovno obnovi i zato njemu nema nade na spasenje. Ali nije jedina nevolja to što takav čovek gubi svoju dušu – on postaje još sejač zla, njegov izvor koji ga širi svuda oko sebe.
Eto kako treba da gledamo na sav savremeni život i kako da rasuđujemo o svemu što se zbiva u svetu.
Ima li savremeni čovek, čak i neki od onih koji sebe nazivaju hrišćanima, a uz to i pravoslavnima, takvu pažnju, o kojoj uče naši veliki hrišćanski podvižnici, nastavnici blagočešća?
Avaj! i površni pogled na našu svakodnevicu lako će nam otkriti da je sva savremeni život tako ustrojen, da čoveka drži van sebe- da mu ne daje ni vremena ni mogućnosti da se i malo udubi u sebe, da se zamisli nad svojim unutarnjim stanjem i da nepristrasno oceni svoje „ja“. Svi ti izvanredni tehnički izumi, umesto da čoveku pružaju daleko više slobodnog vremena za lični život, što je i bilo njihovo prvobitno naznačenje, uzrokovali su ovaj divljački tempo i uistinu sumanutu hajku za dobiti, što je savremenog čoveka sasvim lišilo mira koji je toliko neophodan za samousredsređenost i samo-udubljenje – za samopažnju. A svi kratkotrajni trenuci dokolice ispunjeni su zabavama i veseljem, toliko raznovrsnim, kao nikad ranije – sve sa ciljem da se čovek drži van sebe i da mi se ne dopusti da se zamisli nad sobom.
Eto, vidimo kako savremeni ljudi i pišu i razmišljaju i govore o svemu, samo ne o svom unutarnjem životu: nemaju ni misli ni reči samokritike i samoispravljanja, nego samo reči kritike – i to je najžešće, nepoštedne i nepravedne – onoga što je van njih. Kao nikada, umnožili su se i osilili poroci umišljenosti, gordosti, hvalisavosti, vlastoljublja, sujete i slavoljublja, a u vezi sa time i – zavisti, zluradosti, nepomirljive zlobe i mržnje ka drugima, u kojima svaki „pojedinac“ uvek vidi samo svoje neprijatelje i suparnike.
Komunizam koji je podjarmio našu nesrećnu Otadžbinu – pošto se ona u toku poslednja veka odrekla „unutarnjega delanja“ koje je pravoslavni ruski čovek ranije toliko ljubio – i može imati uspeha jedino kod takvih nastrojenja.
Odricanje čoveka od onoga što je najvažnije za njegovo spasenje – od pažnje na sebe i unutarnjeg delanja – ne može da prođe bez posledica.
A šta li još čoveka čeka?
Osobito porazna i tragična je činjenica da su to prestali da uviđaju i ljudi koji sebe nazivaju i smatraju hrišćanima, čak i pravoslavnima, i koji naivno misle da je moguće ostati hrišćaninom, a voditi rasejani život, u sujeti i potrazi za dobiti, zabavama i zadovoljstvom.
Hrišćanstvo je, pre svega, život unutarnji, život duhovni.
A kada je tako, onda se i spoljašnji život sam od sebe preobražava, po nelažnom obećanju Hristovom: Ištite pre svega Carstvo Božije i pravdu njegovu, odnosno: „živite unutarnji duhovni život“ i sve ovo, odnosno sve blagoustrojstvo i uspeh vašega života, dodaće vam se
(Mt. 6,33).
Samouvereni savremeni ljudi u svom gordom slepilu to uporno ne žele da znaju, bez obzira na stvarnost koja ih posramljuje, te jednako naivni i detinje snevaju i gledaju kako da sopstvenim naporima i sredstvima obezbede svoju zemaljsku sreću i da svoj zemaljski život oslobode briga. Oni rešavaju svakovrsne svetske probleme, gordo i ne prihvatajući ikakvu kritiku, gotovi su da sude o svemu, postavljaju se kao autoriteti sposobni za mudro preuređivanje ljudskog društva, namerni su čak da „reformišu“ (poprave po svom razvraćenom ukusu) i Crkvu, koju je na zemlji, radi spasenja ljudi, osnivao Sam Ovaploćeni Sin Božji. Jedino da na sebe paze nikako neće, sebe da preurede i preprave, svoje duše da „reformišu“ uporno ne žele.
A upravo u ovom poslednjem, tom upornom odbijanju, nalazi se najopasnija bolest našeg vremena, od koje i proizilaze sve nesreće današnjice.
To je užasni znak potpune duhovne malaksalosti, krajnje oskudice „unutarnjeg delanja“: duhovni život zamenjen je „životom duševnim“ (po rečima sv. Apostola Pavla, 1. Kor. 2,14) i čak životom „plotskim“ – životinjskim.
Osobito je žalosno i katkad mučno gledati projave tog sramotnog nazadovanja duhovnog života i samopažnje među našim ruskim pravoslavnim ljudima u rasejanju, koji su toliko preživeli: oni bi, pošto su iskusili strašne nesreće koje su se obrušile na našu Otadžbinu, morali već da znaju u čemu je koren svih nevolja koje su ih snašle i zbog kojih žive u izgnanju!
Ima, slava Bogu, i izuzetaka: to je, po rečima sv. Ignjatija Brjančaninova – koji je tako živo, sto godina unapred, prorekao nastupanje naše mračne epohe – „mali broj onih koji se spasavaju“. Naš crkveni život još tinja blagodareći upravo tom „malom ostatku“.
Ali najveći broj pravoslavnih rusa, premda je preživeo tako umudrujuće nevolje, kao da se ničemu nije naučio i ne želi da čuje i da zna za opomenu koju je nama, ljudima, još u Starom Zavetu, dao Gospod Svedržitelj: Pazi na sebe!
Oni većim delom žive van sebe i u tome je, razume se, osnovni uzrok svake žalosne smutnje i besporetka u našem zagraničnom životu, kako crkvenom, tako i političkom i društvenom, a da se i ne govori o moralnim degeneracijama koje se neretko mogu videti u porodičnom životu.
Odvojivši se od, za nas jedino spasonosnoga, istočnika duhovnog života, koji je nerazdvojno povezan sa samopažnjom i koji je okrenut svome unutrašnjem svetu, radi samokritike, samoispravljanja i duhovne obnove – od reči Božje i vaseljenskog učenja Crkve – pravoslavni ljudi, vođeni često duhovnim slepcima, i u svoj crkveni život, a o političkom i društvenom da i ne govorimo, unose sve one grehovne strasti o kojima smo u početku govorili i koje pothranjuju i krepe umišljenošću, vlastoljubljem i slavoljubljem.
Otuda potiču sve te na nebo vapijuće zablude, sva ta pogubna pometnja u poretku vrednosti, koja one koji su sišli sa pravoga puta pobeđuje da svoje, čisto zemaljske, političke i socijalne ideale postave iznad Crkve Hristove (o, bezumnoga slepila!) i uopšte – da duhovno više vrednosti zamene nižim, smućujući i sebe i druge.
Otuda i sve te nebrojene podele u našoj sredini, silne socijalne i političke grupacije i partije; otuda čudna, gotovo satanska zluradost, nepomirljivo neprijateljstvo i mržnja, koja se ne libi ni jedne kletve niti najfantastičnijih laži i zlobnih insinuacija, čiji je cilj da se protivnik što više ponizi i moralno uništi.
Osobito je nedopustivo unositi u crkveni život svoje strasti, budući da to stvara teško iskorenjive smutnje i raskole.
I eto u kakvom nastrojenju mi se još nadamo u spas naše nesrećne Otadžbine. i čak gordo uobražavamo neki put da nama može pripasti čast njenog oslobođenja i spasenja.
Uistinu , ako nastavimo i ubuduće tako i ukoliko se ne urazumimo i ne uvidimo jasno da od satanskog ropstva može spasavati samo Bog i da se mi moramo, pre svega, udostojiti te milosti Božje kroz svoj povratak na put istinski pravoslavnog života, koji je kod nas gotovo sasvim nestao, i to zahvaljujući nedostatku samopažnje, i ukoliko ne stanemo odlučno na put duhovne obnove kroz pokajanje- ništa nas dobro i svetlo ne čeka; mi se samo samoobmanjujemo, gradeći sebi nekakve varljive ideale i uljuljkujući se zalud neostvarivom maštom i praznim nadama.
Jedini put spasenja za nas i našu Otadžbinu je – put jasan i određen, onaj put koji ukazuje naša Majka Sveta Crkva.
Stoga mi ne treba da kritikujemo i (strašno je reći!) reformišemo Crkvu Hristovu, nego da sami sebe, svoje sopstveno „ja“, podvrgnemo najstrožoj kritici i prepravljanju: sebe treba „reformisati“!
Ne treba od Crkve tražiti da ugađa našim ličnim i partijskim interesima, strastima i hirovima, nego same sebe treba predati u puno poslušanje Crkvi, Znajući da nas bez takvog potpunog i svecelog poslušanja Crkvi očekuje neminovna pogibelj.
Strašno je pasti u ruke Boga živoga! (Jevr. 10.31).
A, „kome Crkva nije Majka, tome ni Bog nije Otac“ (po rečima sveštenomučenika Kiprijana).
I, uistinu, treba znati i pamtiti – daleko od toga da pojedini sveštenici, čak i jerarsi, uvek izražavaju glas Crkve; jer i oni, kao ljudi, mogu ogrešiti i naći se u zabludi, ukoliko nedovoljno paze na sebe. Glas Crkve je jedino njeno vaseljensko učenje, koje su svugde, uvek i svi ispovedali i koje je za večna vremena utvrđeno na Vaseljenskim saborima i opštepriznato na Pomesnim saborima i od Svetih Otaca.
Eto šta je vaseljensko učenje Crkve, od kojega treba načiniti jedini kriterijum ispravnosti svoga nastrojenja, kome se treba poveriti i po kojem se valja popravljati.
Ništa nije pogubnije i strašnije od onoga nastrojanja u kojem, gordo uvereni u sopstvenu pravednost, dobrotu i neporočnost, naši siroti ljudi svugde vide „neprijatelja Crkve“, ne primećujući da su najveći njeni neprijatelji: oni sami- otupeli u svom samozadovoljstvu, u svom samoljublju, u svojoj sve većoj gordosti, a lišeni bilo kakve želje da se valjano pokaju, isprave i duhovno obnove, da stanu na put trezvenog života – života duhovnog.
Smatrajući sebe u svemu pravednim, a druge u svemu krivim – uvek je i lakše i prijatnije. Ali Sveta Crkva nas ne uči da idemo tim putem: ona nas navodi da – posebno u vreme Velikog Posta, u vreme pokajanja i ispravljanja svog života – vapijemo Bogu. „Da, Gospode Care! Daj mi da uočim pregrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga; jer si blagosloven u vekove vekova. Amin“.
Ovi dani Velikog Posta koje sada živimo predstavljaju vreme kada nas Sveta Crkva usrdnije priziva na ono što nam nedostaje – da pazimo na sebe, da se rešimo da ostavimo pusti, lakomisleni, rasejani svetski život od koga svako zlo dolazi, i da povedemo unutarnji život – život duhovni, u kojem jedino biva naše spasenje.
Iskoristimo svo ovo spasonosno vreme!
Poslušajmo pažljivije ono o čemu nas uči Sveta Crkva, proverimo brižljivo svoje duševno stanje, makar jednom u životu „iskritikujmo“ bespoštedno strogo sami sebe, a ne druge. Idući za dirljivim prizivima velikoposnih pesama: „očistimo dušu, očistimo plot, kao od jestiva postimo od svake strasti..“, napravićemo u svojoj duši veliko čišćenje. Počnimo da istinski postimo, pamteći mudru opomenu Svete Crkve: „Dušo moja koja od jestiva postiš, a od strasti se nisi očistila, zalud se raduješ zbog nejedenja jer tako ćeš se upodobiti zlim demonima koji ništa ne jedu“ (stihire Strasne Sedmice)..
I rešimo se tvrdo da počnemo novi život- istinski duhovni život na koji smo svi prizvani.
Neka je Bog na pomoći!

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *