NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Svet i Mi

U svetu beše i svet kroz Njega postade,
i svet Ga ne pozna. (Jn. 1,10)
A ja, Bože sačuvaj , da se čim drugo hvalim osim krstom Gospoda
Našeg Isusa Hrista, kojim se meni razape
svet i ja na svetu (Gal. 6,14)
Uoči dvaju nastupajućih praznika, Roždestva Presvete Bogorodice, koja je živela u svetu ali ne beše „od sveta“, zbog čega se i udostojila da postane Mati Samoga Gospoda, i Vozdviženja Krsta Gospodnjega, koji nas podseća da smo i mi dužni „da se raspnemo svetu“, pogodan je trenutak da upitamo sami sebe: kakav je naš odnos prema ovome svetu – ovom savremenom svetu koji sada toliko jasno, kao nikad ranije, projavljuje svoje neskriveno antihrišćansko nastrojenje?
Izvestan ustupak svetu – ili još bolje – prilagođavanje njemu, ono što se, na primer, u pastirskom bogoslovlju naziva „pastirskim prilagođavanjem“, jasno je da je neizbežno, ponekad i korisno, ali ono što mi sada gledamo prelazi sve granice i pretvara se u negaciju istinskog hrišćanstva koje „nije od ovog sveta“..
Hristos Spasitelj nije uzalud Sebe i Svoje sledbenike protivpostavljao svetu, govoreći:
Kada biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas Ja izabrah od sveta, zato vas mrzi svet (Jn. 15,19).
A tešio ih je: Ako vas mrzi svet, znajte da je Meni omrznuo pre vas
(Jn. 15,18). U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet (Jn. 16,33).
Jednako su o svetu govorili i Sveti Apostoli : Ne ljubite svet ni što je u svetu, Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu (1. Jn. 2,15), a to je zato što svet sav u zlu leži (1.Jn. 5,19).
Obratimo pažnju na to da ovo ne govori niko drugi do „Apostol ljubavi“ – ljubljeni učenik Hristov, sveti Jovan Bogoslov.
A sveti Apostol Jakov, brat Gospodnji, govori možda još odlučnije : Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jk. 4,4).
Tako su u sva vremena gledali na svet svi istinski hrišćani – podvižnici hrišćanskog blagočešća: osećajući da u svetu ne mogu biti pravim sledbenicima Hristovim i da se ne mogu spasti, oni su bežali od sveta kako bi ugodili Bogu. Bežali su čak i onda kada je on prestao da bude neznabožački, kao u početku, nego se ohristovio.
Očevidno je da ova suprotstavljenost istinskog hrišćanstva svetu, o kojoj su govorili Hristos Spasitelj i Sveti Apostoli, važi za sva vremena, ima silu i važnost u svim okolnostima. Ove gore navedena reči ne mogu se izbaciti iz Svetog Pisma, ma koliko to želeli savremeni „neohrišćani“ ili predstavnici „posthrišćanske epohe“ koja je nastupila – ekumenisti i svakovrsni modernisti.
Nasuprot pomenutim Hristovim i apostolskim rečima, ovi savremeni „delatnici hrišćanstva“ – mada se ne usuđuju da sasvim odreknu hrišćanstvo – ili otvoreno propovedaju stapanje sa svetom koji u zlu leži, ili na delu ostvaruju takvo stapanje, sakrivajući se licemerno iza različitih prelesnih fraza, koje neki put zajme čak iz Svetog Pisma i koje, razume se, tumače pogrešno. Na usluzi im je, u datom slučaju, i sva vekovima razrađivana jezuitska kazuistika, uz pomoć koje mogu da opravdavaju sve što žele.
A upravo ovo stapanje sa svetom, koje se sada intenzivno propagira, i jeste najjasniji predznak odstupništva!
Blažen je ko razumeva – ko prepoznaje užasne simptome vremena koje nas vodi Antihristu!
Pa upravo će Antihrist, duhovno iščadije bogoprotivnog satane, biti knez ovog sveta, koji u zlu leži (Jn. 12, 31): on će se zacariti u ovom svetu kako bi ga u potpunosti vratio sataninoj vlasti.
Mi dobro znamo kako će se taj žalosni pokušaj okončati (2. Sol. 2,8) Gospod Isus ubiše ga duhom usta Svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva, ali kako će biti onima koji – svesno ili nesvesno, obmanuti – pođu za njim?
Dešava se očevidno „prosejavanje“: po tome da li razumeju događaje koji se sada odvijaju u svetu ili ne, ljudi se mogu podeliti na dve vrste:
Jedni uviđaju šta se u svetu sada dešava, drhte i užasavaju se, preduzimajući sve mere predostrožnosti kako ne bi dozvolili da i njih ponese ova poslednjih godina sve silnija bujica otpadništva.
Drugi… slepuju. No to je slepilo dvojako: jedno je bez krivice, jer je nesvesno, dolazi od nerazumevanja i potcenjivanja onog što se zbiva, a drugo je svesno: takvi nešto osećaju i razumeju, ali svesno zatvaraju oči pred svim, porobljeni svakovrsnim strastima koje, kao svaka strast, pomračuju duhovni vid.
A tom duhovnom slepilu sada mnogo toga doprinosi!
I satana i sluge njegove, po rečima Svetog Pisma, ljudima se veoma retko javljaju onakvi kakvi zaista jesu: satana se pretvara u angela svetlosti i sluge njegove u sluge pravde (2. Kor. 11,14-15). Mnogi nalaze da je to što se sada zbiva u svetu privlačno i da je čak plod istinskog hrišćanstva. Zaboravljaju ljudi da je satana lažljivac i klevetnik i čovekoubica od iskona (Jn. 8,44), a takve su i sve sluge njegove, koje uzimaju samo izgled služitelja pravde.
Izuzetno je simptomatičan u naše doba poziv na opšte ujedinjenje: sada su svi, navodno, spremni da se ujedine, zaboravivši na pređašnje podele – na ono što ih je ranije delilo.
I to veoma mnoge prelašćuje.
Zaista – nije li divno zaboraviti na podele, odbaciti nesuglasice i uzajamna neprijateljstva i živeti u miru i ljubavi?
Nije li na takvo ujedinjenje pozivao ljude i Sam Hristos, kada se molio Bogu Ocu: Da svi jedno budu (Jn. 17.21)?
Nije li On sve pozivao na uzajamni mir i bratsku ljubav?
Sve je to tačno, ali Hristos nije pozivao ljude na takvo ujedinjenje, na takav mir i bratsku ljubav, kako čine savremeni „ujedinitelji“ – „ekumenisti“, „modernisti“, „neohrišćani“ ili kako se već zvali!
Hristos Spasitelj zvao je sve ljude na ujedinjenje u onoj Božanstvenoj Istini koju je On doneo na zemlju radi spasenja ljudi.
Ja sam za to rođen i za to sam došao na svet, rekao je On Sam Pilatu: da svedočim istinu. i svaki koji je od istine sluša glas moj (Jn. 18,37).
Istina, čista i netaknuta Istina Božanstvenoga Hristova učenja – to je jedino merilo i jedini razlog za istinsko, spasonosno, bogougodno ujedinjenje ljudi.
Svako drugo ujedinjenje biće neprirodno, patvoreno, neiskreno – u njemu će biti laž i prevara.
U sv. Apostol, pozivajući hrišćane na jedinstvo, jasno govori o tome kako on zamišlja to jedinstvo kako ono treba da bude:
Molim vas, pak, braćo, imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da svi isto govorite i da među vama ne bude razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli (1 Kor. 1,10). Ili ovo:
Da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni (Fil. 2,2).
Puna jednodušnost i jednomislije – eto šta je potrebo po učenju slova Božijeg za celishodno, plodotvorno i spasonosno sjedinjenje ljudi.
Bez jedinstva u Istini nepostiživo je izvorno, istinsko sjedinjenje ljudi u miru i međusobnoj ljubavi, koji ih sjedinjuju jedne sa drugima i sa Bogom.
A o kakvoj ljubavi bez jedinstva u Istini može da se govori, kada sv. Apostol jasno kaže da se ljubav ne raduje nepravdi, nego se raduje Istini
(1. Kor. 13,16)?
Kakvu „jednodušnost“ i „jednomislije“, kakvo „jedinstvo u istini“ mogu pravoslavni imati sa rimokatolicima i protestantima?
A savremeni „ujedinitelji“ spremni su na „jedinstvo“ i sa bezbožnicima!
Nije li to apsurdno?
Oni bi da „ujedine“ ljude savršeno različitoga duha i različitoga mišljenja – uprkos jasnoj reči svetog Apostola – i to tako da svako ostaje pri svojim zabludama i u svome odstupništvu od jedine Hristove Istine. Oni čak svaki prozelitizam smatraju nepoželjnim, pokudnim i nezakonitim i on se, kao takav, zabranjuje.
Njima nije važna istina, jedina dragocena i spasonosna, nego ujedinjenje po svaku cenu, svim sredstvima ostvareno i koje je samo sebi cilj.
Ali jedinstvo ne može biti samo sebi cilj: ujedinjenja mogu biti svakovrsna, među njima neka mogu biti i javno osuđena i mogu imati zločinački cilj. Primer takvog jedinstva može da pruži banda razbojnika, koji su vezani često velikom uzajamnom lojalnošću, naizgled čak istinskim prijateljskim osećanjima.
I šta? hoćemo li se radovati takvome „jedinstvu“ i pozdravljati ga, gledajući u njemu ostvarenje ideala hrišćanske ljubavi „?
Može li biti pozitivna pojava ujedinjenje ljudi uz savršeno prenebregavanje ili čak gaženje one Istine, koju je doneo na zemlju radi našeg spasenja ovaploćeni Jedinorodni Sin Božiji?
To je naše pitanje svaki put kada čujemo lukave, a katkad i histerične, pozive savremenih „ujedinitelja“ na sveopšte ujedinjenje.
Zovu li nas oni da se sjedinimo sa Hristom ili. sa ovim svetom koji u zlu leži i kome Hristos suprotstavlja Sebe i Svoje istinske sledbenike?
I kada jasno uvidimo da ti „ujedinitelji“ gledaju da „idu u korak sa vremenom“, „da ugode duhu vremena“, „da ne budu zaostali, nego savremeni“, kada vidimo sa kakvim se gordim prezirom odnose prema svemu onome što je ranije postojalo u svetu u vreme procvata istinskog hrišćanskog blagočešća, mi se nevoljno uveravamo u to da nas ti ujedinitelji ne zovu ka Hristu, nego od Hrista.
Oni nas zovu da ostavimo Hrista i da se stopimo sa ovim svetom koji leži u zlu, čiji knez, po njihovim sopstvenim izjavama (oni ponekad govore sasvim nedvosmisleno) treba uskoro da dođe i zacari se nad svetom.
To je isti onaj za koga je Hristos prorekao Judejima koji ne poverovaše u Njega:Ja sam došao u ime Oca Svojega i ne primate Me: ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5,43).
A oni ga već čekaju i hitaju da što brže sve ujedine pod njegovom vlašću!
Ovo veštačko, protivprirodno sjedinjenje svih i svega neophodno je kako bi mu olakšalo što brže zacarenje i obezbedilo mu što trajniju vlast nad svetom.
Eto prave pozadine ovog savremenog „modernizma“ i ekumenističke pometnje.
Nužno je da se hrišćanstvo bezbolno likvidira, da se učini „solju obljutavelom“, da se onima koji još neće da se od njega rastanu ostavi samo njegov privid koji ljude ni na šta ne obavezuje, koji je za neprijatelje bezopasan, a za njih nespasonosan.
Istinu vešto zameniti lažju – eto za šta se odavno specijalizovao neprijatelj ljudskog spasenja – đavo i u čemu mu dragovoljno pomažu oni koji su za zemna blaga prodali duše svoje – prava čeda ovog sveta koji u zlu leži.
Ovaj svet javno hrli u katastrofu i pogibao ga ne zabrinjava.
Gde ćemo mi biti? Na čijoj strani?
Zar ćemo zaboraviti da mi, hrišćani, nismo od ovoga sveta, kao što ni Sam Hristos – nije od ovog sveta, po reči Njegovoj (Jn. 17,16)?
I zar će se ovaj svet pokazati toliko moćnim da nas sputa, da radi njega i prelesnog blaga njegovog budemo gotovi da ostavimo Hrista Istinitog i umesto Njega primimo „hrista“ lažnoga – Antihrista?
Daleko bilo!
Ali tada se, ukoliko želimo da se sačuvamo i da sačuvamo vernost Hristu Istinitom, na nas nalaže velika i neodložna obaveza da se odlučno udaljimo od svega što na sebi nosi pečat odstupništva, da se odvojimo od svih koji idu putem odstupništva, imajući na umu potresno upozorenje koje nam je dato još pre stotinu godina i u kojem je naše vreme prozreo veliki ruski svetitelj Ignjatije Brjančaninov:
„Odstupništvo je Bog dopustio: ne pokušavaj da ga zaustaviš nemoćnom rukom svojom. Udalji se, sačuvaj se od njega i to je dovoljno od tebe. Upoznaj duh vremena, prouči ga, kako bi po mogućnosti izbegao njegove uticaje“ (Otačnik – zaključak).
Svet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavek
(1. Jn. 2,17).
Budimo sa Bogom, sa Hristom, a ne sa svetom! i bojmo se svakojake prevare i prelasti i zavodljivih reči (Kol. 2,4)! Upoznavši se sa duhom vremena, nađimo u sebi čvrstu rešenost da se, ma koliko nas to koštalo, udaljimo od njega i raskinemo od njega i raskinemo sve što nas je sa njime vezivalo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *