NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Istinsko Pravoslavlje i lažno Pravoslavlje

Svak zna šta je to krivotvorena novčanica. To je novčanica koja je veoma nalik na pravu, toliko nalik da je i prihvataju kao takvu. No u stvari, radi se samo o varljivoj spoljašnjosti – zapravo, reč je o imitaciji, o lažnoj novčanici koja nema istinsku vrednost.
Upravo u tom smislu može da se govori i o „lažnom pravoslavlju“. Strašno je reći, ali mi smo izgleda doživeli vreme kada se, uporedo sa mnogim drugim krivotvorenim „vrednostima“, pojavilo i krivotvoreno pravoslavlje, koje samo naoko ima istinsku veru Hristovu, samo je spolja pokazuje, dok je zapravo lišeno istinske unutarnje vrednosti, te tako predstavlja tek falsifikat koji obmanjuje pogled.
Apologeti takvog „pravoslavlja“ sasvim netačno tvrde da je njegova suština samo u golom, hladnom, formalnom prihvatanju određenog skupa dogmata. Pravoslavlje nije konglomerat apstraktnih istina, odvojenih od života. Pravoslavlje – to je duh i život, kako je posvedočio i Sam Gospod naš Isus Hristos, kad a je rekao; Reči koje vam Ja govorim, duh su i život su (Jn. 6,63).
Upravo s te tačke gledišta mi treba da u sadašnje zlo vreme razlikujemo istinsko Pravoslavlje,, koje je duh i život, od lažnog „pravoslavlja“, koje predstavlja tek više ili manje uspešan falsifikat istinskog hrišćanstva bez odgovarajućeg unutarnjeg sadržaja.
***
Sve češće i češće se u „žurnalu Moskovske Patrijaršije“, kao i u drugim organima sovjetske štampe, pojavljuju saopštenja o nekakvoj „sekti“, koja sebe naziva „istinski-pravoslavnim hrišćanima“ i „sledbenicima Najsvetijeg Patrijarha Tihona“, koja odbija da prizna zvaničnu crkvu legalizovanu od strane sovjetske vlasti, koja pokazuje otvoreno neprijateljstvo i prema samoj sovjetskoj vlasti. Već na osnovu tih nekoliko crta karakterističnih za pomenutu „sektu“, lako možemo da zaključimo da je tu reč o onoj tajnoj Crkvi, koju smo navikli da nazivamo „katakombnom“ i čije postojanje mnogi od nas, u inostranstvu, iz različitih razloga poriču. Svedočanstvo pak samih neprijatelja ipak ne može da za nas ne bude naročito ubedljivo, stoga činjenica postojanja „katakombne Crkve“ u Sovjetskoj Rusiji više ne može da se dovodi u pitanje.
Karakteristično je da sledbenici „katakombne Crkve“ sebe nazivaju „istinski-pravoslavnim hrišćanima“, želeći time da istaknu svoju različitost u odnosu na zvaničnu crkvu koja je legalizovana od strane bezbožne komunističke vlasti i predstavlja njeno poslušno oruđe. Znajući istoriju te oficijelne Crkve, koja se, slagavši dušom, zgazivši istinu i prihvativši laž – nikako ne svojstvenu istinskoj Hristovoj Crkvi – stavila u službu ljutih bogoboraca, stavila im se u potpunosti na raspolaganje za ostvarenje njihovih zaista paklenih planova u svetu, mi ne možemo a da se ne saglasimo sa pravilnošću naziva koji su za sebe uzeli „katakombnici“.
Osim toga, u životu zvanične u poslednje vreme su se dogodili silni zaokreti koji živo svedoče o njenom sve većem i većem odstupanju od istinskog Pravoslavlja. Još 1948. godine kada je u Moskvi sa dopuštenjem bezbožnika bila upriličena svečana proslava petstogodišnjice autokefalnosti Ruske Pravoslavne Crkve, izdata je knjižica pod naslovom: ,Materijali Svetovanja Poglavara i Predstavnika Autokefalnih Pravoslavnih Crkava u vezi sa praznovanjem 500-godišnjice Autokefalnosti Ruske Pravoslavne Crkve“. U toj knjizi nalazimo čitav niz tekstova koji svedoče o tome kako je ova crkva, legalizovana od strane sovjetske vlasti, tada isticala svoju strogu ortodoksiju. Ale evo, prošlo je tek nekoliko godina, i slika se izmenila. Nikako drugačije nego na zahtev bezbožne sovjetske vlasti – koja je, ne birajući sredstva, želela da svoj uticaj proširi svuda po svetu – Moskovska patrijaršija se, isprva praktično, a zatim i formalno i zvanično, „uključuje“ u pomodni „ekumenistički pokret“. Počinje nešto neobično, u prošlosti gotovo besprimerno. U samoj Sovjetskoj Rusiji nesmanjenom žestinom se nastavlja gonjenje vere, progon duhovništva, ugnjetavanje vernih, propaganda ateizma, dok u isto vreme moskovski patrijarh Aleksej i neki najviši predstavnici legalizovane crkve imaju, slično visokim sovjetskim činovnicima, naročito privilegovan položaj, dobijaju ordenje, organizuju raskošne prijeme za predstavnike pomesnih pravoslavnih crkava i inoslovnih religioznih organizacija kada doputuj u Sovjetsku Rusiju, ti i sami slobodni odlaze u inostranstvo, odsedajući u najluksuznijim hotelima i koristeći pomoć i podršku sovjetskih opunomoćenih predstavnika, koji u njihovu čast i u čast njihovih inostranih i inoslovnih gostiju priređuju veličanstvene bankete. Pri Moskovskoj patrijaršiji je čak osnovano posebno „Odeljenje za spoljne crkvene odnose“, koje je veoma aktivno u pružanju javne podrške ateističkoj sovjetskoj vlasti. Prvi predsednik tog Odeljenja, koji je potom na zagonetan način ispao iz stroja i uskoro umro, bio je Mitropolit Nikolaj Kruticki. On je proputovao mnoge zemlje, pri čemu su svuda u njegovu čast organizovani svečani dočeci i prijemi, dobijao je počasne doktorske diplome i zvanja, ne samo od pravoslavnih nego i od inoslovnih visokoškolskih institucija, a i sam je u Moskvi primao bezbrojne inoslovne delegacije, kada bi se dešavalo da patrijarh Aleksej protestantske pastore, odevene uglavnom u obične sakoe, dariva ukrašenim pravoslavnim arhimandritskim krstovima.
Sada takvu grozničavu delatnost razvija njegov naslednik, 33-godišnji mitropolit Nikodim, koji je napravio sasvim neuobičajenu, vrtoglavu duhovnu karijeru.
U istom takvom položaju potpune potčinjenosti bezbožnim komunistima nalaze se i pomesne pravoslavne crkve u tzv. „satelitima“ Sovjetskog Saveza, naročito u Rumuniji i Bugarskoj. U nešto boljem položaju nalazi se Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji. Kako Moskovska patrijaršija, tako i ostale crkve u zemljama iza „gvozdene zavese“ moraju da igraju političku ulogu u saglasnosti sa planovima svetskog komunizma, služeći mu kao poslušna oruđa. To dovodi do komične situacije: moskovski sinod sa patrijarhom Aleksejem na čelu, a odmah za njim bugarski sinod sa patrijarhom Kirilom, sastaje se i iznosi oštro protivljenje svakom aktu američke politike koji se ne dopada komunistima, iako se taj akt nikako ne tiče Crkve ni crkvenog života. Tako na primer, i moskovski i bugarski sinod su u štampi istupili sa oštrom osudom „agresije“ Sjedinjenih Američkih Država na Koreju, a potom čak i na „miroljubivu Kubu“. Sve te pomesne crkve potčinjene komunistima obavezne su na aktivno učešće u sovjetskoj „Mirovnoj Akciji“; one šalju svoje predstavnike – duhovna lica – na tzv. „Mirovne Konferencije“ koje komunisti organizuju u raznim zemljama. U „žurnalu Moskovske Patrijaršije“ postoji čak i posebna rubrika koja je, kako po sadržaju, tako i po samom stilu i jeziku članaka koji se u njoj štampaju, tipičan za sovjetsku propagandu, pod nazivom: „U zaštitu mira“.
Znajući bez sumnje u kakvom se ponižavajućem ropskom položaju potpune potčinjenosti bogoboračkoj komunističkoj vlasti nalaze i Moskovska patrijaršija i druge pomesne crkve „sateliti“, koje po celom svetu uporno objavljuju laž da je Crkva u njihovoj zemlji potpuno slobodna, sve ostale pomesne crkve koje se nalaze u zemljama slobodnim od komunizma i uživaju naoko potpunu slobodu, umesto da javno izraze svoj odlučan protest protiv takvog položaja sestrinskih crkava – protiv tog nasilja bezbožnika – one stvaraju privid da je u tim porobljenim crkvama sve normalno, kanonski, i uopšte sa njima, preko njihovih jerarha, kao sa kanonskim crkvama, dok našu Rusku Zagraničnu Crkvu, kao jedini slobodni deo Ruske Crkve koji se nije potčinio komunističkim bezbožnicima i van granica Rusije čuva svoju duhovnu slobodu, ne prihvataju kao kanonsku Crkvu i često odbijaju da imaju opštenje s njom (karakterističan primer je odnos Jerusalimske Patrijaršije prema našim episkopima koji dolaze u Svetu Zemlju).
No, to nije sve. Odnos prema bezbožnim komunistima koji progone veru i crkvu nije jedini odnos ispunjen licemernom lažju koji ukazuje ne duhovno nezdravo i u suštini nehrišćansko stanje u svim savremenim pravoslavnim crkvama, osim naše Ruske Zagranične: ima i mnogo čega drugog.
To je taj duh posvetovnjačenja, odricanja od duha Hristovog i stapanja sa ovim svetom koji u zlu leži, koji se u Rusiji tokom prvih godina boljševizma ispoljio kroz pokret pristalica tzv. „žive crkve“ i „obnovljenaca“, da bi odmah potom prešao i u druge pomesne pravoslavne crkve, i to pod rukovodstvom Vaseljenskih Konstantinopoljskih Patrijarha koji su sebi stavili u zadatak sazivanje Osmog Vaseljenskog Sabora kome bi cilj bio reforma Pravoslavne Crkve.
U Rusiji taj pokret je odbacio sam verni narod, no Ruska Crkva je ubrzo posle toga, već 1927. godine potpala pod punu vlast bogoboračke komunističke partije, koja je još i danas primorava da ide ne putem istinskog Hristovog učenja, nego onim putevima koje joj određuju ti ljuti gonitelji Crkve.
Ništa bolja situacija nije ni u zemljama slobodnog sveta, gde su pomesne pravoslavne crkve potpale pod vlast leberalnih, modernističkih ideja, koje su iz korena uništile istinsko Pravoslavlje i približile ga protestantizmu. Sve se to još prikriva najuglađenijim parolama, u nadi da će nekako biti zavarana pažnja onih koji revnuju za Pravoslavlje. Konstantinopoljska katedra, koja se tradicionalno naziva Vaseljenskom i uživa prvenstvo u Pravoslavnoj Crkvi, stala je na čelo pokreta koji je u suštini veoma sličan ruskoj „živoj crkvi“ i „obnovljenstvu“. Nije li zbog toga Konstantinopoljski patrijarh Grigorije priznao svrgavanje Svjatjejšeg Patrijarha Tihona koje su izvele pristalice „žive crkve“, a našim Arhiepiskopima Anastasiju i Aleksandru u Konstantinopolju zabranio pominjanje imena Patrijarha Tihona i čak naložio zabranu sveštenosluženja na njih? A Patrijarh Melentije IV se energično zauzeo za sprovođenje reformi „žive crkve“ u celoj Pravoslavnoj Crkvi, pa je s tim ciljem 1923. godine sazvao „Svepravoslavni Kongres sa predloženim sledećim „reformama“:

  • Uvođenje ženjenog episkopa u Pravoslavnu Crkvu,
  • Uvođenje drugobračnog sveštenstva,
  • Skraćivanje bogosluženja,
  • Skraćivanje postova,
  • Pojednostavljivanje odeće sveštenstva uz napuštanje nošenja brade i duge kose i dozvoljavanje sveštenstvu da vodi svetski način života,
  • Uvođenje novog kalendara.

Nisu tada svi Istočni patrijarsi i poglavari autokefalnih crkava odgovorili podrškom: bilo je ozbiljnih prigovora. Protiv takvih „reformi“ istupao je i predstavnik Ruske Crkve, naš sadašnji prvojerarh, a tada Arhiepiskop Atanasije, što je izazvalo naročito pismo podrške Antiohijskog patrijarha Gregorija 4. Što se Konstantinopoljskog patrijarha Melentija 4 tiče , njemu se sam verni narod, njegova pastva, odužio za modernizam: u zdanje patrijaršije je provalila grupa od nekoliko stotina Grka, napravila je pravi pogrom i zahtevala od njega da ode sa patrijaršijske katedre, ostavljajući mu za razmišljanje dva minuta.
No sve to nije vredelo. Kako sam patrijarh Melentije 4, tako su i njegovi naslednici stali na protivpravoslavni put crkvene neistine i gaženja kanona, na šta je u svojoj poslanici novoizabranom Konstantinopoljskom patrijarhu Konstantinu 6 odlučno ukazao naš Najblaženiji Mitropolit Antonije. Pozivajući se na odredbe Četvrtog Vaseljenskog Sabora o tome da, ako negde bude primećeno da episkop nije poslušan pravilima Crkve, onda susedni episkopi treba da mu upute bratoljubive reči opomene, Mitropolit Antonije je „zbog fizičke nemogućnosti našeg Ruskog Patrijarha (Tihona) da podigne svoj glas“, kao „drugi za njim“, po priznanju velikog Sveruskog Sabora održanog u Moskvi 1917/18. godine, a takođe po priznanju svih tridesetdvojice ruskih arhijereja koji borave u inostranstvu, „smatrao svojom teškom ali nezaobilaznom dužnošću da podseti novoizabranog patrijarha Konstantina na bezakona dela njegovih prethodnika – Kir Melentija i Kir Gregorija 7, koji su se mešali u unutrašnje stvari Ruske Pravoslavne Crkve, otimajući od nje cele oblasti“. Naročito bezakonje predstavljalo je posvećenje sveštenika Ahava za episkopa Finske, a da prethodno nije postrižen u monaštvo, čak ni rasu. „Taj sumnjivi episkop Grigorije – po rečima Mitropolita Antonija – u mirskom odelu, obrijan i podšišan, ide po gradskim ulicama na sablazan pravoslavnih, i na zluradije inoveraca“, dok zakoniti Arhiepiskop Finske Serafim, grubo ponižen od strane svog lažnog brata, provodi tužne dane u progonstvu, stešnjen u manastiru na pustom ostrvu ustalasanog Ladoškog jezera. „Istorija crkve – piše dalje Mitropolit Antonije – teško da je ranije znala za toliko surovo narušavanje kanona i pravila opšteljudske pravednosti od strane vaseljenskih patrijarha, a sve na radost jeretika“. „Tek od vremena žalosnog svepravoslavnog Kongresa održanog za vreme bivšeg patrijarha Melentija počeo je taj protivcrkveni vandalizam, koji je projektovao mnogo šta od onoga za šta je Crkva zapretila strašnim prokletstvom, kao npr. Oženjeni arhijereji, drugobračni klirici, napuštanje postova. Istina, nepravoslavni kongres nije se usudio da zvanično obnaroduje sva nečastiva narušavanja crkvenih zakona, nego se ograničio na predlog za uvođenje novog kalendara i pomeranje svih praznika 13 dana unapred, uz ostavljanje netaknute pashalije“.
„Uostalom, sada ne želimo na to da vas podsetimo – piše u istoj poslanici Mitropolit Antonije (4/17 februara 1925 g.) – nego na činjenicu da se pokojni patrijarh Grigorije 7, podlegavši uticaju finskih luteranskih vlasti, saglasio da se čak i Sveta Pasha – uprkos prokletstvima koja nalažu pravila Prvog Vaseljenskog Sabora, 1. pravilo Antiohijskog Sabora i 7. Apostolsko pravilo – praznuje, „kao izuzetak“, sa jereticima, pa čak i sa judejima. A finske vlasti sada podvrgavaju čak i fizičkom gonjenju one verne pravoslavne monahe i verne hrišćane, koji žele da se pokoravaju Bogu više nego ljudima (Dap. 5,29). To potvrđuju i Grci u svojoj peticiji Narodnoj Skupštini Grčke, koju su potpisale stotine hiljada vernih, koji mole nerodne poslanike da ih zaštite od njihovih Arhipastira.
Ko su bili glavni vinovnici tog užasa? Vaseljenski patrijarh Grigorije 7 i zli savetnici kojima je bio okružen, On je, kao i neki drugi jerarsi, primoravao i pastvu drugih pomesnih crkava da pređe na novi kalendar, preteći onima koji nisu hteli da se pokore ovom bezumlju, nego su ostajali pokorni Sveštenom Predanju, zabranama i epitimijama. Pri tome, njega nije bilo stid da nasuprot istini tvrdi, kako su činili i ruski lažni arhijereji „žive crkve“ koji su se 1923. godine sastali u razbojničkom saboru (koji su tamnicama i progonstvu predali 80 arhijereja-isposnika, a 30 – smrtnoj kazni), da su tobože Istočni Patrijarsi takođe prešli na novi kalendar. Teško da bi se čak i bezakoni neprijatelji sv. Jovana Zlatoustog i svetog Patrijarha Ruskog Nikona (iz 1681. god) usudili da tako bestidno obmanjuju svoju pastvu i da kleveću svoju stariju sabraću.
Pastva u Finskoj , Poljskoj, Rumuniji, u savremenoj Turskoj i u Grčkoj, izgubila je mir i izgleda da se razdelila na pale i ispovednike. Ovi poslednji dobijaju venac nepropadljivosti, a prvi neka se na vreme urazume zajedno sa svojim nerazumnim arhipastirima i pastirima!
Duboko je palo blagočašće! Samo blagodat Gospodnja može da ispravi položaj Crkve, za šta mi neprestano sa suzama molimo Boga i Njegovu Prečistu Majku, Anđele i Svete.
Novog Vaseljenskog Patrijarha Mitropolit Antonija u zaključku moli da „svojim uticajem zaustavi to strašno propadanje“, koje je počelo sa patrijarsima Melentijem 4 i Gregorijem 7 i koje je „unelo smutnju u Crkvu“, a naročito: 1) da odbaci odredbe Svepravoslavnog Kongresa, 2) da se odrekne pretenzija na teritorije otrgnute od Ruske Patrijaršije, 3) da odbaci novi kalendar, 4) da se vrati kanonsko praznovanje Pashe u Finskoj, 5) da svu sabraću pozove na očuvanje mira i na zaštitu Sveštenih Kanona i Predanja“.
Namerno smo naveli ovako velike odlomke iz poznate poslanice Mitropolita Antonija, kako bi bilo jasno kakvu je odlučnu poziciju zauzela Ruska Zagranična Crkva po pitanju teškog i stihijnog stremljenja pomesnih pravoslavnih crkava ka modernizaciji Pravoslavlja, ili, prostije rečeno, kako smatra i naš Najblaženiji Mitropolit Antonije, po pitanju odstupanja od istinskog Pravoslavlja,
Glas Mitropolita Antonija ipak je ostao glas vapijućeg u pustinji. Od tog vremena modernizacija Pravoslavne Crkve po celom svetu pošla je brzim koracima napred. Do potpune realizacije svih „reformi“ planiranih na Svepravoslavnom Kongresu 1923. godine istina nije došlo, ali one zato nailaze na sve veće i veće odobravanje. A uvođenje novog kalendara izazvalo je neverovatne potrese i nemire, koji su doveli i do raskola, npr. U Grčkoj crkvi, gde verni narod nije hteo da prihvati ovu novinu, sećajući se strašnih upozorenja koja je onima koji žele da slede Gregorijanski kalendar izrekao još 20. novembra 1583. godine Sabor Istočnih Patrijarha – Konstantinopoljskog Jeremije, Aleksandrijskog Silvestra i Jerusalimskog Sofronija sa njihovim sinodima, kao i ponovljene, još strašnije kletve, koju je protiv onih koji primaju novi kalendar izrekao 1756. godine Vaseljenski Patrijarh Kirilo. Ova dva „Sigiliona“ do danas se čuvaju u biblioteci Velike Lavre sv. Atanasija na Atosu. Evo njihovog celovitog teksta:
Prvi Sigilion (1583)
Jeremija, milošću Božijom Arhiepiskop Konstantinopoljski – Novog Rima i Vaseljenski Patrijarh.
Pošto je crkva starog Rima, koja kao da se raduje zbog sujete svojih astronoma, nesmotreno izmenila prekrasne odredbe o svetoj Pashi kojih su se pridržavali hrišćani, i koje su ustanovili i odredili 318 Svetih Otaca Prvog Svetog i Vaseljenskog Sabora Nikejskog, koje su poštovali hrišćani svih zemalja i po kojima su praznovali – toga radi pojavila se sablazan. Jer su pred našu Smernost stali ljudi Jermeni, pitajući o praksi praznovanja, pošto i njih prisiljavaju da prime ove novotarije.
Zbog toga smo i morali da kažemo šta su o ovome ustanovili Sveti Oci. Naša Smernost, razmotrivši stvar zajedno sa Najblaženijim Patrijarhom Aleksandrijskim i Najblaženijim Patrijarhom Jerusalimskim i drugim članovima Sinoda, u Duhu Svetom, razjašnjjavajući ono što su o ovome odlučili Sveti Oci, određuje:
Objavljeno 1583. godine od ovaploćenja Logosa,
Novembra 20. indikta 12.
Konstantinopoljski Jeremija, Aleksandrijski Silvestar, Jerusalimski Sofronije i drugi Arhijereji Sinoda (Sabora).
Rešenje ovog Svetog Sabora sa epitimijom:
Ko ne sledi običaje Crkve o Svetoj Pashi i mesecoslovu (kalendaru) onako kako su nam predati od Sedam Sveti Vaseljenskih Sabora, koji su ih za nas dobro ustanovili da ih sledimo, nego želi da prati Gregorijansku Pashaliju i Mesecoslov, taj – pošto se, kao i bezbožni astronomi, suprotstavlja svim odredbama Svetih Sabora i hoće da ih izmeni ili oslabi – neka bude anatema, odlučen od Crkve Hristove i sabranja vernih. Vi, pravoslavni i blagočestivi hrišćani prebivajte u onome što ste naučili, u čemu ste se rodili i u čemu ste vaspitavani, a kada bude neophodno i krv svoju prolijte da biste sačuvali otačku veru i ispovedanje; čuvajte se i pazite ovih, neka vam pomogne Gospod naš Isus Hristos i neka molitva naše Smernosti bude sa svima vama. Amin.
Drugi Sigilion (1756)
Kiril, milošću Božijom Arhiepiskop Konstantinopoljski – Novoga Rima i Vaseljenski Patrijarh.
Usled novih sablazni, koje su proizveli papisti po pitanju izmene naše Pashe i Mesecoslova.
Odlučenje od Crkve
Najčasniji klirici naše Hristove Velike Crkve i drugi najpobožniji jereji i najprepodobniji jeromonasi, pojci u crkvama našeg grada, sledbenici nebotajnika Pavla, koji govori: Ako vam neko bude blagovestio suprotno od ovoga što smo vam mi blagovestili, makar bio i anđeo s neba, da bude anatema; ako je jerej ili mirjanin da bude odlučen od Boga, proklet, i po smrti da ne istrune nego da prebiva u večnim mukama. Kamen i železo neka se raspu i raspadnu – oni nikad i nikako. Neka naslede gubu Gijezijinu i vešanje Judino; neka prebivaju na zemlji kao Kain, stenjući i drhteći; i gnev Božiji neka bude na glavama njihovim i udeo njihov neka bude sa izdajnikom Judom i bogoborcima judejima; zemlja neka se otvori i naka ih proguta, kao nekada Datana i Avirona; Anđeo Božji neka ih goni sa mačem u sve dane života njihovog, i neka podlegnu svim prokletstvima Patrijarha i Sabora, pod večnim odlučenjem i u mukama ognja večnog. Amin.
U Grčkoj je ponikao čitav pokret – starokalendaraca – koji je zahvatio široke narodne mase, ljude najtvrđe u veri, koji u uvođenju novog kalendara instinktivno osećaju prvi korak u pravcu postepenog udaljavanja od istinskog Pravoslavlja. Danas se još samo Ruska, Bugarska i Srpska Crkva drže starog kalendara, a iz naročitih, nikako ne idejnih razloga sačuvala ga je i Jerusalimska Patrijaršija.
Zato se poslednjih godina u životu pomesnih pravoslavnih crkava odvija nešto na šta se nikako drugačije ne može gledati, nego kao na početak konačnog odstupanja od Pravoslavlja i slivanje Pravoslavlja sa protestantskim svetom. To je – stupanje gotovo svih pomesnih pravoslavnih crkava na čelu sa Vaseljenskom Patrijaršijom u tzv. „ekumenski pokret“, formalno objedinjen u jednu moćnu organizaciju pod nazivom „Svetski Savet Crkava“.
Ideolog „ekumenizma“, koji se pojavio kao prirodna posledica tuge protestantskog sveta zbog gubitka Crkve, bio je nemački pastor Kristofer Blumbarg, koga protestanti zato i zovu „veliki prorok savremenosti“. On je pozivao na ujedinjenje svih protestanata radi „stvaranje Carstva Božijeg na zemlji“, ali je umro pre nastanka ekumenskog pokreta, 1919.godine. Njegova osnovna ideja temeljila se na pretpostavci da se „stari svet ruši, a novi podiže na njegovim ruševinama“. Pred hrišćanstvo je postavio tri problema: 1) stvaranje boljeg društvenog poretka, 2) prevladavanje veroispovesnih protivrečnosti, 3) saradnja na uspostavljanju savršenog miroljubivog saživota naroda, uz potpunu likvidaciju ratova.
U te tri tačke zadatke ekumenizma formuliše sadašnji generalni sekretar Saveta Ekumenističkog Pokreta Visery-Huft, pri čemu način njihovog ostvarenja vidi u služenju Crkve socijalnim zadacima. Za ovo je pre svega potrebno prevladati konfesionalne razlike i stvoriti jedinstvenu crkvu. Obnovljena jedinstvena crkva moći će da pripremi put mirnoj pobedi društva socijalne pravde, što će da dovede do stvaranja jedinstvene svetske države, kao Carstva Božijeg na zemlji.
Mnogo od onoga što govore ekumenisti može da se smatra za nekakvu maštovitu utopiju, ali činjenice govore da oni idu ka potpuno realnim ciljevima. Ne može da bude nikakve sumnje, da su ekumenističkom pokretu bliske i da ga podržavaju – da ne kažemo: rukovode njime – tajne svetske organizacije. Zato on raspolaže toliko ogromnim materijalnim sredstvima, pa sledstveno tome ima i ogromnu moć.
Ulazak protestantskih, kako se to ovde u SAD kaže – „denominacija“, u ekumenistički pokret, shvatljiv je utoliko što one, razbijene na mnoštvo sekti, tragaju za jedinstvom, i stoga on na neko način može da bude opravdan. No za pomesne pravoslavne crkve njihov ulazak u tu nadveroispovednu organizaciju koja mašta o stvaranju nekakve nove jedinstvene „crkve“, ne može imati nikakvog opravdanja. U početku, predstavnici Pravoslavne Crkve koji su pristupili ekumenskom pokretu pokušavali su da se opravdaju time što su oni tu došli sa „misionarskim ciljem“ – da svedoče o istini Pravoslavlja. No uskoro je postalo jasno da su to samo lepe reči. Ulazak u ekumenski pokret potpuno isključuje svaki prozelitizam i, shodno tome, obraćanje protestanata u Pravoslavlje. U dokumentima ekumenističke konferencije koja je ne tako davno održana u Indiji, u Nju Delhiju, sasvim jasno je ukazano na prave ciljeva ekumenističkog pokreta – ujedinjenje svih sada postojećih hrišćanskih ispovedanja u jednu „crkvu“. Najbolje se to vidi iz drugog zaključka pomenute konferencije, prema kome crkva treba da objedini ne samo sada postojeća ispovedanja, nego i sva ispovedanja „iz svakog mesta i iz svih vremena“. A u trećem zaključku kaže se da će „dostizanje jedinstva biti povezano ni manje ni više nego sa smrću i preporodom mnogih nama poznatih formi crkvenog života“.
I eto, umesto da ispovedaju istinu Pravoslavlja, pravoslavni delegati na ekumenističkoj konferenciji, ništa ne sumnjajući, potpisuju se ispod ovakvih zaključaka!
Nije li to otvorena i očigledna izdaja Svetog Pravoslavlja, nije li to odricanje od Pravoslavlja?
To uključivanje pomesnih pravoslavnih crkava u orbitu ekumenizma krenulo je brzim koracima naročito od vremena kada je katedru Vaseljenske Konstantinopoljske Patrijaršije zauzeo Atinagora I, koga možemo smatrati za jednog od glavnih ideologa i zagovornika ekumenističkog pokreta na strani pravoslavnih. S vremena na vreme u štampi se pojavljuju njegove izjave – takve koje nes prisiljavaju da se prosto užasnemo – toliko daleke od istinitog Pravoslavlja, da izgleda prosto nemoguće da ih je izgovorio jedan prvojerarh Pravoslavne Crkve, za kakvog sebe smatra patrijarh Atinagora. Evo na primer kakve je poglede izložio patrijarh Atinagora na konferenciji za štampu u Konstantinopolju 4. novembra 1959. godine: „Do potpunog stapanja pravoslavnih crkava doći će za nekoliko decenija, čime će biti označen početak nove kosmogonije – treće. prva je počela u vreme stvaranja sveta, druga posle Hristovog ovaploćenja, a ovo će biti treća, kada će nestati granice između religija i naroda, i kada će nastupiti mir na zemlji. Sada je doba pripremnih radova“.
Stoga je prirodno što je patrijarh Atinagora oduševljeno pozdravio sazivanje Vaseljenskog Sabora koje je objavio papa Jovan XXIII , što je papi uputio čestitke povodom intronizacije i poslao Vatikanu izraze saučešća posle njegove smrti. U razgovoru sa jednim katoličkim novinarom on je izrazio radost što je došlo do otopljavanja odnosa između katolika i pravoslavnih, što je papa Jovan 23 pravoslavne nazvao ne više „šizmaticima“, nego „odvojenom braćom“. „Ako smo braća – rekao je on – zašto smo onda odvojeni? Zar ne mislimo jednako, zar ne shvatamo jednako Reč Božiju? Katolici, protestanti, pravoslavni – svi smo mi hrišćani po krštenju i po veri u Hrista Spasitelja. To je naše jedinstvo. Prevladati razlike između nas – to je stvar bogoslova. Što se nas tiče, mi ćemo, kao čeda Božija, da tražimo praktično jedinstvo. Nikada jedinstvo nije bilo tako potrebno kao danas. Sjedinimo se, inače smo propali. Razilaženje među hrišćanima postojala su od ranih apostolskih vremena. No sada ona ne treba da stoji na putu sjedinjenja. Svoju volju Gospod je saopštio pred smrt: Budite jedinstveni, volite jedan drugog. Ovim treba mi hrišćani da se rukovodimo. Ah, kako bi lepo bilo kada bismo jednog dana mogli zajednički, jednoglasno da pročitamo Oče naš. Gde? U Rimu? Što da ne? Svi oko prestola svetog Petra, oko pape, prvog među episkopima. Kako možemo da budemo hrišćani i da budemo razdeljeni?“. Kada se povela reč o Svetskom Savetu Crkava, patrijarh je izjavio: „Mi se nadamo, da će u svoje vreme sve pravoslavne crkve uzeti aktivno učešće u toj organizaciji“. (Rimokatolički časopis „Jubilej“, 1961. godina)
Pristalice ekumenizma obično tvrde kako oni ujedinjenje hrišćana zamišljaju kao obrazovanje jedinstvenog fronta svih hrišćana u borbi protiv bezbožnog komunizma. No to je opet laž. Na ekumenističkim konferencijama nikada nema reči o bilo kakvom suprotstavljanju komunizmu. Naprotiv! Na Evanstonskoj konferenciji je u svojstvu crkvenog predstavnika bio primljen mađarski komunista po imenu episkop Petar, a ta konferencija je prema izveštaju dr. Nilde prihvatila ideologiju „sapostojanja“. Konferencija u Nju Delhiju izrazila je protest protiv postupka Portugalaca u Angoli, ali ni jednom rečju nije izrazila nekakav protest protiv progona vere i Crkve u Sovjetskoj Rusiji. Na rodoskoj konferenciji je čak na zahtev sovjetske crkvene delegacije iz programa rada bila izbačena tačka o borbi sa ateizmom, a u Nju Delhiju je u Svetski Savet Crkava bila primljena Moskovska Patrijaršija, uz potpuno prećutkivanje problema komunizma (novembar 1961).
Patrijarha Atinagoru u njegovim ekumenskim nastojanjima u svemu sledi njegov „alter ego“ i miljenik, Arhiepiskop Jakov, poglavar Grčke Crkve u Severnoj i Južnoj Americi. Tako, na saboru episkopa episkopalne crkve u Kuperstaunu 21. oktobra 1959. godine, on je izjavio da ujedinjenje pravoslavnih crkava „,može da se postigne i drugačije, a ne putem diskusija: to predstavlja opšti dug, kome svako treba u potpunosti da se preda. Nije stvar u doktrinarnom sporazumu niti u kompromisima i ustupcima u oblasti svetotajinskog i obrednog poretka. Ujedinjenje crkava je u izvesnom smislu već realnost. Ako sve hrišćanske crkve veruju u Hrista – onda ih Hristos i ujedinjuje. Svako drugo ujedinjenje je izlišno. No ako smo u principu svi jedno u Hristu, onda treba uvek da budemo jedinstveni. Ono što je danas za crkveno ujedinjenje najvažnije, to je jedinstvo od srdaca, veće poštovanje i poverenje u naše međusobne odnose, jedinstveni nastup pred unutarnjim i spoljnim poteškoćama, smirenje u Hristu i samopredavanje na službu Njegovom Evanđelju radi ustanovljenja Carstva Božijeg na zemlji!“
11. marta 1961. godine, Arhiepiskop Jakov je u Mančesteru govorio na temu „Jedinstvo hrišćanskih crkava“, što je objavljeno u njegovom zvaničnom časopisu. Teško je i zamisliti nešto što bi u većoj meri bilo protivno istinskom Pravoslavlju. Ako se hrišćanske crkve zaista trude oko ponovnog uspostavljanja davno narušenog jedinstva, one treba da pruže ubedljivija svedočanstva o svojim namerama. Moraju odlučnije da krenu jedna drugoj u susret. To je jedini put kojim zaista mogu da se vrate Hristu i Njegovoj jedinoj i jedinstvenoj Crkvi. Posebno su pravoslavni dužni da shvate da je došlo vreme da prestanu da govore o svom „ekumenističkom usmerenju“ i o demokratičnom ustrojstvu njihove crkve, te da odista krenu u susret svojoj braći. Beskrajne bogoslovske diskusije nikada nisu mogle da dovedu do isceljenja rana koje smo mi, razdeljeni hrišćani, naneli jedinstvu Crkve. Rezultat svih rasprava je sledeći: 1) Moramo da se pokajemo i da molimo od Gospoda milost i oproštaj jer smo od Njega pokušavali da napravimo svoj posed, umesto da Njega uzmemo za svog Gospodara. 2) Jedinstvo moramo da shvatimo kao organsko jedinstvo između čoveka i Hrista i da se stoga potrudimo da se sami utelovimo u život i telo Isusovo. Samo takvo jedinstvo može da dovede do jedinstva Crkve. 3) Ako se zaista staramo o jedinstvu, treba da naučimo da volimo; to je veoma tegobno iskustvo: imati saosećajnost, razumevanje, trpljenje, bratsku ljubav. Takvim približavanjem jedinstvu mnogo dobijamo. Iz takvog stava može da ponikne jedinstvo. Smirenje , poslušanje, molitva – eto jedinstva na kome mogu da se temelje naši uzajamni odnosi. živeti zajedno, moliti se zajedno, bez zidova koji bi nas razdvajali, bilo da je reč o rasnim ili religioznim predrasudama – to je jedini put koji nas zaista vodi ka jedinstvu, jer jedinstvo je u krajnjoj liniji stvar Božija, a ne ljudska. Jedinstvo nas ni u kom slučaju neće odvajati od naših predanja, nego naprotiv, ono će da osnaži predanja koja su nam zajednička i koja dolaze od Duha Svetog“.
Strašno je čitati ovako samovoljne stavove, koji predstavljaju pravo izrugavanje nad istinskim Pravoslavljem! Kako je sve to beskrajno daleko i dijametralno suprotno od naše izvorne pravoslavne samosvesti i pravoslavnog pogleda na svet koji je tako dobro i jasno izložen u „Okružnoj Patrijaršijskoj i sinodalnoj Poslanici Konstantinopoljskog Patrijaršijskog prestola iz 1895. godine“, u „Okružnoj Poslanici Istočnih Patrijarha iz 1848. godine“ i u „Poslanici Patrijarha Istočno-Katoličanske Crkve o Pravoslavnoj Veri iz 1723. godine“.
Gde je sada sve to? Sve je pogaženo i zaboravljeno! Javno je izvršena izdaja Svetog Pravoslavlja i samo slepac može to da ne vidi!
Sve do nedavno Rimski katolicizam stajao je udaljen od bilo kakvog ekumenizma. Ali evo, i tamo se dogodilo nešto novo i neočekivano: papa Jovan 23 je, predvodeći bogosluženje u hramu sv. Pavla 25, januara 1959. godine, objavio svoju odluku o sazivanju Vaseljenskog Sabora. Odluka je burno dočekana, kako u pravoslavnom tako i u protestantskom svetu, jer mnogi su pomislili da je to jedan dobar pomak papizma u svome vekovima zapuštenom latinstvu, i da je to možda korak usmeren ka ponovnom sjedinjenju papskog Rima sa Pravoslavljem. No već je prva sednica Vatikanskog Sabora pokazala da stvari ne stoje tako: da to pre svega nije Vaseljenski, nego čisto „katolički sabor“, koga samo rimokatolici nazivaju „vaseljenskim“, kao što je uostalom bio slučaj i sa svim njihovim saborima posle otpadanja Rima od Pravoslavlja. Ali novina je tamo zaista bilo. Ta novina je – za rimski katolicizam neuobičajen liberalizam i modernizam koji je vrlo snažno došao do izražaja već na prvoj sednici sabora. Patrijarh Atinagora je zato oduševljeno pozdravio sazivanje ovog sabora, a papi je poslao i svoga izaslanika, Arhiepiskopa Jakova. Ova senzacionalna poseta pravoslavnog grčkog jerarha papi koja se odigrala 17. marta 1959. godine (u Vatikanu), dobila je naročit publicitet u svetskoj štampi kao prva posle 1600. godine. Tim povodom patrijarh Atinagora je dao sledeću izjavu za štampu: „Zbližavanje pravoslavne i katoličke crkve ne samo da je moguće nego je i neophodno. Mi moramo da shvatimo, i pravoslavni i katolici, da smo – dve grane jedne iste hrišćanske crkve. Mi treba sa obe strane da potvrđujemo ono zajedničko, što nas povezuje: imamo zajedničku veru, jednake dogmate, iste Svete Tajne. Mi smo braća – i to ne razdeljiva. Braća su uvek braća. Mi smo braća u Hristu. Na žalost, je ne poznajem lično Svetog Oca Jovana 23. Prema njemu gajim veliko uvažavanje. Poslao sam mu Arhiepiskopa Amerike Jakova sa molbom da papi prenese, da ću ga ja posetiti u Vatikanu ukoliko on obeća da će mi učiniti uzvratnu posetu u Konstantinopolju. Što se tiče papinih planova za sabor, mi smo tu inicijativu primili sa zadovoljstvom. Sasvim je moguće da se vratimo u ono stanje koje je bilo pre raskola, tako da bi papa bio prvi među jednakim, prvi od pet starih patrijarha. Mi ćemo njima da ostavimo „Filiokve“, a oni nama ono što mi imamo. Pa obe naše crkva imaju neposredno apostolsko predanje – u Rimu su bili Petar i Pavle, a kod nas Apostol Andrej“.
Prosto je teško da se poveruje da tako može da govori najstariji jerarh Pravoslavne Crkve, ignorišući u potpunosti sva odstupanja papskog Rima od istinskog hrišćanstva!
Do susreta patrijarha Atinagore sa papom Jovanom 23 nije došlo, ali se zato patrijarh, kao što je poznato, prošle godine sastao sa njegovim naslednikom, papom Pavlom 6, u Svetoj Zemlji, upravo na naš pravoslavni Badnji dan, 24. decembra 1963. godine po starom kalendaru. Patrijarh Atinagora se ponašao baš kao pravi ekumenista: njegovo celivanje i grljenje sa papom ostavljaju krajnje neprijatan utisak, koji se još produbljuje prepredenim, tipično jezuitskim izrazom lica koji je u tom trenutku imao papa Pavle 6. Papa je u Vitlejemu između ostalog izgovorio poznate reči, koje jasno svedoče o tome, da bez obzira na sve svoje ekumenističke istupe, Vatikan ostaje veran sebi: papa je tom prilikom izjavio, da su njihove „dveri široko otvorene, i da svako ko želi može da uđe kroz njih“. Iz ovoga je jasno, da uz sve priče o sjedinjenju – papa ostaje papa. Sa te tačke gledišta, poljubac patrijarha Atinagore neodoljivo podseća na Judin poljubac, on predstavlja izdaju istinskog Pravoslavlja papistima koji su od Pravoslavlja odstupili. Stoga možda i nije slučajno što je do tog celivanja, kako je izvestila štampa, došlo baš u Getsimanskom vrtu – ne bi li podsećanje na Judino izdajstvo bilo što upečatljivije.
Šta će biti dalje? Strašno je i misliti o tome. Ni jedan od istočnih patrijarha do ovog trenutka nije izjavio iole odlučniji protest zbog ovakve izdaje Pravoslavlja kakvu otvoreno smera Prvojerarh Pravoslavne Crkve. Ćutanje je znak odobravanja. i Moskovska patrijaršija je, nesumnjivo na zahtev sovjetske vlasti, takođe pošla putem zbližavanja sa Vatikanom, poslavši svoje posmatrače na Vatikanski Sabor bez prethodnog konsultovanja sa Istočnim patrijarsima.
Ekumenizam jača, obuhvatajući sada gotovo celo Pravoslavlje, osim naše Ruske Zagranične Crkve!
Ne dolazi li vreme kada će i izvan granica Sovjetskog Saveza, izvan naše otadžbine porobljene od strane bogobornih komunista, morati da nastane katakombna crkva istinski-pravoslavnih hrišćana, koji sebe tako nazivaju radi razlikovanja od krivotvorenog pravoslavlja, koje je izdalo istinsko Pravoslavlje o nosi samo njegova spoljašnja obeležja?
A da će takvo vreme jednom sigurno da dođe, o tome jasno, na osnovu učenja drevnih Otaca Crkve o poslednjim vremenima, govori naš veliki ruski svetitelj Teofan Zatvornik u svom poznatom tumačenju Druge Poslanice Sv. Ap. Pavla Solunjanima: „Tada, iako će se ime hrišćansko čuti posvuda, iako će posvuda biti davnih hramova i crkvenih bogosluženja, sve će to biti – samo privid, a iznutra biće pravo odstupništvo“.
Ne nastupa li već to vreme?
Značaj Vaseljenskih Sabora
Sedam Vaseljenskih Sabora su, posle Evanđelja Hristovog, osnov i potvrda Pravoslavno-hrišćanske vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti Apostoli, učenici Samog Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. Duh Sveti, koji je sišao na Sveta Apostole u dane Pedesetice, koji ih je prosvetio i umudrio, počivao je na Svetim Bogonosnim Ocima, prosvećujući i umudrujući i njih.
Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezbožnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila u Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu (51. godine) – prototipa za sve buduće Sabore; jer ugodno bi Svetom Duhu i nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki Sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrđuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.
Iako su u spornim pitanjima na Saborima ponekad pristupali glasanju – da bi bila ustanovljena „većina glasova“ koja treba da „prevlada“ – demokratski princip „većine glasova“ nikada u Crkvi nije imao apsolutni značaj. Nama je poznato mnoštvo slučajeva kada istina nije bila na strani većine, nego naprotiv – na strani manjine, pa čak i da se usredočavala na samo jedno lice. S druge strane, u istoriji Crkve bilo je Sabora sa velikim brojem učesnika koji su pretendovali na naziv „vaseljenski“, ali su ipak od strane vaseljenske svesti Crkve bili odbačeni. Jedan od njih dobio je čak i slikovit i izražajan naziv „razbojnički“ (449. godine).
Šta je to što za nas predstavlja merilo nesumnjive, nepogrešive istine?
Odgovor na ovo pitanje od prvorazredne važnosti nalazimo u učenju koje uživa veliki ugled i prihvaćeno je u našoj svetoj Crkvi, a koje propada svetom Vikentiju Lirinskom, avvi Lirinskog manastira na jugu Galije, jednom od najznamenitijih Otaca Zapadne Crkve iz 5 veka (upokojio se oko 450. godine).
Sveti Vikentije se u istoriji bogoslovlja naročito proslavio svojim „zlatnim“ dogmatsko-apologetskim delom, poznatim pod zajedničkim naslovom „Commonitorium“ ili „Podsetnik“. Ovo delo, koje se smatra jednim od najvažnijih starih crkvenih spomenika, sv. Vikentije je napisao oko 443. godine, tri godine posle Trećeg Vaseljenskog Sabora održanog u Efesu, u monaškoj usamljenosti, u manastiru Svetog Gonorata, arhiepiskopa Arelatskog, gde se sve do upokojenja podvizavao zajedno sa svojim bratom Lupom, episkopom Trojskim.
O tome delu uvek su se veoma pohvalno izražavali kako zapadni (rimokatolički, čak i protestantski) tako i pravoslavni bogoslovi. Primetno je kako u celoj hrišćanskoj starini teško da ima takvog svetootačkog dela koje bi više od ovoga zaslužilo sve moguće pohvale.
Dogmatsko-istorijski značaj toga dela sastoji se u divnom zaključivanju i u duboko nadahnutom tumačenju celokupnog pravoslavnog hrišćanskog učenja o izvorima i osnovama hrišćanskog otkrivenja i vere. Ono ne predstavlja izlaganje dogmata vere, već teoriju: kojim načelima treba da se rukovodi bogoslov-dogmatičar pri istraživanju, iznošenju i dokazivanju istina hrišćanske vere. Ovu teoriju odlikuje autorov strogo crkveni, jasan i precizan pogled na predmet, i karakteristično sugestivan način na koji je on postavio stvar.
Glavni zadatak koji je pred sebe postavio sv. Vikentije u ovom delu, jeste – kako sa većom tačnošću odrediti pravi, naučan i razumljiv metod uz pomoć koga bi bilo lako sa nesumnjivošću razlikovati istinu vaseljenske pravoslavno-hrišćanske vere od lažljivosti jeretičkih zabluda.
Radi toga sv. Vikentije, pre svega, ustanovljava gnoseološki metod koji predstavlja nekakav probni kamen pri određenju izvorne istine Hristovog i apostolskog učenja. Evo kako rasuđuje taj veliki i nadahnuti Otac Crkve:
„Često sam se vrlo revnosno i sa najvećom pažnjom obraćao mnogim ljudima ukrašenim svetošću i darom poučavanja sa pitanjem: na koji način je najlakše meni, koji idem ispravnim, carskim putem, da razlikujem istinu vaseljenske vere od lažljivosti jeretičkih učenja, i uvek su mi svi davali gotovo od reči do reči ovakav odgovor: ako neko – ja, ili drugi ili bilo ko – hoće da izbegne jeretičku laž i da zdrav i nepovređen prebiva u zdravoj veri, onda treba, uz pomoć Božiju, dvostruko da ogradi svoju veru – kao prvo, autoritetom Svetog Pisma, a drugo, Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. No – pitaće možda neko – ako je pisana Reč Božija sveta, svesavršena i, kada se uporede jedna njena mesta sa drugim, uvek u potpunosti razumljiva, zašto je potrebno da joj se doda još i autoritet njenog crkvenog shvatanja? Potrebno je jer veto Pismo usled njegove uzvišenosti ne shvataju svi na isti način, nego jedan tumači njegove izreke ovako, a drugi onako; tako se iz njega može izvući gotovo onoliko značenja koliko je onih koji tumače. Zato je neophodno da se nit tumačenja proročkih i apostolskih dela u takvom mnoštvu bezbrojnih različitih skretanja u zablude usmeri po normi njihovog crkvenog i vaseljenskog razumevanja.
U samoj vaseljenskoj Crkvi svim sredstvima valja se držati onoga u šta su verovali svuda, u šta su verovali uvek, u šta su verovali svi: jer vaseljensko je, kao što pokazuje i samo značenje te reči, stvarno i naročito samo ono što, koliko je god to moguće, obuhvata sve uopšte. A toga pravila ćemo se držati samo onda ako budemo sledili sveopštost (Universitas), starinu (Antiquitas), saglasnost (Concensio). Slediti sveopštost – znači priznavati za istinu samo onu veru koju ispoveda cela Crkva širom sveta; slediti starinu – znači ni u kom slučaju ne odstupati od onog učenja koga su se držali Sveti Oci i preci; i na kraju, slediti saglasnost – znači iz starine prihvatiti samo ona određenja vere i tumačenja kojih su se držali svi, ili, u krajnjoj liniji, gotovo svi pastiri i učitelji.
O Timoteje – veli Apostol – predanje čuvaj (1. Tim. 6,20)
Šta je to predanje?
Predanje je ono, što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao vođa, nego kao vođeni.
Predanje čuvaj – to znači talanat vere Vaseljenske zaštiti tako da ostane ceo i nepovređen. Što ti je povereno, to neka i ostane kod tebe, to i ti predaj. Dobio si zlato – zlato i daj. Neću da mi podmećeš nešto drugo; neću da mi umesto zlata bezobrazno podmećeš olovo, ili obmanu – bronzu; neću prividno, nego pravo zlato.
O Timoteje – pastiru, pišče, učitelju! Ako te je dar Božiji učinio sposobnim po umu, obrazovanju, učenosti, onda budi Veseleil duhovne skinije; glačaj dragoceno kamenje božanskog dogmata, postavljaj ga tačno, raspoređuj mudro, dajući mu sjaj, lepotu, zanosnost. Trudi se da zbog tvog što jasnijeg izlaganja, jasnije razumeju ono u šta su pre verovali ne tako jasno. Trudi se da potomstvo sa svešću proslavlja ono što je starina ranije poštovala ne shvatajući. Poučavaj onome čemu su tebe naučili, i, govoreći novo, ne reci ništa što bi bilo novo! Dakle – reći će možda neko – u Crkvi Hristovoj ne treba da bude nikakvog napretka u usvajanju vere? Svakako da treba – i to najvećeg. Ko je to zavidljiv prema ljudima i prožet mržnjom prema Bogu, da bi odlučio ovo da odbaci? Samo, napredak treba da bude zaista napredak, a ne izmena vere. Napredak se sastoji u tome da se neki predmet usavršava onakav kakav jeste; a izdaja je kada nešto prestaje da bude ono što jeste i pretvara se u drugo. Dakle, neka se tokom godina i vekova razvija i neka u najvećoj meri napreduje poimanje, razumevanje, mudrost, kako svakog pojedinačnog hrišćanina, tako i svih zajedno – kako jednog čoveka, tako i cele Crkve, ali samo na taj način, tj. u jednom istom dogmatu, u jednom istom smislu, u jednom istom predmetu saznanja. Neka se vera, kao stvar duše, u tom pogledu ugleda na tela. Sa dolaskom leta, tela se otkrivaju i oslobađaju svoje udove, no ipak ostaju ono što su bila i pre. Cvetajuće doba detinjstva i zreli uzrast starosti međusobno se veoma razlikuju: ipak, isti oni koji su ranije bili deca, sada postaju starci; zapravo, menjaju se uzrast i spoljašnji izgled jednog istog čoveka, ali time se ne menja njegova priroda, njegova ličnost ostaje ista. Takav zakon napredovanja nužno treba da sledi i dogmatsko učenje hrišćanske vere. Neka ono sa godinama jača, neka se vremenom širi a vekovima uzsije, ali neka ostaje neoborivo i nepovređeno, celo i savršeno u svim svojim delovima, u svim, da tako kažemo, čulima i udovima svojim, dakle bez i najmanje izmene preko toga, bez ikakvog gubitka u svom sadržaju, bez ikakvog menjanja svojih odredaba. Tako drevne dogmate nebeske filosofije vremenom valja ojačavati, glačati, čistiti; ali ne treba ih menjati, odsecati, kvariti. Neka dobijaju očiglednost, sjaj, jasnoću – to može, ali njihova punoća i celovitost, njihova svojstva, moraju da budu zadržani – to je neophodno. Crkva Hristova, brižljiva i oprezna čuvarka dogmata koji su joj povereni na čuvanje, nikada u njima ništa ne menja, ne umanjuje niti dodaje – ono što je potrebno na odbacuje, ono što je suvišno ne dodaje. Sa potpunom predanošću, rasuđujući ispravni i mudro, ona se stara samo o tome da, ako je u starini nešto prednacrtano i utemeljeno – to dopuni i dovrši, ako je nešto već pojašnjeno i protumačeno – da to ojača i potvrdi, ako je nešto već potvrđeno i određeno – da to čuva. Treba uostalom primetiti da smo mi obavezni da sa najvećom usrdnošću istražujemo saglasna mišljenja drevnih Svetih Otaca, i da ih sledimo ne kada su u pitanju svakojaka manje važna pitanja vezana za Sveto Pismo, nego, pre svega, kada se radi o pravilu vere. S druge strane, ne treba uvek i ne treba sve jeresi razobličavati na taj način, nego samo nove i nedavne, tj. one koje su se prvi put pojavile. Što se tiče davnih i zastarelih jeresi ili raskola, mi treba, kada je potrebno, da ih pobeđujemo nikako drugačije nego autoritetom Svetog Pisma, ili pak da bez kolebanja bežimo od njih, kao od davno poraženih i osuđenih na Vaseljenskim Saborima pravoslavnih pastira Crkve“.
„To su ta rukovodeća načela koja su, prema shvatanju sv. Vikentija, svakom pravoslavnom bogoslovu bezuslovno neophodna prilikom utvrđivanja i dokazivanja istina hrišćanske vere“ (Ep. Silvestar, Dogm. Bog. T. I, str. 112).
Ova načela, koja je tako jasno nadahnuto saopštio svet Vikentije, i koja nesumnjivo izražavaju vaseljensku svest Crkve, nadahnjivala su i Svete Bogonosne Oce, učesnike Vaseljenskih sabora, predstavljajući osnov za sva rešenja i odredbe tih Sabora.
Kao što vidimo, tu nema i ne može biti mesta za „demokratiju“, toliko modernu u naše vreme. Suština stvari nije u demokratiji, nije u slučajno dobijenoj „većini glasova“, nego u istini, koja u krajnjem ishodu uvek pobeđuje, iako je na nekim veoma mnogoljudnim saborima privremeno bila gažena i odbacivana.
Odatle prirodni proizilazi zaključak da ni jedan novi sabor nema pravo i ne može da uvede ništa novo, ništa što bi protivrečilo odlukama sedam Vaseljenskih Sabora, ma koliko to želeli modernisti koji nameravaju da sazovu osmi Vaseljenski sabor radi nekakvih obnovenskih „reformi“ u Crkvi. Svaki takav sabor, koji be se drznuo da dirne u odluke sedam Vaseljenskih sabora, da ih stavi van snage ili preinači u saglasnosti sa „duhom vremena“, biće na „vaseljenski“, nego novi „razbojnički sabor“, koji neće obavezivati ni jednog pravoslavnog hrišćanina.
Ovo se ne odnosi samo na dogmatska određenja vere Vaseljenskih sabora, nego i na kanonska pravila ustanovljena na saborima, ili, u krajnjoj liniji, na ona od njih koja nemaju prolazni, čisto formalni značaj, već se tiču samih osnova administrativnog ustrojstva Crkve i njene uprave, ako i versko-moralnog života sveštenoslužitelja i vernih.
Osim dogmatskih određenja vere, gotovo svi Vaseljenski sabori ostavili su iza sebe tzv. kanone, ili kanonska pravila po kojima je obavezna da se rukovodi kako sva crkvena jerarhija, tako i pojedinačni verni u svom ličnom i crkvenom životu.
Prvi Vaseljenski Sabor u Nikeji iz 325. godine ostavio nam je 20 pravila, od kojih:
Prvo pravilo zabranjuje da se u klir primaju lica koja su sama sebe kastrirala;
Drugo pravilo zabranjuje da se novokršteni rukopolažy u sveštene činove;
Treće pravilo zabranjuje svešteniku da u kući ima ženu koja mu nije bliska rođaka;
Četvrto pravilo kaže da episkopa treba da postavljaju episkopi date oblasti i da to treba da potvrdi mitropolit;
Peto pravilo zabranjuje episkopu da prima u opštenje lica koja su odlučena od strane drugog episkopa i naređuje da se dva puta godišnje sazivaju sabori episkopa;
Šesto pravilo potvrđuje višu vlast nekih episkopa nad drugim episkopima i zabranjuje postavljanje episkopa bez odobrenja mitropolita i opšteg izbor;
Sedmo pravilo uzdiže Jerusalimskog episkopa na stepen mitropolita;
Osmo pravilo reguliše prisajedinjenje jeretika Crkvi i zabranjuje postojanje dva episkopa u jednom gradu;
Deveto p. zabranjuje primanje poročnih lica u sveštenički čin;
Deseto p. zapoveda svrgavanje palih sa svešteničkog čina;
Jedanaesto p. govori o načinu pokajanja onih koji su odstupili od vere;
Dvanaesto p. govori takođe o načinu pokajanja druge vrste palih;
Trinaesto p. zapoveda da se svaki samrtnik mora pripustiti Svetim Tajnama;
Četrnaesto p. ustanovljava način pokajanja za oglašene koji su otpali od vere;
Petnaesto p. zabranjuje episkopima i kliricima da svojevoljno prelaze iz grada u grad;
Šesnaesto p. propisuje da se ne primaju u opštenje oni klirici koji se samovoljno udalje iz sopstvene crkve;
Sedamnaesto p. zabranjuje kliricima da uzimaju kamatu (lihvarenje);
Osamnaesto p. zabranjuje đakonima da daju Svete Tajne prezviterima, da se pričešćuju pre episkopa i sede među prezviterima;
Devetnaesto p. govori o „pavlijancima“, de oni, ako se obrate, moraju da budu ponovo kršteni, a klirici ponovo rukopoloženi;
Dvadeseto p. zabranjuje preklanjanje kolena nedeljom i u dane Pedesetice;
Drugi Vaseljenski Sabor u Konstantinopolju iz 381. godine ostavio je iza sebe svega sedam pravila:
Prvo pravilo potvrđuje Simvol Vere sastavljen na Prvom Vaseljenskom saboru i anatemiše sve jeresi;
Drugo p. zabranjuje episkopima da prostiru svoju vlast izvan granica svoje oblasti i da se mešaju u stvari tuđe eparhije, a takođe i ustanovljava pet crkvenih oblasti na Istoku;
Treće p. daje Konstantinopoljskom episkopu prvenstvo časti posle Rimskog episkopa;
Četvrto p. osuđuje Maksima Kinika i nerede koje je on napravio;
Peto p. prima one koji ispovedaju jedno Božanstvo Oca i Sina i Svetog Duha;
Šesto p. nalaže da se optužbe protiv crkvenih upravitelja ne primaju bez istraživanja;
Sedmo p. ukazuje na postupak primanja pokajnih jeretika.
Treći Vaseljenski Sabor u Efesu iz 431. godine ostavio je osam pravila:
Prvo, drugo, treće, četvrto, peto i šesto pravilo tiču se odlučenja od Crkve Nestorija i njegovih pristalica;
Sedmo p. zabranjuje sastavljanje bilo kakvog novog Simvola Vere;
Osmo p. zabranjuje episkopu da prostire svoju vlast na drugu eparhiju, koja ranije i isprva nije bila pod njegovom rukom, te oslobađa kiparske episkope od potčinjenosti antiohijskom patrijarhu.
Četvrti Vaseljenski Sabor, sazvan u Halkidonu 451. godine, ostavio je za sobom 30 pravila:
Prvo p. potvrđuje da je neophodno da se drži sve što je bilo ustanovljeno na prethodnim saborima;
Drugo p. preti svrgavanjem za simoniju, tj. postavljanje u crkvene činove za novac;
Treće p. zabranjuje episkopima, kliricima i monasima da se zanimaju svetovnim stvarima za platu;
Četvrto p. zabranjuje monasima da vode neuredan život;
Peto p. potvrđuje zabranu episkopima i kliricima da prelaze iz grada u grad;
Šesto p. zabranjuje rukopolaganje klirika bez naznačenja za određen hram;
Sedmo p. pod pretnjom anateme zabranjuje kliricima i monasima da stupaju u vojničku službu ili u svetovni čin;
Osmo p. naređuje kliricima da prebivaju pod vlašću episkopa određenog grada;
Deveto p. zabranjuje kliricima da se sude na svetovnim sudovima;
Deseto p. zabranjuje kliriku da istovremeno bude u dve crkve;
Jedanaesto p. govori o pismima koja se ubogima izdaju za put;
Dvanaesto p. zabranjuje episkopima da se u crkvenim stvarima obraćaju građanskim vlastima;
13. p. zabranjuje kliricima da služe u tuđoj eparhiji bez pisma preporuke od svog episkopa;
14. p. zabranjuje čtečevima i pojcima da stupaju u brak sa inovernim ženama;
15. p. govori o postavljanju đakonisa;
16. p. zabranjuje monasima i devstvenicima da stupaju u brak;
17. p. određuje tačne granice eparhije;
18. p zabranjuje pravljenje zavere protiv episkopa ili saslužitelja;
19. p. ponavlja obavezu sazivanja episkopskog sabora dva puta godišnje;
20. p ponavlja zabranu kliricima da prelaze u drugu crkvu;
21. p. zabranjuje primanje tužbe protiv episkopa prosto i bez istraživanja;
22. p. zabranjuje kliricima da razgrabljuju episkopove stvari posle njegove smrti;
23. p. zabranjuje kliricima i monasima da bez potvrde episkopa dolaze u Konstantinopolj i borave u njemu;
24. p. zabranjuje da se manastiri pretvaraju u svetovna obitavališta;
25. p. zabranjuje da episkopske katedre ostaju upražnjene više od tri meseca;
26. p. naređuje episkopima da crkvenom imovinom upravljaju uz pomoć ekonoma;
27. p. zabranjuje otmicu žena radi braka;
28. p. određuje krug sudske i administrativne delatnosti Konstantinopoljskog patrijarha i izjednačuje ga sa Rimskim papom;
29. p. zabranjuje spuštanje episkopa u čin prezvitera;
30. p govori o egipatskim episkopima.
Peti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 553. godine i Šesti Vaseljenski sabor u Konstantinopolju iz 680. godine nisu ostavili pravila iza sebe, nego je umesto toga 691. godine sazvan „Trulski“ sabor, koji se ponekad naziva i „Peto-Šesti“, koji je nadoknadio ono što je propušteno i sastavio ukupno 102 pravila. Od pravila toga sabora naročito su važna sledeća:
Trideset šesto pravilo, koje ponovo govori o ravnopravnosti Konstantinopoljske i Rimske patrijaršijske katedre i uopšte ukazuje na jerarhijski poredak patrijaršijskih katedri; Osmo pravilo koje naređuje mitropolitu da svake godine saziva sabor episkopa; 23, 13 i 48 p regulišu pitanja vezana za brak sveštenoslužitelja; 33 p osuđuje jermenski običaj da se u klir primaju samo lica koja potiču iz svešteničkih porodica; 64 i 70 p zabranjuju vernom hrišćaninu i ženi da javno poučavaju u hramu za vreme bogosluženja; 80 p preti odlučenjem onome ko tri nedelje dana ne dođe u hram na bogosluženje; 54. p zabranjuje stupanje u brak bliskim srodnicima; 53. P. ozakonjuje duhovno srodstvo kumova na krštenju i takvima zabranjuje stupanje u brak; 72. p. zabranjuje brak sa jeretikom; 73. p. zabranjuje da se životvorni Krst Gospodnji izobražava na zemlji kako ne bi bio gažen; 75. p. zahteva smerno pojanje u hramovima; 74. i 76. p. zabranjuju da se u hramovima i crkvenim portama priređuju gozbe i da tu postoje krčme ili da se vrši prodaja; 77. p. zabranjuje ne samo sveštenoslužiteljima i monasima, nego i svakom vrnom hrišćaninu da se u javnim kupatilima kupa zajedno sa ženom; 83. p. zabranjuje davanje pričešća telima umrlih; 86. p. naređuje da se odluče od Crkve oni koju drže bludnice; 90. p. ponavlja zabranu preklanjanja kolena u nedeljne dane radi slavljenja Vaskrsenja Hristovog; 91. p. naređuje da se odluče od Crkve oni koji odstrane plod iz utrobe; 100. p. podvrgava odlučenju one koji šire pornografiju; 102. p. govori o epitimijama za one koji se kaju.
Sedmi Vaseljenski sabor u Nikeji iz 787. godine izdao je 22 pravila, od kojih su najvažnija:
Treće, koje zabranjuje izbor činovnika svetovne vlasti u sveštenički čin; Četvrto i Peto pravilo kojima se zabranjuje simonija; Šesto ponavlja zahtev za sazivanje sabora episkopa najmanje jednom godišnje i zabranjuje mitropolitima da traže od episkopa koji dolaze na sabor da im išta daju; Deseto ponavlja zabranu kliricima da ostavljaju svoje parohije i zauzimaju svetske dužnosti; Jedanaesto ponavlja zahtev da u svakoj crkvi i manastiru postoji ekonom; Dvanaesto zapoveda episkopu i igumanu da se staraju o svim crkvenim stvarima i da njima raspolažu, ali da ništa ne smeju za sami sebe da prisvajaju, pod pretnjom progona; 15, 16, 18 i 22 pr sveštenoslužiteljima i monasima zabranjuje koristoljublje, raskoš i blizak odnos sa licima ženskog pola; 20. p zabranjuje stvaranje „dvojnih manastira“ u kojima be žene živele zajedno sa muškarcima, kao i bliske odnose monaha i monahinja; 21. zabranjuje monahu ili monahinji da ostavljaju svoj manastir i odlaze u drugi bez dozvole igumana.
Vaseljenski sabori suza večna vremena obavili ogroman posao za celu Crkvu Hristovu. i dogmatska određenja vere tih sabora i njihove kanonske odredbe koje regulišu celokupno administrativno ustrojenje Crkve i propise za lični život sveštenoslužitelja i vernih hrišćana treba da ostaju postojana i nenarušiva u Crkvi, o čemu moraju da se staraju njeni čuvati – episkopi, koji zbog na svojoj hirotoniji i daju strašnu zakletvu – svečano obećanje: „obećavam da ću čuvati i poštovati kanone svetih Apostola, sedam Vaseljenskih sabora, Blagočestivih Pomesnih sabora i pravila svetih Otaca; sve što su oni primili, primam i ja; i sve koje su oni odbacili, odbacujem i ja“.
Samo po sebi je jasno da dogmatska određenja vere uopšte ne mogu da budu podvrgnuta nikakvim izmenama, dok od kanonskih pravila mogu da budu izmenjena samo ona koja su bila izdata s obzirom na neke spoljašnje okolnosti ondašnjeg života, i kao takva nemaju nikakav apsolutan značaj. Sve što proističe iz zahteva versko-moralnog učenja Evanđelja i asketskog ustrojstva života hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva nikako ne može da bude zamenjeno. Ono što su ustanovili Vaseljenski sabori, to je – glas samog Duha Svetog Koji živi u Crkvi, po obećanju Gospoda Isusa Hrista koje je dao učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva sa vama vavek (Jn. 14,16).
Eto u čemu je veliki značaj Vaseljenskih sabora za nas, hrišćane, ako nismo izgubili osećanje svoje pripadnosti Crkvi – tom mistično-blagodatnom Telu Hristovom!.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *