NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Kad so obljutavi

Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe
napolje i da je ljudi pogaze.
(Mt. 5,13)
„Naše vreme nalikuje na poslednje. So obljutavi. Među najvišim crkvenim pastirima sačuvalo se tako slabo, pomračeno, nejasno, nepravilno razumevanje slova, razumevanje koje ubija duhovni život u hrišćanskom društvu, koje uništava hrišćanstvo. Hrišćanstvo je delo, a ne slovo. Teško je i pogledati kome su poverene, ili kome su dopale šaka ovce Hristove, kome je povereno njihovo rukovođenje i spasenje! Vukovi, odeveni u ovčiju kožu, otkrivaju se i poznaju po delima i plodovima svojim. No to je – po dopuštenju Božijem. Tad koji budu u Judeji neka beže u gore (Mt. 24,16)! – ovim je rečima, pre više od sto godina, njemu savremeni duhovni život opisao veliki svetilnik ruski, podvižnik i pisac, učitelj pravoslavno-hrišćanskog blagočešća, sveti Ignjatije (Brjančaninov).
Nemamo li mi, u naše vreme, mnogo više prava da ponovimo ove njegove strašne i upozoravajuće reči? Jer se u tom pogledu – u pogledu potpunog duhovnog i moralnog propadanja, koje je izgleda došlo do krajnjih granica – u poslednjih sto godina zaista otišlo još mnogo dalje, naročito od vremena katastrofalnog sloma naše Otadžbine – Rusije.
žalosni „progres“, po bogomudrim rečima svetitelja Ignjatija, jasno svedoči o približavanjy kraja.
I kuda dalje ići, ako oni, kojima su poverene ljudske duše da bi rukovodili njima na putu spasenja, vode ne ka spasenju, nego ka večnoj propasti?!
Za nas je značajno to, što sveti Ignjatije, koji je od rane mladosti stremio istinskom duhovnom i dobrodeteljnom životu, pa i sam predstavljao uzor takvog života, ovo ne piše bez osnova, pošto je, koka znamo iz njegovog žitija, sve to lično preživeo.
Svoja razočarenja i ogorčenja u tom pogledu izložio je pismeno na mnogim mestima „Asketskih opita“, „Asketskih propovedi“, „Darova savremenom monaštvu“, „Otačnika“ i drugih dela koja su do nas došla i koja čine vrednu biblioteku za svakoga ko se zanima pitanjima duhovnog života, a naročito za onoga, ko želi ne samo da „filosofira“ (što često biva sasvim besplodno i beskorisno!), već i da živi duhovnim životom kakvim je odista živeo sam sveti Ignjatije. Njegova su dela vredna za nas upravo stoga što su plod ličnog duhovnog opita.
Naslikavši mnoštvom svojih duboko poučnih dela savršenu sliku duhovnog života hrišćana, onakvu kakva je bila predočena u žitijima svetih ugodnika Božijih tokom cele hrišćanske istorije, a naročito – u učenjima svetih podvižnika vere i blagočešća iz prvih vekova hrišćanstva, sveti Ignjatije prelazi na „poslednja vremena“, i pri tome obeležja „poslednjih vremena“ pokazuje u njemu savremenoj epohi (pre više od sto godina). Za nas je značajno da sveti Ignjatije, kako sam ističe, za sve traži odgovor i uputstvo kod drevnih otaca-podvižnika, da veoma malo govori „od sebe“ i sopstvenim rečima, izlažući tako u svojim rasuđivanjima njihove misli, a ponekad i doslovno preuzimajući njihove izreke.
Evo na primer, kako on govori o savremenoj epohi u zaključku svog Otačnika: „Od prizora koji predstavlja prošlost, okrenimo se prizoru koji nam pruža sadašnjost. Šta trebe da kažemo o sebi? Kako da živimo, kako da delamo? Odgovor na ova pitanja pronaći ćemo kod drevnih monaha: oni su predskazali našu situaciju; unapred su ukazali na način delanja u takvim okolnostima. U poslednje vreme – rekao je jedan od njih – oni koji budu istinski služili Bogu, blagorazumno će se sakriti od ljudi i neće, kao danas, činiti među njima znamenja i čudesa. Poći će putem delanja natopljenog smirenjem, a u Carstvu Nebeskom će se pokazati većima od otaca proslavljenih zbog znamenja“ (4. odgovor prepodobnog Nifonta). Kakvu korisnu pouku, kakvu utehu za nas kriju te proročke reči duhonosnog oca koji je i sam činio znamenja i čudesa!“
Neobično je važan ovaj savet! Iz njega jasno sledi: onde gde je mnogo buke, samoreklame, traženja popularnosti, to jest – gde nedostaje smirenje, nego se teži slava, isticanju u očima drugih zbog stvarnih ili samo umišljenih, preuveličanih dela i zasluga – tamo nema istinske revnosti Bogu.
Čega ima?
Ima – „samo dvoličnosti“, navodi sveti Ignjatije reči sveto Tihona Zadonskog.
„Boj se dvoličnosti – poučava dalje sveti Ignjatije – boj je se najpre kod samog sebe, a zatim i kod drugih. Čuvaj se nje upravo stoga što je svojstvena ovom vremenu i u stanju da zarazi svakog, pri najmanjem skretanju u lakomislen način života“ Proganjaj svoju dvoličnost, izgoni je iz sebe; sklanjaj se od svetine koja je njome zaražena, koja je svesno ili nesvesno usmeravana dvoličnošću, koja služenje svetu prikriva služenjem Bogu, koja traženje prolaznih dobara pretpostavlja traženju večnih, koja je poročni život i dušu potpuno predanu strastima prikrila lažnom svešću“.
To je tek jedna karakteristika na koju je on u svojim delima ne jednom skrenuo pažnju, jeste – nestajanje blagodatnih učitelja istinski dobrodeteljnog duhovnog življenja i u vezi sa tim, što danas svako ko iskreno želi spasenje duše treba da zna – umnožavanje lažnih učitelja obmanutih demonskom prelešću, koji ceo svet mame u takvu obmanu. Nama je neophodna velika opreznost, opominje više puta sveti Ignjatije, kako „ne bismo primili vuka za pastira“, niti lakomisleno poklonili poverenje onome ko može da pogubi našu dušu odvodeći je lažnim putem. Po rečima svetog Ignjatija, naše vreme je vreme krajnjeg oskudevanja u duhonosnim učiteljima, pa je zato sada gotova nemoguće pronaći „starca“, poput staraca – učitelja iz ranih vekova hrišćanstva: mnogo je sigurnije rukovoditi Svetim Pismom i delima svetih otaca. Sveti Ignjatije se pri tome seća koliko je mnogo on sam propatio zbog gotovo stalnih susreta sa duhovnim „rukovoditeljima, zaslepljenim i obnevidelim, i koliko gorkih i teških potresa“ je zbog toga morao da podnese.
Treća karakteristika savremenog doba je množenje različitih sablazni koje čoveka odvlače od iskrenog i nelicemernog služenja Bogu.
Teško svetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan (Mt, 18,7). Sablazni se javljaju po dopuštenju Božijem, kao što je i moralna beda koja ih prati – po dopuštenju Božijem. Sa približavanjem kraja sveta sablazni će toliko ojačati i umnožiti se,, da će radi bezakonja ohladneti ljubav mnogih (Mt. 24,12), i Sin čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji? (Lk. 18,8). Zemlja Izrailjeva – Crkva, biće oborena mačem – pogubnim nasiljem sablazni – i pusta sasvim (Jez. 38,1).
Življenje po Bogu postaće veoma tegobno.
Postaće takvo stoga, što je onome ko živi sred sablazni nemoguće da odoli njihovom uticaju. Poput leda koji pod dejstvom toplote gubi svoju čvrstinu i pretvara se u najmekšu vodu, i srce, iako ispunjeno dobrom voljom, budući podvrgnuto uticaju sablazni, naročito trajnom, raslabljuje se i menja.
„O, nesrećnog li vremena! O, nesrećnog li stanja! – kliče sveti Ignjatije posmatrajući porazni prizor sablazni – O, bede moralne, koju ljudi ne primećuju, iako je nesravnjivo veća od svake izvikane veštastvene bede! O, bede, koja u vremenu ima početak, ali ne i kraj, nego se nastavlja u večnost! O, bede nad bedama, shvatljive samo istinskim hrišćanima i istinskim monasima, a nedokučive onima koje obuzima i upropašćuje!“
Zlatne reči svetitelja Ignjatija! Pa mi sada već stojimo pred licem svih tih najrazličitijih, bezbrojnih sablazni, koje savremenim ljudima otežavaju „život po Bogu“. A imaju li oni uopšte predstavu o krajnjoj pogubnosti tih sablazni? U svetu, na naše oči, odvijaju se događaji koji proizvode potrese duši, na primer krvava katastrofa koja je zadesila Rusiju, zatim stvaranje bezbožnih i bogoboračkih država, otvorena borba sa Bogom i Crkvom, javno služenje satani, dok mnogi, kao slepci, ništa ne primećuju, čak se i srde kada im se na to ukaže: „O čemu vi to govorite? Ničega naročitog tu nema! Uvek je tako bilo!“ i tome slično.
Duhovna obnevidelost većine naših savremenika (strašno je reći: među njima ima ne malo sveštenoslužitelja), sablazni koje se svakim danom sve više množe i zagorčavaju „Život po Bogu“, sve su ti, kaže sveti Ignjatije, vidljiva znamenja „otpadništva“, o kome prorokuje sveti apostol Pavle u Drugoj Poslanici Solunjanima (2. Sol. 2,3), a koje je i u naše vreme već počelo i brzo napreduje.
„Ustrojiti život po Bogu – po rečima svetog Ignjatija – veoma je teško zbog raširenosti i sveopštosti Otpadništva. Otpadnici, koji su se namnožili, sebe nazivaju i predstavljaju „hrišćanima“ (!) jer tako lakše mogu da progone istinske hrišćane; oko istinskih hrišćana oni pletu bezbrojne intrige, na različite načine ih sputavaju u njihovoj dobroj nameri da se spasu i ugode Bogu – kako je primetio sveti Tihon Zadonski. Protiv slugu Božijih oni će upotrebiti i silu vlasti, i klevete, i prepredene spletke, i različite prevare i ljuta gonjenja“ u poslednje vreme će pravi monasi (to se, konačno, odnosi na sve istinske hrišćane!) sa mukom pronalaziti kakvo-bilo udaljeno i nepoznato utočište, da bi tamo mogli slobodni služiti Bogu i izbeći pritiske Otpadništva i otpadnika koji vode u služenju satani.
Kako onaj ko vidi to što se u svetu sada dešava – sve do već otvorenog služenja satani – može reći da vreme još nije nastupilo?
Ono bez sumnje jeste nastupilo, ako je sveti Ignjatije o tome nastupanju već pisao pre više od sto godina, pokazujući i njegova očigledna obeležja.
Evo, na primer, koliko snažno i uverljivo on piše: „Kako vreme odmiče, tako je sve teže. Hrišćanstvo se, poput duha, na način neprimetan za gomile obuzete sujetom i služenjem svetu, ali vrlo lako uočljiv za one koji paze na sebe, udaljuju od ljudi, prepuštajući ih („svet“) njihovom padu“.
Ovde je naročito važno da se primeti, da oni ljudi koji pripadaju „gomilama obuzetim sujetom i služenjem svetu“, oni, što su do te mere obuzeti sujetom, što su se potpuno predali ovom svetu koji, po rečima Apostola, sav u zlu leži (1. Jn. 5,19), oni što su izgubili duhovni vid i zbog toga sve što se sada događa u svetu smatraju potpuno prirodnim, normalnim, sa čime se valja pomiriti, oni, dakle. Otpadništvo ne vide, ne primećuju. Strašno ih ljuti kada neko pokuša da im otvori oči, jer to im remeti spokojan život i uživanje u njemu.
A evo šta dalje kazuje sveti Ignjatije:
„Ispunjava se proroštvo Svetog Pisma o tome da će narodi, koji su iz mnogoboštva primili hrišćanstvo, odstupiti od njega.
Otpadništvo je u Svetom Pismu prikazano vrlo jasno. Ovo proroštvo može da posluži kao svedočanstvo koliko je tačno i istinito sve rečeno u Pismu“.
Zbog toga kod istinskog, zaista – verujućeg hrišćanina, ne može biti nikakve „panike“ pri sagledavanju mračne slike Otpadništva, koje se nekako sasvim naivno i nerazumno boje oni, koji pre svega „ne primećuju“ Otpadništvo i ćute o njemu. Istiniti hrišćanin zna iz reči Samog Hrista Spasitelja da sve to treba da bude (Mk. 13,7), zato ne treba da zatvara oči, nego je obavezan da se potpuno svesno odnosi prema onome što se dešava, da pravilno procenjuje i važe svaki događaj kroz koji se Otpadništvo projavljuje, da bi znao kako da se rukovodi, da ga bujica Otpadništva i samog ne bi odnela, što lako može da mu se desi usled nebrige ili nedostatka pažnje.
Sveti Ignjatije nam daje uputstvo:
„Otpadništvo je po Božijem dopuštenju – ne pokušavaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom…“
Šta? Zar to znači da se sa Otpadništvom treba pomiriti i „priključiti se“?
Naravno da ne! Evo šta nam je činiti:
„Udalji se od njega i čuvaj – to je dovoljno. Upoznaj duh vremena i prouči ga, da bi, ako je moguće, izbegao njegov uticaj“.
U naše vreme važno je upamtiti i nositi u umu i srcu ovu dragocenu pouku velikog ruskog svetitelja!
Eto zašto je zločin ćutati o Otpadništvu, obmanjivati i sebe i druge da je sve u redu i da se ne treba uznemiravati bez razloga. Ako mi i nemamo snage „da svojom nemoćnom rukom zaustavimo Otpadništvo“, dužnost hrišćanske ljubavi nam nalaže ne samo da se „udaljimo“ i da se – čuvamo, nego i naše bližnje da zaštitimo, da ih upozorimo na ono što sami ne uviđaju. Ovde se uvek valja setiti reči jednog od najvećih stubova naše svete Crkve – svetog Grigorija Bogoslova: „ćutanjem se izdaje Bog“. Ne smemo ćutati kada je u pitanju delo od najveće važnosti, kakvo je delo spasenja ljudske duše!
Okrenimo se sledećim mislima svetog Ignjatija, koje nam otvaraju oči pred onim što se sada zbiva u svetu:
„Otpadništvo se od pre izvesnog vremena širi brzo, slobodno i otvoreno. Posledice će biti žalosne. Neka bude volja Božija!“
Zar mi to ne vidimo? Do skora je izgledala nemoguća ovakva potpuna bestidnost u pogledu duhovnog života, koju sada vidimo svuda unaokolo, ovako jasno odricanje od Hrista i odbacivanje svih moralnih principa. Ne samo tajno, skriveno, no i javno, otvoreno gonjenje onih koji ispovedaju istinsku veru Hristovu, postalo je danas grozna stvarnost. Izlišno je povlačiti bilo kakvu paralelu između savremenih gonjenja vere Hristove, u svim njihovim oblicima, i onih iz praskozorja hrišćanstva. Tada su hrišćane progonili mnogobošci – oni koji nisu znali istinitog Boga i poznali Hrista, a sada razjareno i ogorčeno Hristovu veru progone oni koji vrlo dobro znaju Hrista i Njegovo učenje. Često su to svesni otpadnici od vere, koji su prodali dušu satani za zemaljska blaga.
Strašno je čitati dalja proroštva svetog Ignjatija, koja se danas nama ispunjavaju:
„Neka milosrdni Gospod zakloni ostatak onih koji veruju u Njega. No ostatak je malen i biće sve manji i manji…“
Može se reći da se borba pravoslavne vere približava konačnom raspletu. Samo naročita milost Božija mogla bi da zaustavi svepogubnu epidemiju, da je zaustavi za izvesno vreme, zato što reči Pisma moraju biti ispunjene.
Sudeći po duhu vremena i previranju u umovima, treba pretpostaviti da će zdanje Crkve, koje se klati odavno, brzo i strašno biti uzdrmano. Niko to ne može da zaustavi, niti da se odupre. Sredstva kojim bi se pomoglo pozajmljuju se od sveta, neprijateljski raspoloženog prema Crkvi, ali ona pre mogu da ubrzaju Njen pad nego li da ga zaustave“.
Ove reči kao da su prepisane iz stvarnosti našeg vremena. Zaista, mi smo sada na neki način svedoci tog brzog i teškog potresa Crkve. i stvarno, mere čije bi preduzimanje trebalo da pomogne, pozajmljuju se ne odande odakle bi valjalo – iz oblasti duhovne, već iz Crkvi neprijateljskog okruženja – iz oblasti ljudskih strasti, koje ne razlučuju šta je Božije, a šta ljudsko. Na kraju, takve mere odista ne samo da neće zaustaviti pad Crkve, nego će ga još požuriti.
„Čujte, šta vi govorite – kažu neki – o kakvom padu Crkve može biti reč, kada imamo tako izričito obećanje Hristovo: Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16,18). Potpuno tačno, reči Hristove su nesporne. No nekako se previđa da se ovde ne pominju okviri Crkve koju vrata pakla neće nadvladati. Nije rečeno koja će to Crkva da bude: Carigradska, Srpska, Bugarska ili naša Ruska Zagranična Crkva, ili još neka druga; rečeno je jednostavno „Crkva“, to jest, da do kraja sveta i Drugog Dolaska Hristovog istinska Crkva neće iščeznuti sa lica zemlje, nego će postojati.
Crkava će ostati, sa svim obećanjima koja joj pripadaju i sa punoćom blagodati, čak i ako u njoj ostane samo jedan episkop sa malim brojem verujućih.
Svi ostali će biti „uzdrmani“ i „pašće“, biće „nadvladani vratima pakla“, bez obzira na to što će nastaviti da sebe nazivaju „crkvom“.
Eto o čemu govori sveti Ignjatije i eto šta treba imati u vidu radi pravilne ocene savremenih zbivanja!
„Nemamo od koga da očekujemo obnovljenje hrišćanstva – kaže on dalje – Sasudi Duha Svetog konačno su svuda presušili, čak i u manastirima, i tim skrivnicama blagočešća i blagodati, a Telo Duha Božijeg može da opstane i da se obnovi samo pomoću njemu svojstvenih sredstava. Milosrdno dugotrpljenje Božije odugovlači i odlaže završni rasplet zbog malobrojnog ostatka onih koji se spasavaju, dok ostali trule i gnjile dosežući punoću propadanja. Oni što se spasavaju treba ovo da razumeju, da koriste vreme koje im je na spasenje podareno, jer njega je sve manje i svakome od nas bliži se trenutak prestavljenja za večnost“.
Valja shvatiti i prihvatiti da je Crkva u ovakvom položaju po višnjem dopuštenju.
Starac Isaija mi je govorio: „Razumi vreme. Ne očekuj blagoustrojstvo u opštem stanju Crkve, nego budi zadovoljan time što je onima koji žele spasenje ostavljena mogućnost da ga ostvare.“
Ovakve su poruke upućene neposredno nama, da ne bismo, videći šta se zbiva, klonuli i konačno pali duhom. Najteže je, ipak, kako više puta primećuje sveti Ignjatije, podnositi duhovnu usamljenost.
„Sebe spasavaj! Blažen si ako pronađeš makar jednog saradnika u delu spasenja: to je u naše vreme velik i redak dar Božiji, Čuvaj se želje da spaseš bližnjeg, da ne bi on tebe odvukao u pogibeljnu propast – što se dešava vrlo često.
Teško će za spasenje biti vreme koje je već nastupilo!
„Spasavaj se da bi dušu svoju sačuvao – rečeno je Duhom Božijim ostatku hrišćana“ – taj napor sveti Ignjatije naročito ističe, želeći da nas posavetuje da budemo naročito hrabri, da naročito pazimo na sebe.
Mi smo već stupili u doba otpadništva o kome je svedočio sveti Ignjatije. Otpadništvo se širi sve silnije i silnije, kao prethodnica dolasku neprijatelja Hristovog: ono treba da pripremi zacarenje Antihrista i da se „proslavi sa njim, posle čega će otpočeti strašni period poslednje i odlučujuće borbe đavola sa Bogom i Hristom Njegovim“.
O tome, polazeći od proroštva mnogih Otaca Crkve, govori sveti Ignjatije u svojoj značajnoj knjižici „O čudesima i znamenjima“.
Pojava Antihrista biće prirodna posledica „nedostatka ljudi sa duhovnim poznanjem i rasuđivanjem“, „odsustva istinskog Bogopoznanja“ i „prihvatanja đavoljih dela kao dela Božijih“.
Pred dolazak Antihrista, celokupno stanje u svetu biće takvo, da će njegova pojava na neki način predstavljati neophodnu posledicu takvog stanja, tih u suštini antihrišćanskih prilika i antihrišćanske duhovne usmerenosti sveta, eto zašto je još sveti Apostol Jovan Bogoslov govorio o mnogim antihristima (1. Jn. 2,18), eto zbog čega se može govoriti o pojavi „duha antihristovog“ u svetu, mnogo pre zacarenja samog Antihrista. Govoriti o tome – nikako ne znači uzimati na sebe pravo da se „predskaže“ vreme javljanja Antihristovog, koje, po učenju Reči Božije, nikome nije u potpunosti poznato iako se javljaju mnoga njegova obeležja.
Neophodno je govoriti o ovome, da ne bismo podlegli Antihristu koje će biti neobično iskusan obmanjivač i prevarant, sposoban čak i lažna znamenja i čudesa da tvori.
Evo kako, na osnovu učenja Reči Božije i Svetih Otaca, o toj opasnoj i za dušu pogubnoj prelasti govori sveti Ignjatije:
„Uoči drugog dolaska Hristovog, kada hrišćanskog duhovnog poznanja i razuđivanja sasvim ponestane među ljudima, pojaviće se lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane (Mt. 24,24). Sam će Antihrist naročito uspešno i obilno tvoriti čudesa, očaravajući i zadovoljavajući njima plotsko mudrovanje i neprosvećenost: daće im „znak sa nebesa“ koji oni raže i iščekuju. Njegov je dolazak, kako kaže sveti Apostol Pavle, po dejstvu sataninu sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli (2. Sol. 2,8-10). Videći ova čudesa, neznalice i mudraci po telu će da ih prihvate brzo, bez zadržavanja i premišljanja, zbog srodnosti svog duha sa njihovim; radi vlastite obnevidelosti, priznaće i ispovediti dela satanina kao veliko projavljenje sile Božije, i – Antihrist će lako i nesmotreno biti prihvaćen (prep. Jefrem Sirin). Ljudi ne mogu da shvate da njegova čudesa nemaju nikakav dobar i razuman cilj, niti imaju neko određeno značenje, da su tuđa istini, ispunjena lažju, da predstavljaju zlobnu, besmislenu i čudovišnu glumu, usmerenu na iznenađenje, dovođenje u nedoumicu i samozaborav, na zavođenje, obmanu, na osvajanje čarima raskošnog, ali u suštini ispraznog i tupavog utiska koji ostavljaju.
Ne iznenađuje što će otpadnici od hrišćanstva, pošto su neprijatelji istine, Antihristova dela primiti oduševljeno i bespogovorno: oni su se već pripremili za otvoren i aktivan doček sataninih poslanika i oruđa, njegovog učenja i dela njegovih, tako što su na vreme stupili u duhovno opštenje sa satanom. Ali je duboku pažnju i suze zavredelo to, što će Antihristova čudesa i dela staviti na muke i same izabranike Božije“.
Ove poslednje upozoravajuće reči svetog Ignjatija naročito su značajne za one koji lakomisleno gledaju na savremeno pripremanje sveta za doček Antihrista, za one koji bez obzira na sve ostaju slepi, ne želeći da vide očigledne dokaze tih besomučnih priprema za zacarenje njegovo koje provode njegove sluge, koje su već prodale duše svoje satani za zemna blaga: za slobodno, neobuzdano zadovoljavanje pohote telesne, pohote očiju i nadmenost življenja, to jest: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje (1. Jn. 2,16)!
Treba znati i shvatiti koliko će veliko biti lukavstvo Antihristovo i kako će brzo on delovati, da će se čak i izabranici Božiji, to jest istinski hrišćani, obresti „na mukama“, jer neće biti u stanju da ga istog časa „prozru“ i razobliče – pošto pre svega neće umeti da prepoznaju Antihrista.
Uzrok ovoj poteškoći, kao i uopšte snažnom uticaju Antihristovom na ljude, po rečima svetog Ignjatija „biće skriven u njegovoj paklenoj podmuklosti i dvoličnosti, kojima će vešto da prikrije zlo, zatim u njegovoj neobuzdanoj i bestidnoj drskosti i najodanijoj saradnji koju će mu pružiti pali duhovi, te na kraju, u sposobnosti tvorenja čudesa, koja će, iako lažna, pleniti svojom veličanstvenošću“.
Podmuklost i dvoličnost su crte naročito karakteristične za naše vreme. Vaspitanjem u tom duhu, čovečanstvo se priprema za što lakše i bezbolnije primanje Antihrista.
„Ljudska mašta – veli dalje sveti Ignjatije – nemoćna je da predstavi sebi takvog zlotvora, kakav će biti Antihrist; ljudsko srce, čak i poročno, nije u stanju da poveruje kako zlo može da dostigne onaj stepen koji je dostiglo u Antihristu. On će da se razglasi, kao što su činili njegovi prethodnici, nazvaće sebe propovednikom i utemeljivačem ispravnog Bogopoznanja: oni koji ne razumeju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i pobornika prave religije, pa će mu se prisajediniti. On će sebe proglasiti za obećanog Mesiju – radosno će mu u susret poći učenici mudrovanja po telu; videći njegovu slavu, moć, genijalne sposobnosti, gospodarenje prirodnim silama, proglasiće ga bogom i postati njegovi sledbenici (prep. Jefrem Sirin, beseda 106).
Oni koji palu ljudsku prirodu prihvataju kao izvornu i nje radi odriču se istine Evanđelja. primiće Antihrista onakvog kakvim se on predstavlja; kao krotkog, milostivog, ispunjenog ljubavlju i vrlinama – pokoriće my se kao najuzvišenijem u dobrodeteljima (prep. Makarije Velik, beseda 31). Antihrist će ponuditi čovečanstvu ostvarenje najvišeg zemaljskog blagostanja i lagodnog života, ponudiće ugled, bogatstvo, pompu, telesna zadovoljstva i slasti – oni koji čeznu za zemaljskim (dobrima) prihvatiće Antihrista i proglasiti ga za svog gospodara (Blagovesnik, tum, Jn. 5, 43)“.
To je živa slika onoga što mi sada već lako opažamo, iako samog Antihrista, kao konkretne ličnosti, još nema. Međutim, njegove „preteče“ u svetu deluju na sličan način. Sa te tačke gledišta nama postaju jasni svi savremeni tokovi crkvenog života, kakav je „ekumenizam“, ili vatreni poziv na ujedinjenje „u ime hrišćanske ljubavi“, sav taj procvat čisto zemaljske kulture i civilizacije, usmerene na zadovoljavanje ljudskih želja i strasti, kao i današnje oduševljenje „filantropijom“. Koliko je samo opreznosti i mudre predostrožnosti potrebno da bismo razlučili istinito od krivotvorenog, iskreno od prepredenog i dvoličnog, čoveka dobrog srca od onoga koji plete svoje mreže služeći Antihristovom dolasku. Danas je za istinite hrišćane vrlo opasno da imaju udela sa takvim „dobrotvorima“ i da se koriste njihovim „dobročinstvima“.
No to još nije sve! Antihrist će, kao u nekom teatru, pokazati ljudima prizore iznenađujućih čudesa za koje savremena nauka neće imati objašnjenje; veličanstvenošću svojih čudesa on će plašiti ljude i ujedno zadovoljavati njihovu nerazumnu ljubopitljivost i grubo neznanje, zadovoljavajući njihovu sujetu i gordost, ugađaće mudrovanju po telu i sujeverju, u nedoumicu će dovoditi ljudsku učenost: svi oni koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode, otuđivši se od svetlosti Božije, u zanosu će se pokloniti zavodniku (Otkr. 13,8).
Začetak svega ovoga vidimo već sada, pa jasno sebi možemo da predstavimo šta će tak doneti pojava samog Antihrista.
„Znamenja Antihrista najpre će se javiti u vazdušnoj sferi (prep. Jefrem Sirin, beseda 106): u toj sferi je satanina vlast najjača (Ef. 2,2 i 6,12). Znamenje će naročito delovati na čulo vida, opčinjavajući ga i obmanjujući (sv. Simeon Novi Bogoslov, o trećem vidu pažnje). Sveti Jovan Bogoslov, sazercavajući u otkrivenju događaje koji će prethoditi kraju sveta, kaže da će Antihrist činiti velika dela, pa će da učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima (Otkr. 13,130. Pismo na ovo ukazuje kao na najveće znamenje Antihristovo, a mesto zbivanja njegovog biće – vazduh: „biće to zadivljujući i strašan prizor“.
I ovo se sada već donekle ostvaruje u vidu različitih neobičnih i ranije nezamislivih izuma, čije se dejstvo odvija upravo u“ vazduhu“.
„Znamenje pomaže Antihristovu prepredenu nameru: da mu na poklonjenje pristupi većina ljudi. Njegovi protivnici biće proglašeni za smutljivce, neprijatelje zajedničkog dobra i društvenog poretka, biće podvrgnuti prikrivenom ili javnom progonu, mučenjima i kaznama“. To nam je takođe već poznato! Ne samo Antihrist, nego i preteče i sluge njegove u naše su vreme već pokrenuli „prikriveni ili javni progon“ svih istinitih hrišćana, a ponegde, kao na primer u Rusiji, došlo je čak i do krvavih gonjenja, mučenja i kažnjavanja. Sve se to čini uz najuglađenije izgovore: istinski hrišćani proglašavaju se „narodnim neprijateljima“, „neprijateljima naše zajednice i društvenog ustrojstva“, „smutljivcima“, a u crkvi – „raskolnicima“.
„Zli duhovi, razaslani po vaseljeni, širiće među ljudima najveće mišljenje o Antihristu, opšte oduševljenje i neodoljivu privlačnost prema njemu“ (Prep. Jefrem Sirin, beseda 106).
Nešto slično videli smo u odnosu prema pravim pretečama Antihristovim kakvim su bili Lenjin i Staljin. Reč je o svojevrsnoj „probi“ onoga što će u doba Antihrista uslediti još Većom silinom.
U Svetom Pismu detaljno su predočene sve tegobe koje će doneti poslednje gonjenje hrišćanstva, kao i brutalnost onoga koji progoni. Naročito odlučno i određeno zvuči ime koje je Pismo nadenulo tom užasnom čoveku: zver (Otkr. 13,2), baš kao što je pali Arhangel nazvan zmijom (Post. 3,1). Oba imena verno oslikavaju karakter neprijatelja Božijih. Jedan deluje više u tajnosti a drugi – više javno: jer zveri, koja je nalik svim zverima (Otkr. 13,2), sjedinjujući u sebi njihovu krvoločnost, dade zmija silu svoju i presto svoj i vlast veliku (Otkr. 13,2). Nastaće strašno iskušenje za svete Božije: čudesa gonitelja imaće moć da ih prevare i zavedu; neograničena vlast mučitelja, prefinjena i promišljena gonjenja i pritisci, prikriveni prepredenom domišljatošću, dovešće verne u najteži položaj; njihova malobrojnost činiće ih ništavnim pred celim čovečanstvom, njihovom mišljenju neće biti pridavan značaj. Opšti prezir, mržnja, klevete, mučenja i nasilna smrt postaće njihova sudbina. Tek će uz naročitu pomoć Božanske blagodati, i pod njenim rukovodstvom, izabranici Božiji steći snage da se suprotstave neprijatelju Božijem i ispovede pred njim i pred ljudima Gospoda Isusa“.
Kako nam je i ovo sve poznato: nije li reč o opisu našeg vremena? Samo duhovni slepac ili onaj koji je već stupio u službu Antihristovih slugu, neće priznati da mi živimo u navečerje carstva Antihristovog, da na sebi već okušavamo ono o čemu je gore pisano!
No kako će i radi čega ljudi odbaciti Hrista i primiti Antihrista?
I na ovo pitanje divan odgovor pruža nam sveti Ignjatije – iz istih onih razloga zbog kojih su Ga odbacili pre više od devetnaest vekova i razapeli na krstu.
„Hrišćanstvo nam je predano sa takvom tačnošću, da nepoznavanje ne može biti opravdanje onima koji se na to pozivaju. Nepoznavanje može da bude samo dobrovoljno. Kao što sunce svetli sa neba, tako svetli i hrišćanstvo. Onaj koji svojom voljom zatvara oči, neka to što ne vidi ili što nije upućen, pripiše svojoj volji a ne odsustvu svetlosti. Uzrok odbacivanja Bogočoveka, jednako kao i uzrok primanja Antihrista, krije se u samim ljudima.
Ja sam došao u ime Oca svojega, posvedočio je Gospod Judejima, i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti (Jn. 5,43). Oni su dakle istovremeno nazvani onima koji će odbaciti Hrista i koji će primiti Antihrista, iako se o Antihristu još govori kao o onome koji tek treba da dođe. Odbacivši Hrista, oni su se po sklonosti duha prisajedinili onima koji primaju Antihrista, pa čak i pripremila teren za njegov dolazak mnogo stoleća unapred. Izvršili su njegov najveći poduhvat: Bogoubistvo. Za njega samog, za vreme kada se pojavi, nije ostavljeno slično zločinstvo.
I kao što se njihov duh nalazio u neprijateljskom odnosu prema Hristu, isto se tako nalazio u stanju opštenja sa Antihristom, mada ih je od njega delio ogroman vremenski razmak – razmak koji se sada, nakon dve hiljade godina, sasvim smanjio.
Sveti Jovan Bogoslov govori: A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu (1. Jn. 4,3).
Oni koji su vođeni duhom Antihrista odbacili Hrista, i primili Antihrista duhom svojim, već su stupili u opštenje sa njim, potčinili mu se i poklonili u duhu, priznavši ga tako za svog boga.
I zato će im Bog – to jest po dopuštenju Svome – poslati silu obmane, da veruju laži: da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego zavoleše nepravdu (2. Sol. 2,11-12).
Pravedan je Bog kada kažnjava. Kazna je zadovoljenje (pravde) i ujedno izobličavanje i presuda ljudskom duhu.
Antihrist će doći u svoje, unapred određeno vreme. Njegovom će dolasku prethoditi opšte Otpadništvo od hrišćanske vere. Otpadništvom od Hrista čovečanstvo će se pripremiti za primanje Antihrista. Samo raspoloženje ljudskog duha stvoriće potrebu za obraćanje Antihristu i simpatije prema njemu, kao što se u teškoj bolesti javlja žudnja za smrtonosnim napitkom. Poziv je upućen! Ljudi vapiju za genijem nad genijima koji bi materijalni razvitak i napredovanje podigao na višu razinu, a na zemlji uspostavio blagostanje, uz koje raj i nebo postaju izlišni za čoveka. Antihrist će biti logična, očekivana i prirodna posledica opšteg moralnog i duhovnog stanja ljudi.
Uistinu bogomudre, proročke reči velikog ruskog svetitelja! On je o tome pisao pre više od sto godina, kada je život u Rusiji bio spokojniji i normalniji nego danas, kada nije bilo još ni pomena onome što nam je Bog dosudio da preživimo jedan vek kasnije, a naročito – u poslednjih pedeset strašnih, „apokaliptičnih“ godina, kada se mnogima čini potpuno izvesno da je kraj sveta sasvim blizu, eto tu „pred vratima“. i sve to što mi sada zapažamo u svetu, u crkvenom i društveno-političkom životu ljudi, tačno odgovara gore izloženim proroštvima našeg svetitelja. Ako bismo ozbiljno porazmislili o svemu što se trenutno događa, postaće jasno da nikada pre, kroz celu svoju istoriju, svet nije bio tako blizu Antihristu kao u današnje vreme. Pitanje je još samo – kada će se pojaviti. Vreme u kome će se to zbiti nije nam otkriveno.
Beskrajnu zahvalnost mi, sinov i kćeri Ruske Pravoslavne Crkve, dugujemo svetom Ignjatiju, zbog toga što je pre sto godina pred očima našeg razuma tako jasno naslikao ono što se sada pred nama odvija, i što još treba da se desi, možda već u bliskoj budućnosti. Opomenuti smo na sve: strašan ćemo odgovor dobiti lakomisleno zatvorimo oči, uveravajući i sebe i druge da se ne događa ništa naročito, da je sve potpuno normalno i da treba da se pomirimo sa tim u duši, ničega se ne plašeći i ništa ne preduzimajući, već „da plivamo niz maticu, kao i svi drugi“ ili „da idemo u korak sa vremenom?, koje nas silovito nosi ka Antihristu.
Kada so obljutavi – Crkva prestaje biti Crkvom, tada nastaje pseudo-crkava, koje će primiti Antihrista kao svojeg „Mesiju“, osim malog ostatka istinski verujućih, kojih je svakim danom sve manje.
I tako, krajnje je vreme za svakoga od nas da se opredeli – gde smo i sa kim smo: u tom „malom ostatku istinski verujućih“, u tom malom stadu Hristovom, kako ga je On Sam nazvao (Lk. 12,13), dakle sa Hristom, ili pak sa neprijateljem Njegovim – Antihristom?
Tome nas poučavaju bogomudra dela svetog Ignjatija!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *