NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Umesto predgovora

Arhiepiskop Averkije Džordanvilski (1906-1976)
Arhiepiskop Averkije je rođen 19. oktobra 1906. godine u gradu Kazan, kao Aleksandar Pavlovič Taušev. Služba njegovog oca, plemića i visokog državnog činovnika Carske Rusije, bila je takva da je morao često da menja boravište. Tako je mladi Aleksandar imao priliku da iz prve ruke upozna srce Rusije, njene manastire i svetinje. Iako je otadžbinu napustio kao dečak, sećanje na ta mesta nije u njemu izbledelo tokom života.
Još u ranim godinama detinjstva, njegova najdraža knjiga bila je Sveštena Knjiga Evanđelja, a omiljeni način provođenja vremena bilo mu je prisluživanje u Sv. Oltaru i čitanje iz pevnice. Uobičajeni svetski život nije ga privlačio, dečakova duša tražila je nešto drugo.
Snažan utisak na njega ostavile su knjige „Šta je duhovni život?“ sv. Teofana Zatvornika, zatim „Nevidljiva Borba“, „Put ka spasenju“, „Pouke avve Doroteja“, „Lestvica“ i druge.
U vreme građanskog rata koji je usledio nakon Oktobarske revolucije, porodica Taušev je teška srca napustila Rusiju. Nastanili su se u Bugarskoj, u Varni, gde je Aleksandar pohađao školu i gde je upoznao Arhiepiskopa Teofana Poltavskog (1873 – 1940), duhovnika koji je bio silno privržen predanjskoj pravoslavnoj eklisiologiji, koji je odlučno odbijao da se prikloni modernističkim uticajima, koji je od prostog ruskog seljaka izrastao u glavnog Carevog ispovednika, a kome je, opet, nastavnik bio upravo čuveni svetitelj našeg doba – Episkop Teofan Zatvornik (+1894). Po avvinom blagoslovu upisuje Bogoslovski fakultet Sofijskog univerziteta koji završava sa najvišim ocenama, da bi potom 1930. godine otišao u Karpato-Rusiju (u Čehoslovačkoj), gde 1931. prima monaški postrig, a naredne godine biva rukopoložen za sveštenika i dobija parohiju.
„Susret sa nezaboravnim avvom mojim – govorio je Vladika Averkije – Preosvećenim Teofanom, Arhiepiskopom Poltavskim i Pereslavskim, u kome sam video živo ovaploćenje ideala monaha i svetitelja koji su se učvrstili u mom umu i srcu, konačno je sve rešio: bespovratno sam stao na put monaštva. Završivši iz poslušanja avvi kurs bogoslovskih nauka, na Karpatima sam, po njegovom blagoslovu, primio monaški postrig.
Kada su 1940. godine Mađari okupirali to područje, otac Averkije odlazi u Beograd gde služi uz prvojerarha Ruske Zagranične Crkve, Mitropolita Anastasija. U Beogradu počinje da predaje Bogoslovlje. godine 1945. zajedno sa Episkopskim Sinodom prelazi u Minhen, gde nastavlja da radi kao profesor Bogoslovlja.
Po dolasku u Ameriku 1951. godine pozvan je u novoosnovanu Svetotrojicku seminariju u Džordanvilu da predaje Novi Zavet, Liturgiku i Omilitiku. Sledeće godine postaje rektor seminarije, za koju će biti vezan do kraja života i u kojoj će izvesti na put generacije pravoslavnih sveštenika. godine 1953. postaje Episkop Sirakuški i Trojicki. Po smrti Arhiepiskopa Vitalija postaje i duhovnik Svetotroickog manastira.
„Kroz svoje opomene i pouke, neprolazne po značaju, Arhiepiskop Averkije je umeo da do našeg pokolenja prenese duhovni ,“plašt“ koji je nasledio od dvojice velikih učitelja. Običan čovek ne bi mogao da bude dostojan tog plašta, koji je on primio baš kao negda Jelisej od Ilije – kaže o. Damaskin u predgovoru za jednu od knjiga Arhiepiskopa Averkija i nastavlja:
„Oni koji su poznavali Arhiepiskopa Averkija dok je bio nastojatelj i rektor Sveto-Troickog manastira-seminarije u Džordanvilu (NJyjork), sećaju se njegove neobične figure. Bio je visokog rasta, imao gustu belu bradu i dugu talasastu kosu. Ispod začuđujuće gustih obrva u samu dušu čoveka pronicale su krupne oči. Bio je nagluv i zbog toga nosio slušni aparat: ovaj nedostatak mu je pomagao da um čuva od praznih razgovora.
Njegovo držanje je predstavljalo ovaploćenje spokojstva i duhovnog dostojanstva. Nikada nije bio užurban ni brzoplet. Niko ga nije video u „lakomislenom“ raspoloženju. Gospodstven i dostojanstven stav koji često pokušavaju da oponašaju oni koji bi želeli da izgledaju duhovno, kod Vladike Averkija je bio savršeno prirodan – kao izraz čistote njegove duše.
Prirodnost i celovitost zaista su bile odlika njegovog karaktera. Da bi neko bio istinski nosilac Pravoslavnog Predanja, kao Arhiepiskop Averkije, treba da bude, pre svega, iskren čovek. Suštu suprotnost ovakvom čoveku predstavlja onaj, ko postupa proračunato. Sam Arhiepiskop Averkije nikada nije vodio računa o tome kakav utisak mogu proizvesti njegove reči ili dela, kako će se one odraziti na njegov „ugled“, jer odista nije držao do toga šta ljudi o njemu misle. Nikome nije laskao i nikome nije nanosio duševne rane kako bi pokazao snagu svoje ličnosti. Nije se upinjao da ostavi utisak na druge. Takav je svak ko živi osećajući prisustvo Boga i, blagodareći upravo tome ostaje smiren.
Bez obzira na to što je Arhiepiskop Averkije imao vrlo jasnu predstavu o tome šta upravlja životom sveta, i šta se vrlo trezveno i realistički odnosio prema svome okruženju, bio je upadljivo udaljen od svega zemaljskog. Kod njega se nije mogla primetiti nikakva privezanost za ono što je od sveta.
Ostao je upamćen kao onaj ko saučestvuje u stradalništvu, ko se, iako sam poput deteta, prema svima odnosi kao otac. Budući da o sebi nije imao visoko mišljenje, bio je iskreno dirnut, čak i iznenađen, kada bi mu neko ukazao ma i najmanje uvažavanje i poštovanje. Tada je podsećao na malenog dečaka koji je rastao u siromaštvu, a sada odjednom dobija čudesan dar. On, Arhiepiskop, izgledao je kao smireni siromah.
Arhiepiskop Averkije je govorio toliko lepo, da su ga po smrti nazvali „Zlatoustom poslednjih vremena“ (o. Serafim Rouz). Čak i u svakodnevnom razgovoru njegova je reč bila besednički uglačana i oblikovana, mada se on oko toga uopšte nije trudio. Govornički dar, zajedno s plamenom ljubavi prema Istini, činio je njegove propovedi nezaboravnim. Pokajničko raspoloženje često ga je toliko obuzimalo, da je počinjao da rida usred propovedi. Samo oni najbezosećajniji od slušalaca smejali su se nad tom „emocionalnošću“, jer svima je bilo jasno da su te suze sasvim prirodne – one su ishodile iz dobre riznice srca (Lk. 6.45).
Arhiepiskop Averkije je bio istinski hrišćanski pastir. On nije govorio samo: „učini to, ne čini to“, nego je ljudima davao – celovitu sliku – sveobuhvatno pravoslavno shvatanje, tako da su ljudi mogli da razumeju zašto treba da čine jedno, a zašto da ne čine drugo. Sred duhovnog propadanja dvadesetog veka on je radio ono što je njegovo vreme zahtevalo od svih pastira. Videćemo da je on svojim radovima razotkrio sve vidove obmana, da je propovedao Istinu i otkrivao je ljudima.
U knjizi „Not of this World – The life and teaching of Fr. Seraphim Rose“ (Ne od ovog sveta – život i učenje oca Serafima Rouza“), otac Damaskin Kristensen veli da je od svih savremenih autora koji su pisali o Pravoslavlju, najveći uticaj na Serafima Rouza imao upravo Arhiepiskop Averkije Džordanvilski. Iz te obimne knjige, iz poglavlja posvećenog Arhiepiskopy Averkiju pod naslovom „Prorok stradalnog Pravoslavlja“, navešćemo nekoliko uspomena oca Serafima Rouza na njegovog velikog nastavnika:
„Pogledi Arhiep. Averkija na ovaj svet odlikovali su se trezvenošću, tačnošću, bili prožeti duhom Svetog Pisma i Svetog Predanja. On nam je otkrivao da savremeni svet živi odstupivši od hrišćanstva, dok tajna bezakonja samo što nije porodila čoveka greha “ Antihrista“.
A u vreme kada se u Crkvi razbuktala jedna kampanja protiv Arhiepiskopa, zasnovana na nepravednim optužbama, o. Serafim je pisao: „Već godinu dana se spremamo da jedan broj časopisa posvetimo Vladiki Averkiju, i evo upravo podesnog trenutka! Neka oni misle šta hoće, ali za nas, on je istinski pravoslavni arhiepiskop i bogoslov bez mane, koji se ne bavi intrigama, mada je postradao od „političkih“ intriga u Crkvi“.
Svetitelj Jovan Šangajski je ocu Serafimu i njegovoj sabraći savetovao da se za odgovore na sva bogoslovska pitanja koja mogu da se pojave, obraćaju Vladiki Averkiju, za koga je govorio da sa njim „ima potpuno duhovno jedinstvo“.
„Sećam se Vladike Averkija, o. Mihaila Pomazanskog, celog tog starog pokolenja, od koga gotovo niko više nije ostao – govorio je o. Serafim – i hteo bih da zaplačem gledajući ove zelene „sveznalice“ koje nisu u stanju da shvate ono najvažnije: istinska spoznaja dolazi zaista samo sa stradanjem. No da li je mnogo onih koji to mogu da izdrže?“
Dan po upokojenju Arhiepiskopa Averkija (31. mart/ 13 april 1976.) o. Serafim je u letopisu Bratstva sv. Hermana Aljaskog ostavio sledeću zabelešku: Bratiju su izvestili o upokojenju našeg duhovnog i bogoslovnog nastavnika, arhiep. Averkija Džordanvilskog: sada smo ostali siročići. Nastupilo je vreme kada smo prepušteni sami sebi, i ko zna hoće li se naći neko sposoban da produži tu duhovnu liniju…“
Dva dana kasnije, o. Serafim je ovako govorio o Vladikinoj smrti: „To je veliki i nenadoknadiv gubitak za sve nas. Slava Bogu što smo još za vreme njegovog života shvatili da je on živa karika koja povezuje sa svetim Ocima! Takve stvari obično počneš da shvataš tek kada čovek više nije tu“.
Nekoliko meseci kasnije o. Serafim je dobio Bogomdanu potvrdu toga da arhiep. Averkije prebiva na nebu sa Hristom i svetima Njegovim. U snu je video arhiepiskopa u zaslepljujuće belom odjejaniju kako savršava nebesko bogosluženje u čast Vaskrsenja Rusije.
Ujutro je u crkvi o. Serafim skromno ispričao o. Hermanu o čudesnom snu. Otac Herman je shvatio da je reč o stvarnom viđenju Arhiepiskopa Averkija.
„Šta bi to moglo da bude?“ – u nedoumici je bio o. Serafim.
„Zar si zaboravio koji je dan danas?“ – podsetio ga je o. German “ spomen svetog ravnoapostolskog Averkija, imendan Vladikin – Tvoj san nije običan – on ima smisao.
Tako je otac Serafim bio uveden u nebeski praznik u kome je prebivao Arhiep. Averkije.
A nedugo nakon Vladikinog upokojenja o. Serafim je za izdanje na ruskom jeziku časopisa „Pravoslavnaja Rus“ napisao članak pod naslovom Zlatoust poslednjih vremena: Značaj Arhiepiskopa Averkija za vaseljensko Pravoslavlje, i to ne samo u okvirima Ruske Zagranične Crkve, pa čak ni samo ruskog Pravoslavlja – nego celine vaseljenskog Pravoslavlja u dvadesetom veku.
Mi smo se tako navikli na njegove plamene reči, usmerene protiv odstupništva našeg vremena, da nismo ni primetili, kako je on bio gotovo jedini jerarh iz svih pravoslavnih Crkava, na kome god jeziku da su pisali, koji je s takvom smelošću i iskrenošću ustajao u zaštitu Istine Svetog Pravoslavlja“.
Zaista, nesta prepodobnih u našem žalosnom veku. Ali ako i ne vidimo više među nama takvu istrajnost za istinu, ipak – njegovo je učenje zauvek tu. i možda će ono da postane naša zvezda vodilja u sve mračnijim danima koji dolaze, danima koje je on predvideo, kada Crkva bude morala da utekne u pustinju, sličnu onoj o kojoj se govori u Otkrivenju.
Za one koji iskreno žude za tim da ostanu verni Pravoslavlju, nema verodostojnijeg glasa, od „zlatnih usta“ Arhiepiskopa Averkija.

Mladen Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *