NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Otpuštanje grehova, lažna „hrišćanska“ ljubav i svepraštanje

Primite Dyh Sveti: kojima oprostite grehe, opraštaju im se i kojima zadržite, zadržani su. (Jn. 20, 22-23)
Niko neka ne plače zbog pregrešenja, jer oproštaj iz groba zasija“- slušamo u sveštenu i sveprazničnu spasiteljnu noć Vaskrsenja Hristova, za nas toliko radosne reči velikoga vaseljenskog učitelja i svetitelja, proslavljeno crkvenog besednika svetog Jovana Zlatoustog.
I uistinu! Među najvažnijim posledicama velikoga dela iskupljenja čovečanstva, koje je savršio tridnevno iz groba Vaskrsli Hristos životodavac – jeste upravo praštanje ili otpuštanje grehova.
Eto zašto je Vaskrsli Gospod, javivši se u prvi dan po Vaskrsenju učenicima Svojim, predajući im mir, dunuo i rekao: Primite Duh Sveti: kojima oprostite grehe, opraštaju im se i kojima zadržite, zadržani su (Jn. 20,19-23).
A dalje, iz knjige Dela Apostolskih vidimo da su Sveti Apostoli, propovedajući o Hristu Raspetom i Vaskrslom iz mrtvih, odmah potom pozvali svoje slušatelje na pokajanje i na primanje svetoga krštenja radi ostavljenja grehova.
Pokajte se i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova: i primite dar Duha Svetoga – pozivao je Sveti Apostol Petar mnogobrojni narod koji ga je slušao u dane Pedesetnice (Dap. 2,38).
Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od grehova svojih, govorio je on narodu koji se okupio oko njega i Svetog Apostola Jovana nakon čudesnog isceljenja hromoga od rođenja (Dap. 3,19).
Bog sada zapoveda svim ljudima svugde da se pokaju- kazivao je Sveti Apostol Pavle u svojoj znamenitoj propovedi pred Areopagom – jer je ustanovio dan u koji će suditi vaseljeni po pravdi (Dap. 17,31).
Otuda se jasno vidi, da se nama to „praštanje“ o kojem je govorio Sveti Zlatousti ili „otpuštanje grehova“ ne daje bezuslovno, nego uslovno- uslov je upravo pokajanje (razume se, iskreno). Zato je Gospod Svojim učenicima, darujući im vlast da Duhom Svetim otpuštaju grehove, ujedno dao i vlast da ne praštaju, i to očevidno onima koji se ne kaju kako valja:. i kojima zadržite, zadržani su.
Ovom jasnom i određenom, čistom evanđelskom učenju potpuno je protivrečna sada toliko moderna propaganda nekakve pseudo hrišćanske ljubavi i bezuslovnoga svepraštanja, koje pokriva bezmalo sve – i obuhvata gotovo i neprijatelje Hristove, uključujući i nesumnjive sluge dolazećega Antihrista koje se bore sa Svetom Crkvom i samom verom u Boga!
Takvi lažni propovednici modernoga pseudhrišćanstva veoma su radi da za osiguravanje svojih položaja zloupotrebljavaju reči Gospodnje: Ne sudite da vam se ne sudi Mt, 7,1). Ta im je rečenica osobito draga, ali im, svejedno, nikako ne smeta da sami najsurovije osuđuju sve oni koji se ne saglašavaju sa njihovim lažeučenjima, koja u stvari predstavljaju tek veoma lukavo iskrivljenje evanđelskog učenja – što je mamac kojim smućuju mnoge.
Da bi se pravilno razumele ove reči Gospodnje, treba imati na umu da je i Sam Gospod naš Isus Hristos, Koji je rekao: Ne sudite da vam se ne sudi, neposredno zatim rekao i ovo: Ne dajte svetinje psima niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i, okrenuvši se, rastrgnu vas (Mt. 7,6).
A ko su ti „psi“ i „svinje“?
Pod „psima“ i „svinjama“ Gospod razumeva moralno razvraćene ljude, nesposobne za primanje evanđelske Istine, kojima je sve svešteno tuđe i čak mrsko, budući da vrednost toga oni ne mogu da shvate. To su moralno pali ljudi, beščasni i zli, koji se evanđelskoj Istini samo rugaju i gaze je, te se mogu sa gnevom okrenuti i na njene propovednike – ne libeći se da im čak i o glavi rade (vidi tumačenje sv. Jovana Zlatousta, episkopa Mihaila i drugih).
Nije li jasno da rečima „ne sudite da vam se ne sudi“ Gospod uopšte ne zabranjuje da se ljudi moralno procene i da se napravi razlika između dobrih i zlih? i ne samo da ne zabranjuje, kako ćemo videti dalje, nego čak i nalaže da se to čini.
Gospod, tako, neposredno zapoveda da se razobliči brat koji je sagrešio.
Ako li ti sagreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, dobio si brata svojega… (Mt. 18,15).
Ne samo da se takav blagorazuman i hrišćanski sud nad bratom koji je sagrešio dopušta, nego se nalaže da se u njega uključe i druga braća:
. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč (Mt. 18,16).
Ali ni to nije sve! Ukoliko brat nastavi da uporno čini zlo, treba o tome „kazati“ Crkvi, odnosno crkvenoj vlast, koja je od Samoga Gospoda dobila blagodatno pravo da „veže i razrešava“:
..Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17).
Ove poslednje reči porazne su i savršeno neprihvatljive za razvraćenu pseudohrišćansku ideologiju savremenih propagatora liberalnog, modernog neohrišćanstva, budući da su sasvim nespojive sa njihovim načelima.
No, dopadalo se to nekome ili ne, njih iz Evanđelja niko izbaciti ne može: jer to su reči Samoga Gospoda našega Isusa Hrista.
A kako je moguće ne obazreti se na njih?
Savremeni neohrišćani, među kojima sada ima i učenih bogoslova i mnogih visokih jerarha, na pravo, istinsko Hristovo Evanđelje uopšte ne žele da se obaziru, nego samovoljno fabrikuju svoje sopstveno „Evanđelje“, ako je to svojevremeno učinio i njihov idejni vođa, mračna uspomena – Lav Tolstoj.
Avaj! Za mnoge savremene „hrišćane“, neutvrđene u istinskoj hrišćanskoj veri, to je veliko iskušenje, sablazan koja ih sasvim skreće sa pravoga puta.
Ne sudite, da vam se ne sudi – kako ovo izgleda privlačno u krivom neohrišćanstvom tumačenju: „Ja neću tebe smetati da grešiš, pa ni ti zato nemoj meni!“ Eto u kakvom nam se užasnom, izopačenom, sramotnom tumačenju predaje ovaj svešteni tekst u naše vreme!
Jedno osuđivanje je – grešno, a drugo, kako smo već videli, ne samo da nije grešno, nego ga Evanđelje i samo nalaže.
I to je potpuno shvatljivo: jer, u slučaju da mi nikada, nikome i ni u kom slučaju ne osudimo, uskoro ćemo izgubiti svaku sposobnost da razlikujemo dobro i zlo, te lako i sami možemo biti zavedeni na put zla.
Najveći među rođenim od žena, čiju je svetlost i neporecivu vrlinsku uzvišenost posvedočio i Sam Hristos Spasitelj, Sveti Preteča Gospodnji Jovan, videći fariseje i sadukeje gde mu prilaze, govorio im je: Porodi aspidini, ko vam kaza da bežite od gneva koji ide? (Mt. 3,7).
Šta je to? Grešno osuđivanje?
Gospod naš Isus Hristos, Koji je Svojim sledbenicima nalagao da se na Njega ugledaju, govoreći: Naučite sa od Mene, jer sam krotak i smiren srcem (Mt. 11,29), ipak je neretko, u vezi sa okorelim grešnicima koji nisu želeli da obrate pažnju na Njegovo Božanstveno učenje, upotrebljavao isti izraz: porodi aspidini, a često se i ljudima koji su Ga okružavali, a osobito književnicima i farisejima, obraćao veoma oštrim rečima osude: Rode lukavi i preljubotvorni! (Mt. 12,39), o, rode neverni i pokvareni, dokle ću biti sa vama, dokle ću vas trpeti? (Mt. 17,17). Književnike i fariseje On je uporno nazivao licemerima, bezumnima i slepima, zmijama (Mt. 15,7; 16,6-12; cela 23. Glava), cara Iroda jednom prilikom nazvao je lisicom (Lk. 13,32); korio je, po rečima samoga Evanđelja, i cele gradove: Horazin, Vitsaidu i Kapernaum, zbog toga što se ne pokajaše (Mt. 11,20-24).
No, ni to nije sve! Mi znamo iz Evanđelja da krotki i smireni Gospod, Koji se potom molio za one koji su Ga raspeli: Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine (Lk. 23,34), na samo da je koristio stroge reči osude, nego je neki put pribegavao i veoma oštrim fizičkim merama: tako je dva puta – na samom početku Svoga javnog služenja i drugi put na samom kraju njegovom, malo pre Svojih krsnih stradanja, prognao trgovca iz hrama. Sveti evanđelisti pružaju nam veoma živu sliku tih događaja. Ne mogući da trpi nečasnu trgovinu koja je organizovana u hramu pod pokroviteljstvom samih sveštenika i čak učešće prvosveštenika koji su imali veliki prihod od prodaje golubova, Gospod Isus Hristos, načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama i ovce i goveda, a menjačima prosu novac i stolove ispretura, rekavši pri tom prodavcima : Ne pravite od doma Oca Moga dom trgovine (Jn. 2,14-17). A nakon Svoga toržestvenoga ulaska u Jerusalim, uoči Svojih stradanja, On nanovo, ušavši u hram, izagna sve koji prodavahu i kupovahu…, ispremeta stolove onih koji menjahu novce i klupe onih što prodavahu golubove i reče im: Napisano je – dom moj dom molitve neka se zove, a vi načiniste od njega pećinu razbojničku (Mt. 21,12-13; Mk. 11,15-17; Lk. 19,45-46).
A šta je to?
Kako je to daleko od one pseudohrišćanske ljubavi i sveobuhvatnog „svepraštanja“ koje propovedaju savremeni liberalni neohrišćani. i hoće li oni, koji su „ljubveobilniji“ od Samog Gospoda, naći da su ove reči i dela Bezgrešnoga Gospoda grešni i nedopustivi, protivrečni Njegovome učenju – hoće li ih osuditi toliko omiljenim izrazima kao što su „mračnjaštvo“, „reakcionarstvo“, „mračno srednjevekovlje“, „inkvizicija“ itd.?
Zar možemo i da pomislimo da bi naš Gospod – Ovaploćeni Jedinorodni Sin Božji, Koji je na zemlju došao radi spasenja nas ljudi, kako bi nas naučio Božanstvenoj Istini i životu koji joj je saglasan – ma u čemu protivrečio Sebi i postupao protivno Sopstvenom učenju?
O tome, jasno, nema govora: takva pomisao bila bi nezamisliva hula!
Sledeći primer Samoga Gospoda, ni Njegovi Sveti Učenici i Apostoli nisu se bojali da, ukoliko je potrebno, „osude“ ljude koji su se uporno protivili evanđelskoj Istini koju su oni propovedali, pribegavajući neki put čak i najoštrijim merama kako bi obuzdali zlo.
Tako je Sveti Apostol Petar strogo osudio Ananiju i Sapfiru zbog prevare koju su počinili: bili su kažnjeni trenutnom smrću samo zbog toga što su nešto utajili od cene zemlje koju prodadoše, umesto da su sve prineli kao žrtvu Crkvi (Dap. 5,1-11).
Sveti Prvomučenik Stefan otvoreno je pred svima, na zasedanju sinedriona, osudio svoje zemljake Judeje, nazvavši ih tvrdovratim i neobrezanim srcem i ušima, optužujući ih za to da se svagda protive Duhu Svetome, da su ubijali proroke i, konačno, da su postali izdajice i ubice Samoga Gospoda Isusa Hrista o Čijem su dolasku ti proroci javljali.
(Dap. 7,51-52).
Sveti Apostol Petar osudio je Simona gatara za pokušaj da kupi blagodat Svetoga Duha za novac, rekavši mu; Novci tvoji s tobom da budu na pogibao. jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde (Dap. 13,6-12).
Šta je to? Grešno osuđivanje? Nedostatak hrišćanske ljubavi kod Apostola?
Isti taj Sveti Apostol Pavle, kada su mu Korinćani, novoobraćeni u veru u Hrista, dojavili kako se u njihovom kraju pojavio gnusni greh krvnog mešanja – da neko ima ženu oca svog, nije im na to rekao: „Ne sudite da vam se ne sudi!“ ili „Zašto vidiš trun u oku brata svoga a brvno u oku svome ne osećaš?“ Ne! Daleko od toga! Sveti Apostol je istoga časa osudio grešnika, a isto je naložio i Korinćanima, strogo odredivši i kaznu: Da se takav preda satani na mučenje tela, kako bi se spasao duh u dan Gospoda našega Isusa Hrista! (1. Kor. 5,1-5).
Ni to nije sve! Sveti Apostol Pavle je potom zapovedio Korinćanima da se uopšte ne mešaju sa bludnicima, i ne samo sa takvima, no i sa zelenašima, otimačima, idolopoklonicima i sa svakim koji, nazivajući se bratom (odnosno hrišćaninom, ostaje bludnik, zelenaš, idolopoklonik, opadač, pijanac ili otimač. Sa takvima zajedno i da ne jedete. i izbacite zloga između vas samih (1. Kor. 5, 9-13).
Ova navedena mesta iz Svetog Pisma trebalo bi da su dovoljna da se vidi kako treba pravilno razumevati reči Gospodnje ne sudite da vam se ne sudi, odnosno da se pokaže kako ove reči ne isključuju svaku osudu bližnjega – „osuđivanje“ ne samo da je dopustivo, nego i neophodno, Zakon Božji i savest, pošto istinski hrišćanin ne može da se prema otvorenom zlu i grehu odnosi ravnodušno, ne primećujući ga i mireći se sa njim, lukavo se izgovarajući „neosuđivanjem“, „hrišćanskom ljubavlju“ i „svepraštanjem“.
Valja dobro znati i imati na umu da je istinskom hrišćanstvu sasvim strano pogubno tolstojevsko učenje o „neprotivljenju zla“ (koje je, usput, upropastilo našu nesrećnu Otadžbinu Rusiju i vrgnulo je u krvavi užas boljševizma!): svaki istiniti hrišćanin – ne miri se sa zlom, ma gde i ma u kome ga sretao.
Primer Samoga Gospoda Isusa Hrista i Njegovih Svetih Apostola sledili su zatim tokom celokupne istorije Crkve i svi istinski hrišćani, koji su svagda osuđivali zlo i borili se protiv njega i po cenu teških lišavanja, pa čak i samog života.
Tako su se sa zlom mračnoga neznaboštva i idolopoklonstva borili sveti mučenici, ne samo pasivno umrevši za Ime hristovo, no i odlučno osudivši, neki put i veoma oštrim rečima i delima, idolopokloničke zablude zločašća.
Odlučno i beskompromisno sa lažeučiteljima-jereticima borili su se Sveti Oci Crkve, nikako ih ne smatrajući „mislećima“ (kako je postalo moderno izražavati se danas) prema kojima treba projavljivati „trpeljivost“ i „prilaziti im sa razumevanjem“, no su ih gledali kao „vukove grabljive koji ne štede stada“, po rečima Slova Božjeg (Dap. 20,19), te su ih strogo osuđivali na Vaseljenskim i Pomesnim saborima, na sve načine odvraćajući pravoverne od opštenja sa njima i predajući ih anatemi.
Šta je to? Grešna osuda i odsustvo ljubavi?
Ne! To nije ništa drugo do potpuno ispravna primena reči Svetoga Apostola: Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? (2. Kor. 6,14-15).
I prepodobni Oci i Matere naše – hrišćanski podvižnici i podvižnice – „osuđivali“ su ovaj svet koji u zlu leži samom činjenicom svog odlaska iz njega. Oni su sledili priziv Slova Božjega: Izađite iz njihove sredine i odvojte se i ne dohvatajte se nečistoga i ja ću vas primiti, govori Gospod, i biću vam Otac i vi ćete biti moji sinovi i kćeri (2. Kor. 6,17-18).
A sada, u naše vreme ciničnoga i otvoreno ljutog bezbožja, mi, kao hrišćani, verni Hristu Spasitelju i Njegovoj istinskoj Crkvi, ne možemo da ne osudimo sa svom odlučnošću bezbožnike i hulitelje, surove bogoborce koji nastoje da u celome svetu iskorene veru Hristovu i da razruše Svetu Crkvu – koji oskrvnuše našu Otadžbinu i porugaše se našim svetinjama.
Ne možemo da ne osuđujemo i sve njihove satrudnike, koji ih podržavaju i sadejstvuju učvršćivanjem njihove vlasti, pomažući im u ostvarivanju njihovih adskih zamisli.
Mi osuđujemo sluge dolazećeg Antihrista i samoga Antihrista…
Zar je sve to grešno osuđivanje koje Evanđelje zabranjuje, kako nastoje da nas uvere savremeni mudraci – neohrišćani, preispunjeni nekakvom neobičnom „nadljubavlju“ i sveobuhvatnim „svepraštanjem“?
Neka ne lažu na Gospoda i na Njegovo Sveto Evanđelje!
Neka ne pripisuju sebi, u svojoj farisejskoj gordosti i samoobmani, ljubav veću i od one koju je imala Sama Ovaploćena Ljubav – Gospod i Spasitelj naš!
Ako kako treba pravilno razumeti reči Gospodnje: „Ne sudite da vam se ne sudi“, prekrasno tumači veliki Otac Crkve Sveti Jovan Zlatoust:
„Spasitelj ovde ne zabranjuje osuđivanje za grehe uopšte i ne zaprećuje svima da to čine, no samo onima, koji, i sami ispunjeni bezbrojnim gresima, prekorevaju druge zbog nekakvih beznačajnih prestupa. Hristos ovde ukazuje i na Judeje koji zlobno osuđuju svoje bližnje zbog nekakvih ništavnih postupaka, a sami, bez griže savesti, čine velike grehe.“
Dakle, zabranjuje se ne osuđivanje postupaka bližnjega i osuđivanje njegovih loših postupaka samo po sebi, nego zlo nastrojenje prema bližnjemu čoveka koji i sam tako greši, ako ne i više, a ne misli o sopstvenom ispravljanju.
Zabranjuje se ne objektivno „suđenje“ o bližnjem, ne nepristrasno osuđivanje njegovog lošeg vladanja, nego zlobna ogovaranja i ruganje koji, kako često biva, proishode iz samoljubivih i nečistih pobuda – od gordosti i sujete, zavisti ili zlopamćenja.
Drugim rečima, zabranjuje se svaka lična zloba i zluradost prema bližnjemu koji greši, a nikako ne pravedna, načelna i nepristrasna ocena njegovih postupaka i vladanja, što ne samo da nije protivno Evanđelju, no je, naprotiv, čak i neophodno, kako konačno ne bismo počeli ravnodušno da se odnosimo prema dobru i zlu i kako zlo, kao posledica toga, ne bi trijumfovalo u svetu.
Stoga teško sagrešuju oni savremeni pastiri koje bi bolje bilo nazvati lažepastirima, koji, pod zgodnim izgovorom navodne hrišćanske „ljubavi“ i „svepraštanja“, svesno ili nesvesno, uče svoje stado tolstojevskom „neprotivljenju zlu“.
Kakvo je to strašno, mračno lukavstvo!
Kakvo je to farisejsko licemerje!
„Baš nikoga ni za šta osuđivati“ – takvome nastrojenju u savremenom hrišćanskom društvu i streme sluge dolazećeg Antihrista, kako bi mogli lako i neometano da rade na stvaranju povoljnih uslova za skoro zacarenje njihovog gospodara u svetu.
Može li u naše vreme ijednom časnom i savesnom hrišćaninu da ne bude jasno da je bezuslovno „svepraštanje“ potrebno samo neprijatelju Hristovom – Antihristu, ako bi ljudi konačno izgubili osećaj za razlikovanje dobra i zla, kako bi se pomirili sa zlom, prihvatili ga svojom voljom a potom prihvatili i samoga Antihrista i ne pomišljajući na borbu?
To nije ništa drugo do licemerno, farisejsko lukavstvo neprijatelja koji je žedan naše propasti!
Ako bi se hrišćansko svepraštanje, kojim nas je darovao Vaskrsli Hristos Spasitelj, prostiralo, da kažemo tako, automatski i na one koji ne žele da se kaju i da ispravljaju svoj život, Gospod ne bi Svojim Apostolima, a preko njih i svim njihovim prejemnicima, pastirima Crkve, dao zajedno sa vlašću da razrešuju grehe i vlast da ih svezuju i ne bi im rekao, javivši im se po Vaskrsenju: Kojima otpustite grehe otpustiće im se i kojima zadržite zadržani su (Jn. 20,23).
Kakva li je, u stvari, bezmerna i nerasudna drskost smatrati se ljubveobilnijim od Samoga Boga i „ispravljati“ Evanđelja Hristovo, čineći od njega nekakvo „sopstveno“.
Čuvajmo se, braćo, kako znamo od ovoga zlog kvasca savremenog farisejstva boreći se odlučno i sa najmanjim projavama zla i greha u sopstvenoj duši, ne bojmo se da otkrivamo i razobličujemo zlo svugde gde se javlja danas – ne po gordosti i samoljublju, nego javno – po ljubavi prema istini. Naš je glavni zadatak u ovo lukavo i bestidno vreme da sačuvamo savršenu vernost i predanost evanđelskoj Istini i Načalniku našega Spasenja – Vaskrslom tridnevno iz groba Hristu životodavcu, Pobeditelju ada i smrti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *