NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETA MATRONA MOSKOVSKA

SVETA MATRONA MOSKOVSKA

 
>
 
O POSMRTNIM ČUDOTVORENJIMA BLAŽENE STARICE MATRONE
 
Po molitvama blažene matuške Matrone Gospod je blagoizvoleo privesti moga brata, narkomana, da primi sveto krštenje i da se pričesti Svetim Hristovim Tajnama. Uveče, 24. juna 1994. godine, došla sam na grob matuške. Tamo je sveštenik Igor služio moleban, i ja sam se molila Matronuški za brata, da bi ga Gospod udostojio krštenja. Ubrzo potom, moj brat je po molitvama matuške sam pošao u hram i krstio se, mada ranije nije hteo ni da čuje za to.
Poslušnica Marija Belopesocki manastir Grad Stupino, Moskovska obl.
 
Svedočim o čudu koje se dogodilo rabi Božjoj Olgi Garpenko. Ona je stradala od teške bolesti – malignog tumora. Trebalo je da se izvrši operacija. Pred operaciju je otišla na grob i molila za pomoć blaženu Matronu. U bolnici su izvršili predoperacione preglede koji su pokazali da su tumori u potpunosti iščezli. Iz bolnice su je otpustili bez operacije.
Jerej Sergej Sokolov, Moskva
 
Moj muž se nije treznio. Pročitavši knjižicu o matuški Matroni, počela sam odlaziti k njoj i moliti je za pomoć i zastupništvo pred Bogom. Jednom se muž opet napio. Nema ga na poslu, kući nije došao, gde da ga tražim, niko ne zna. Odjednom sam osetila: njemu se nešto strašno dogodilo. Pošla sam na grob matuški Matroni. Došla sam i počela se moliti: „Matuška, pomozi mi da ga nađem!“ Vratila sam se uspokojena. Moj muž je već bio kod kuće. Njega su pokrali i pretukli, ali je on ipak smogao snage da dođe kući. Posle toga je prestao da pije, počeo je da odlazi u hram i da se moli.
Saljnikova L., Moskva
 
Kada sam bila na grobu matuške Matrone, došla je i jedna žena sa devojčicom Ksenijom. Oni su se nalazili u teškom položaju, došli su iz Belorusije, jer je devojčici bila potrebna operacija. Za operaciju je nedostajalo devedeset hiljada rubalja i hirurg je otkazao operaciju. Nisu imale gde da prenoće. Žena je gorko plakala, i prisutni su je smirivali kako su najbolje umeli. Odjednom na grob dolazi baćuška. On je upitao ženu šta se dogodilo? Zatim joj je dao adresu gde može da ode i da prenoći i rekao joj da će on telefonom pozvati lekara i porazgovarati sa njim. Onda je baćuška pružio ženi dvesta hiljada rubalja. Žena se zbunila, počela je da govori kako neće moći da vrati novac, a baćuška je odgovorio: „Primite ovo u slavu Božiju“. Ovo se dogodilo 26. jula 1994. godine u 17 časova i 35 minuta. Svi smo klekli i zablagodarili blaženoj Matroni za njeno dobročinstvo.
Avdiševa S., Moskva
 
Bila sam na grobu blažene Matrone i zatim je trebalo da odem po dete u dečji vrtić.
Prelazeći ulicu, na mene je naleteo auto i ja sam se više puta prevrnula od udara. Uspela sam samo u mislima da se setim blažene Matrone, pri čemu sam imala osećanje, kao da me je neko dočekao na ruke. Ustala sam oslobođena straha, bez ikakve modrice – spasila me je blažena Matrona.
Teterkina E., Moskva
 
16. septembra 1996. godine u Sveto-Danilovom manastiru sam se pričestila i posle službe ušla u manastirsku prodavnicu gde sam videla knjižicu o Matroni. I odjednom sam odlučila da treba da pođem na Matronin grob. Problema je mnogo: na poslu sam dobila otkaz, kako da živim dalje ne znam, a i rodbini moram da pomažem. Ali, najveća nevolja je bila u tome što sam se nekoliko meseci borila sa raslabljenošću: često sam padala u depresiju i ležala po više dana bez snage da ustanem. Mada sam bila svesna da treba da prestanem sa tim i da ustanem, nisam mogla da idem na posao, a u kući je vladala prava pustoš: sve je bilo zaprljano, neraspremljeno, nakupilo se puno rublja za pranje, a ja sam samo jela i spavala. I eto, otišla sam na groblje, pristupila ka grobu i zamolila za pomoć. Molila sam za mnogo šta, a Matrjonuška mi je pomogla u tome, što mi je očigledno najpre bilo potrebno – izlečila me je od raslabljenosti. Odlazim sa groblja i osećam se tako dobro, veselo, duša se raduje, mislim: „Čim dođem kući, najpre ću oprati pod u kuhinji, užasno je prljav, toliko vremena ga nisam prala, a zatim i ostalo“. Došla sam kući, ušla u kuhinju i odmah sam sela da jedem u prljavštini. I samo što sam stavila zalogaj u usta, odjednom osećam, rečju vidim, kako se neko veoma mršti, nezadovoljan mojim neposlušanjem. I moja radost je odjednom nestala. Ustala sam i od žalosti legla da spavam, spavala sam čvrsto, oko četiri sata, a za vreme sna sam osećala da je neko pored mene, bilo mi je dobro i laknulo mi je. Ustala sam zdrava, bodra, izašla sam na ulicu, prošetala, zatim sam se vratila i sve oprala i očistila: i kuhinju, i druge sobe, skoro sve. Razmišljam, treba da se popravim, da počnem da radim, a sledećeg dana sam otišla Matronuški da je molim za oproštaj zbog neposlušanja i da joj zablagodarim. Sve što sam je tada molila, dogodilo se. I sada se, uz pomoć Matrone i po milosti Božjoj, osećam dobro, snaga se vratila.
Kidienkova M., Moskva
 
Radim u kriminalnoj policiji. Krstio sam se kasno, u 31. godini, na zalaganje žene. Žena mi je pričala da je na Danilovskom groblju sahranjena blažena starica Matrona, koja je za života kao i posle smrti isceljivala ljude od telesnih i duševnih bolesti. Ja, žena i dete smo više puta odlazili na Matronin grob i molili se za dobro naše porodice.
6. novembra 1995. godine, bio sam zadržan na poslu zbog sumnje da sam napravio službeni prekršaj, no ubrzo su me pustili. 7. novembra uveče, otišao sam sa ženom na Matronin grob, ali nas nisu pustili da uđemo na groblje jer je već bilo kasno, oko sedam časova… Sa ženom sam kleknuo pored ograde groblja i molio za pomoć. Posle toga, pravim čudom, nisu me zvali nigde dva meseca. U džepu sam uvek nosio grumenčić zemlje sa Matroninog groba, ispovedao se i pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama. U januaru 1996. godine, pozvali su me u javno tužilaštvo i odatle poslali u zatvor, gde sam proveo 45 dana. Obratio sam se advokatu kako bi me oslobodili iz zatvora do suđenja, sa garancijom da neću pobeći. U ćeliji u kojoj sam bio, ni jedan čovek nije verovao da će me pustiti iz zatvora, jer je optužba bila veoma ozbiljna. U februaru 1996. godine, u sudu su razmatrali pitanje da me puste iz zatvora uz garanciju da neću pobeći. I u sudnici sam imao pri sebi zemlju sa Matroninog groba, i žena je uspela da mi na glavu prospe peska sa groba, kada me je stražar sprovodio u sudnicu. I dogodilo se čudo, sud me je oslobodio upravo tu u sudnici. Posle toga smo pravo otišli Matroni, i cele te 1996. godine smo redovno odlazili i blagodarili joj za pomoć, moleći za milost Božju. U mome procesu su počeli često da se menjaju islednici. Jedan od njih, sa kojim sam se ranije poznavao, obećao mi je da će lično dovesti moj slučaj do suda. Ja i žena smo rešili, i to mi je uspelo, da pospem pesak sa Matroninog groba u dokumentaciju koju su već nameravali da pošalju u sud. Zatim je islednik otišao na odmor, a kroz mesec dana moj slučaj okončavaju, ne nalazeći dokaze o krivici. Tako je na čudesan način meni i mojoj porodici pomogla blažena starica Matronuška.
Igor, Moskva
 
Mnogomilostivi Gospod mi je pomogao kroz Svoju ugodnicu, blaženu matušku Matronušku, koja je izvela svu moju porodicu na put pokajanja i spasenja. Nekoliko godina unazad, ja sam završila kurs za narodne iscelitelje, imajući dobronameran cilj – da lečim moju rodbinu od bilo kakvih zdravstvenih tegoba. Tada sam u crkvu odlazila dosta retko i znala sam veoma malo o našoj veri. Postepeno, ljudi su saznavali za mene, čujući jedan od drugoga, i sve su mi se češće obraćali za pomoć. Za lečenje sam uzimala koliko ko da, i dobijala sam ne puno, koliko za hranu meni i ćerki. Za vreme svojih seansi sam palila crkvenu sveću, čitala molitve, primenjivala ekstrasenzorski metod lečenja, psihoterapiju. Skoro kod svih pacijenata je dolazilo do izlečenja ili u krajnjem slučaju do očiglednog poboljšanja. Međutim, meni pak u ličnom životu ništa nije išlo kako treba. Osim toga, kod moje ćerke je počelo naglo da napreduje davnašnje hronično oboljenje. Ni ja, ni bilo ko od mojih poznanika iscelitelja, svojim metodama joj nismo mogli pomoći. Svake godine, ćerki je bilo sve lošije. Ja nisam ni primetila kada sam pala u potpunu zavisnost od nečastivih sila, i one su me povele ka propasti. Za sve što bi se dogodilo u mome životu, mislila sam da je to Božja volja. Pošto sam odlazila na kurs za iscelitelje, čitala okultnu literaturu (tada nisam shvatala da istinski dar isceliteljstva Bog daje samo Svojim izabranicima, svetim podvižnicima, koji provode život u postu i molitvi), Gospod nije pravio prepreke satani da ovlada mnome. Pali anđeo je neuporedivo inteligentniji od čoveka i zna njegove slabosti. Moja slaba tačka je bila ćerka, kojoj je bila potrebna pomoć. I ja, umesto da se obratim Gospodu, Božjoj Majci i svetim ugodnicima, skrenula sam sa puta Istine. Ali, kroz to iskušenje, Gospod mi je dao veliku lekciju.
Od verujućih ljudi sam saznala za matušku Matronušku. Kada sam prvi put došla na njen grob, stavši u red, počela sam je moliti da moli Boga za mene, da bi mi oprostio, da mi pomogne da shvatim kakvim silama se služe iscelitelji, i ako bih i ja trebalo da se očistim da me ne ostavi, već da mi pomogne u tome. Na groblju sam kupila knjižicu o blaženoj Matroni, uzela sa groba sveću, vodu i ulje. Kod kuće sam pročitala knjižicu o životu naše neprocenjive pomoćnice, popila sam vodu, upalila sveću, i postavila ispred sebe ikonu i portret Matronuške i počela je sa suzama moliti da mi pomogne da razumem, ko mi to pomaže da lečim ljude. Odjednom su se moji prsti počeli grčiti i pokušavati mimo moje volje da slome sveću i da ugase plamen, ali se Matronuškinoj sveći nisu mogli približiti. To je bio odgovor koji ne ostavlja nikakvu sumnju.
Od tog momenta sam počela svaki dan da čitam Bibliju (iz Starog Zaveta sam saznala da đavo takođe može da tvori čuda), molila sam se izjutra, tokom dana i uveče, čak sam ustajala noću kako bih pročitala pokajne kanone Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i anđelu čuvaru. Pridružile su mi se ćerka i majka. Osim toga, nekoliko puta u toku dana smo pili vodu i pomazivali se uljem sa groba. Prilikom jedne kasnije posete Matronuški, uzela sam i zemlje sa groba. Kada sam prvi put stavila tu zemlju sebi na glavu, prethodno postavivši ispred sebe upaljenu sveću, i moleći Gospoda Isusa Hrista i Matronušku da mi oproste i da me očiste, pala sam, počela da se grčim i oteo mi se krik. To mi se dogodilo u tri navrata.
Počeli smo redovno da odlazimo u crkvu, da se ispovedamo i pričešćujemo. Sada se zdravlje kćeri značajno poboljšalo, a kod mame koja je izdržala više operacija, prestao je bol. U hramu Hristovog Vaskrsenja u Sokoljniku prema meni i ćerki sa ljubavlju i pažnjom se odnosi protojerej Valentin, koji nam je pomogao da se pokajemo za sve svoje grehe. Skoro uvek kada sam u hramu palim sveću za upokojenje matuške Matronuške i blagodarim Bogu za to što nam je pomogla i što nam pomaže.
Valentina, Moskva
 
Do tridesete godine sam bila ateista, živela bez Boga, sve dok nevolja nije ušla u moj život. Muža su mi oklevetali, tako da je dospeo iza rešetaka. Ja sam odavno bila službenik u miliciji, i niko u našoj porodici nikada nije kršio zakone. Zatvaranje muža je za mene bio strašan udarac. Odmah sam otpočela borbu za njega, budući uverena u svoju snagu i nadajući se takođe pomoći prijatelja. Ali, nevolje su me sustizale jedna za drugom, prijatelji su me izneverili, i na kraju, posle šest meseci od lišavanja slobode slučaj po optužbi moga muža je dospeo u ruke nepoštenog sudije, koji je od mene tražio toliko novca za oslobađajuću presudu, koji ja ne bih mogla da zaradim ni za deset godina službe. Videći bezizlaznost svoga položaja, obratila sam se jednoj svojoj poznanici, verujućoj devojci, i ona me je posavetovala da odem na Danilovsko groblje, do groba blažene Matrone, i da je molim za pomoć.
31. decembra 1996. godine, došla sam na Danilovsko groblje, na grob Matronuške, i molila sam je za čudo. Toga dana, na grobu skoro da i nije bilo ljudi, a poslušnica koja je tu dežurala, dala mi je sveće, zemlje sa groba i papir sa molitvom blaženoj Matronuški. Svi su se odnosili prema meni sa saosećanjem i dobronamerno, bila sam veoma ganuta jer gotovo da više nisam ni imala prijatelja. Svakoga dana pred spavanje sam čitala molitvu Matronuški i dogodilo se čudo. Više instance su oduzele slučaj od podmitljivog sudije, i on je kroz dva meseca dospeo u ruke časnom i principijelnom sudiji.
A 4. aprila 1997. godine moj muž je oslobođen. Ubrzo posle toga se i krstio.
Elena, Moskva
 
U januaru 1995. godine, zajedno sa prijateljicom i njenim petogodišnjim sinom, došli smo na Danilovsko groblje i pristupili grobu. Već smo se spremali da pođemo, bilo je oko četiri časa popodne, kada su došli monasi iz Trojice-Sergijeve lavre i počeli da služe parastos. Mi smo stajali i slušali, a zatim su se svi razišli i mi smo pošli kući. Prolazi jedan dan, drugi, treći. Ali nikako ne mogu da shvatim šta je to sa mnom: čim bih počela da se svađam i da psujem, jezik kao da mi se zaveže u čvor. I tada sam shvatila da me je Matronuška iscelila! Ima već tri godine kako se ne svađam i ne psujem. I zaista sam srećna što sam se izbavila od toga greha. A psovala sam se gore od kočijaša. Sada je sve drugačije, počela sam da odlazim u crkvu, svoj rodbini i svima pričam o blaženoj Matroni, i kao dokaz navodim svoj primer. Ja i muž smo se čak i venčali u crkvi Svetoga Duha na Danilovskom groblju pre dve godine.
Nikitina L., Moskva
 
Prvi put sam bila na grobu matuške Matrone u jesen 1995. godine. Tada sam se pomolila, uzela zemlju i otišla kući u Nižnjevartovsk. Kod nas u hramu matušku veoma vole, i mnogi, kada su u Moskvi, nađu vremena da odu na njen grob. Ta zemlja je stajala kod mene skoro pola godine, kada mi je sestra Marija ispričala o svojoj bolesti – pronašli su joj malignu izraslinu na štitastoj žlezdi. Predstojalo joj je lečenje: operacija, zračenje, hormonski preparati. Marija je čitala knjigu o životu matuške, i kada je saznala da ja imam zemlju sa njenog groba, zamolila me je da joj dam. I pošto sam joj dala zemlju, dolazi Mariji matuška u snu, miluje je rukom po vratu i kaže: „Znam ja za tvoju bolest, nemoj se plašiti, ozdravićeš, sve će biti dobro“. Sada se Mariji stanje toliko popravilo da više nije potrebna operacija. Eto kako nam matuška pomaže. I kada smo na velikoj udaljenosti od nje, ona stiže do nas nemoćnih.

Parohijanka hrama Roždestva Hristovog
g. Nižnjevartovsk, Tjumenska oblast
 
Godine 1994, na ispitivanju metodom kompjuterske dijagnostike pronašli su mi veoma ozbiljno oboljenje. Plašila sam se odluke lekara i četiri meseca nisam smela da odem na polikliniku. Ćerka mi je iz Murmanska poslala knjižicu o Matronuški. Pročitala sam je sa suzama, u jednom dahu. Ležući da spavam, pomolila sam se matuški za pomoć. Sanjam sledeće: ja na operacionom stolu, pored mene stoji žena, u godinama, punačka, u belom mantilu sa nekakvim instrumentima u rukama. Pored nje stočić sa mnoštvom raznih instrumenata koje ona često menja. Žena me veoma nežno miluje po nogama i po rukama, jedva, jedva me dodirujući, i govori veoma tihim, spokojnim, umilnim glasom: „Potrpi, malena, potrpi još malo! Uskoro će sve proći i sve će biti dobro.“ I meni je tako spokojno pored nje, a ona jednako menja svoje instrumente. Sledećeg dana sam pošla lekaru. Lekar nije otkrio nikakve simptome bolesti. Pred odlazak u Moskvu, još jednom sam otišla kod lekara. On je potvrdio: zdrava sam. Sigurno znam da me je Matronuška izlečila.
Jaročkina L., Ekaterinburg
 
Više godina sam živela sama sa detetom, bez muža. Bilo mi je veoma teško pa sam molila Boga da mi pošalje dobrog muža, ne bogatoga već verujućeg i koji ima ljubavi. Ali, nisam susrela takvog čoveka. I eto, kada sam izgubila nadu, kod nas se zaposlila jedna žena koja mi je ispričala o blaženoj Matroni. Počela sam da odlazim k njoj na grob. 9. novembra 1995. godine, došla sam još jednom sva utučena i neraspoložena, naslonila glavu na grob, a u mojoj duši je bio vapaj: „Da li ću ja ikada imati muža?!“ I odjednom sam čula jasan ženski glas: „Imaćeš uskoro, imaćeš!“ To je bilo toliko neočekivano, da sam odskočila od groba. U glavi mi se pojavilo pitanje: ali kada? I opet je onaj razgovetan ženski glas odgovorio: „Neće proći ni dva meseca, a to će se dogoditi.“ Otišla sam od groba ne verujući sama sebi. I nadala sam se, i nisam se nadala. Bojala sam se da poverujem, da je Gospod tako dobar prema meni, ali, s druge strane pamtila sam predivan zapovednički glas. 19. decembra sam pomislila: „Prošlo je već više od pola meseca, a ja još uvek nisam nikoga čak ni susrela.“ I uoči praznika ikone Presvete Bogorodice „Neočekivana radost“, susrela sam svog budućeg muža. Tri dana posle našeg poznanstva, on me je zaprosio. 10. februara smo se venčali u Bugarskom podvorju. Prošlo je skoro tri godine od našeg poznanstva. Blagodarim Gospodu za muža, blagodarim Matronuški na njenim molitvama za mene. Matronuška me je učinila srećnom.
Svaki put kada mi je potreban savet ili pomoć, odem na grob matuške i pomolim se, u nadi da ću opet čuti onaj glas, ali ga ne čujem. A čudo se ipak dogodilo. Moj muž je na poslu imao na raspolaganju dva auta: jedan „Žiguli“, a drugi – UAZ bolnički, ranije bolnički kombi. Trebalo je poslati čoveka u upravu u Voronjež. Muž mu je dao dokumenta za auto i on je otputovao u Voronjež, a muž kući. Sledećeg dana kod kuće je video, da nije dao odgovarajuća dokumenta. Kod muža su ostala dokumenta za UAZ bolnički, a vozač je otišao sa dokumentima od „žigulija“. Svi koji su bilo kada putovali po Rusiji na takva rastojanja, znaju sa kakvim zakeranjem zagledaju auto i dokumenta patrolne službe GAI. Kada sam saznala za to, rekla sam mužu: „Sada je jedina nada Matronuška. Samo ona može pomoći.“ Muž je već čitao knjižicu o njenom životu, i znao je za pomoć Matronuške za naš brak. Ali i pored svega toga, teško je bilo poverovati da će se sve završiti bez problema! No, baš tako se završilo! Vozač se vratio čak i ne znajući da je putovao sa pogrešnim dokumentima, on čak u njih nije ni pogledao. Muž ga je pitao: „Zar te GAI nije zaustavljao?“ „Zaustavljali su me pet puta, čak su me i kažnjavali. A tek kako su pregledali auto! Kažnjavali su čak i za to, što nije kompletan paketić za prvu pomoć.“ Najneverovatnije je to, što je jedan iz GAI (saobraćajac), dugo pregledao dokumenta, pa zatim gledao auto, i na kraju rekao: „Zašto je na autu krst premazan bojom?“ (Auto je donedavno bio „hitna pomoć“). A vozač mu kaže: „To je do nedavno bio sanitet. Zar ne vidiš? U dokumentima je napisano UAZ bolnički!“ Inspektor je pažljivo pogledao dokumenta, vratio ih vozaču i on je produžio dalje. Više puta sam sebi postavljala pitanje, šta je to tada video inspektor GAI? U dokumentima je pisalo: VAZ – 2105 (registarski broj žigulija)! Matrona nam je pomogla. U suprotnom moj muž bi imao mnoštvo neprijatnosti. On je objasnio vozaču: „Ti ne shvataš, u ovome nam je sami Bog pomogao, i tebi i meni. Auto su mogli da zaplene, tebe da pritvore, ja bih onda morao da doputujem tamo i da te spašavam, ali kako… Kod mene nisu dokumenta za ovaj drugi auto. Znači, kako bih mogao da dođem do tebe? A i od rukovodstva bismo bili ukoreni, mogli bi nas čak i sa posla isterati.“ A vozač je odgovorio: „Ja sam jednostavno davao dokumenta sa uverenjem da je sve u redu!“ Ali, moj muž je i sam, u više navrata išao na takva putovanja i zna sa kakvom strogošću i ozbiljnošću inspektori GAI kontrolišu na putu: oni zagledaju svaku cifru na broju motora i pažljivo upoređuju sa tehničkom dozvolom. Muž mi je rekao: „Do njegovog dolaska nisam verovao da je tako nešto moguće, mada sam znao da je Matronuška pomogla mnogima i u daleko težim situacijama.“
Olga L., Moskva
 
U nedelju 25. decembra 1995. godine, posle bogosluženja došao sam kući oko 14 časova. Žena je rekla da odem u prodavnicu i kupim kupus. A u prodavnici sam susreo prijatelja i predložio mu da popijemo nešto. On nije bio raspoložen, ali ga je nešto prosto nateralo. Kupili smo vodku i spustili se kod mene u podrum, da bih uzeo šargarepe, a ujedno i da pijemo. Listovi kupusa su nam bili zakuska. Meni je odjednom postalo veoma loše. Zatim sam otišao kući i iseckao kupus. U 23 časa sam legao da spavam. Ne znam koliko je prošlo vremena, kada sam počeo da povraćam krv. Žena je pozvala hitnu pomoć. Ja sam već počeo da gubim svest. Uskoro su došli (hitna pomoć). Dali su mi injekciju i odvezli me u bolnicu. Ležao sam tamo četiri dana. Kada mi je laknulo, mašio sam se za cep košulje i napipao sam u cepu dva malena grumena zemlje. Setio sam se da su oni sa groba blažene Matronuške: jedan od prošle godine, drugi od ove godine. Video sam tada sve u drugačijem svetlu. Kada je došla žena da me poseti, upitala je dežurnog lekara za moje zdravlje. Upitali su je za koga se interesuje, jer su u isto vreme kada i mene, dovezli i drugog sa istom dijagnozom. Žena je rekla prezime. „Eto, – rekao je dežurni – tvoga smo spasli, a drugoga nismo“. Izmolila me je, grešnoga, Matronuška.
Mojem rođaku se razboleo otac. Nisu mogli da ga leče u bolnici u njihovom gradu, pa su ga odvezli u Moskvu. Lekari su rekli da neće živeti duže od jedne godine. Tada smo pošli na grob. Prvi je prišao rođak. Gledam ga i divim se, kolika je vera kod njega u Matronušku da će ona spasiti oca, iz njegovih očiju liju suze. Gledajući na njega, pomislio sam: „Eto, ja odlazim u crkvu a takvo osećanje kakvo je sada u njemu ja, čini mi se, ne mogu dostići.“ Prišao sam i ja. Pomolio sam se, zamolio sam Matronušku da se pomoli za mene grešnog i lakomislenog, uzeo sveću koja mi je data, i pošli smo. Pozdravili smo se i rastali… A rođakov otac je do danas živ i vodi svoje domaćinstvo na selu.
Kolčin V., Moskva
 
Prošle jeseni sam se neočekivano teško razbolela. Zbog veoma jakih bolova u krstima nisam mogla ni da hodam ni da sedim. Dijagnoza je bila: uklještenje kile između kičmenih pršljenova, koja je skoro u potpunosti ispunila kanal kičmenog stuba. Lekari su se veoma iznenadili, govoreći, da se to moglo dogoditi ili posle automobilske nesreće ili je trebalo da me pritisne tona tereta, i jednoglasno su zaključili da treba izvršiti operaciju bez odlaganja.
Pošto je moja mama u Donskom manastiru čula za blaženu Matronu, sada je pošla na Danilovsko groblje da joj se pomoli. Otac Danilo iz Danilovskog manastira je prepoznao moju mamu i upitao za mene. Saslušavši je i porazmislivši, on je posavetovao da se ne pristaje na operaciju, već da se moli blaženoj Matroni, i poslao mi jabuku, cveće, malo zemlje i svećicu sa groba. Sa neizmernom blagodarnošću sam primila te darove. Od cvetova smo skuvali čaj, zemlju smo zašili u maramu i prislonili na bolno mesto, a sa upaljenom svećom muž je zakrstio moja krsta. Mama mi je donela knjižicu o Matroni i ja sam je usrdno molila za isceljenje. Tako je prošlo nekoliko meseci i ja sam već počela da ustajem sa postelje, pa sam jednom čak došla do Danilovskog groblja da se i lično pomolim Matroni. Prošla su još dva meseca i jednom rano izjutra, u lakom jutarnjem snu, kod mene je u sobu brzo ušla žena malenog rasta, sa punačkim okruglim licem, skromno odevena, u marami. Dok sam ležala na boku, licem okrenuta prema zidu, sela je na krevet, položila ruku na moja bolesna krsta i rekla: „Sirotice, šta su to oni uradili sa tobom“. Okrenula sam se k njoj, potpuno svesna da spavam i da ne treba da dozvolim da u snu bilo kakvo biće dodiruje moja obolela krsta, zakrstila sam ženu. Ona me je pogledala i strogo rekla: „Zašto mene osenjuješ krstom, bolje bi ti bilo da se ti češće krstiš.“ S tim rečima, ona je jako pritisnula prstima moje telo, klizeći od krsta niz noge do pete, pri čemu sam pod njenim prstima osećala oštar bol. Uhvatila me je za stopalo i u njenoj ruci se pojavio neveliki tupi nožić, sličan dletu ili otvaraču za flaše. Zagrebala me je njime po stopalu i nešto odstranila. „Ovo ti je za uspomenu“, – rekla je, spustila na stolicu kod moga uzglavlja nožić i izašla. Ja sam je ispratila pogledom, okrenula sam se, a nožić je iščezavao pred mojim očima. I tog momenta sam postala svesna da već više ne spavam. Nikome osim rodbine nisam pričala o ovom snu, jer bi oni veoma teško mogli poverovati da je sama Matrona dolazila k meni, a pored toga, u svim duhovnim knjigama piše da ne treba verovati snovima. Ali, od tog događaja, moje se stanje počelo postojano poboljšavati. I kroz dva-tri meseca sam se osećala sasvim dobro. Ponovo su mi uradili nuklearno-magnetnu rezonancu (najnoviji sistem kompjuterske dijagnostike), i ona je pokazala, da je moja kila isčezla bez traga. Lekari tako nešto nisu mogli da veruju svojim očima pa su me poslali na drugi kompjuter, ali je i on pokazao iste rezultate.
Ševjakova L., Moskva
 
U aprilu 1995. godine, u večernjim časovima, pošla sam u drugi grad, u bolnicu da posetim mamu. Put je bio dug, putovala sam oko tri časa i na kraju, skoro pun sat sam morala da čekam lokalni autobus. Kada sam najzad uspela da dođem do ulaza u bolnicu, zakasnila sam nekih petnaestak minuta i posetu već više nisu pustali. Tada sam pošla ka prijemnom odeljenju. Već se smračilo. Mislila sam: „Ne, niko me ni tamo neće pustiti.“ Da se hitro provučem pored mnoštva susednih soba, na prvom spratu bolnice, nisam znala. A bilo je neophodno da dam mami hranu, lekove i presvlaku. Položaj je bio beznadežan. U mislima sam se svom dušom pomolila: „Matronuška, pomozi!“ Bukvalno kroz nekoliko sekundi, sa strane, iz gužve je iskočio čovek u kožnoj jakni, i brzim koracima se uputio ka prijemnom odeljenju. Pošla sam za njim. Ne gledajući u stranu, taj čovek je hitro prošao kroz lavirint soba prvoga sprata bolnice, ni sa kim ne progovorivši i čak ni glavu ne dižući. Nama u susret su dolazili mnogi lekari, no kao da nas nisu ni primećivali, niko čak nije ni pogledao na nas. Tako smo došli do stepeništa koje vodi na više spratove. Nepoznati je skrenuo u nekakav prolaz, a ja sam pošla gore do bolničke sobe moje mame i predala joj sve što je trebalo.
Bez potpisa
 
2. februara 1996. godine nestao mi je sin. Imao je 24. godine. Bio je dobar, predusretljiv drug, brižan sin i otac. U surovu zimu, u mećavu, zatim u kišu i lapavicu sedamdeset dva dana ga je tražila i milicija i vatrogasci i saborci po Tadžikistanu, i prijatelji zajedno sa svojim porodicama, moji prijatelji i prijatelji mojih prijatelja i poznanici. Pročešljali su toliko polja, šuma, sela, prošli kroz toliko jaruga, no sve je bilo uzalud. Ja sam se molila u crkvi i kod kuće, i danju i noću, u polju i u šumi. Kome se sve nisam obraćala, dok me dobri ljudi nisu posavetovali da odem u hram posvećen ikoni Kazanske Majke Božije, u selo Kaljupanovo Aleksinske oblasti, do matuške Efrosinije. Sa njom sam dugo i o mnogo čemu razgovarala, i ona me je posavetovala da odem u Moskvu na Danilovsko groblje, na grob blažene Matrone, i da joj kažem o svojoj nevolji. To je bilo na Blagovest. Na Veliki Četvrtak sam ustala u zoru, umila se, polila se vodom iz izvora blažene Efrosinije, i prvim autobusom otputovala u Moskvu. Grob matuške Matrone sam odmah našla. Molila sam je da moj sin bude što pre pronađen. Došla sam kući i već sledeće noći usnila san: došla sam Bogu i rekla da ću prihvatiti od Njega ma kakav krst koji mi je namenjen. Bog mi je dao dve daščice – dva dana: petak i subotu. U nedelju, 14. aprila na Vaskrs u 14 časova, pronašli su telo moga sina. Sahraniti svoga sina za svaku majku je najveća nesreća, no ja sam blagodarna Bogu i blaženoj Matroni, za to što telo moga sina ni ptica nije kljunula, ni zveri nisu rastrgle, a sahranili smo ga hrišćanski, pa mogu da dođem k njemu na grob i da se isplačem, da ne ridam u pustom polju, ni u šumi i jarugama. I još sam blagodarna Bogu i svima svetima, što se pored svega pokazalo da ima toliko dobrih i saosećajnih ljudi, koji su sa mnom podelili moju nesreću.
Zajceva S., g. Aleksin – Tulske oblasti
 
Izabrali su me za direktora Pravoslavne gimnazije. Lokalne vlasti su odbile da nam pomognu. Obraćali smo se i u Moskovsku dumu i u Državnu – nije pomoglo. Tada smo se sa decom upisanom u gimnaziju i sa njihovim roditeljima okupili na Danilovskom groblju i odslužili pomen na grobu blažene Matrone. Kroz nedelju dana, dobili smo odluku sa potpisom prefekta o tome da se gimnaziji dodeljuju potrebne prostorije. Na rešenju koje smo dobili stajao je baš onaj datum kada smo služili pomen na grobu blažene Matrone.
Đakon Valerij Vahterov
 
Kada sam pročitala knjigu o blaženoj starici Matroni, a to je bilo u februaru 1995. godine, veoma sam poželela da odem na njen grob i da joj se poklonim. Tada mi nije bilo ni malo lako, upravo smo otvarali manastir, počinjali smo, što se kaže od „nule“, od pribavljanja neophodnih administrativnih dozvola. Pripremljeni ustav manastira su nam vratili na doradu, sa obrazloženjem da je zastareo. Kada sam došla na grob blažene starice, zadržala sam se oko tri časa po veoma hladnom vremenu. Molila sam za trpljenje i pomoć, da bi što brže regulisali papire, i nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Spustila sam na grob dorađeni ustav. I kada su mi već nakon nedelju dana vratili odobreni ustav manastira sa zakonitom adresom, shvatila sam da mi je pomogla matuška Matrona.
Potom je trebalo da odlazim na mnoga mesta radi dobijanja rešenja za otvaranje manastira. Bilo je veoma teško i nisam ni od koga imala pomoći. Slali su me čas na jedno, čas na drugo mesto da prikupljam razne potpise, a rešenje nikako nije stizalo. I tada sam se setila da mi je već pomagala blažena Matrona. Smesta sam otišla na njen grob da se pomolim. Ne znam koliko sam tamo prestajala i proplakala, kada su mi rekli da se groblje zatvara i da je vreme da idem.
Moje molitve su bile uslišene i dogodilo se čudo: bez rešenja i potrebnih papira, 1. oktobra 1995. godine, dobili smo ključeve od polurazrušenog poseda Pokrovske crkve. On je bio u veoma lošem stanju: hladan, vlažan, zatrpan smećem, prozori su bili zakovani daskama. Odmah smo počeli da se pripremamo za zimu. Počistili smo smeće i zastaklili prozore. U početku smo spavali na podu, a hranu su nam donosili za ceo dan – nije bilo nikakvih uslova za preživljavanje.
Iznad svega sam želela da počnu bogosluženja. I s Božjom pomoći malo smo popravili jedan od sporednih oltara, i 14. oktobra 1995. godine smo ga osvetili malim osvećenjem. Tako je počela prva služba u Pokrovskoj crkvi, i Gospod je bio s nama i pomagao nam je. Bila je takva radost u duši da se ne može opisati.
U životu manastira dogodilo se ne malo čudesa, blagodatnom pomoći blažene starice. Po manastirskom posedu smo posipali zemlju sa njenog groba, da bismo rešili probleme sa zakupcima i vratili manastiru objekte i zemlju koji su mu ranije pripadali. Zajedno sa sestrama sam često odlazila na grob matuške i služila pomen za upokojenje njene duše. Uvek smo dobijali utehu i neizrecivu radost. Tako smo uspeli da pravim čudom povratimo zemlju manastira. Evo kako se to dogodilo.
Imali smo dugu sudsku parnicu sa Taganskim parkom koji se graniči sa posedom manastira, i koji je bukvalno zauzeo svu zemlju koja je ranije pripadala manastiru, i sagradio na njoj sportske i rekreativne objekte. Naročito je bilo konflikta povodom podijuma za ples, podignutog na mestu drevnog manastirskog groblja. Radi razgraničenja teritorije manastira sa parkom trebalo je sakupiti mnoštvo papira i potpisa. A niko nije hteo ništa da potpiše. Naišli smo na takav otpor, da smo rešili da dignemo ruke od toga. I jedne večeri sam ponovo otišla na grob blažene Matrone. Provela sam tamo sa suzama u molitvi oko dva časa. A kada sam se vratila u manastir, odjednom se začulo zvonce, i rekli su mi da je rešenje o vraćanju zemlje gotovo i da možemo doći da ga podignemo. Kako smo mogli da posle toga ne odlazimo matuški Matroni! Događalo se da ni dana nismo mogli provesti bez nje i razgovarati sa njom kao sa živom, uvek odlazeći od nje sa osećanjem lakoće.
Iseljenje zakupaca, mada je bilo veoma teško, ipak se, uz pomoć blažene starice, odvijalo dovoljno brzo. Sestre su često čitale njen akatist i posipale po manastirskom posedu, zemlju sa njenog groba – kako bi ga zakupci što pre napustili. Bilo je potrebno svega tri meseca za to da mnogobrojne ustanove i organizacije odu. Ostalo je svega nekoliko od njih. I tek što sam pomislila na to, da bi trebalo još posipati zemlje, kada je jedan od zakupaca koga smo odavno pokušavali da se oslobodimo, već sledećeg dana pokupio se i otišao, mada je do isteka roka zakupa ostalo još nekoliko meseci. Takvu je silu Gospod dao blaženoj starici Matroni!
Blagodarimo Gospodu i Majci Božjoj za blagodatnu pomoć u svim našim delima i naporima. Kako nam velike ugodnike šalje Gospod da nas duhovno ukrepe!
Igumanija T., Moskva
 
Milošću Božjom preselili smo se iz malenog stana u dvosobni, ali koji se nalazio u veoma staroj kući. Trebalo je uvek nešto popravljati, sve je bilo staro i trošno. U četiri ugla stana, postavila sam četiri ostatka sveća sa groba Matronuške, ne sumnjajući u njenu zaštitu. U junu 1997. godine, bilo je žarko, suvo leto, sve je usahlo, odavno nije bilo kiše. Na našoj kući su vršili generalni remont, počeli su sa zamenom krova.
Toga dana sam otišla u Moskvu i vraćala sam se kasno uveče šinobusom. Negde u rejonu Sofrino počela je kiša, koja je prerasla u pravu provalu oblaka. Kada sam došla kući, tamo je takođe bio pljusak. Ispostavilo se da su radnici otkrili stari krov, a novi još nisu postavili. Uzdali su se „u sreću“ i ostavili su otkriven krov za jednu noć (kiše već dugo nije bilo). Prizor je bio užasan: sa tavanice su otpadali komadići maltera, kroz plafon je lilo, i tako sve do prvoga etaža. Ali, uprkos svemu, u mojoj duši je bilo spokojno i to me je zadivilo.
Ujutru su se pojavile zajedno dve komisije: jedna državna i druga građevinska sa izvinjenjem i obećanjem da će sve dovesti u red. Uradili su ne samo popravke, već su na ime nadoknade pggete postavili nove prozore sa divnim kapcima umesto starih i trulih. Za takav remont kuće mi sami nikada ne bismo imali mogućnosti. To nam je bio dar od blažene Matronuške koju i ćerka i ja veoma volimo, uvek joj se molimo i dobijamo od nje u svemu pomoć.
Samohrana G., g. Sergijev posed, Moskovska oblast
 
U leto i jesen 1998. godine, pomagao sam sinu u građevinskim radovima oko kuće, i stavši na ivicu daske jako sam istegao tetive nogu. Lečenje skupim švajcarskim „voltarenom“ pomoglo je samo levoj nozi, a desna je silno bolela, tako da nisam mogao normalno da hodam. Ponovljeni ciklus medikamentnog lečenja nije dao nikakve rezultate.
Čitao sam o životu i čudima blažene Matrone i znao sam da je bila sahranjena na Danilovskom groblju, a takođe i to da se njene mošti sada nalaze u hramu Pokrovskog ženskog manastira. Slušao sam priče onih koji su joj se poklanjali, ali i onih kojima nije puno pomogla. I iznenada, 4. decembra 1998. godine, kao na krilima uputio sam se u manastir… Veoma brzo sam dospeo do manastira, ušao u hram, upalio sveću, pomolio se svojim rečima i osetio da me matuška sluša. Posle toga sam bio kod nje još dva puta. Posle toga i pomazanja sa matuškinim uljem, sve je kao rukom odneto: ništa me ne boli, ne hramljem već tri meseca. Ispričao sam ovo svom duhovnom ocu koji je to nazvao „čudesnim isceljenjem“.
Osim toga, za vreme moje domaće molitve matuški Matroni, zatvorivši oči, odjednom sam video (posle gledanja ikone matuške Matrone) njene otvorene golubije oči! Ne verujući da to zaista vidim, ja sam otvorio i opet zatvorio oči, i opet sam video matuškine oči. Može biti da je to viđenje sugestija za pravilno oslikavanje ikone matuške Matrone sa otvorenim očima? Jer, sada matuška Matrona živi u Carstvu Nebesnom.

Prof. dr tehničkih nauka Varlamov R.
(kršteno-Matej) g. Mitišći, Moskovske oblasti
 
Kod dečaka Igora od 6. godina, na desnoj ruci, na nadlaktici pojavila se izraslina poput tumora sa podlivom. Ta izraslina je veoma brzo rasla i sve vreme krvarila. Lekari su savetovali da ode na intervenciju onkologu koji će stručno odstraniti izraslinu, koja je od veličine tačkice za mesec dana dostigla veličinu pasulja. No jedan od lekara nas je posavetovao da se pomolimo svetoj Matroni i da pomažemo izraslinu uljem iz kandila nad moštima blažene Matrone Moskovske. Dogodilo se čudo. Dve nedelje posle toga kako smo počeli mazati izraslinu, ona se odvalila a ranica je počela da se zamiruje.
mama obolelog deteta Igora Ksenija Maljušina, Grad Toljati
 
Ja, raba Božja Jelisaveta, hoću da posvedočim o tome, kako mi je Matuška pomogla da se upišem na prestižni medicinski institut. Stvar je bila u tome što sam još u srednjoj školi želela da budem lekar. Ali da upišem institut, uz to bez novca, bilo je nerealno jer se ja i nisam odlikovala nekom naročitom inteligencijom i u školi sam imala osrednji uspeh. Otišla sam sa porodicom u Pokrovski manastir i pomolila se Matronuški. Za upis mi je bilo potrebno da sakupim 13 poena i ja sam sakupila upravo toliko.
Ovo se dogodilo novembra 1999.g. Nalazila sam se u tuđem gradu, sama. Jedne večeri sam ušla u kupatilo, a vrata su se zalupila takvom silinom da se ručka slomila i brava se na mrtvo zatvorila. Vikala sam, zvala u pomoć ali uzalud – kuća je bila iz prošlog veka i niko me nije mogao čuti kroz debele zidove.
Izranjavila sam ruke do krvi pokušavajući da razvalim vrata, ali su se ona otvarala unutra. U očajanju sam počela da se molim Matronuški i kroz par minuta vrata su se lako, kao od udarca iz hodnika otvorila prema meni. Topli vetar me je zapahnuo po licu. Shvatila sam ko mi je otvorio vrata. Čak su i posekotine na rukama zarasle za 2 dana. Bilo je to čudo mati Matronuške.
Elena, Grad Moskva
 
Prošle godine sam svekrvi odnela ulje matuške Matrone. Ulja je u bočici ostalo malo i svekrva ga je čuvala u kuhinji. Govorila sam joj da je to svetinja. U mislima sam se kajala pred matuškom i tugovala zbog toga što pred polazak nisam uspela otići matuški Matroni i uzeti još ulja. Počela sam odšrafljivati bočicu i osetila sam da je otežala. Pogledam je, a ona puna. Pitam svekrvu: „Mama, koliko je bilo ulja?“ (mada sam i sama videla da je bilo manje od polovine – i još je svekrva davala susedima i pomazivala sebe i muža). Ona mi kaže, manje od polovine. Ja joj pokazujem punu bočicu. Tako mi je matuška Matrona podarila ulje.
Na letnjem odmoru, moj mali sin od 2,5 god. zadobio je jake udarce glave i nosa. Imao je potres mozga. U bolnicu smo stigli kasno uveče. Mislim da i nije potrebno opisivati kakav užas ispunjava majku kada vidi kako plače njen maleni sin. Iz nosa moga mališana, koji je bio načisto razbijen, curio je neprekidni mlaz krvi. Na glavi ogromna posekotina. Počeo je da povraća od potresa, a kako se nagutao krvi, izbljuvak je bio krvav. Ja sam se tresla od straha za sina. U bolnicu me je otpratila žena moga brata i ona je imala kod sebe u torbi malenu ikonicu Matronuške, njen portret za života, koji mi je ostavila.
Ja cele noći nisam spavala, plakala sam, molila se Presvetoj Bogorodici, sv. vel. muč. Pantelejmonu i naravno, Matronuški da pomognu mome sinu. A on je zaspao od injekcije, ali se budio i plakao jer nije mogao da diše na nos kroz koji je krv neprekidno curila. Ja sam uzela ikonu Matronuške, naslanjala sam je na nosić i na glavu. Ujutru je snaja otišla u crkvu, zakazala moleban, a sestra je donela ulje osvećeno na moštima Matronuške, i ja sam počela da mu mažem glavicu i nosić i da molim za pomoć. Bila sam sigurna da ima prelom nosne kosti, no kada je došao lekar otorinolaringolog i proverio, rekao je da je kost cela što je i snimak pokazao. Radosti mojoj nije bilo kraja. Trebalo je uraditi još snimak glave koji je učinjen s naporom, tj. dete je plakalo i otimalo se. Ja sam čekala rezultate zaustavljajući dah i šetala hodnikom očekujući lekara. I desilo se da je slučajno tu na odeljenju traumatologije ležao i lekar neurohirurg iz Saratova, i on je videći kako sam nervozna, pogledao snimak i rekao: „Kod vašeg dečaka je sve normalno“. Ja od sreće samo što nisam poljubila tog čoveka. Zatim je došao naš doktor i takođe potvrdio rezudtat. Postepeno je otok glave počeo opadati, modrice su se povlačile. Kroz nekoliko dana su nas otpustili i 9. avgusta, na dan sv. vel. muč. Pantelejmona sinčić se pričestio u crkvi. Sada, čim se udari ili ogrebe pa ga zaboli, traži: „Mama, pomaži Matronuškinim uljem“.
Blagodarna sam Gospodu Bogu, Bogorodici, svim svetiteljima i naravno, našoj pomoćnici, svetoj blaženoj Matroni. U našoj porodici i familiji ona je veoma poštovana. Hvala joj.
Galina, Grad Moskva
 
Četiri meseca sam bolovala od jake upale sinusa i alergijske upale gornjih disajnih puteva i uopšte nisam mogla bez kapi. Sipala sam kapi u nos svaka 3-4 sata, nisam noćima spavala. Pokušavala sam da koristim i mnoge druge lekove, ali ništa nije pomoglo. 7. jula 2000. godine, prvi put sam posetila blaženu Matronušku i po njenim molitvama kroz 10-12 dana nevolja je prošla. Prestala sam da koristim kapi. Počela sam normalno da spavam. U septembru sam opet došla u Moskvu sa blagodarnošću i drugom molbom. Blažena matuško Matrono, moli Boga za nas grešne.
Olga, 26. god., grad Samara
 
28. oktobra 1999. g. sam došla matuški Matroni sa ogromnim otokom grla i strašnim bolom. Posle molitve i pomazanja uljem iz kandila otok je spao i bol je isčezao. U grlu mi se još uvek nalazi izraslina ali sam od operacije odustala. Mažem spolja i kapljem u nos ulje iz kandila svete naše Matuške. Tako živim. Uz to, po svim bolnim mestima privijam osušeno cveće. Bol prestaje.
Ina Vasiljevna, Moskovska obl., selo Zaprudno
 
Slušajući o čudesima svete pravedne blažene Matrone, došao sam i ja, grešni Valerije, poklonio sam se Matronuški i zamolio je za pomoć povodom stana. Pomoć je došla tako brzo da sada za svaku potrebu molim pomoć od Matrone zajedno sa ženom i decom. Ni jedna molba ne ostaje neuslišena. Svima pričam o tome. Sada živim u trosobnom stanu a pre sam živeo zajedno sa roditeljima i ne prestajem da blagodarim Gospodu što on sluša molitve svojih svetih ugodnika.
S blagodarnošću Valerij, grad Ekaterinburg
 
Mi više godina radimo zajedno. Za sve te godine smo se često obraćali za pomoć matuški Matroni. Našu organizaciju su tužili. Mi nismo bili dužni, ali kako dokazati? Nismo imali ni novca za advokate ni dokaze koje su od nas tražili. Organizacija koja nas je tužila imala je svoje pravnike, a mi smo imali veru u Boga i nadu u zastupništvo Matronuške. Pred suđenje sam otišla matuški u manastir. Žena, koja je delila osvećene cvetiće, posavetovala nas je da ih stavimo u dokumenta. Tako smo i učinili. Sud nas je oslobodio jer advokati nisu ništa mogli dokazati. Usledila je žalba. Ponovo suđenje. Sedim pred sudnicom, ruke mi se tresu, odjednom mi prilazi žena i kaže: „Vi ste ta i ta?“ Ja kažem: „Da“. – „Ne bojte se, ja ću vam pomoći“. Ja nisam znala ko je ona i zašto mi je prišla, no sud je opet bio u našu korist. Ujutru smo otišli u hram i zablagodarili matuški. Četiri puta su nas tužili i svaki put nam je pomagala matuška. Kada smo odlazili na sud, svi smo se molili. Blagodarimo matuški Matroni za pomoć u svim našim poslovima.
Galina, Fotina, Valentina
 
Krajem januara sam dospela u bolnicu. Žena, kojoj je sveta Matrona već pomogla (ona posle pogibije muža nije želela da živi, a sada ima divnu porodicu i dvoje dece), dala mi je da pročitam njeno žitije. Zbog nečega sam odjednom poverovala svom dušom u njenu pomoć. Moj muž, koji se nikada ranije nije interesovao za moj problem i smatrao me zdravom, odjednom je počeo da brine o meni i nabavio mi je kineske lekove koji rastvaraju kamen. Pored toga, pila sam osvećenu vodu, pomazivala se uljem svete Matronuške, pila čaj od osvećenih cvetića. Posle mesec dana (muž je insistirao da uradim pregled) pokazalo se da je kamen smanjen na 1 cm. Lekar je rekao da je to nemoguće. A kroz mesec ipo dana su me upitali: „A gde je bio kamen?“ Sve lekarske nalaze čuvam.
raba Božija Valentina
 
Muž i ja želimo da ispričamo kako nam je pomogla matuška Matrona. Živeli smo u građanskom braku 17 godina, a 1997. godine nas je Bog urazumio da se venčamo. Nismo imali dece. Mnogo godina sam se lečila uzaludno. Zbog naših grehova Bog nam nije davao decu. A 1995. godine sam postala invalid drugog stepena. 1997. godine je bila druga operacija.
Godine 1996, su mi pričali o prozorljivosti starice Matrone. Počela sam da odlazim k njoj na Danilovsko groblje. Molila sam za svoje zdravlje, za svoje bližnje i molila sam za decu. Pošteno govoreći, ja ni sama nisam bila sigurna da li mogu da odgajam dete – zdravlje mi već više nije bilo baš najbolje (blago govoreći). Rekla sam sebi: „Neka bude volja Božja!“
Godine 1997, sam jednom prilikom prispala i čula ženski glas koji mi kaže: „Rodićeš devojčicu…“ Bilo je to početkom godine. Mislila sam: „U mom slučaju nije tako. Kako ću roditi, kada ne mogu da rađam…“ I još sam kroz san saznala da ću roditi krajem godine, u novembru – decembru. Ispričala sam to mužu. Čekala sam celu godinu, ništa se nije dogodilo. Pomislila sam da sam pogrešno razumela.
Prošla je još jedna godina. I 22. novembra, Gospod nam je podario ćerku! Nazvali smo je Marija. Ja, grešna, zaboravila sam kada je bio dan rođenja Matronuške. Rekla sam mužu: „Pričekaj, samo da pogledam nešto u žitiju Matronuške.“ I meni i mužu, oči su se ispunile suzama. Matronuška se rodila 22. novembra, a naša kći takođe 22. novembra! Zastupnica naša pred Gospodom i Bogorodicom – matuška Matrona.
Anatolij i Tatjana, Moskva

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *