СВЕТА МАТРОНА МОСКОВСКА

 
>
 
О ПОСМРТНИМ ЧУДОТВОРЕЊИМА БЛАЖЕНЕ СТАРИЦЕ МАТРОНЕ
 
По молитвама блажене матушке Матроне Господ је благоизволео привести мога брата, наркомана, да прими свето крштење и да се причести Светим Христовим Тајнама. Увече, 24. јуна 1994. године, дошла сам на гроб матушке. Тамо је свештеник Игор служио молебан, и ја сам се молила Матронушки за брата, да би га Господ удостојио крштења. Убрзо потом, мој брат је по молитвама матушке сам пошао у храм и крстио се, мада раније није хтео ни да чује за то.
Послушница Марија Белопесоцки манастир Град Ступино, Московска обл.
 
Сведочим о чуду које се догодило раби Божјој Олги Гарпенко. Она је страдала од тешке болести – малигног тумора. Требало је да се изврши операција. Пред операцију је отишла на гроб и молила за помоћ блажену Матрону. У болници су извршили предоперационе прегледе који су показали да су тумори у потпуности ишчезли. Из болнице су је отпустили без операције.
Јереј Сергеј Соколов, Москва
 
Мој муж се није трезнио. Прочитавши књижицу о матушки Матрони, почела сам одлазити к њој и молити је за помоћ и заступништво пред Богом. Једном се муж опет напио. Нема га на послу, кући није дошао, где да га тражим, нико не зна. Одједном сам осетила: њему се нешто страшно догодило. Пошла сам на гроб матушки Матрони. Дошла сам и почела се молити: “Матушка, помози ми да га нађем!” Вратила сам се успокојена. Мој муж је већ био код куће. Њега су покрали и претукли, али је он ипак смогао снаге да дође кући. После тога је престао да пије, почео је да одлази у храм и да се моли.
Саљникова Л., Москва
 
Када сам била на гробу матушке Матроне, дошла је и једна жена са девојчицом Ксенијом. Они су се налазили у тешком положају, дошли су из Белорусије, јер је девојчици била потребна операција. За операцију је недостајало деведесет хиљада рубаља и хирург је отказао операцију. Нису имале где да преноће. Жена је горко плакала, и присутни су је смиривали како су најбоље умели. Одједном на гроб долази баћушка. Он је упитао жену шта се догодило? Затим јој је дао адресу где може да оде и да преноћи и рекао јој да ће он телефоном позвати лекара и поразговарати са њим. Онда је баћушка пружио жени двеста хиљада рубаља. Жена се збунила, почела је да говори како неће моћи да врати новац, а баћушка је одговорио: “Примите ово у славу Божију”. Ово се догодило 26. јула 1994. године у 17 часова и 35 минута. Сви смо клекли и заблагодарили блаженој Матрони за њено доброчинство.
Авдишева С., Москва
 
Била сам на гробу блажене Матроне и затим је требало да одем по дете у дечји вртић.
Прелазећи улицу, на мене је налетео ауто и ја сам се више пута преврнула од удара. Успела сам само у мислима да се сетим блажене Матроне, при чему сам имала осећање, као да ме је неко дочекао на руке. Устала сам ослобођена страха, без икакве модрице – спасила ме је блажена Матрона.
Тетеркина Е., Москва
 
16. септембра 1996. године у Свето-Даниловом манастиру сам се причестила и после службе ушла у манастирску продавницу где сам видела књижицу о Матрони. И одједном сам одлучила да треба да пођем на Матронин гроб. Проблема је много: на послу сам добила отказ, како да живим даље не знам, а и родбини морам да помажем. Али, највећа невоља је била у томе што сам се неколико месеци борила са раслабљеношћу: често сам падала у депресију и лежала по више дана без снаге да устанем. Мада сам била свесна да треба да престанем са тим и да устанем, нисам могла да идем на посао, а у кући је владала права пустош: све је било запрљано, нераспремљено, накупило се пуно рубља за прање, а ја сам само јела и спавала. И ето, отишла сам на гробље, приступила ка гробу и замолила за помоћ. Молила сам за много шта, а Матрјонушка ми је помогла у томе, што ми је очигледно најпре било потребно – излечила ме је од раслабљености. Одлазим са гробља и осећам се тако добро, весело, душа се радује, мислим: “Чим дођем кући, најпре ћу опрати под у кухињи, ужасно је прљав, толико времена га нисам прала, а затим и остало”. Дошла сам кући, ушла у кухињу и одмах сам села да једем у прљавштини. И само што сам ставила залогај у уста, одједном осећам, речју видим, како се неко веома мршти, незадовољан мојим непослушањем. И моја радост је одједном нестала. Устала сам и од жалости легла да спавам, спавала сам чврсто, око четири сата, а за време сна сам осећала да је неко поред мене, било ми је добро и лакнуло ми је. Устала сам здрава, бодра, изашла сам на улицу, прошетала, затим сам се вратила и све опрала и очистила: и кухињу, и друге собе, скоро све. Размишљам, треба да се поправим, да почнем да радим, а следећег дана сам отишла Матронушки да је молим за опроштај због непослушања и да јој заблагодарим. Све што сам је тада молила, догодило се. И сада се, уз помоћ Матроне и по милости Божјој, осећам добро, снага се вратила.
Кидиенкова М., Москва
 
Радим у криминалној полицији. Крстио сам се касно, у 31. години, на залагање жене. Жена ми је причала да је на Даниловском гробљу сахрањена блажена старица Матрона, која је за живота као и после смрти исцељивала људе од телесних и душевних болести. Ја, жена и дете смо више пута одлазили на Матронин гроб и молили се за добро наше породице.
6. новембра 1995. године, био сам задржан на послу због сумње да сам направио службени прекршај, но убрзо су ме пустили. 7. новембра увече, отишао сам са женом на Матронин гроб, али нас нису пустили да уђемо на гробље јер је већ било касно, око седам часова… Са женом сам клекнуо поред ограде гробља и молио за помоћ. После тога, правим чудом, нису ме звали нигде два месеца. У џепу сам увек носио груменчић земље са Матрониног гроба, исповедао се и причешћивао Светим Христовим Тајнама. У јануару 1996. године, позвали су ме у јавно тужилаштво и одатле послали у затвор, где сам провео 45 дана. Обратио сам се адвокату како би ме ослободили из затвора до суђења, са гаранцијом да нећу побећи. У ћелији у којој сам био, ни један човек није веровао да ће ме пустити из затвора, јер је оптужба била веома озбиљна. У фебруару 1996. године, у суду су разматрали питање да ме пусте из затвора уз гаранцију да нећу побећи. И у судници сам имао при себи земљу са Матрониног гроба, и жена је успела да ми на главу проспе песка са гроба, када ме је стражар спроводио у судницу. И догодило се чудо, суд ме је ослободио управо ту у судници. После тога смо право отишли Матрони, и целе те 1996. године смо редовно одлазили и благодарили јој за помоћ, молећи за милост Божју. У моме процесу су почели често да се мењају иследници. Један од њих, са којим сам се раније познавао, обећао ми је да ће лично довести мој случај до суда. Ја и жена смо решили, и то ми је успело, да поспем песак са Матрониног гроба у документацију коју су већ намеравали да пошаљу у суд. Затим је иследник отишао на одмор, а кроз месец дана мој случај окончавају, не налазећи доказе о кривици. Тако је на чудесан начин мени и мојој породици помогла блажена старица Матронушка.
Игор, Москва
 
Многомилостиви Господ ми је помогао кроз Своју угодницу, блажену матушку Матронушку, која је извела сву моју породицу на пут покајања и спасења. Неколико година уназад, ја сам завршила курс за народне исцелитеље, имајући добронамеран циљ – да лечим моју родбину од било каквих здравствених тегоба. Тада сам у цркву одлазила доста ретко и знала сам веома мало о нашој вери. Постепено, људи су сазнавали за мене, чујући један од другога, и све су ми се чешће обраћали за помоћ. За лечење сам узимала колико ко да, и добијала сам не пуно, колико за храну мени и ћерки. За време својих сеанси сам палила црквену свећу, читала молитве, примењивала екстрасензорски метод лечења, психотерапију. Скоро код свих пацијената је долазило до излечења или у крајњем случају до очигледног побољшања. Међутим, мени пак у личном животу ништа није ишло како треба. Осим тога, код моје ћерке је почело нагло да напредује давнашње хронично обољење. Ни ја, ни било ко од мојих познаника исцелитеља, својим методама јој нисмо могли помоћи. Сваке године, ћерки је било све лошије. Ја нисам ни приметила када сам пала у потпуну зависност од нечастивих сила, и оне су ме повеле ка пропасти. За све што би се догодило у моме животу, мислила сам да је то Божја воља. Пошто сам одлазила на курс за исцелитеље, читала окултну литературу (тада нисам схватала да истински дар исцелитељства Бог даје само Својим изабраницима, светим подвижницима, који проводе живот у посту и молитви), Господ није правио препреке сатани да овлада мноме. Пали анђео је неупоредиво интелигентнији од човека и зна његове слабости. Моја слаба тачка је била ћерка, којој је била потребна помоћ. И ја, уместо да се обратим Господу, Божјој Мајци и светим угодницима, скренула сам са пута Истине. Али, кроз то искушење, Господ ми је дао велику лекцију.
Од верујућих људи сам сазнала за матушку Матронушку. Када сам први пут дошла на њен гроб, ставши у ред, почела сам је молити да моли Бога за мене, да би ми опростио, да ми помогне да схватим каквим силама се служе исцелитељи, и ако бих и ја требало да се очистим да ме не остави, већ да ми помогне у томе. На гробљу сам купила књижицу о блаженој Матрони, узела са гроба свећу, воду и уље. Код куће сам прочитала књижицу о животу наше непроцењиве помоћнице, попила сам воду, упалила свећу, и поставила испред себе икону и портрет Матронушке и почела је са сузама молити да ми помогне да разумем, ко ми то помаже да лечим људе. Одједном су се моји прсти почели грчити и покушавати мимо моје воље да сломе свећу и да угасе пламен, али се Матронушкиној свећи нису могли приближити. То је био одговор који не оставља никакву сумњу.
Од тог момента сам почела сваки дан да читам Библију (из Старог Завета сам сазнала да ђаво такође може да твори чуда), молила сам се изјутра, током дана и увече, чак сам устајала ноћу како бих прочитала покајне каноне Исусу Христу, Пресветој Богородици и анђелу чувару. Придружиле су ми се ћерка и мајка. Осим тога, неколико пута у току дана смо пили воду и помазивали се уљем са гроба. Приликом једне касније посете Матронушки, узела сам и земље са гроба. Када сам први пут ставила ту земљу себи на главу, претходно поставивши испред себе упаљену свећу, и молећи Господа Исуса Христа и Матронушку да ми опросте и да ме очисте, пала сам, почела да се грчим и отео ми се крик. То ми се догодило у три наврата.
Почели смо редовно да одлазимо у цркву, да се исповедамо и причешћујемо. Сада се здравље кћери значајно побољшало, а код маме која је издржала више операција, престао је бол. У храму Христовог Васкрсења у Сокољнику према мени и ћерки са љубављу и пажњом се односи протојереј Валентин, који нам је помогао да се покајемо за све своје грехе. Скоро увек када сам у храму палим свећу за упокојење матушке Матронушке и благодарим Богу за то што нам је помогла и што нам помаже.
Валентина, Москва
 
До тридесете године сам била атеиста, живела без Бога, све док невоља није ушла у мој живот. Мужа су ми оклеветали, тако да је доспео иза решетака. Ја сам одавно била службеник у милицији, и нико у нашој породици никада није кршио законе. Затварање мужа је за мене био страшан ударац. Одмах сам отпочела борбу за њега, будући уверена у своју снагу и надајући се такође помоћи пријатеља. Али, невоље су ме сустизале једна за другом, пријатељи су ме изневерили, и на крају, после шест месеци од лишавања слободе случај по оптужби мога мужа је доспео у руке непоштеног судије, који је од мене тражио толико новца за ослобађајућу пресуду, који ја не бих могла да зарадим ни за десет година службе. Видећи безизлазност свога положаја, обратила сам се једној својој познаници, верујућој девојци, и она ме је посаветовала да одем на Даниловско гробље, до гроба блажене Матроне, и да је молим за помоћ.
31. децембра 1996. године, дошла сам на Даниловско гробље, на гроб Матронушке, и молила сам је за чудо. Тога дана, на гробу скоро да и није било људи, а послушница која је ту дежурала, дала ми је свеће, земље са гроба и папир са молитвом блаженој Матронушки. Сви су се односили према мени са саосећањем и добронамерно, била сам веома ганута јер готово да више нисам ни имала пријатеља. Свакога дана пред спавање сам читала молитву Матронушки и догодило се чудо. Више инстанце су одузеле случај од подмитљивог судије, и он је кроз два месеца доспео у руке часном и принципијелном судији.
А 4. априла 1997. године мој муж је ослобођен. Убрзо после тога се и крстио.
Елена, Москва
 
У јануару 1995. године, заједно са пријатељицом и њеним петогодишњим сином, дошли смо на Даниловско гробље и приступили гробу. Већ смо се спремали да пођемо, било је око четири часа поподне, када су дошли монаси из Тројице-Сергијеве лавре и почели да служе парастос. Ми смо стајали и слушали, а затим су се сви разишли и ми смо пошли кући. Пролази један дан, други, трећи. Али никако не могу да схватим шта је то са мном: чим бих почела да се свађам и да псујем, језик као да ми се завеже у чвор. И тада сам схватила да ме је Матронушка исцелила! Има већ три године како се не свађам и не псујем. И заиста сам срећна што сам се избавила од тога греха. А псовала сам се горе од кочијаша. Сада је све другачије, почела сам да одлазим у цркву, свој родбини и свима причам о блаженој Матрони, и као доказ наводим свој пример. Ја и муж смо се чак и венчали у цркви Светога Духа на Даниловском гробљу пре две године.
Никитина Л., Москва
 
Први пут сам била на гробу матушке Матроне у јесен 1995. године. Тада сам се помолила, узела земљу и отишла кући у Нижњевартовск. Код нас у храму матушку веома воле, и многи, када су у Москви, нађу времена да оду на њен гроб. Та земља је стајала код мене скоро пола године, када ми је сестра Марија испричала о својој болести – пронашли су јој малигну израслину на штитастој жлезди. Предстојало јој је лечење: операција, зрачење, хормонски препарати. Марија је читала књигу о животу матушке, и када је сазнала да ја имам земљу са њеног гроба, замолила ме је да јој дам. И пошто сам јој дала земљу, долази Марији матушка у сну, милује је руком по врату и каже: “Знам ја за твоју болест, немој се плашити, оздравићеш, све ће бити добро”. Сада се Марији стање толико поправило да више није потребна операција. Ето како нам матушка помаже. И када смо на великој удаљености од ње, она стиже до нас немоћних.

Парохијанка храма Рождества Христовог
г. Нижњевартовск, Тјуменска област
 
Године 1994, на испитивању методом компјутерске дијагностике пронашли су ми веома озбиљно обољење. Плашила сам се одлуке лекара и четири месеца нисам смела да одем на поликлинику. Ћерка ми је из Мурманска послала књижицу о Матронушки. Прочитала сам је са сузама, у једном даху. Лежући да спавам, помолила сам се матушки за помоћ. Сањам следеће: ја на операционом столу, поред мене стоји жена, у годинама, пуначка, у белом мантилу са некаквим инструментима у рукама. Поред ње сточић са мноштвом разних инструмената које она често мења. Жена ме веома нежно милује по ногама и по рукама, једва, једва ме додирујући, и говори веома тихим, спокојним, умилним гласом: “Потрпи, малена, потрпи још мало! Ускоро ће све проћи и све ће бити добро.” И мени је тако спокојно поред ње, а она једнако мења своје инструменте. Следећег дана сам пошла лекару. Лекар није открио никакве симптоме болести. Пред одлазак у Москву, још једном сам отишла код лекара. Он је потврдио: здрава сам. Сигурно знам да ме је Матронушка излечила.
Јарочкина Л., Екатеринбург
 
Више година сам живела сама са дететом, без мужа. Било ми је веома тешко па сам молила Бога да ми пошаље доброг мужа, не богатога већ верујућег и који има љубави. Али, нисам сусрела таквог човека. И ето, када сам изгубила наду, код нас се запослила једна жена која ми је испричала о блаженој Матрони. Почела сам да одлазим к њој на гроб. 9. новембра 1995. године, дошла сам још једном сва утучена и нерасположена, наслонила главу на гроб, а у мојој души је био вапај: “Да ли ћу ја икада имати мужа?!” И одједном сам чула јасан женски глас: “Имаћеш ускоро, имаћеш!” То је било толико неочекивано, да сам одскочила од гроба. У глави ми се појавило питање: али када? И опет је онај разговетан женски глас одговорио: “Неће проћи ни два месеца, а то ће се догодити.” Отишла сам од гроба не верујући сама себи. И надала сам се, и нисам се надала. Бојала сам се да поверујем, да је Господ тако добар према мени, али, с друге стране памтила сам предиван заповеднички глас. 19. децембра сам помислила: “Прошло је већ више од пола месеца, а ја још увек нисам никога чак ни сусрела.” И уочи празника иконе Пресвете Богородице “Неочекивана радост”, сусрела сам свог будућег мужа. Три дана после нашег познанства, он ме је запросио. 10. фебруара смо се венчали у Бугарском подворју. Прошло је скоро три године од нашег познанства. Благодарим Господу за мужа, благодарим Матронушки на њеним молитвама за мене. Матронушка ме је учинила срећном.
Сваки пут када ми је потребан савет или помоћ, одем на гроб матушке и помолим се, у нади да ћу опет чути онај глас, али га не чујем. А чудо се ипак догодило. Мој муж је на послу имао на располагању два аута: један “Жигули”, а други – УАЗ болнички, раније болнички комби. Требало је послати човека у управу у Вороњеж. Муж му је дао документа за ауто и он је отпутовао у Вороњеж, а муж кући. Следећег дана код куће је видео, да није дао одговарајућа документа. Код мужа су остала документа за УАЗ болнички, а возач је отишао са документима од “жигулија”. Сви који су било када путовали по Русији на таква растојања, знају са каквим закерањем загледају ауто и документа патролне службе ГАИ. Када сам сазнала за то, рекла сам мужу: “Сада је једина нада Матронушка. Само она може помоћи.” Муж је већ читао књижицу о њеном животу, и знао је за помоћ Матронушке за наш брак. Али и поред свега тога, тешко је било поверовати да ће се све завршити без проблема! Но, баш тако се завршило! Возач се вратио чак и не знајући да је путовао са погрешним документима, он чак у њих није ни погледао. Муж га је питао: “Зар те ГАИ није заустављао?” “Заустављали су ме пет пута, чак су ме и кажњавали. А тек како су прегледали ауто! Кажњавали су чак и за то, што није комплетан пакетић за прву помоћ.” Најневероватније је то, што је један из ГАИ (саобраћајац), дуго прегледао документа, па затим гледао ауто, и на крају рекао: “Зашто је на ауту крст премазан бојом?” (Ауто је донедавно био “хитна помоћ”). А возач му каже: “То је до недавно био санитет. Зар не видиш? У документима је написано УАЗ болнички!” Инспектор је пажљиво погледао документа, вратио их возачу и он је продужио даље. Више пута сам себи постављала питање, шта је то тада видео инспектор ГАИ? У документима је писало: ВАЗ – 2105 (регистарски број жигулија)! Матрона нам је помогла. У супротном мој муж би имао мноштво непријатности. Он је објаснио возачу: “Ти не схваташ, у овоме нам је сами Бог помогао, и теби и мени. Ауто су могли да заплене, тебе да притворе, ја бих онда морао да допутујем тамо и да те спашавам, али како… Код мене нису документа за овај други ауто. Значи, како бих могао да дођем до тебе? А и од руководства бисмо били укорени, могли би нас чак и са посла истерати.” А возач је одговорио: “Ја сам једноставно давао документа са уверењем да је све у реду!” Али, мој муж је и сам, у више наврата ишао на таква путовања и зна са каквом строгошћу и озбиљношћу инспектори ГАИ контролишу на путу: они загледају сваку цифру на броју мотора и пажљиво упоређују са техничком дозволом. Муж ми је рекао: “До његовог доласка нисам веровао да је тако нешто могуће, мада сам знао да је Матронушка помогла многима и у далеко тежим ситуацијама.”
Олга Л., Москва
 
У недељу 25. децембра 1995. године, после богослужења дошао сам кући око 14 часова. Жена је рекла да одем у продавницу и купим купус. А у продавници сам сусрео пријатеља и предложио му да попијемо нешто. Он није био расположен, али га је нешто просто натерало. Купили смо водку и спустили се код мене у подрум, да бих узео шаргарепе, а уједно и да пијемо. Листови купуса су нам били закуска. Мени је одједном постало веома лоше. Затим сам отишао кући и исецкао купус. У 23 часа сам легао да спавам. Не знам колико је прошло времена, када сам почео да повраћам крв. Жена је позвала хитну помоћ. Ја сам већ почео да губим свест. Ускоро су дошли (хитна помоћ). Дали су ми инјекцију и одвезли ме у болницу. Лежао сам тамо четири дана. Када ми је лакнуло, машио сам се за цеп кошуље и напипао сам у цепу два малена грумена земље. Сетио сам се да су они са гроба блажене Матронушке: један од прошле године, други од ове године. Видео сам тада све у другачијем светлу. Када је дошла жена да ме посети, упитала је дежурног лекара за моје здравље. Упитали су је за кога се интересује, јер су у исто време када и мене, довезли и другог са истом дијагнозом. Жена је рекла презиме. “Ето, – рекао је дежурни – твога смо спасли, а другога нисмо”. Измолила ме је, грешнога, Матронушка.
Мојем рођаку се разболео отац. Нису могли да га лече у болници у њиховом граду, па су га одвезли у Москву. Лекари су рекли да неће живети дуже од једне године. Тада смо пошли на гроб. Први је пришао рођак. Гледам га и дивим се, колика је вера код њега у Матронушку да ће она спасити оца, из његових очију лију сузе. Гледајући на њега, помислио сам: “Ето, ја одлазим у цркву а такво осећање какво је сада у њему ја, чини ми се, не могу достићи.” Пришао сам и ја. Помолио сам се, замолио сам Матронушку да се помоли за мене грешног и лакомисленог, узео свећу која ми је дата, и пошли смо. Поздравили смо се и растали… А рођаков отац је до данас жив и води своје домаћинство на селу.
Колчин В., Москва
 
Прошле јесени сам се неочекивано тешко разболела. Због веома јаких болова у крстима нисам могла ни да ходам ни да седим. Дијагноза је била: укљештење киле између кичмених пршљенова, која је скоро у потпуности испунила канал кичменог стуба. Лекари су се веома изненадили, говорећи, да се то могло догодити или после аутомобилске несреће или је требало да ме притисне тона терета, и једногласно су закључили да треба извршити операцију без одлагања.
Пошто је моја мама у Донском манастиру чула за блажену Матрону, сада је пошла на Даниловско гробље да јој се помоли. Отац Данило из Даниловског манастира је препознао моју маму и упитао за мене. Саслушавши је и поразмисливши, он је посаветовао да се не пристаје на операцију, већ да се моли блаженој Матрони, и послао ми јабуку, цвеће, мало земље и свећицу са гроба. Са неизмерном благодарношћу сам примила те дарове. Од цветова смо скували чај, земљу смо зашили у мараму и прислонили на болно место, а са упаљеном свећом муж је закрстио моја крста. Мама ми је донела књижицу о Матрони и ја сам је усрдно молила за исцељење. Тако је прошло неколико месеци и ја сам већ почела да устајем са постеље, па сам једном чак дошла до Даниловског гробља да се и лично помолим Матрони. Прошла су још два месеца и једном рано изјутра, у лаком јутарњем сну, код мене је у собу брзо ушла жена маленог раста, са пуначким округлим лицем, скромно одевена, у марами. Док сам лежала на боку, лицем окренута према зиду, села је на кревет, положила руку на моја болесна крста и рекла: “Сиротице, шта су то они урадили са тобом”. Окренула сам се к њој, потпуно свесна да спавам и да не треба да дозволим да у сну било какво биће додирује моја оболела крста, закрстила сам жену. Она ме је погледала и строго рекла: “Зашто мене осењујеш крстом, боље би ти било да се ти чешће крстиш.” С тим речима, она је јако притиснула прстима моје тело, клизећи од крста низ ноге до пете, при чему сам под њеним прстима осећала оштар бол. Ухватила ме је за стопало и у њеној руци се појавио невелики тупи ножић, сличан длету или отварачу за флаше. Загребала ме је њиме по стопалу и нешто одстранила. “Ово ти је за успомену”, – рекла је, спустила на столицу код мога узглавља ножић и изашла. Ја сам је испратила погледом, окренула сам се, а ножић је ишчезавао пред мојим очима. И тог момента сам постала свесна да већ више не спавам. Никоме осим родбине нисам причала о овом сну, јер би они веома тешко могли поверовати да је сама Матрона долазила к мени, а поред тога, у свим духовним књигама пише да не треба веровати сновима. Али, од тог догађаја, моје се стање почело постојано побољшавати. И кроз два-три месеца сам се осећала сасвим добро. Поново су ми урадили нуклеарно-магнетну резонанцу (најновији систем компјутерске дијагностике), и она је показала, да је моја кила исчезла без трага. Лекари тако нешто нису могли да верују својим очима па су ме послали на други компјутер, али је и он показао исте резултате.
Шевјакова Л., Москва
 
У априлу 1995. године, у вечерњим часовима, пошла сам у други град, у болницу да посетим маму. Пут је био дуг, путовала сам око три часа и на крају, скоро пун сат сам морала да чекам локални аутобус. Када сам најзад успела да дођем до улаза у болницу, закаснила сам неких петнаестак минута и посету већ више нису пустали. Тада сам пошла ка пријемном одељењу. Већ се смрачило. Мислила сам: “Не, нико ме ни тамо неће пустити.” Да се хитро провучем поред мноштва суседних соба, на првом спрату болнице, нисам знала. А било је неопходно да дам мами храну, лекове и пресвлаку. Положај је био безнадежан. У мислима сам се свом душом помолила: “Матронушка, помози!” Буквално кроз неколико секунди, са стране, из гужве је искочио човек у кожној јакни, и брзим корацима се упутио ка пријемном одељењу. Пошла сам за њим. Не гледајући у страну, тај човек је хитро прошао кроз лавиринт соба првога спрата болнице, ни са ким не проговоривши и чак ни главу не дижући. Нама у сусрет су долазили многи лекари, но као да нас нису ни примећивали, нико чак није ни погледао на нас. Тако смо дошли до степеништа које води на више спратове. Непознати је скренуо у некакав пролаз, а ја сам пошла горе до болничке собе моје маме и предала јој све што је требало.
Без потписа
 
2. фебруара 1996. године нестао ми је син. Имао је 24. године. Био је добар, предусретљив друг, брижан син и отац. У сурову зиму, у мећаву, затим у кишу и лапавицу седамдесет два дана га је тражила и милиција и ватрогасци и саборци по Таџикистану, и пријатељи заједно са својим породицама, моји пријатељи и пријатељи мојих пријатеља и познаници. Прочешљали су толико поља, шума, села, прошли кроз толико јаруга, но све је било узалуд. Ја сам се молила у цркви и код куће, и дању и ноћу, у пољу и у шуми. Коме се све нисам обраћала, док ме добри људи нису посаветовали да одем у храм посвећен икони Казанске Мајке Божије, у село Каљупаново Алексинске области, до матушке Ефросиније. Са њом сам дуго и о много чему разговарала, и она ме је посаветовала да одем у Москву на Даниловско гробље, на гроб блажене Матроне, и да јој кажем о својој невољи. То је било на Благовест. На Велики Четвртак сам устала у зору, умила се, полила се водом из извора блажене Ефросиније, и првим аутобусом отпутовала у Москву. Гроб матушке Матроне сам одмах нашла. Молила сам је да мој син буде што пре пронађен. Дошла сам кући и већ следеће ноћи уснила сан: дошла сам Богу и рекла да ћу прихватити од Њега ма какав крст који ми је намењен. Бог ми је дао две дашчице – два дана: петак и суботу. У недељу, 14. априла на Васкрс у 14 часова, пронашли су тело мога сина. Сахранити свога сина за сваку мајку је највећа несрећа, но ја сам благодарна Богу и блаженој Матрони, за то што тело мога сина ни птица није кљунула, ни звери нису растргле, а сахранили смо га хришћански, па могу да дођем к њему на гроб и да се исплачем, да не ридам у пустом пољу, ни у шуми и јаругама. И још сам благодарна Богу и свима светима, што се поред свега показало да има толико добрих и саосећајних људи, који су са мном поделили моју несрећу.
Зајцева С., г. Алексин – Тулске области
 
Изабрали су ме за директора Православне гимназије. Локалне власти су одбиле да нам помогну. Обраћали смо се и у Московску думу и у Државну – није помогло. Тада смо се са децом уписаном у гимназију и са њиховим родитељима окупили на Даниловском гробљу и одслужили помен на гробу блажене Матроне. Кроз недељу дана, добили смо одлуку са потписом префекта о томе да се гимназији додељују потребне просторије. На решењу које смо добили стајао је баш онај датум када смо служили помен на гробу блажене Матроне.
Ђакон Валериј Вахтеров
 
Када сам прочитала књигу о блаженој старици Матрони, а то је било у фебруару 1995. године, веома сам пожелела да одем на њен гроб и да јој се поклоним. Тада ми није било ни мало лако, управо смо отварали манастир, почињали смо, што се каже од “нуле”, од прибављања неопходних административних дозвола. Припремљени устав манастира су нам вратили на дораду, са образложењем да је застарео. Када сам дошла на гроб блажене старице, задржала сам се око три часа по веома хладном времену. Молила сам за трпљење и помоћ, да би што брже регулисали папире, и нисам ни приметила како је време пролетело. Спустила сам на гроб дорађени устав. И када су ми већ након недељу дана вратили одобрени устав манастира са законитом адресом, схватила сам да ми је помогла матушка Матрона.
Потом је требало да одлазим на многа места ради добијања решења за отварање манастира. Било је веома тешко и нисам ни од кога имала помоћи. Слали су ме час на једно, час на друго место да прикупљам разне потписе, а решење никако није стизало. И тада сам се сетила да ми је већ помагала блажена Матрона. Сместа сам отишла на њен гроб да се помолим. Не знам колико сам тамо престајала и проплакала, када су ми рекли да се гробље затвара и да је време да идем.
Моје молитве су биле услишене и догодило се чудо: без решења и потребних папира, 1. октобра 1995. године, добили смо кључеве од полуразрушеног поседа Покровске цркве. Он је био у веома лошем стању: хладан, влажан, затрпан смећем, прозори су били заковани даскама. Одмах смо почели да се припремамо за зиму. Почистили смо смеће и застаклили прозоре. У почетку смо спавали на поду, а храну су нам доносили за цео дан – није било никаквих услова за преживљавање.
Изнад свега сам желела да почну богослужења. И с Божјом помоћи мало смо поправили један од споредних олтара, и 14. октобра 1995. године смо га осветили малим освећењем. Тако је почела прва служба у Покровској цркви, и Господ је био с нама и помагао нам је. Била је таква радост у души да се не може описати.
У животу манастира догодило се не мало чудеса, благодатном помоћи блажене старице. По манастирском поседу смо посипали земљу са њеног гроба, да бисмо решили проблеме са закупцима и вратили манастиру објекте и земљу који су му раније припадали. Заједно са сестрама сам често одлазила на гроб матушке и служила помен за упокојење њене душе. Увек смо добијали утеху и неизрециву радост. Тако смо успели да правим чудом повратимо земљу манастира. Ево како се то догодило.
Имали смо дугу судску парницу са Таганским парком који се граничи са поседом манастира, и који је буквално заузео сву земљу која је раније припадала манастиру, и саградио на њој спортске и рекреативне објекте. Нарочито је било конфликта поводом подијума за плес, подигнутог на месту древног манастирског гробља. Ради разграничења територије манастира са парком требало је сакупити мноштво папира и потписа. А нико није хтео ништа да потпише. Наишли смо на такав отпор, да смо решили да дигнемо руке од тога. И једне вечери сам поново отишла на гроб блажене Матроне. Провела сам тамо са сузама у молитви око два часа. А када сам се вратила у манастир, одједном се зачуло звонце, и рекли су ми да је решење о враћању земље готово и да можемо доћи да га подигнемо. Како смо могли да после тога не одлазимо матушки Матрони! Догађало се да ни дана нисмо могли провести без ње и разговарати са њом као са живом, увек одлазећи од ње са осећањем лакоће.
Исељење закупаца, мада је било веома тешко, ипак се, уз помоћ блажене старице, одвијало довољно брзо. Сестре су често читале њен акатист и посипале по манастирском поседу, земљу са њеног гроба – како би га закупци што пре напустили. Било је потребно свега три месеца за то да многобројне установе и организације оду. Остало је свега неколико од њих. И тек што сам помислила на то, да би требало још посипати земље, када је један од закупаца кога смо одавно покушавали да се ослободимо, већ следећег дана покупио се и отишао, мада је до истека рока закупа остало још неколико месеци. Такву је силу Господ дао блаженој старици Матрони!
Благодаримо Господу и Мајци Божјој за благодатну помоћ у свим нашим делима и напорима. Како нам велике угоднике шаље Господ да нас духовно укрепе!
Игуманија Т., Москва
 
Милошћу Божјом преселили смо се из маленог стана у двособни, али који се налазио у веома старој кући. Требало је увек нешто поправљати, све је било старо и трошно. У четири угла стана, поставила сам четири остатка свећа са гроба Матронушке, не сумњајући у њену заштиту. У јуну 1997. године, било је жарко, суво лето, све је усахло, одавно није било кише. На нашој кући су вршили генерални ремонт, почели су са заменом крова.
Тога дана сам отишла у Москву и враћала сам се касно увече шинобусом. Негде у рејону Софрино почела је киша, која је прерасла у праву провалу облака. Када сам дошла кући, тамо је такође био пљусак. Испоставило се да су радници открили стари кров, а нови још нису поставили. Уздали су се “у срећу” и оставили су откривен кров за једну ноћ (кише већ дуго није било). Призор је био ужасан: са таванице су отпадали комадићи малтера, кроз плафон је лило, и тако све до првога етажа. Али, упркос свему, у мојој души је било спокојно и то ме је задивило.
Ујутру су се појавиле заједно две комисије: једна државна и друга грађевинска са извињењем и обећањем да ће све довести у ред. Урадили су не само поправке, већ су на име надокнаде пггете поставили нове прозоре са дивним капцима уместо старих и трулих. За такав ремонт куће ми сами никада не бисмо имали могућности. То нам је био дар од блажене Матронушке коју и ћерка и ја веома волимо, увек јој се молимо и добијамо од ње у свему помоћ.
Самохрана Г., г. Сергијев посед, Московска област
 
У лето и јесен 1998. године, помагао сам сину у грађевинским радовима око куће, и ставши на ивицу даске јако сам истегао тетиве ногу. Лечење скупим швајцарским “волтареном” помогло је само левој нози, а десна је силно болела, тако да нисам могао нормално да ходам. Поновљени циклус медикаментног лечења није дао никакве резултате.
Читао сам о животу и чудима блажене Матроне и знао сам да је била сахрањена на Даниловском гробљу, а такође и то да се њене мошти сада налазе у храму Покровског женског манастира. Слушао сам приче оних који су јој се поклањали, али и оних којима није пуно помогла. И изненада, 4. децембра 1998. године, као на крилима упутио сам се у манастир… Веома брзо сам доспео до манастира, ушао у храм, упалио свећу, помолио се својим речима и осетио да ме матушка слуша. После тога сам био код ње још два пута. После тога и помазања са матушкиним уљем, све је као руком однето: ништа ме не боли, не храмљем већ три месеца. Испричао сам ово свом духовном оцу који је то назвао “чудесним исцељењем”.
Осим тога, за време моје домаће молитве матушки Матрони, затворивши очи, одједном сам видео (после гледања иконе матушке Матроне) њене отворене голубије очи! Не верујући да то заиста видим, ја сам отворио и опет затворио очи, и опет сам видео матушкине очи. Може бити да је то виђење сугестија за правилно осликавање иконе матушке Матроне са отвореним очима? Јер, сада матушка Матрона живи у Царству Небесном.

Проф. др техничких наука Варламов Р.
(крштено-Матеј) г. Митишћи, Московске области
 
Код дечака Игора од 6. година, на десној руци, на надлактици појавила се израслина попут тумора са подливом. Та израслина је веома брзо расла и све време крварила. Лекари су саветовали да оде на интервенцију онкологу који ће стручно одстранити израслину, која је од величине тачкице за месец дана достигла величину пасуља. Но један од лекара нас је посаветовао да се помолимо светој Матрони и да помажемо израслину уљем из кандила над моштима блажене Матроне Московске. Догодило се чудо. Две недеље после тога како смо почели мазати израслину, она се одвалила а раница је почела да се замирује.
мама оболелог детета Игора Ксенија Маљушина, Град Тољати
 
Ја, раба Божја Јелисавета, хоћу да посведочим о томе, како ми је Матушка помогла да се упишем на престижни медицински институт. Ствар је била у томе што сам још у средњој школи желела да будем лекар. Али да упишем институт, уз то без новца, било је нереално јер се ја и нисам одликовала неком нарочитом интелигенцијом и у школи сам имала осредњи успех. Отишла сам са породицом у Покровски манастир и помолила се Матронушки. За упис ми је било потребно да сакупим 13 поена и ја сам сакупила управо толико.
Ово се догодило новембра 1999.г. Налазила сам се у туђем граду, сама. Једне вечери сам ушла у купатило, а врата су се залупила таквом силином да се ручка сломила и брава се на мртво затворила. Викала сам, звала у помоћ али узалуд – кућа је била из прошлог века и нико ме није могао чути кроз дебеле зидове.
Израњавила сам руке до крви покушавајући да развалим врата, али су се она отварала унутра. У очајању сам почела да се молим Матронушки и кроз пар минута врата су се лако, као од ударца из ходника отворила према мени. Топли ветар ме је запахнуо по лицу. Схватила сам ко ми је отворио врата. Чак су и посекотине на рукама зарасле за 2 дана. Било је то чудо мати Матронушке.
Елена, Град Москва
 
Прошле године сам свекрви однела уље матушке Матроне. Уља је у бочици остало мало и свекрва га је чувала у кухињи. Говорила сам јој да је то светиња. У мислима сам се кајала пред матушком и туговала због тога што пред полазак нисам успела отићи матушки Матрони и узети још уља. Почела сам одшрафљивати бочицу и осетила сам да је отежала. Погледам је, а она пуна. Питам свекрву: “Мама, колико је било уља?” (мада сам и сама видела да је било мање од половине – и још је свекрва давала суседима и помазивала себе и мужа). Она ми каже, мање од половине. Ја јој показујем пуну бочицу. Тако ми је матушка Матрона подарила уље.
На летњем одмору, мој мали син од 2,5 год. задобио је јаке ударце главе и носа. Имао је потрес мозга. У болницу смо стигли касно увече. Мислим да и није потребно описивати какав ужас испуњава мајку када види како плаче њен малени син. Из носа мога малишана, који је био начисто разбијен, цурио је непрекидни млаз крви. На глави огромна посекотина. Почео је да повраћа од потреса, а како се нагутао крви, избљувак је био крвав. Ја сам се тресла од страха за сина. У болницу ме је отпратила жена мога брата и она је имала код себе у торби малену иконицу Матронушке, њен портрет за живота, који ми је оставила.
Ја целе ноћи нисам спавала, плакала сам, молила се Пресветој Богородици, св. вел. муч. Пантелејмону и наравно, Матронушки да помогну моме сину. А он је заспао од инјекције, али се будио и плакао јер није могао да дише на нос кроз који је крв непрекидно цурила. Ја сам узела икону Матронушке, наслањала сам је на носић и на главу. Ујутру је снаја отишла у цркву, заказала молебан, а сестра је донела уље освећено на моштима Матронушке, и ја сам почела да му мажем главицу и носић и да молим за помоћ. Била сам сигурна да има прелом носне кости, но када је дошао лекар оториноларинголог и проверио, рекао је да је кост цела што је и снимак показао. Радости мојој није било краја. Требало је урадити још снимак главе који је учињен с напором, тј. дете је плакало и отимало се. Ја сам чекала резултате заустављајући дах и шетала ходником очекујући лекара. И десило се да је случајно ту на одељењу трауматологије лежао и лекар неурохирург из Саратова, и он је видећи како сам нервозна, погледао снимак и рекао: “Код вашег дечака је све нормално”. Ја од среће само што нисам пољубила тог човека. Затим је дошао наш доктор и такође потврдио резудтат. Постепено је оток главе почео опадати, модрице су се повлачиле. Кроз неколико дана су нас отпустили и 9. августа, на дан св. вел. муч. Пантелејмона синчић се причестио у цркви. Сада, чим се удари или огребе па га заболи, тражи: “Мама, помажи Матронушкиним уљем”.
Благодарна сам Господу Богу, Богородици, свим светитељима и наравно, нашој помоћници, светој блаженој Матрони. У нашој породици и фамилији она је веома поштована. Хвала јој.
Галина, Град Москва
 
Четири месеца сам боловала од јаке упале синуса и алергијске упале горњих дисајних путева и уопште нисам могла без капи. Сипала сам капи у нос свака 3-4 сата, нисам ноћима спавала. Покушавала сам да користим и многе друге лекове, али ништа није помогло. 7. јула 2000. године, први пут сам посетила блажену Матронушку и по њеним молитвама кроз 10-12 дана невоља је прошла. Престала сам да користим капи. Почела сам нормално да спавам. У септембру сам опет дошла у Москву са благодарношћу и другом молбом. Блажена матушко Матроно, моли Бога за нас грешне.
Олга, 26. год., град Самара
 
28. октобра 1999. г. сам дошла матушки Матрони са огромним отоком грла и страшним болом. После молитве и помазања уљем из кандила оток је спао и бол је исчезао. У грлу ми се још увек налази израслина али сам од операције одустала. Мажем споља и капљем у нос уље из кандила свете наше Матушке. Тако живим. Уз то, по свим болним местима привијам осушено цвеће. Бол престаје.
Ина Васиљевна, Московска обл., село Запрудно
 
Слушајући о чудесима свете праведне блажене Матроне, дошао сам и ја, грешни Валерије, поклонио сам се Матронушки и замолио је за помоћ поводом стана. Помоћ је дошла тако брзо да сада за сваку потребу молим помоћ од Матроне заједно са женом и децом. Ни једна молба не остаје неуслишена. Свима причам о томе. Сада живим у трособном стану а пре сам живео заједно са родитељима и не престајем да благодарим Господу што он слуша молитве својих светих угодника.
С благодарношћу Валериј, град Екатеринбург
 
Ми више година радимо заједно. За све те године смо се често обраћали за помоћ матушки Матрони. Нашу организацију су тужили. Ми нисмо били дужни, али како доказати? Нисмо имали ни новца за адвокате ни доказе које су од нас тражили. Организација која нас је тужила имала је своје правнике, а ми смо имали веру у Бога и наду у заступништво Матронушке. Пред суђење сам отишла матушки у манастир. Жена, која је делила освећене цветиће, посаветовала нас је да их ставимо у документа. Тако смо и учинили. Суд нас је ослободио јер адвокати нису ништа могли доказати. Уследила је жалба. Поново суђење. Седим пред судницом, руке ми се тресу, одједном ми прилази жена и каже: “Ви сте та и та?” Ја кажем: “Да”. – “Не бојте се, ја ћу вам помоћи”. Ја нисам знала ко је она и зашто ми је пришла, но суд је опет био у нашу корист. Ујутру смо отишли у храм и заблагодарили матушки. Четири пута су нас тужили и сваки пут нам је помагала матушка. Када смо одлазили на суд, сви смо се молили. Благодаримо матушки Матрони за помоћ у свим нашим пословима.
Галина, Фотина, Валентина
 
Крајем јануара сам доспела у болницу. Жена, којој је света Матрона већ помогла (она после погибије мужа није желела да живи, а сада има дивну породицу и двоје деце), дала ми је да прочитам њено житије. Због нечега сам одједном поверовала свом душом у њену помоћ. Мој муж, који се никада раније није интересовао за мој проблем и сматрао ме здравом, одједном је почео да брине о мени и набавио ми је кинеске лекове који растварају камен. Поред тога, пила сам освећену воду, помазивала се уљем свете Матронушке, пила чај од освећених цветића. После месец дана (муж је инсистирао да урадим преглед) показало се да је камен смањен на 1 цм. Лекар је рекао да је то немогуће. А кроз месец ипо дана су ме упитали: “А где је био камен?” Све лекарске налазе чувам.
раба Божија Валентина
 
Муж и ја желимо да испричамо како нам је помогла матушка Матрона. Живели смо у грађанском браку 17 година, а 1997. године нас је Бог уразумио да се венчамо. Нисмо имали деце. Много година сам се лечила узалудно. Због наших грехова Бог нам није давао децу. А 1995. године сам постала инвалид другог степена. 1997. године је била друга операција.
Године 1996, су ми причали о прозорљивости старице Матроне. Почела сам да одлазим к њој на Даниловско гробље. Молила сам за своје здравље, за своје ближње и молила сам за децу. Поштено говорећи, ја ни сама нисам била сигурна да ли могу да одгајам дете – здравље ми већ више није било баш најбоље (благо говорећи). Рекла сам себи: “Нека буде воља Божја!”
Године 1997, сам једном приликом приспала и чула женски глас који ми каже: “Родићеш девојчицу…” Било је то почетком године. Мислила сам: “У мом случају није тако. Како ћу родити, када не могу да рађам…” И још сам кроз сан сазнала да ћу родити крајем године, у новембру – децембру. Испричала сам то мужу. Чекала сам целу годину, ништа се није догодило. Помислила сам да сам погрешно разумела.
Прошла је још једна година. И 22. новембра, Господ нам је подарио ћерку! Назвали смо је Марија. Ја, грешна, заборавила сам када је био дан рођења Матронушке. Рекла сам мужу: “Причекај, само да погледам нешто у житију Матронушке.” И мени и мужу, очи су се испуниле сузама. Матронушка се родила 22. новембра, а наша кћи такође 22. новембра! Заступница наша пред Господом и Богородицом – матушка Матрона.
Анатолиј и Татјана, Москва

11 Comments

  1. Pomozi mi Sveta Mati Matrona i mojoj porodici, zamoli Boga da nam pomogne, ne umijemo da se snadjemo u ovom svijetu. Narod se promijenio, niko da pruzi ruku, samo gazi, kad osjeti da si nejak, nezasticen, sirotinja

  2. Сбета Матроно помози мени грешној

  3. Sveta Matrona pomozi mojoj sestri i porodici jer trpimo napade. Molim te zaštiti je, ti znaš šta te molim. Nemoj dozvoliti. Amin

  4. Света блажена Матроно моли Бога за мене и моју породицу.

  5. Pomozi Sv Matrona da se odnosi u nasoj porodici poprave. AMIN

  6. Blažena mati Matrona,molim ti se da svojim molitvama umolis Boga za mog Aleksandra da isceli oči njegove🙏Neka bude volja tvoja Gospode. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu,sada i uvek i u vekove vekova. Amin

  7. Sveta Blazena Matorna Moskovska moli Boga za nas , za sve ljude svoje ..🙏🤍🌺
    Zahvalna Bogu sto sam Ti celivala mošti svete i prečiste 2013 god. Slava Bogu za sve .

    • Sveta Matrona Moskovska, zamoli Boga za zdravlje i razum moga sina Radeta. Pomozi mu i isceli. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Amin.

  8. Ti predobra I presveta mati Matrona, moli Boga za spasenje mog sina Sase.

  9. Presveta mati Matrona, moli Boga za nas

  10. Sveta Matrona, spasavaj i pomozi! Gospod, Bogorodica, ti i Sv Ksenija znate moje brige i ne samo moje nego svih ljudi. Pomozite! Slava Vam i hvala! Slava