НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » СВЕТА МАТРОНА МОСКОВСКА

СВЕТА МАТРОНА МОСКОВСКА

 
>
 
СВЕДОЧЕЊА ЉУДИ КОЈИ СУ ПОЗНАВАЛИ БЛАЖЕНУ СТАРИЦУ МАТРОНУ
 
АНА ДМИТРИЕВНА ПРОХОРОВА
Матрони је било осам година када су ухапсили и одвели у затвор нашега дедицу, Илију Горшкова (муж Матронине сестре). Његова жена се узнемирила: „Ох, шта ћу сада да радим?“ Имали су седморо или осморо деце. Матрона јој је рекла: „Стрпи се, вратиће се твој Иља.“ – „Ма прођи ме се, ти слепице!“ одмахнула је сестра. А Матрона ће њој: „Нећеш да ме саслушаш, но, како хоћеш.“ Потом су пожурили у млин да самељу жито. Матрона их је предухитрила: „Узалуд журите, неће вам успети да самељете.“ Они су се само насмејали: „Зар ти све проричеш, слепице?“ – „Но како хоћете. Али неће вам успети.“ И тек што су почели да раде, кад одједном неко трчи к њима: „Иља се вратио!“ Они потрче натраг и све оставе на гувну. А до мало пре тога, нико није веровао.
А један пут, прикрао се неки сељак са намером да запали кућу. Али види: некакав човек стоји поред куће и не миче се. Једном је дошао, други пут дошао, а човек увек стоји ту, не миче се и не дозвољава му да запали. После тога нам је тај сељак дошао са сузама покајања: „Верујем, ваша слепица је знала за све ово. И није ми дозволила да вам нанесем било какво зло.
Матронушка је рођена тетка мојој мајци. Ја нисам знала како да је зовем и збуњивала сам се због тога. Но она ми је рекла: „Зашто ме ти никако не ословљаваш? Шта ти ја дођем? Баба. Мада се ја нисам удавала, свеједно, ја сам ти баба.“
Допутовала сам у Москву 1937. године… Када је почео рат, хтела сам да се вратим у Себино. Купила сам карту и пред одлазак дошла сам Матрони. „Идем кући.“ – „Не, немој ићи кући.“ – „Али, ја сам већ и карту купила.“ – „А ко ти је дозволио?“ – „Бојим се, овде ће бомбардовати.“ – „Тамо ће бити још горе.“ Била сам упорна, нисам је послушала. А Матрона ми каже: „Добро, зажалићеш и вратићеш се назад.“
Тако се и догодило као што је Матрона рекла. Вратила сам се у Москву 1947. године. А кроз пет година узела сам на послу одмор и отпутовала у Себино и тамо сам се удала за Василија, мада сам желела за другог. Дошла сам у Москву Матрони (она је тада живела на Сходном, у улици Курганаја 23. код ујака Серјоже Курочкина) и рекла сам јој да долазим из Себина. Тамо већ припремају свадбу, постављају столове. А она каже: „Јеси ли се Богу молила? Сачекај, не иди.“ Ја сам се успротивила: „Али и младожења је дошао са мном, како да не пођем? Већ су и карте купљене.“ – „Ако сада пођеш одмах ћеш морати да се вратиш натраг. Боље ми дај карте.“ Нисам је послушала. Само што смо стигли кући добили смо телеграм: Матронушка је умрла. И одмах смо се упутили назад.
Пре Сходни, Матрона је живела у Загорску код тетке Поли. Често сам одлазила к њима. Једном је из Царицина дошла једна болесна жена чији је муж био пуковник. Она је четрнаест година лежала. Када су први пут дошли, унели су је на носилима. Другог пута је већ могла да седи, а трећи пут је већ сама ходала. Њен муж није знао како да заблагодари Матрони: „Хоћу да ти купим аутомобил.“ А Матрона је одбила сваки поклон: „Твој ауто ми није потребан.“
Долазила јој је и једна жена која се звала Лена. Удала се још из школске клупе. Син јој је већ имао 18. година, када ју је муж напустио и оженио се другом. Она је дошла матушки: „Матронушка, шта да радим? Он не жели ни да ме види.“ – „Па добро.“
Кроз пет година он се разболео и легао у болницу. Лена је дошла: „Матушка, шта да радим? Да ли да идем у болницу?“ – „Обавезно, иди.“ Она је дошла у болницу, али он је већ умро. Опет је дошла Матрони: „Како ја сада да плачем за њим?“ – „Како хоћеш.“ Жена плаче: „Мили мој, добри мој!“ Затим пита: „Где да га упишем, да га помињу?“ – „Упиши га у све цркве.“ Она га је уписала и сваког нерадног дана долазила је баки питајући је: „Како је он тамо?“ А Матрона јој каже: „Видим га свакога дана: у костиму, у сивој кошуљи и ћелав. Једном је улетео у прозор као голуб“. И каже: „Како је тамо диван рај! Како ли сам ја доспео тамо?“ Ти му још закажи четрдесетодневни помен.“ Тако је и урадила.
Једном долази, а Матрона седи на постељи и смеши се: „Да си само могла видети како сам с њим разговарала.“ И поћутавши неко време додаје: „Види, сада је твој Богдан изашао из окова. И за све то благодари теби.“
Једном на Сходној, код тетка Груше и тече Серјоже, баба Матрона каже: „Идите сви кући.“ И одједном се стамнило, почео је да дува ветар, све је летело поред прозора: и поломљене гране, и цигле, и цреп са кровова; нестало је струје, брезе у околини су поломљене. Био је то ураган 1951. године. Ми смо били преплашени, а Матрона нас је умиривала: „Не бојте се!“ Наша кућа стоји како је и стајала, а све около је порушено. Некоме је однело кров, некоме шупу, некоме све по дворишту испревртало. Тамо где је бунар, па иза њега, све брезе је покосило као косом. А код нас, ни црепљика није разбијена. И одједном су се облаци разишли и засјало је сунце.
Она је све знала унапред. За себинску цркву је говорила: „Отвориће се црква, проћиће неко време па ће се отворити.“ Мени је говорила: „И када умрем, свеједно, бићу с тобом, као жива. Никада немој заборавити на мене.“ Још је говорила: „Отиђи на село, хлебић, па и месо ћеш јести.“ Тако се и догодило, живим у изобиљу. А тада јој нисам веровала: „Какво месо? Не сећам се кад сам га задњи пут окусила.
Матрона је све време седела на постељи. Ручице малене, ножице кратке. Увек сам се бојала и мислила на њу. Мене је звала Семка, тетку Дашу – Петка, тетка Тању – Вањка, тетка Грушу – Андреја, све је звала надимцима. За Матрону се старала Пелагија, коју смо звали тетка Поља. Када је тетка Поља умрла, матушку је неговала тетка Даша, па затим тетка Тања.
Многи су долазили Матрони. Свакојако су стизали, неки чак и аутом…Матрона би подвила ножице и села на њих. Људи клече пред њом, она једну руку стави на главу а другом закрштава…
 
ЗИНАИДА ВЛАДИМИРОВНА ЖДАНОВА
Матушка је предсказала необичну судбину мојој мајци Евдокији. Њене речи су у селу исмејавали, јер је мајка, по њиховом схватању, била стара девојка (28 година), неизгледна и неписмена; женика за њу није било. Моја бака, Теоктиста једном је отишла Матронушки: „Дошао је женик – удовац (умрла му је жена и оставила четворо деце) да проси Евдокију. Шта да радимо?“ Матушка је викнула на бабу: „Никаквог женика! Знаш ли ти каква је судбина твојој Дуњи? Ево какав ће бити њен женик, – показала је испрсивши се, – племић са брковима.“ Погладила је бркове, као да гледа у огледало, тата је имао такав обичај. „Лепотан, цела губернија ће се задивити! Не смеш ни помислити да је удаш.“ Баба Теоктиста је пошла кући невесела, а у селу су јој овако протумачили Матронине речи: „Теоктиста, када твоја Дуња умре и оде Христу, то ће бити њен племић.“
После неког времена Матронушка је рекла мами: „Отпутуј у Москву и тамо се запосли.“ (На маминим плећима је било од брата дванаест сирочади, којима је била потребна помоћ.) Мајка је допутовала у Москву и почела да тражи посао. Дан је пролазио, ишла је од врата до врата али посао није могла наћи… Пало је вече, где да иде? Упутила се на адресу: Арбат, Старокоњушени пролаз, својој будућој свекрви, мојој баби по оцу, из познате породице. Пре је код ње, као собарица, служила сестра моје маме, Варвара, коју је баба пуно волела. Баба је примила маму да ради у кухињи, као помоћна куварица. Мој отац Владимир, био је син јединац, лепотан, имао је вереницу – кнегињу Ксенију Шухову.
Једне ноћи, чуо је глас Спаситеља: „Владимире, ожени се Евдокијом!“ Питао је мајку има ли у њиховом дому нека Евдокија. „Да, – одговорила је мајка, – у кухињи, помоћна куварица.“ Отац је пошао у кухињу и видевши Евдокију само што није пао у несвест… Толико се уплашио такве судбине! Ускоро је отац кренуо на праксу (учио је на саобраћајном институту) у Перм својим колима са кочијашем. Иду Мордовијом, око њих густа шума, а из шуме изађе погрбљен старац са ранцем на леђима, у белој дугачкој кошуљи, опасаној каишем и пође им у сусрет. Отац каже кочијашу: „Скрени са пута да пропустимо старца!“ Кочијаш скрене, а старац застане и каже: „Владимире, ожени се Евдокијом!“ – и настави својим путем. Кочијаш погледавши около каже: „Господине, не видим никаквог старца.“
Када се вратио у Москву, отац је почео да одлази у храмове и у једноме од њих видео икону преподобног Серафима Саровског, управо онакву како је изгледао старац кога је сусрео на путу. Опет је требало да иде на праксу, овога пута на целу годину дана. Баба каже деди: „Послаћу с њим и најружнију и најнеизгледнију Дуњу, да му служи и тако ћемо бити спокојнији!“ Било је то две године пре револуције…
Ја сам се родила 1917. године и мене и маму је отац сместио у Сергијевом Поседу (наспрам манастира, пред улазом у лавру, била је двоспратна кућа) и долазио је к нама зато што нас његови родитељи нису прихватали. Ако се отац не би оженио са мамом, стрељали би га, као и многе његове саплеменике блиске императору.
Мој отац је једно време био члан теозофског удружења (председник удружења је био Бељусин који је касније радио у „органима“ на Лубјанки). Отац је био искрено верујући човек, али је у младости некако упао у ту лажну духовност и заједно са својим другом Шмаковим, написао је, међу окултистима познату књигу „Аркани Таро“. Мами се уопште није допадало то што он посећује скупове тог удружења, трудила се да га спречи у томе, но упркос њеном неслагању он је одлазио, често и под изговором да иде са мном у шетњу. Састанци су се одржавали у једној кући на Трубном тргу и ту су изводили опште „материјализације простора“. Имала сам око десет година и добро се сећам како су за време тих опита из ваздуха падале на сто праве руже. Али матушка је саветовала маму да се не свађа са њим бранећи му: „Господ ће га спасити!“ – говорила је и молила се за њега. И заиста, крајем двадесетих година, отац је прекинуо све везе са тим удружењем, мада је још дуго страховао да му се не освете због тога.
Прошло је много времена, почео је Други светски рат, тата је био затворен у јесен 1941. године и ми дуго нисмо имали никаквих вести о њему.
О оцу је матушка говорила овако: „Жив је, жив је и вратиће се. А пре тога, добићете писмо од њега, написаће вам где је и замолиће вас да сачувате књиге.“ Кроз шест година смо добили такво писмо. У њему је био и допис лекара да је отац веома исцрпљен, на ивици смрти. (Отац је писао и раније, но како се показало, наш сусед, који се населио у наш стан и кога је отац прихватио из сажаљења, бацао је та писма. Ово писмо је наша познаница случајно угледала у његовој канти за смеће.). Покушали смо да пошаљемо пакет али пошта га није хтела примити, јер је било забрањено. Отишли смо матушки, а она каже: „Причекајте, наћи ће се човек који ће се сам понудити да пошаље пошиљку.“ Тако се и догодило. У цркви на Арбату, у Филиповском пролазу, мами је пришла непозната жена и рекла је: „Знам ваше невоље, радим у одељењу за пошиљке на владином перону Курске железничке станице и могу да вам помогнем.“ Осим тога, она нам је помогла и у намирницама. Сама је носила тешке кутије са пошиљкама и молила се да буду на корист и стигну до одредишта. Отац је преживео и вратио се.
За време рата, матушка је спасила Каћу од затвора (Екатарину Жаворонкову). Каћа је фалсификовала купоне за шећер. Открили су је и ствар су предали суду. Дан суђења се приближавао. Кажњавали су строго. Матушка је умиривала родитеље: „Ја ћу бити на суду. Каћи се ништа неће догодити.“ И шта је било? Судија је упитао ко је оптужени. Каћа је рекла: „Ја.“ Судија: „Нисте ваљда ви!“ Каћа: „Ја.“ Судија се засмејао, јер је изгледала комично (носила је шешир са ободом), и затворио предмет. Присутни народ се ускомешао: све кажњавају, а зашто њу нису казнили?!
Матушка је често говорила Каћи: „Није важно колико ти добијаш, већ шта Господ теби даје за то.“ После затварања (Каћа је била затворена заједно са мном 1950. године) добијала је веома малу пензију. Од ње је она сваког месеца одвајала део за две нишче, сиротице, блажену Антонију и Анушку, парохијанке храма Петра и Павла из Солдатске улице. Задивила сам се како она живи са тако мало новца, а она ми је одговорила: „По благодати Божјој, довољно ми је, не гладујем. И када бих на хиљаде добијала, све једно би се потрошило.“
Почео је рат. Сестру са троје деце, свекрвом и мајком позвали су да се евакуише и она је дошла да пита матушку да ли да иде? Матушка јој је рекла: „Нигде не иди. Они који пођу више ће се намучити него они који остану овде.“ Сестра је послушала и остала у Москви. Друга жена, Вера Кучерова, такође је у то време упитала матушку, да ли да оде у Себино са седмогодишњим сином. И њој је матушка такође рекла: „Остани у Москви.“ Она је имала мужа пуковника, који је желео да она ипак оде у Себино, јер је то забачено село, четрдесет километара од железничке пруге, и мислио је да ће тамо бити безбедна, тако да је Вера отпутовала не послушавши матушку.
Касније је причала: у Себино је дошао казнени одред Немаца. Спалили су куће, сакупили су сву децу у селу, међу њима и њеног сина, затворили их у подрум, а изнад су заложили ватру… Довели су све мајке да гледају овај ужас. Одједном се довезао један Немац на мотоциклу, дао им неко писмо и Немци су се ускомешали и пустили децу… Тако је по молитвама матушке било заштићено њено родно село Себино.
Москва је 1942. године гладовала. Утишала се. Замрла. На улицама нема никога, снег до колена. Мрачно. Тешко нам је било с мајком. Начелник канцеларије ми је предложио да отпутујем заједно са економом у команду у Рјазан, с тим да тамо нешто разменим за намирнице. Одбила сам: „Не умем, не смем, бојим се.“ Матушка је пак говорила: „Иди, иди, не бој се, све ћеш урадити како треба и на крилима Божјим долетећеш кући! Ја ћу се за тебе молити.“ Пошли смо. У Рјазању нисмо успели ништа да разменимо. Отишли смо у град Рјажск, па тако из села у село, удаљили смо се од града 25 километара. Успели смо да разменимо наше ствари за намирнице. Натоварили смо на санке, око пет пуда, били смо доста далеко од проходног пута. Решили смо да идемо пречицом около брежуљака, јаруга. Време хладно, мартовско. Устали смо рано изјутра и по замрзнутом снегу пошли. Прешли смо три километра. Сунце је почело да греје све јаче, снег као шећер, почео се проваљивати под нашим ногама. Утањали смо, утањали… Санке су се попеле на брежуљак, а испод је била јаруга и ми смо пали, задихани и изнемогли. Да бисмо дошли себи, почели смо гутати снег. У очајању, ја сам завапила: „Угодниче Николаје, помагај, погибох!“ Није прошао ни тренутак, када је економ подигао главу и повикао: „Гледајте, гледајте, црна тачка која нам се приближава.“ Нисам успела ни да одговорим, кад видим преко јаруга и сметова иде коњ са санкама и то право према нама. Човек, веома уљудног изгледа, у црном сељачком гуњу, са црном скуфијом на глави, каже: „А ја сам, ни сам не знам зашто, решио да скренем с пута, очигледно због вас.“ Сели смо на његове санке, натоварили и намирнице, нисмо могли доћи себи. Пита нас: „Где сте пошли?“ Ја му кажем: „До Рјажска,“ а он мени: „У праву сте, најпре треба у Рјазањ па одатле у Москву.“ Ја сам била као одрвенела да се чак нисам ни зачудила свему овоме. „Ја ћу вас довести до Рјазана.“ Ишли смо, ишли… Почело је да се смркава. Он каже: „Зауставићемо се да преноћимо.“ Насред поља одједном угледам – изникла усамљена дрвена кућа. Старац који нас вози каже ми: „Уђите у колибу.“ Ушли смо, колиба је била пуста, ненастањена, наспрам нас на зиду иконе, под њима сто и клупа уза зид, више ништа нема… Поред стола стоји старац са бледим избораним лицем, у тамној одећи, дугачких власи, сакупљених у реп. Не каже нам ни реч. Угледали смо пећ и одмах пришли к њој. Пећ је била заложена. Наслонили смо се на њу и уморни од свега што смо преживели, сели смо на под и заспали.
Изјутра рано, наставили смо пут. Возач нас ништа није питао, довезао нас је до железничке станице, узео моје санке: „Брже, брже, воз за Москву већ креће.“ Прилазимо првом вагону са пртљагом. Немогуће је да се уђе, вагон је препуњен. На улазу стоје мушкарци, не пуштају унутра. Он је махнуо руком: „Размакните се, направите места.“ И они су се беспоговорно размакли. Људи су подигли санке и ми смо се нашли у возу. Ја сам била тако збуњена, да нисам човеку рекла ни хвала, нити сам шта осећала. Дошла сам кући, а матушка каже: „Но, шта је било, на чијим крилима си долетела?“
И ево, прошло је тридесет година, док нисам схватила на чијим крилима. Како је дуготрпељив и милостив Господ. Преселили су нас са Арбата у Медведково. Долазим у храм Покрова Пресвете Богородице и палим свећу Николају Угоднику… Господе, па то је био он, велики чудотворац, управо његов лик видим под митром. И све се то догодило са мном по молитвама матушке!
Од тада је душа преиспуњена благодарношћу и топлом, безграничном љубављу према светом Николају, нашем брзом помоћнику. И тек сада ја постављам себи задивљујућа питања. Како су санке могле тако брзо доћи до нас без пута, како је могао коњ да иде по дубоким сметовима са растреситим снегом? Како то да нам је помоћ стигла у тренутку после мога вапаја Николају Чудотворцу? И откуда то да се нашла усамљена колиба усред равнице? Како је возач знао откуда смо и како то да нас је довезао пред сам полазак воза?… Ко је био онај старац у колиби под иконама и да ли је та колиба уопште постојала?
После рата, као и многи тада, била сам у великој беди, нисмо имали шта да обучемо, капут изношен, а матушка ме је уверавала: „Све ћеш ти то имати“. И заиста, после логора нисам више оскудевала ни у чему. Често сам говорила: „Матушка, ја сам лоша, грешна, не могу се сама поправити (била сам пргава, горда, самоуверена), шта да радим?“ А матушка ми каже: „Ништа, ништа, скуваћемо траве, корова, затим попити са млеком, и бићеш ти нама добра!“
Матушка је могла умолити Бога да измени човеку његову земаљску судбину. Код матушке је дошла девојчица од три године, Ниночка, анђео у телу! Ако би неко доносио неке слаткише, она сама их није хтела јести већ их је скривала под орман, а када би долазили страдалници, питала би их: „Да ли ви имате унучад?“ Сиротица, све слаткише би слала тој деци. Девојчица је била нешто посебно. И ето, недељу дана пре него што ће напунити седам година, она је за дан и ноћ (за 24 часа) умрла од дифтерије. Ми смо сви веома туговали и плакали.
Матушка је рекла: „Не плачите. Она би имала ужасно тежак живот, била би велика грешница и изгубила би своју душу. Било ми је жао Ниночке и умолила сам Бога да Ниночки пошаље смрт…“ Једном нам матушка каже: „Видела сам Ниночку. Она је у рају, у лепоти, и видела сам како је без страха пришла Спаситељу и смело Га упитала: „Господе, а када ће овамо доћи моја мама?“ (Она је мене звала мама Зина, своју мајку није признавала јер се она опијала, лумповала и страшно мучила девојчицу, затварајући је да се мрзне у хладној кухињи, не дајући јој ни корице хлеба, па су је на крају крајева лишили материнства.) Господ је одговорио Ниночки: „Детенце моје, још се није испунило време за њен долазак.“
1959. године сам са мужем допутовала из Магадона, где смо издржавали затворску казну, у Москву, хтели смо да се венчамо, но све време су нас спречавале многобројне препреке. Ја сам већ очајавала. Муж се са севера вратио очајан, после апоплексије. Долазим у храм, а баћушка, отад Василије Серебринков, настојатељ цркве Јерусалимског подворја на Арбату је одбио да нас венча: ускоро почиње пост, каже, дођите после поста… Одлази и мама да га замоли, али и њој каже исто.
Једне ноћи сањам: дошла Ниночка у дугачком белом платну и строго ми говори: „Дошла сам да ти кажем да ћу ти помоћи у вези са венчањем!“ Гледам је и мислим: како она може помоћи када је умрла? А она одговара на моје мисли: „Ја сам за то измолила благослов од Спаситеља…“ Ујутру устајем и изненада долази после службе једна познаница и каже: „Отац Василије ме је замолио да вам поручим да ће вас венчати вечерас у осам сати.“
Блажени Митрофан је био Божји човек, цео његов живот је био странствовање. Довезли су га из Петрограда у дане револуције још као дете од девет година у женски манастир под Вјазмом где је игуманија била Сара. Живео је код игуманије под њеним личним старатељством и помагао сестрама да шију одежде. Но није се ту могао дуже задржати. Мати Сара му је рекла: „Манастир ће ускоро опустети, све ће растерати, мене ће затворити, а теби дајем благослов да будеш страник.“ Цео живот је проживео без дома, без породице, без игде ичега, боравећи код људи. У Вјазми су га сви знали, погледаш у поље, у раж, црна глава са дугачким власима, то иде наш Митрофан. Он и матушка проживели су код нас цео рат.
Године 1948, блаженог Митрофана су ухапсили у Вјазми, осудили на двадесет пет година и послали у Мордовију. Био је ослобођен средином педесетих година, а упокојио се у августу 1982. године и сахрањен је такође у Вјазми. Он је такође био велики прозорљивац и слуга Божји. Матушка га је веома волела и говорила: „Мене неће бити, а он ће остати и помагаће вам.“
О блаженом Митрофану можемо много чудесног написати… Свог првог мужа Бориса сам оставила, био је атеиста, а пошла сам за њега не из љубави, већ зато што је спасао мог брата. Ја сам се заклела да ћу му бити верна жена. После рањавања, муж је био послан у Горки. У то време матушка је била у гостима у Загорску и нисам је могла питати за савет. У Горком је мој муж почео да ради у штабу. Почео је да пије, да долази касно, говорио је: „Посао, посао!“
На лето сам дошла у Москву и упутила се матушки, она је живела у Сокољникама. Улазим и кажем: „Ја сам се матушка удала.“ А она ће на то: „Како си то могла урадити а да ме не питаш! Остави га!“ – „Заклела сам се пред Богом да ћу му бити верна жена.“ А она ће: „Ја ћу тај грех узети на себе, а ти пожури кући; твој муж се код куће разболео. Када дођеш одмах му кажи: „Боро, дај ми да прочитам писмо од Тање,“ – прочитај и напусти мужа! А то што је он спасао твога брата, он би то и без тебе учинио.“ Цео пут од Сокољникова ја сам преплакала – разорен ми је живот, треба да издржавам престарелу мајку, институт нисам завршила! Долазим, муж болестан лежи код куће; улазим у собу и одмах му кажем: „Боро, дај ми писмо од Тање.“ Он је механички узео коверат из џепа и тек тада у ужасу вратио га натраг: „Како си сазнала? Па ја тек што сам добио то писмо.“ Писмо је било од конобарице Тање са којом је он проводио време. Тако сам ја оставила мужа.
Прошло је много времена и када је он умро, ја нисам отишла на његову сахрану. Зове ме старац Митрофан и каже: „Зашто ниси отишла на Борисову сахрану?“ Ја кажем: „Он је неверујући.“ После две године старац ме опет зове и каже: „Зашто га ти не помињеш?“ Ја опет одговорим исто, а он ће: „А знаш ли ти да је он у Царству Небесном.“ Ја кажем: „Како је то могуће? Он није ишао у цркву, није се причешћивао?“ А он одговара: „Он је целога живота чинио добро људима, толико их је спасио, помогао, био је изузетне доброте, није био похлепан, све је давао ближњима, за време живота се ни на кога није жалио, са радошћу је трошио своју снагу на друге.“ И одједном ми је пала копрена са очију. Ја сам заиста све то гледала својим очима а нисам примећивала. Његов отац је био свештеник, пострадао је, он је био крштен, Бога никада није вређао.
Ни једна реч матушке није пропала. Једном приликом, 1943. године, матушка ми је рекла: „У кући треба имати једну собу према истоку, у соби сто – Престо Божји, за молитву, на њему не треба јести и пити.“ Те речи су прошле поред мојих ушију, нисам се трудила да им придајем пажњу, јер ми нисмо имали ни собу према истоку, ни своју кућу. И ево, прошло је четрдесет и шест година, и њене речи су се обистиниле.
1988. године, у пожару је изгорела наша кућа у селу. Брат и ја, а стари већ 70. година, нисмо хтели да поново градимо, али, брату се у сну јавио покојни блажени Митрофан у белој одежди, ушао је у собу и строго казао: „Градите, градите и градите!“ Сам Господ нам је помогао да саградимо кућу, јер тада није било грађевинског материјала и све је било веома тешко. Градња је ишла као по лоју, све нам је ишло на руку, и кућа од брвана је била саграђена. И тог лета је умрла једна монахиња од 93 године. Дали су нам њен сто, и брат га је довезао у нову кућу. И шта је било даље? Ускоро, по доласку у Москву, мени је један свештеник, отац Александар на исповести рекао: „Узмите сто који сте добили и који је припадао мати Марији, он је посебан. Умирући, она ме је лично молила да га сачувам. Тај сто је Престо Божји на коме су, у првим годинама после револуције савршавали тајну Евхаристије, служили су епископи и сам Свјатјејши Патријарх Тихон, велики људи наше Цркве, на њему не треба јести и пити.“ А у нашој кући, једна соба је била окренута на исток!
Матушку је често посећивала нека Ана Георгијевна, бивша велепоседница. Она ми је испричала следеће: уочи рата, матушка је благословила њу и њену сестру Наталију да пођу пешке у Саров и Дивјејево, рекавши при том: „Идите, идите, баћушка Серафим вас очекује!“
Дуго су путовале и већ су били надомак циља, но сумрак их је затекао у непроходној столетној боровој шуми. Ветар је њихао крошње борова, смркавало се, пут једва да су назирале, постало је страшно. Како ту преноћити? И одједном им у сусрет долази погрбљен старац у белој дугачкој кошуљи и каже им: „Недалеко одавде је моја колибица, идите тамо и ту преноћите.“ Дошле су, ушле, а у колиби само широка клупа од дасака и ништа више. Легле су и истог часа заспале. Ујутру, кад су се пробудиле, птичице певају, сунце греје, свуда се осећа радост, а оне леже на једном брежуљку испод огромног бора и никакве колибице нема. Тада су се сетиле матушкиних речи: „Баћушка Серафим вас очекује.“
 
АНТОНИНА БОРИСОВНА МАЛАХОВА
Живела сам однедавно у Москви, тек годину дана како смо дошли са села и радила сам веома тежак посао у котларници Прве градске болнице, која је давала врућу воду за породилиште. На радном месту је било прљаво и вруће; било ми је веома тешко. Када бих радила у ноћној смени и мама би тамо са мном ноћевала, зато што сам била млада и плашила сам се да тамо ноћим сама. Ноћу смо се у тој котларници молили. Тако је било пре него што смо отишли код Матроне. Када сам се сусрела са њом, она ми је почела говорити: „Где радиш? Ој, ој! Преместиће те отуда.“ А ја нисам никога познавала у управи болнице и мислила сам: „Ко би се могао за мене заузети кад никога не познајем? Коме сам ја још потребна?“
Кроз две недеље, зове ме главни лекар и каже ми: „Ти си паметна девојка, писмена си, узећемо те да радиш у магацину.“ Ја кажем: „Бојим се, не знам да ли ћу тамо моћи да се снађем.“ „Снаћи ћеш се. Ако те било ко буде малтретирао, доћи ћеш мени и ја ћу ти у свему помоћи.“ И тако сам почела да радим у магацину, а потом сам прешла у књиговодство.
Још ми је матушка рекла: „А ти размишљаш о томе да учиш школу? Иди, иди, данас је такво време, треба учити.“ Размишљала сам да учим за медицинску сестру. Но, рат тек што се био завршио и у мени је још увек био страх да ме могу мобилисати, и зато сам се бојала да се упишем у школу. Али, када ме је матушка благословила, почела сам да учим. Затим ми је још рекла: „Судба је твоја још далеко, ти женици који ходе за тобом нису твоји, отерај их од себе, твоја је судба далеко.“
Тада сам имала 22 године, а удала сам се тек са 29. Исправно ми је рекла. Још је казала: „Потом ћеш живети добро, добро, нећеш знати ни колико новца у новчанику имаш.“ Ево, ја ни сада не знам колико новца овде имам. Други броје, пребројавају, а ја никада не знам. Ако данас немам новца, претпостављам, сутра ће сигурно стићи, било од куда.
На три километра од Себина, био је засеок, пет кућа у пољу. Ту су живеле две сестре, тета Наташа и Шура. Још су примиле убогу Прасковју (сви су је звали Пањка) и живели су утроје. Имали су коње и краву и њих су „раскулучили“ – одузели су им коње и краву.
Тада је Шура отпутовала у Москву да се жали и успут да сврати код Матроне. Дошавши код родбине, упитала их је за Матронину адресу. Али, они јој нису хтели дати адресу: „Ти си лепа, толико момака познајеш, не треба теби Матронина помоћ.“ Када је легла да спава, уснила је овакав сан: долази к њој Матрона, ставља јој на главу златан венац и говори јој: „Нису те пустили к мени, а ја ти стављам златан венац.“ Изјутра када је устала, рекла је родбини: „Нисте ме пустили к Матрони, а она ми се у сну јавила.“
Тада је пошла да се жали код Калинина и стала у ред. Била су потребна документа, и људи видећи да је са села, питају је да ли има пасош. „А ево га, – одговара, – у недрима, када прозову показаћу.“ (Пасош наравно није имала, откуда би га у то време имала једна сељанка?) Неочекивано јој је пришла непозната жена и рекла: „Пођите са мном, увешћу вас на други улаз.“ Провела ју је около, попели су се на седми спрат и ушли у кабинет Калинина. Каже јој: „Седите, шта вам се догодило?“ „Узели су нам коње, краву и земљу, – одговара Шура, – шта да радимо, да помремо од глади?“ „Не, то је неправедно, све ће вам вратити. Идите и будите без бриге.“
Следећег дана се вратила кући. Дочекала ју је тета Наташа: „Шурка, где си то била? Све су нам вратили, краву, коње.“ Тако су они живели као посебно сеоско домаћинство. Шура је умрла млада, са тридесет три године. Једном је Пањка уснила тета Наташу, непосредно после њене смрти. „И ја живим добро, – одговара тета Наташа, – а Шурка још боље од мене живи, у дивном врту, добро је.“
Дошле су код моје баке две жене и отишле Матрони ради исцељења. Једна је ишла са вером, а друга је лукаво подозревала. Дошле су код Матроне. Једну је примила и дала јој водицу, а другој чак ни водицу није дала. „Код мене, – каже – водице за вас нема.“ Враћају се оне од Матрјуше, а моја бака ми каже: „О мила моја ја ћу вам дати водицу, ја имам Матрјушину водицу!“ Нахранила је те старице, напојила чајем, и они су почели да се спремају да пођу. А бака се сетила и каже: „Причекај, само да ти налијем водице.“ Само што је налила водицу, и ставила на сточић: „Ево узми“ – тога трена флашица се распрсла на пола и вода се разлила. Тада је моја бака повикала: „Ај, шта сам то урадила, зашто сам ти дала водицу!“ Отрчала је Матрјуши. Тек што је ушла, а Матрјуша каже: „Одлази, одлази! Сада ћу ја да ти покажем како се мојом водицом располаже! Зар код мене нема моје водице? Направила си се добра па си дала! Шта, дала си јој водицу, је ли?“ – „Не матушка, нисам дала. Флашица се распрсла…“ – „Знам да је прсла! Код ње, у њеним рукама – не треба да буде моја водица.“
Допутовао је из Москве мој брат. И повели смо с њим краву у Москву да је продамо. Прошли смо тридесетак километара, када смо приметили да је брат негде изгубио документа: и своја и моја и због краве је потпуно изгубио главу. Говорио је: „Овога часа ћу се убити. Где сада да идем?“ А ја сам свог старијег брата назвала глупаном. „Па куда бисмо ми сада могли поћи?“ – „Поћи ћемо Матрони и питати је, она ће нам помоћи, хајдемо.“
Ево каква је Матрјуша! Показивала нам је пут и показивала нам је кућу где да преноћимо. До Москве смо ишли десет дана. И ево како смо ноћевали: Матрона нам покаже где је кућа, ми покуцамо и они нас прихвате. Мислено нам је показивала, наравно. Ја бих упитала брата: „Где ћемо преноћити?“ Он би одговорио: „Има кућа са ограђеним двориштем и плавим кровом.“ Ту смо пошли, покуцали, домаћица нас је примила и дала нам преноћиште. А када би долазила милицијска патрола, они су одговарали: „Код нас нема странаца, само су брат и сестра дошли.“ А ми нисмо имали никаквих докумената! А домаћини нас ништа нису испитивали, примали су нас као родбину. И тако је било све време пута.
И тако, после десет дана смо стигли, довели смо краву, све је било без икаквих проблема. Брат је био задивљен: после рата је било пуно патрола, све су контролисали, али нас нигде нису зауставили. Кажем брату: „Видиш ли каква чудеса!“ Он одговара: „Видим Њура.“ Затим га питам: „Хоћеш ли сада да пођеш до Матрјуше?“ „Поћи ћу.“ Дошла сам са братом код Матроне, још ни врата нисмо отворили, а чујемо њен глас. Домаћица отвара, а она се смеје: „Пусти их, пусти их, то су наши. Ја овако слепа целим путем сам њену краву за реп водила. Води њену краву, па пронађи јој дом да преноћи код добрих људи! Била сам ту за све што ти устреба. Са језика ми ниси силазила!“ А брату каже: „Како то, сестра ти је млађа од тебе, а назвала те је будалом?“ Брат је касније говорио: „Мени се коса на глави подигла док сам је слушао – није ишла са нама а све зна!“ Тада је брат упитао Матрону: „Шта ја сада да радим, сва документа сам изгубио?“ „Иди и извади нова, коштају само десет рубаља. Ништа ти неће бити.“
Много пута сам одлазила к њој. Једном сам отишла са сестром од тетке. Ја сам са Матрјушом причала, очитала ми је молитву. А сестра само ћути, као да јој је језик прирастао за непце. Матрјуша јој каже: „Да ниси језик сагубила! Код куће само грдиш мајку, а овде ни гласа да изустиш!“ Сестра је проговорила и каже: „Као да немам језика, не могу да говорим.“ Питала је само за мужа, али јој је Матрона рекла: „Размисли сама.“ Сестра се уплашила и ништа више није питала; ни за мужа, ни за брата. Рат је већ био завршен, а они се нису вратили. Матрона јој је ипак рекла: „Твој брат је жив, и мужа твога све време помињем, и он је такође жив“. Тако је и било. Брат је потом много пута долазио к мени.
Једна жена из Себина, радила је у Москви као секретарица у суду и начелник јој је саветовао да иде и да ради у магацину намирница учећи је да краде: „Можда ћеш моћи некада нешто и да узмеш.“ Одлучи она да пође Матрони и да је пита, да ли би било добро да промени посао, а Матрона јој каже: „Бољу службу немој тражити, како си досад радила, тако ради и од сада, и повећаће ти се плата.“ Тада је начелник предложио другој секретарици да иде у магацин намирница. Та се сагласила а Валентина је заузела њено место са већом платом. Дошла Валентина Матрони и каже: „Сада имам већу плату.“ – „Ето видиш, а онај посао и није био твој.“ А друга девојка је радила у магацину само три месеца. Једном је пала у искушење и украла две конзервице. За те конзервице је добила три године. Валентина се захваљује Матрони: „Бако, велико ти хвала. А ону су осудили на три године.“ – „А ја сам знала да то није био твој посао, то је било место за њу.“
 
ПРАСКОВЈА КУЗМИНИЧНА ИЗ ЕПИФАНИ
Ана Ивановна Мењајева, црквењак цркве у Епифани, причала је да је 1951. године добила посао рачуновође у обласном комитету. Међутим, она није била одушевљена тиме. Тада је решила да оде Матрони и да је пита за савет: „Матронушка, добила сам посао у државном књиговодству.“ Матрона је три пута замахнула ручицом пред очима: „Ај – ај – ај!“ И девет пута је то поновила. Ана Ивановна је разумела да је то лош посао, да није за верујућег човека, и напустила га је. Седела је код куће и размишљала: „Шта сада да радим?“ По молитвама, наравно, Матронушке долазе јој кући и зову је да ради у цркви као помоћник црквењака где је за кратко време добила посао црквењака.
 
КЛАУДИЈА ПАВЛОВНА ГОРЈАЧКИНА, ЧИЈА ЈЕ МАЈКА ЧЕСТО ОДЛАЗИЛА МАТРОНИ
Матрјуша је говорила за цркву у Себину: „Оштетиће нашу цркву Успења, поскидаће иконе, разлупаће цео храм Успења Божје Матере.“ За време рата се тако и догодило. Имала сам женика. Мама је пошла Матрјуши и прича јој како ми долазе момци. „Ох, шта се бринеш – момци долазе. А код вас има један Горјачкин Димитрије Корнеич, како он живи?“ – „Њега вређа син Иван.“ – „А они имају још једног сина?“ – „Он је нестао и о њему нико ништа не зна.“ – „Ништа, наћи ће га. Он није лош младић, није лош,“ – рекла је Матрјуша. За њега сам се и удала и проживели смо заједно 35 година и петоро деце смо одгајили. А сва његова браћа су лоше живела, сви су изгинули, један од њих се удавио.
 
ВАСИЛИЈЕ МИХАЈЛОВИЧ ГУСКОВ, ЖИТЕЉ СЕЛА СЕБИНО
Док је Матрона овде живела, много народа из рјазанске и из других области је долазило к њој. Ја нисам био код ње али су били моји родитељи, они су у тешким тренуцима одлазили к њој. Једном су нам нестали коњи; три дана смо их тражили, али без резултата. А у селу Татинка било је пуно повртњака. Отац ми је рекао: „Иди, обиђи те повртњаке, можда су тамо.“ А он је отишао Матрјуши. А ја поред шуме, мимо пута, право кроз поље да тражим коње. Само што сам дошао на ивицу шуме, чујем, зарзаше коњи. Ја ослушнем још једном и чујем ржу. Уђем у шуму, па кроз дубодолину, попењем се на брежуљак, затим уђем у један јасик кад тамо, коњи. Ја их прикупим и дотерам кући. А ускоро дође и отац од Матрјуше. Тек што јој је рекао да су нам нестали коњи, она му каже: „Иди, иди кући, они су већ код куће.“
Мајкина сестра живи у Журишкину. Понекад долази к нама у госте и зове нас у Журишкино. Мој деда лови рибу током целе године тако да никада нисмо без рибе. Пут у Журишкино пролази поред цркве, поред Матрјушкине куће. Сестра је упитала: „Да свратимо до Матрјуше?“ А мајка јој одговори: „Требало би да јој дамо рибе а онда ће нама мало остати.“ А у то време Матрона зове своју маму: „Дај ми рибице.“ „Шта ти је Матрјуша, где да нађем рибу?“ „Имамо ми рибу“ – одговара Матрјуша. Баш тог тренутка долазе мајка и сестра. Матрјуша је узела само неколико рибица и каже: „Нећу више, остало носите куда сте понели, и то ће им мало бити.“
Две куће од нас живео је Семјен Алексејевич; они су имали сестрића који је био хром. Једном долазим, видим дошао им је сестрић и разговарају о Матрјуши: „Пошао сам к њој, али шта она зна?“ Ускоро се он вратио и прича како га је Матрјуша дочекала: „Ти добро видиш, писмен си, ја сам слепа, коме си ти дошао? Иди, иди одавде.“
Затим сам живео у Москви, запослио сам се у фабрици, а овде у Себину, започела је колективизација и домаћинствима су почели одузимати имовину. Отац је побегао код мене, а мајку су ухапсили и затворили у Веневски затвор.
Матрона је живела код инжењера Жданова, у Старокоњушеном пролазу. Он је као инжењер радио на кесонима. Матрона је живела сама код Евдокије (девојачко презиме Песков) у великој соби. У њој је било пуно икона, старинских кандила, на прозорима тешке завесе. Кућа је била од дрвета, фигуре лавова на улазу. Део инжењерове куће су конфисковали и населили. Дошао сам Матрони и рекао јој да су затворили маму. „Пустиће је, – каже Матрона, – шта је она крива? Она ништа није крива, пустиће је.“
Ишли смо на много места и дошли и у ЦК (централни комитет) у Моховој улици. Улаз је слободан, стража је стајала, али није бранила да се уђе. Ми смо све писали на име Калињина, а секретара је тамо било веома много. Куда ићи? Пришла нам је жена и каже: „Идите у четиристо и неку собу, на трећем или четвртом спрату без лифта.“ Попео сам се, видим нема много народа, сви у самотканим капутима, у опанцима од лике. „Кулаци“ се окупили. У соби дају представке, а секретар према картицама прозива. То је био секретар за сеоско – домаћинска питања. Испричао сам му околности, показао папир потписан од суседа о томе какво је моје домаћинство. Он је отворио мој предмет а тамо је стајало да смо имали четрдесет хектара баште, амбаре и најамне раднике. И он ми напише решење да ми се све врати. Чак их и грди. Ја још кажем: „Моја мајка је затворена.“ Он одговара: „Ја ћу лично написати захтев да је пусте.“
Дошао сам у Епифан јавном тужиоцу. Тужилац ми каже: „Дај ми решење.“ Нисам дао (онај секретар ми је рекао: „Решење тужиоцу немој давати. Нека напише своје, а ја ћу с њим расправити“). Тужилац је рекао: „Немам времена,“ и отишао. А затим је дошао и дао своје решење: „Домаћинство не припада држави, вратити га натраг.“ А следећег јутра је мама сама дошла, те ноћи су је пустили…
 
АЛЕКСАНДРА АНТОНОВНА ГУСКОВА, ЖЕНА ВАСИЛИЈА МИХАЈЛОВИЧА
Први пут сам била у Москви код Матроне у стану Жданових. И у Царицину сам била. Мој муж је доспео у заробљеништво; извештај који смо добили о њему гласио је: „Нестао без трага.“ Отишла сам код Матроне. Била је у једној дрвеној кућици. Куцам. Излази домаћица: „Ко вам треба?“ „Дошла сам код Матрјонушке.“ – „Не могу вас пустити, не познајем вас.“ Врата су била отворена. Матрјуша је чула и каже: „Пусти је, пусти је, зашто је не пушташ?“ Ушла сам и пољубила Матрјушу. Упитала сам је за мужа. Одговорила је: „Доћи ће. Налази се под строгим надзором.“ Затим сам је питала и за сестриног мужа. Она је кроз зубе једва изговорила: „Доћи ће.“ Разумела сам да није хтела да ме ожалости, он се није вратио.
 
ЗИНАИДА АЛЕКСАНДРОВНА КАРПИНА, ЖИТЕЉКА СЕЛА СЕБИНО
Моја мама, кад год иде у Москву Матрони, носи са собом и писма која јој пишу из околних села и Матрона на њих одговара. Тада сам била још мала. Моја мама је рано остала удовица са петоро деце. Почео ју је просити директор Кривичног завода и она му је рекла: „За месец дана ћу вам одговорити,“ и пошла је Матрони да је пита за савет. Матрона јој је рекла: „Дуња, ти не треба то да радиш, већ да идеш Божјим путем.“ Мама ју је послушала и одбила брачну понуду.
Моја мама је у Москви имала брата. Једном када је дошла к њему, упитала је Матрону: „Остала бих овде још једну ноћ?“; а Матрона јој каже: „Треба одмах да се вратиш, иначе ће те покрасти“. Мама је није послушала, а када се вратила, видела је да су нас покрали.
Отишла сам у Москву са шеснаест година, да живим са сестром која је била старија од мене четрнаест година. Кроз две ипо године, почели су да ме наговарају да се удам за човека кога никада нисам видела. Мама ми је писала: „Кћери, чак и да познајеш човека само два дана, али ако Матронушка благослови, удај се. Москва је мрачна шума, то није као овде где познајеш све, у неколико околних села“.
Упутила сам се у Сходно. Нашла сам кућицу у којој је Матрјуша живела, а док сам ишла према њој, размишљала сам (не намерно, то ми је само улазило у главу): „Ништа она не разуме“. На вратима ме је сусрела, – касније сам сазнала – њена послушница. Нисам јој рекла одакле сам. Она ми каже да Матрона тога дана више неће примати. Ја сам тада помислила, да је то зато што сам о њој лоше мислила док сам долазила, иначе би ме примила.
Једна соба је била сасвим затворена, а на другој су врата била само мало пришкринута. И само што сам се окренула од улаза, кад чујем њен глас из собе: „Татјана Петровна, пусти је, то је Дуњина девојчица из Себина“ и Татјана Петровна ме је пропустила. И пре него што сам ја било шта успела да кажем, матушка је рекла: „То није твој женик, он се бави свакојаким сумњивим пословима; ти ћеш се ускоро удати, и то ћеш се удати пре своје сестре“. И још ми је рекла да ћу јој ускоро опет доћи; и заиста, кроз два месеца сам јој опет дошла и она ми је рекла: „То је твој муж, живећеш добро са њим, само се венчај, а до венчања немој имати ништа са њим“. Онда ми је очитала молитве над главом и три пута рекла: „Буди часна хришћанка и добро ћеш живети“. Тако сам и учинила. Венчали смо се у Богојављенском храму. Моја сестра је долазила код мене у госте и такође се удала у исту кућу; она на првом спрату, а ја на другом.
 
КСЕНИЈА ГАВРИЛОВНА ПОТАПОВА
У Москву сам дошла са села, 1927. године, када ми је било деветнаест година. Удала сам се са шеснаест година, али после годину дана муж ми је умро. У почетку сам радила као кућна помоћница, а затим сам се запослила и удала се за удовца са двоје деце.
Упознала сам Матрону 1935. године. Имала сам тада двадесет седам година и разболела сам се од туберкулозе. Матрона ме је исцелила и рекла ми, не дуго пре своје кончине: „Никада више нећеш бити болесна.“
Матрона ми је помагала целога живота. Живела је она тада, 1935. године, у Вишњаковском пролазу, недалеко од Николајевог храма у Кузнецу, Татарска улица, двоспратна кућа, у сутерену код сестричине. Дошла сам код ње без крста – бојала сам се да га носим. Она је имала послушницу која ме је питала: „Да ли носиш крст на себи?“ Матрона јој је одговорила: „Нико јој није ни дао. Они су све крстове побацали, само траже од Бога да им да здравље“. Послушница ми каже: „Стави крст и онда дођи. Како си то дошла без крста?“
Молим матушку: „Матронушка, помози ми!“ А она одговара: „Шта, Матронушка или Бог, ко ли? Бог помаже“. „Али и ти матушка“, мислим.
Матрона ме је увек лепо примала. Ако некога неће да прими, са њим говори у причама, а са мном простим језиком.
Имала је тада две послушнице: једна Татјана, друга Даша. Најпре је била Пелагија. Њу је удала за свештеника. Имала је двоје деце, дечака и девојчицу. И још једну сиротицу која је умрла од пет година.
Лекари нису приметили да имам туберкулозу, мислили су да је у питању срце. Преписали су ми лек за срце. А када су установили да је туберкулоза, на плућима је већ била каверна.
Дали су ми апарат за дисање, али од тога није било ништа боље. Молила сам да ме пошаљу у санаторијум али је било тешко добити упут. Дошла сам матушки и питам је: „Шта да радим? Да идем на село или да чекам упут?“ „Сачекај, добићеш упут“. И заиста, кроз две недеље сам добила упут на Крим са плаћеним путним трошковима. Три месеца сам провела на Криму.
У току рата нисам радила. Пред сам рат сам се породила и живела сам тако што сам с торбама и врећама пуним ствари одлазила у Плавск у Тулској области и враћала се са намирницама. Обично је после Серпухова све проверавала милиција. Пред полазак сам одлазила Матронушки: „Матушка, благослови!“ „Пођи, нико те неће дирати.“ И милиција, не долазећи до мене, завршавала је проверу и враћала се назад. А вреће су биле тешке педесет – шездесет килограма, када сам одлазила у села.
Када ми је ћерка напунила двадесет година, такође је оболела од туберкулозе. Лежала је у болници у Сокољниковој, а Матрона је такође живела у Сокољниковој. Једном је ћерка замолила да је пусте на кратко из болнице, јер је желела да пође са мном блаженој Матрони. Дошле смо к њој; ћерка је остала пред вратима а ја сам ушла да разговарам. Затим сам скупила храброст и рекла: „И ћерка је са мном.“ Матрона се осмехнула: „Ви не можете сами да дођете, увек морате некога да доведете.“ Одједном каже: „Да, да.“ Упитала сам је коме она то прича, у соби није било никога осим нас. „То ти не треба да знаш“, одговара. Наравно, она је са ангелима говорила.
Затим су ћерку послали у болницу у Звенигороду: код ње се болест погоршала. Предложили су операцију. Дошла сам да је охрабрим, а она плаче: „Бојим се, умрећу“.
Пошла сам матушки, причам јој да ћерки предлажу операцију. „Какву?“ – „Плућа“. „А, ја не одобравам! – ударила је песницом о песницу. – Нека је отпусте, ако се то питање постави, а на операцију нека не пристаје“.
Убрзо после тога ћерки је било доста боље, толико да је могла да се уда. Дошла је Матрони: „Матронушка, хтела бих да се удам“. „Зашто то да радиш у време поста? Ја ћу те после удати за доброга“. А она се ипак удала у посту за свога женика и родила девојчицу. Ускоро се мојој кћери повратила јака туберкулоза са искашљавањем крви и пропадањем плућа. То је било зими. Предложили су јој операцију. Лекари су рекли: „Ако пристанеш, живећеш још годину дана, а ако одбијеш низашта не гарантујемо“. И отпустили су је да се посаветује са родитељима. Дошла је на белу недељу, плаче: „И овако и онако – смрт“. Ја кажем: „Ми имамо саветницу, нека буде како она каже“. „Иди, – замолила је кћи, – питај је“.
Матрона је тада живела на Сходну или на Арбату, не сећам се. Отишла сам за савет. „Шта да радимо? И овако и онако – смрт“. Она је опет ударила песницом о песницу: „А ја не саветујем (да се оперише). А ако ви родитељи саветујете, она ће умрети под ножем. А колико је Бог рекао, толико ће и поживети“. Ћерка је одбила операцију, и процес у плућима је престао, све је прошло. Она је данас потпуно здрава, чак су је избрисали са евиденције болесних.
Мужевљеву децу из првог брака, две девојчице, ја сам одгајала као своје, живећи за њих. Пред рат сам родила сина и седамнаест година нисам радила, Матронушка ми је бранила: „Ти радиш код куће, буди домаћица“. А када је син завршио десети разред, почела сам да радим. Пред запослење сањам сан. Долазим до дрвене оградице а ту изрезан шалтерчић и као матушка прима на том шалтерчићу. Размишљам: „Сада ћу је питати за сина.“ Одједном ми у сусрет долази њена послушница Татјана. „Ксењ, пошла си далеко?“ – „Татјана Петровна, пошла сам матушки. И ти идеш к њој?“ – „И ја ћу к њој, али касније.“ Ја сам нешто заборавила, вратила сам се, а када сам поново дошла, шалтерчић се већ затворио. Ја молим послушницу: „Реците да је Ксенија Гавриловна дошла, она ме је увек лепо примала, обавезно ће ме примити.“ А она пређе просфорицом по папиру, као да пише, и на папирићу се појављује натпис: „П + В + + +.“ Четири крста ми је показала и ушла код Матроне да је пита (то може бити, породични живот – крст, а син Владимир – други велики крст).
Тако се затим у животу и догодило. Излази послушница и каже: „Рекла ти је да се запослиш.“ Ја сам се намрштила (раније ми је све време бранила). „Муж ће зарађивати довољно новца.“
Шта да радим, размишљам, већ седамнаест година сам незапослена. Пошла сам на Матронин гроб, клекла и молим је да ми помогне да нађем посао.
Ускоро се, у реду, неочекивано сусретнем са управницом алатне радионице на „Красном пролетеру“, и она ме је примила на посао. Није било никаквих препрека, мада сам ја завршила само четири разреда, а они су примали само са десетолетком.
И сада се увек сећам како сам пред Матронину смрт, у Страсној недељи, дошла к њој. Живела је на Сходне. Народ седи на терасици. Излази Даша послушница и каже: „Матронушка се веома лоше осећа.“ Матушка је рекла Даши: „Све их испрати а њој кажи нека сачека.“ Куцнула ме је Матронушка по глави: „Само ти мене слушај, слушај!“
 
ПРАСКОВЈА СЕРГЕЈЕВНА АНОСОВА
У младости сам била веома болесна. Као да сам имала епилепсију, мучили су ме напади. Матрона ми је дала своју водицу и рекла: „Све ће проћи.“ И у шеснаестој години сам коначно стала на ноге.
Код једне моје ћеркице, Наталије, била је страшна пупчана кила величине песнице.
Матрона је такође рекла да ће све проћи. Дала је водицу, читала молитве над њеном главом и све је прошло.
Много народа је њој долазило од оних који се разводе или им било шта друго у породици не иде. Мени је рекла да ћу имати пуно деце и да ће муж мој умрети, а да ћу ја сама са децом остати. А он је у то време још увек био здрав. Родило нам се шесторо деце. А онда су мужу пронашли рак желуца, и 28. марта 1961. године, он је умро. Када ми се родио седми дечак Јурочка, Матрона ми је рекла: „Он ти неће дуго живети. Бог ће га узети к себи.“ А дечак је био предиван али не и разуман према узрасту. Умро је са тринаест месеци. Једном је рекла Пашином (своје послушнице) брату: „Пођи да се опростиш са Никитушком јер га више нећеш видети.“ Он се насмејао: „Како то нећу га видети?“ А већ следећег дана тога су хулигани убили и бацили у бунар.
У Царицину је била црква, не велика али лепа. Када су цркву рушили, хтели су да понесу звоно са собом. Матрона је рекла: „Добро, нека покушају, само, сви ће изгинути, а у храм неће ући.“ И дошла су три комсомолца. Али тек што уђу у храм, а унутра вода, хоће да се удаве. Нико ништа не може да схвати. Из среског извршног одбора су послали још четворицу. Они су узели мердевине и почели да се пењу ка врху звоника како би скинули звоно. Али, тада се изненада одвалила плоча и све их побила. Цркву су затворили и после неког времена из извршног одбора су опет хтели да погледају каква се то чудеса у тој цркви догађају. Дошли су, хтели су ући и за мало што се нису удавили.
После хапшења и затварања Зинаиде Жданове и Екатерине Жаворонкове власти су почеле да прогањају Матрону. Много народа је к њој долазило. Ко може дође сам, ко не може довезу га, најчешће коњском запрегом. Дошле су Матрони две жене из Бирјулева, а једна је била опседнута и почела је Матрону штипкати. Матушка јој каже: „Зашто ме штипкате? Ја нисам ваша, ја сам од Бога“. А затим се обрати и нама и каже: „Зашто су они дошли? Једна страда од мокраћне бешике, а зашто? Она хоће да отера мужа од четворо деце, чита за њега молитве да би се упокојио“.
Једна жена је неколико пута долазила Матрони: имала је велику жељу да оде у манастир, а није имала новца. И када је опет дошла Матрони, ова, прочитавши њене мисли, каже јој: „Но, шта ја то видим, ти желиш да одеш у манастир? Ништа не брини, отићи ћеш, а новца ће се већ наћи.“ Кроз неколико дана дошла је непозната жена и донела сто рубаља. Матушка даје новац и каже: „Ти желиш да одеш у манастир, ево ти сто рубаља.“ Та жена се веома задивила и обрадовала: она није ни слутила да ће се та њена жеља тако брзо испунити. Отишла је у манастир а у повратку је путовала без карте. Имала је пуно ствари, а контролори на сваком кораку. „Немаш карту? Излази!“ Вуку је за рукав, а поред ње седи неки војник. И он неочекивано каже: „Ја сам војни новинар. Ако одмах не оставите ову жену, ја ћу у Москви отићи до виших инстанци!“ И они су отишли.
Када је та жена срећно дошла кући помислила је: „Требало би отићи Матрони и захвалити јој се“. Узела је торбу са луком, краставцима и још неким поклонима и кренула. А Матронушки су у то време кували ручак и нису имали лука. Матрона им каже: „Ускоро, ускоро, кроз двадесет минута отићи ћу на пијацу и донећу вам лука“. А кроз двадесет минута је дошла она жена са луком. Матрона ће задовољно: „Ето видите, донела сам вам лука! Видите како брзо!“
Цео живот сам живела по њеним саветима. Дешавало се да одем к њој и питам је: „Планирала сам да одем тамо, да ли је то добро? Неће ли ми се нешто лоше догодити?“ А она ће: „Иди, иди! Ништа ти се неће догодити“. Она је спасла и моју мајку. Када су оца одвели на Колиму, мајка се веома разболела. А Матронушка ми је рекла: „Немојте бринути, отац ће се вратити, и ви ћете опет живети заједно. А мами дај да пије воде, – и дала је своју водицу. Мама ће оздравити и све ће бити добро“. Тако је све и било.
 
АНА ФИЛИПОВНА ВИБОРОВНА
Када је Матрона умрла, моја мама, је још увек била жива. Када смо добили телеграм, мама је била заузета неким послом и није отишла на сахрану. После тога се жалила: „Кћери, зашто не одох? Због своје лењости!“ И убрзо потом је уснила сан. Матрона јој каже: „Зашто си се олењила и ниси дошла? Но хајдемо, ја ћу те провести и све ћу ти показати.“ И она јој је у сну показала зашто се умрли муче. Ко много говори, смеје се, томе је јако лоше – језик му се пече на усијаној плотни. Мама јој каже: „Бојим се!“ И на многа места ју је водила. Сећа се још и овога: постојао је један ограђени простор, а унутар њега људи у огњу горе, само им се главе виде. Мама прича: „Тада сам вриснула, окренула се у страну, нисам могла то да гледам.“ Ето шта јој је све показала. Мама дуго није могла да заборави тај сан.
 
СЕРАФИМА ГАВРИЛОВНА УКРАИНЦЕВА
О Матушки Матрони сам сазнала 1944. године, када сам у Москви студирала технику. Дошла сам на станицу Узлову код рођака на одмор и мамина пријатељица ми је дала адресу матушке и замолила ме да јој однесем намирнице (у то време је она била у Царицину, а стално је живела у Старокоњушеном пролазу). Када сам дошла, домаћица ме је пустила к матушки, која се помолила за мене и назвала ме по имену. После те посете, ја сам често у својим невољама одлазила матушки.
У Москви је тада владала глад. Мада сам завршила школу, здравље ми је било нарушено услед лоше исхране и једино решење је било да отпутујем у Узлов код родбине. Лечење ми није помогло, и после два месеца мајка и сестра су ме одвеле матушки. Она је добра, све воли. Помолила се, дала ми водицу и по њеним молитвама, Господ ми је вратио здравље. Седамдесетих година ми се разболело дете. Отишла сам са њим на Матронушкин гроб и по њеним молитвама, милошћу Божјом, оно је оздравило.
Матушка ми и данас много помаже, а књижицу о њој увек носим са собом.
 
МАРИЈА АТАНАСЈЕВНА ИГЊАТЈЕВА
Моја мајка, Ана Лебедева, која је живела недалеко, петнаестак километара од села Себина, родног места Матроне, испричала ми је следећу причу. Мама је била млада и веома болешљива. Лекари нису могли да открију шта је узрок њене болести и тако је она патила седам година. Мој отац је, тражећи лека, дошао до Москве, где му је један професор рекао да ту нема никакве болести и да се треба молити Богу. Мама је у сну чула глас: „Тебе може излечити само себинска Матрона.“ Одмах је се почела распитивати за њу, и рекли су јој да се у Себину налази прозорљива, слепа девојка. Отац није одмах отишао. Исти сан је сањала три пута и тек тада је отац отишао. Када су дошли у село, нису знали где јој је кућа. Одједном се на доксату неке куће појавила жена, и пре него што су је успели било шта питати, рекла им је: „Ви сте из Клекоткова? Идите брзо, Матрона вас очекује.“ Испред њих су ишле две девојке и говориле: „Зашто ли смо само пошле слепој девојци. Шта ли ће нам набрбљати?“ Када су дошле, Матрона им је рекла: „Шта да вам набрбљам, ја слепа девојка?“ – и не примивши их додала: „Потребна ми је ова жена,“ – и позвала је маму. Мами је казала: „Излечићу те. Ти имаш две девојчице, доведи их мени.“ Но мама је оздравила и заборавила на девојчице. Оне су се ускоро разболеле од шарлаха. Једна је умрла а друга је прездравила, али је потом целога живота патила од последица болести. Није могла ни да учи, ни да ради.
Све до своје смрти мама се сећала Матроне и свима причала о њој. Мама је умрла 1943. г.
 
НИНА СЕРГЕЈЕВНА ЧИЖИК, ДЕВОЈАЧКО ВЛАСОВА
Родила сам се у Москви 1942. године. Када сам имала седам година прележала сам упалу плућа. Међутим, болест се повратила, са тешким компликацијама: одузеле су ми се и руке и ноге, и била сам потпуно непокретна. Понекад су ме родитељи преносили с места на место, али сам највећи део времена лежала. Каквим се све лекарима родитељи нису обраћали, али је медицина била немоћна. За матушку Матрону родитељи су чули од своје познанице коју су звали тета Паша, презимена се не сећам. Она ми је рекла да у Загорску живи жена која помаже многим болесницима. Родитељи су изнајмили ауто и повезли ме у Загорск. Отишли смо најпре цркви (сада се већ више не сећам како је изгледала), упитали смо богомољце како да нађемо ту жену и они су нам објаснили. Она је живела у оближњем селу. Путовали смо од цркве аутом око пола часа. Дошли смо прилично рано. Народа испред њене куће је било пуно, сви су стајали на улици. Родитељи су такође стали у ред и почели да чекају. Одједном се отварају врата, излази жена која се бринула о матушки, пролази дуж целог реда, прилази оцу и каже му: „Понесите девојчицу и хајдете за мном.“ Ја сам лежала у ауту. Отац ме је узео у наручје и унео у кућу. Матушка им је заповедила да ме оставе на три дана. Рекла му је: „Кроз три дана ћеш доћи по њу и она ће сама поћи са тобом до аута.“ Матушка је седела на металном кревету подупрта јастуцима. Рекла је да ме положе на кревет како би могла додирнути моје руке. Као да је сада гледам: у белој марами са маленим плавим туфницама, хаљина тамно-плава такође са маленим туфницама, на грудима дугмићи. Ручице малене, пуначке и меке, рукави од хаљине са ластишом, очне дупље празне. Соба је била сва у иконама. Као да је нека светлост избијала из икона, и од матушке као да је исходила светлост и топлота. Соба је била испуњена том светлошћу. Ја сам лежала поред ње на постељи, а матушка је примала остале посетиоце. Осећала сам, као да је матушка ушла у мене и предаје ми своју топлоту, своје богољубље, своју љубав.
Првога дана ме је матушка непрекидно држала час за једну, час за другу руку, непрестано ме милујући, и ја сам осећала како се моје руке загревају и како им се враћа покретљивост.
Другога дана је матушка позвала жену која се старала о њој и рекла јој: „Спусти је на под, баш је се улежала“. А мени умилно каже: „Улежала си се ти, улежала!“ Ја сам се веома уплашила, јер сам лежала без устајања целу годину дана. Жена ме је придржала и ја сам стала на ноге и стајала сам поред кревета на коме је седела матушка. Затим је заповедила да ме положи на кревет, тако како би рукама могла да дохвати до мојих ногу. Цео дан је примала посетиоце и миловала моје ноге, а током ноћи сам лежала поред ње. Она је мало дремала, седећи наслоњена на јастуке, веома много се молила и миловала, миловала моје руке и ноге.
Трећега дана, матушка ми је рекла да мало ходам и замолила жену да ми помогне и она ми је помогла да станем на ноге. Била сам веома уплашена. Матушка ми је говорила: „Подижи, подижи ноге, оне су способне да ходају“.
Четвртога дана по мене је дошао отац и ја сам већ дошла до аута својим ногама. Наравно, ишла сам са страхом, једва корачајући. После годину дана потпуне непокретности, ноге су ме лоше слушале. Било ми је потребно још времена да се привикнем на то да сам потпуно здрава.
Матушка је читала мисли људи као отворену књигу. Док сам првога дана лежала код ње на постељи, помислила сам да нећу устати, да нећу ходати, а она ми каже: „За три дана ћеш поћи сама, својим ногама, а оне, који ми не верују, ја враћам кући.“ Тешко сам се успављивала а она ми каже: „Ти тешко заспиш. Сада ћеш брзо уснити, спаваћеш и лепе ћеш снове сањати!“ Она је могла да чита мисли и на даљину. Предамном је позвала жену која се о њој бринула и почела да пребраја на својим прстићима – као да их сада гледам, они су тако пуначки, малени, – одбројала је и рекла: „Пођи до реда и одброј тринаесту у реду. Реци јој да иде и да тражи другу која ће јој помоћи.“ Новац није узимала, узимала је намирнице, и то само личне, домаће, и раздавала их оним кућама у које је слала увече људе који се нису могли истог дана вратити да преноће. Никога на улици преко ноћи није остављала, о свима се бринула.

5 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *