NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETA MATRONA MOSKOVSKA

SVETA MATRONA MOSKOVSKA

 
>
 
ŽITIJE BLAŽENE STARICE MATRONE
 
Blažena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino, Epifanskog okruga, Tulske gubernije. To selo je udaljeno dvadeset kilometara od znamenitog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su blagočestivi seljaci, časni i siromašni. U porodici je bilo četvoro dece: dva brata – Ivan i Mihajlo, i dve sestre – Marija i Matrona. Matrona je bila najmlađa. Kada se ona rodila, njeni roditelji više nisu bili mladi.
Pri takvoj oskudici u kojoj su živeli Nikonovi, četvrto dete je predstavljalo veliki teret. Zato je, usled siromaštva, još od rođenja poslednjeg deteta, majka nameravala da ga se nekako oslobodi. O ubistvu mladenca u utrobi materinoj, u patrijarhalnoj hrišćanskoj porodici nije moglo biti ni reči. Zato je postojalo mnoštvo prihvatilišta, gde su nezakonito rođenu i nezbrinutu decu vaspitavali sredstvima države ili dobrotvornim prilozima.
Matronina majka je, još pre njenog rođenja, odlučila da dete kada se rodi da u prihvatilište kneza Golicina, u susedno selo Bučalki, ali tada je usnila upečatljiv san. Još nerođena kći javila se Nataliji u snu u obliku bele ptice sa ljudskim licem i zatvorenim očima i sela joj je na desnu ruku. Prihvativši san kao čudesno znamenje, bogobojažljiva žena je odbacila pomisao da dete da u prihvatilište. Devojčica se rodila slepa, ali je mati volela svoje „nesrećno detence“.
Iz Svetog Pisma vidimo da Svevideći Bog ponekad odabira Sebi služitelje još i pre njihovog rođenja. Tako Gospod govori svetom proroku Jeremiji: „Pre nego li te stvorih u utrobi, poznao sam te, i pre nego si izašao iz utrobe, osvetio sam te“ (Jer. 1, 5). Gospod, izabravši Matronu za naročito služenje, od samog početka položio je na nju težak krst, koji je ona s pokornošću i trpljenjem nosila celoga života.
Na krštenju je devojčica dobila ime Matrona, u čast prepodobne Matrone Konstantinopoljske, grčke podvižnice iz 5. veka čiji spomen praznujemo 9. (22.) novembra.
O bogoizabranosti devojčice svedoči i to što se pri krštenju, kada je sveštenik spustio dete u vodu, nad mladencem pojavio stub blagouhanog oblačastog dima, koji su videli svi prisutni. O tome je svedočio rođak blažene, Pavle Ivanovič Prohorov, koji je prisustvovao krštenju. Sveštenik, otac Vasilije, koga su parohijani poštovali kao pravednika i blaženog, bio je neizrecivo zadivljen: „Krstio sam mnogo dece, ali ovo vidim prvi put, i ovo dete će biti svetoga života.“ Još je otac Vasilije rekao Nataliji: „Ako devojčica bilo šta zatraži, vi obavezno dođite pravo k meni, dođite i recite šta treba.“
Dodao je još da će Matrona čak predskazati njegovu končinu. Tako se zaista i dogodilo. Jedne noći, Matronuška je neočekivano rekla majci da otac Vasilije umire. Zadivljeni i uplašeni, roditelji su otrčali u dom sveštenika. Kada su došli, pokazalo se da se on upravo upokojio.
Priča se i o spoljašnjem, telesnom znamenju bogoizabranosti deteta – na grudima devojčice bilo je ispupčenje u obliku krsta, nerukotvoreni telesni krstić. Kasnije, kada je već imala šest godina, majka ju je počela zadirkivati: „Zašto ne nosiš krstić?“ „Mamice, ja imam svoj krstić na grudima,“ odgovarala je devojčica. „Mila ćerkice, – opominjala se Natalija, – oprosti mi! A ja te još i zadirkujem…“
Natalijina prijateljica je kasnije pričala, da kada je Matrona bila još beba, majka se žalila: „Šta da činim? Devojčica sredom i petkom ne uzima dojku, prespava te dane bez prekida, nemoguće je probuditi je.“
Matrona, ne da je bila prosto slepa, već u njoj uopšte nije bilo očiju. Očne duplje su bile zatvorene jako navučenim očnim kapcima, kao u one bele ptice koju je njena majka videla u snu. Ali, Gospod joj je dao duhovni vid. Još kao dete, ona je noću dok su roditelji spavali, krišom odlazila u ugao sobe sa ikonama, i na neki neobjašnjiv način skidala ikone sa police, ređala ih po stolu, i u noćnoj tišini se igrala sa njima.
Matronušku su često zadirkivala deca, čak su je i maltretirala. Devojčicu su udarali koprivom, znajući da ne može videti ko ju je povredio. Gurnuli bi je u jamu i sa znatiželjom posmatrali kako će da izađe otuda i da dođe do kuće. Zato je ona rano prestala da se igra sa decom i skoro uvek je sedela kod kuće.
Sa sedam – osam godina, kod Matronuške se otkrio dar prozorljivosti i isceljenja bolesnih. Dom Nikonovih se nalazio nedaleko od crkve Uspenja Majke Božje. Hram je bio lep, jedini u sedam – osam okolnih sela. Matronini roditelji su se odlikovali dubokom pobožnošću i voleli su zajedno da odlaze na bogosluženja. Matronuška je bukvalno odrasla u hramu, odlazeći na službe u početku sa majkom a zatim i sama, koristeći za to svaku priliku. Ne znajući gde je ćerkica, majka ju je obično nalazila u crkvi. Tu je ona imala svoje uobičajeno mesto – s leva, iza ulaznih vrata uz zapadni zid, gde je nepomično stajala sve vreme službe. Ona je dobro znala crkvene pesme i često je pratila pevnicu. Očigledno, Matrona je još u detinjstvu stekla dar neprestane molitve.
Kada je majka, žaleći je, govorila Matronuški: „Dete moje nesrećno!“ – ona se čudila: „Zar ja nesrećna? Tvoji nesrećnici su Vanja i Miša.“ Ona je shvatala da joj je Bog dao kudikamo više nego drugima.
Darom duhovnog rasuđivanja, prozorljivosti, čudotvorenja i isceljenja, Matrona je bila obdarena Bogom od ranih dana. Bližnji su primetili da su joj vidljivi ne samo ljudski gresi, prestupi, već i pomisli. Ona je osećala približavanje opasnosti, predviđala nepogode i nesreće u državi. Po njenim molitvama ljudi su dobijali isceljenje od bolesti i utehu u nevoljama. K njoj su počeli dolaziti posetioci iz okoline kao i iz daleka. Ka kućici Nikonovih hrlili su ljudi, vukle su se konjske zaprege i taljige (seljačka kola) sa bolesnicima. Dovozili su nepokretne bolesnike koje je devojčica podizala na noge. Želeći da se zahvale Matroni, oni su njenim roditeljima ostavljali namirnice i poklone. Tako je devojčica, umesto da postane teret za porodicu, postala njen glavni hranilac.
Matronini roditelji su voleli da zajedno odlaze u hram. Jednog praznika, Matronina majka se spremala i zvala muža. No on je odbio i nije pošao. Ostao je kod kuće, čitao molitve, pevao, a Matrona je takođe ostala kod kuće. Majka pak, nalazeći se u hramu, sve vreme je mislila o svom mužu: „Vidi ti, da on nije došao.“ I sve vreme se uzrujavala. Liturgija se završila. Natalija je došla kući, a Matrona joj kaže: „Ti mama, u hramu nisi bila.“ „Kako nisam bila? Ja tek što sam došla i evo raspremam se!“ A devojčica primećuje: „Vidiš, otac je bio u hramu, a tebe tamo nije bilo.“ Duhovnim viđenjem ona je videla da se majka u hramu nalazila samo telesno.
Jednom je Matrona rekla majci: „Mama, spremaj se, meni će uskoro biti svadba.“ Majka je to ispričala svešteniku, a on je došao i pričestio devojčicu (on ju je uvek, po njenoj želji pričešćivao kod kuće). I odjednom, kroz nekoliko dana dolaze mnoga kola k domu Nikonovih, dolaze ljudi sa svojim nevoljama i žalostima, dovoze bolesnike i o mnogo čemu zapitkuju Matronušku. Ona je nad njima čitala molitve i mnoge je iscelila. Majka je pita: „Matronuška, šta se ovo događa?“ A ona odgovara: „Već sam ti rekla da će biti svadba.“
Ksenija Ivanovna Sifarova, rođaka blažene Matrone, pričala je kako je jednom Matrona rekla majci: „Ja sada odlazim, a sutra će biti požar, ali ti nećeš izgoreti.“ I zaista, ujutru je izbio požar, skoro da je celo selo izgorelo, a onda je vetar okrenuo vatru na drugu stranu sela, i majčina kuća je ostala netaknuta.
U detinjstvu joj se ukazala i mogućnost da putuje. Ćerka mesnog veleposednika, blagočestiva i dobra devojka Lidija Jankova, povela je Matronu sa sobom na pokloničko putovanje: u Kijevo-Pečersku lavru, Troice-Sergijevu lavru, u Peterburg, druge gradove i sveta mesta Rusije. Do nas je došlo i predanje o susretu Matronuške sa svetim Jovanom Kronštatskim, koji je po završetku službe u Andrejevskom saboru u Kronštatu, zamolio narod da se razmakne i propusti 14 godišnju Matronu da priđe soleji, rekavši da ga svi čuju: „Matronuška, hodi, hodi k meni. Evo ide moja smena – osmi stolp Rusije…“ Značenje tih reči matuška nikome nije objasnila, ali su se njeni bližnji dosetili da je otac Jovan predvideo naročito služenje Matronuške Rusiji i ruskom narodu u vreme progona Crkve.
Nije prošlo puno vremena, i u sedamnaestoj godini Matrona je ostala bez sposobnosti da hoda: neočekivano su joj se oduzele noge. Sama matuška je ukazivala na duhovni uzrok bolesti. Ona je posle pričešća pošla ka izlazu iz hrama, i znala je da će joj prići žena koja će joj oduzeti sposobnost hodanja. Tako se i dogodilo. „Ja nisam bežala od toga, takva je bila volja Božja.“
Od tada pa sve do kraja života ona je bila nepokretna. I njeno sedenje u raznim kućama i stanovima gde je nalazila utočište, trajalo je narednih pedeset godina. Ona nikada nije roptala zbog te svoje nevolje, već je sa smirenjem nosila taj teški krst dat joj od Boga.
Još u ranom uzrastu, Matrona je predskazala revoluciju: „Pljačkaće, razaraće hramove i sve će redom proganjati.“ Slikovito je opisivala kako će deliti zemlju, sa pohlepom nastojeći da uzmu što više za sebe, ali će ubrzo napuštati zemlju i odlaziti nekuda. Zemlja nikome neće biti potrebna.
Veleposedniku iz njihovog sela Sebino, Jankovu, Matrona je savetovala pred revoluciju da sve proda i da ode preko granice. Da je poslušao blaženu, ne bi doživeo otimačinu svoga imanja, izbegao bi prevremenu smrt, a njegova ćerka potucanje „od nemila do nedraga“.
Žena iz Matroninog sela, Evgenija Ivanovna Kalačnova, pričala je da je pred samu revoluciju jedna plemkinja kupila kuću u Sebinu, došla Matroni i rekla: „Želim da sagradim zvonik.“ „To što si ti zamislila da uradiš neće se ostvariti“, odgovorila je Matrona. Plemkinja se iznenadila: „Kako se neće ostvariti kada sve imam: i novac i materijal?“ Naravno, od izgradnje zvonika nije bilo ništa.
Za crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, zalaganjem Matrone (koja je već postala poznata u okrugu i čije molbe su primane kao blagoslov) bila je oslikana ikona Presvete Bogorodice „Vapaj stradajućih“. Evo kako se to dogodilo.
Jednom je Matrona zamolila majku da kaže svešteniku, da se u njegovoj biblioteci na određenom mestu nalazi knjiga sa izobraženjem ikone „Vapaj stradajućih“. Baćuška se veoma zadivio. Našli su ikonu, a Matronuška je rekla: „Mama, hoću da oslikam ovakvu ikonu.“ Majka se ražalostila jer nisu imali novac za nju. Zatim je Matrona rekla majci: „Mama, često sanjam ikonu „Vapaj stradajućih“. Presveta Bogorodica želi da ta ikona bude kod nas u crkvi.“ Matronuška je blagoslovila jednu ženu da po svim okolnim selima sakuplja novac za ikonu. Među darodavcima je bio i jedan seljak koji je nevoljno dao rublju, a njegov brat jednu kopejku podsmevajući se. Kada su Matronuški doneli novac, ona ga je prebrojala, našla tu rublju i kopejku i rekla majci: „Mama, vrati im ovaj novac, on mi kvari sve ostale pare.“
Kada su sakupili neophodnu sumu novca, naručili su ikonu kod jednog slikara iz Epifanije. Njegovo ime je ostalo nepoznato. Matrona ga je upitala da li može da oslika takvu ikonu. On je odgovorio da je za njega takav posao uobičajen. Matrona mu je zapovedila da se pokaje zbog grehova, da se ispovedi i pričesti Svetim Hristovim Tajnama. Zatim ga je upitala: „Ti si zaista siguran da možeš da živopišeš tu ikonu?“ Umetnik je odgovorio potvrdno i počeo slikati.
Prošlo je puno vremena, dok na kraju nije došao Matroni i rekao joj da mu rad na ikoni uopšte ne uspeva. Ona mu je odgovorila: „Idi, pokaj se za svoje grehe“ (duhovnim očima, ona je videla da postoje gresi koje nije ispovedio). On je bio potresen, otkuda ona to zna. Zatim je opet otišao svešteniku, pokajao se, opet se pričestio i zamolio Matronu za oproštaj. Ona mu je rekla: „Idi, sada ćeš moći da oslikaš ikonu Carice Nebesne.“ Ikona je bila oslikana oko 1915. godine. Celoga života Matrona se nije rastajala od nje. Sada se ta ikona Bogorodice nalazi u Moskvi, u Pokrovskom ženskom manastiru.
Od sakupljenog novca po selima, sa blagoslovom Matrone, bila je naručena u Bogorodicki i druga ikona Božije Matere „Vapaj stradajućih“. Ona se nalazi u Sveto-Uspenskom manastiru Tulske eparhije, u gradu Novomoskovsku.
Kada je ikona bila gotova, poneli su je litijom od Bogorodicka do same crkve u Sebinu. Matrona je izašla u susret ikoni četiri kilometra, vodili su je pod ruku. Odjednom je rekla: „Nemojte ići dalje, sada je blizu, za koji trenutak će već biti ovde.“ Slepa od rođenja, govorila je kao ona koja vidi: „Kroz pola časa će stići i doneti ikonu.“ I zaista, kroz pola časa se ukazala litija. Odslužili su moleban i litija je nastavila ka Sebinu. Matrona se pridržavala za ikonu, a nju su pridržavali pod ruke. Taj lik Majke Božije, „Vapaj stradajućih“, je postao najveća mesna svetinja i proslavila se mnogobrojnim čudotvorenjima. Kada su bivale suše, iznosili su je nasred sela i služili moleban. Posle toga, ljudi ne bi uspevali da dođu do svojih kuća, a kiša je počinjala padati.
Blažena Matrona je celog života bila okružena ikonama. U sobi u kojoj je proživela poslednje godine života, u tri ugla su bile okačene ikone od vrha do dna i pred njima su gorela kandila. Jedna žena koja je radila u hramu u Moskvi, u koji je često odlazila Matrona, sećala se kasnije kako joj je govorila:
„Ja u vašoj crkvi znam sve ikone i gde koja stoji.“
Ljudi su bili zadivljeni i time što je Matrona imala jednostavnu, (kao i kod ljudi koji vide) predstavu o svetu koji je okružuje. Na sažaljive reči njoj bliske, Zinaide Vladimirovne Ždanove: „Kako mi je žao, matuška, što vi ne možete videti lepotu sveta,“ ona je odgovorila: „Jednom mi je Gospod otvorio oči i pokazao mi svet i Svoju tvorevinu. I sunašce sam videla, i zvezde na nebu, i sve što je na zemlji, lepotu zemaljsku: gore, reke, zelenu travicu, cvetiće i ptičice…“
Postoji još čudesnije svedočanstvo o prozorljivosti blažene. Z.V. Ždanova se seća: „Matuška je bila potpuno nepismena, a sve je znala. 1946. godine, trebalo je da branim diplomski rad – projekat zgrade „Ministarstva vojno-pomorske flote“ (tada sam učila na arhitektonskom institutu u Moskvi). Moj mentor, iz meni nepoznatih razloga, sve vreme me je ignorisao. Za pet meseci, nijednom nije hteo da me primi na konsultacije, rešen da obori moj diplomski. Na dve nedelje do odbrane me je obavestio: „Sutra će se sastati komisija i dati lošu ocenu vašem radu!“ Došla sam kući sva u suzama: otac u zatvoru, pomoći niotkud, mamu moram da izdržavam, jedina nada mi je bila da diplomiram i da se zaposlim.
Matuška me je saslušala i rekla: „Ne brini, ne brini, odbranićeš diplomski! Večeras, dok budemo pili čaj, popričaćemo!“ Sa nestrpljenjem sam dočekala veče, i evo matuška govori: „Poći ćemo zajedno u Italiju, u Firencu i u Rim, da pogledamo zdanja velikih majstora…“ I počela je da nabraja ulice, zdanja! Zastala je: „Evo palate Piti, evo drugog dvorca sa arkadama, uradi i ti kao što je tamo, tri niža etaža zdanja visokim zidom i dve arkade na ulazu.“ Bila sam potresena njenim viđenjem. Ujutru sam otišla na institut, stavila paus – papir na projekat i sivim tušom izvršila sve ispravke. U deset časova sam izašla pred komisiju. Pregledali su moj projekat i rekli: „Šta, ipak ste završili projekat, odlično izgleda, odbranili ste ga!“
Mnogo je ljudi dolazilo Matroni moleći pomoć. Četiri kilometra od Sebina, živeo je čovek koji nije mogao da hoda. Matrona je rekla: „Neka ujutru dođe k meni, puzeći. Za tri sata će dopuziti, dopuziće.“ On je puzio ta četiri kilometra, a od nje je otišao na svojim nogama, isceljen.
Jednom su Matroni u Vaskršnjoj (Svetloj) sedmici došle žene iz sela Orlovke. Matrona je primala sedeći kod prozora. Jednoj je dala prosforu, drugoj vodu, trećoj crveno jaje i rekla da to jaje pojede kada izađe iz dvorišta na sokak. Žena je stavila jaje u nedra i pošle su. Kada su izašli na sokak, žena je, kako joj je i rekla Matrona, razbila jaje, kad unutra – miš. Sve su se uplašile i rešile su da se vrate natrag. Prišle su prozoru a Matrona im kaže: „Šta je, gadno li je pojesti miša?“ – „Matronuška, ali kako mogu jesti miša?“ – „A sećaš li se kada si prodavala mleko, i to sirotinji, udovicama, bednima koji nemaju kravu? Miš se utopio u mleku, a ti si ga izbacila i mleko prodala ljudima.“ Žena je odgovorila: „Ali Matronuška, oni nisu ni videli miša, nisu ni znali za to, ja sam ga izbacila otuda.“ – „Bog zna, da si ti mleko koje je zaprljao miš prodavala!“
Mnogi ljudi su dolazili Matroni sa svojim bolestima i nevoljama. Imajući veliku blagodat Božju, mnogima je pomogla.
A.F. Vibornov, čijeg oca su krstili zajedno sa Matronom, priča detaljno o jednom od takvih isceljenja. „Moja majka je rodom iz sela Ustje i tamo je imala brata. Jednog jutra se probudio i nije mogao da pomeri ni ruke ni noge, kao da su drvene. A u isceliteljske sposobnosti Matrone nije verovao. Sa mamom u selo Sebino pošla je i ćerka brata: „rođena, pođimo brže, ocu je loše, izgleda kao tupan: rukama ne mrda, oči ne pomera, jezikom palaca.“ Tada je majka upregla konje, uspeli su nekako da popenju oca na kola i uputili se u Ustju. Došli su bratu, a on posmatra mamu i samo može da izgovori „se – stra“. Uzela ona brata i dovela k nama u selo. Ostavila ga kod kuće, a sama pošla da pita Matronu da li može da ga dovede. Došla Matronuški, a ona joj kaže: „Šta je bilo, tvoj brat je govorio kako sam ja nesposobna, a sam je postao kao klada.“ A još ga nije ni videla! Zatim je dodala: „Dovedi ga meni, pomoći ću.“ Pročitala je nad njim molitve, dala mu vodice i on je ubrzo zaspao. Spavao je kao mrtav i izjutra je ustao potpuno zdrav. „Blagodari sestri, njena vera te je iscelila,“ samo je to rekla Matrona bratu.
Pomoć koju je pružala Matrona obolelima, ne samo da ništa nije imala zajedničko sa bajanjem, vračanjem, takozvanim narodnim isceliteljstvom, bioenergijom, magijom i ostalim nadrilekarskim dejstvima, pri čijem vršenju „iscelitelj“ ulazi u savez sa mračnim silama, već je imala suštinski drugačiju, hrišćansku prirodu. Upravo zbog toga su pravednu Matronu tako mrzeli vračari i drugi okultisti, o čemu svedoče ljudi koji su joj bili bliski u vreme moskovskog perioda njenog života. Pre svega, Matrona se molila za ljude. Budući ugodnica Božja, bogato obdarena sviše duhovnim darovima, ona je izmoljavala od Gospoda čudesnu pomoć nevoljnicima. Istorija Pravoslavne Crkve zna mnogo primera kada su, ne samo sveštenoslužitelji ili monasi-askete, već i pravednici koji su živeli u svetu, molitvom lečili i pomagali nevoljnicima.
Matrona je čitala molitve nad vodom i davala je onima koji su joj dolazili da piju. Pijući vodu i kropeći se njome, izbavljali su se od raznih neduga. Sadržina tih molitava je nepoznata, ali naravno, tu ne bi moglo biti ni reči o osvećenju vode po pravilima ustanovljenog Crkvenim činom, na šta imaju kanonsko pravo samo sveštenoslužitelji. Ali, takođe je poznato da blagodatna isceliteljska svojstva sadrži ne samo sveta vodica, već i vode nekih vodotoka, izvora, bunara, osvećenih prebivanjem i molitvenim životom u njihovoj blizini svetih ljudi, javljanjem čudotvornih ikona.
Mati Matrona se 1925. godine seli u Moskvu, u kojoj je živela do svoje končine. U tom ogromnom prestoničkom gradu, bilo je mnoštvo nesrećnih, izgubljenih, otpalih od vere, duhovno obolelih, ljudi sa izopačenim shvatanjima. Živeći oko trideset godina u Moskvi, ona je tu vršila duhovno-molitveno služenje, koje je mnoge odvratilo od propasti i privelo spasenju.
Blažena je Moskvu veoma volela i govorila je da je to: „sveti grad, srce Rusije“. Oba Matronina brata, Mihajlo i Ivan, stupili su u partiju, Mihajlo je postao seoski aktivista. Razumljivo je onda, da je prisustvo blažene u njihovom domu, koja je tokom celoga dana primala narod, delom i rečju ih učeći da čuvaju veru pravoslavnu, postalo za braću nepodnošljivo. Bojali su se da će zbog toga imati neprijatnosti. Žaleći ih, a takođe i stare roditelje (majka Matronina se upokojila 1945.g.), matuška se i preselila u Moskvu. Počela su seljakanja od rodbine do poznanika, po kućama, stanovima, suterenima. Skoro svuda Matrona je živela bez dokumenata, nekoliko puta na čudesan način izbegavajući hapšenja. Zajedno s njom su živeli, negovali je i slušali nevoljnike.
To je bio novi period njenog podvižničkog života. Ona je postala bezdomni stranik. Ponekad je morala da živi kod ljudi koji su se prema njoj odnosili kao prema vračari. Živeti u Moskvi je bilo teško, često nije bilo izbora.
Z.V. Ždanova je pričala kakva je sve lišavanja često morala da trpi blažena: „Došla sam u Sokoljniki gde je matuška često živela u malenoj montažnoj kućici koju su joj privremeno izdali. Bila je pozna jesen. Ušla sam u kućicu, a u sobici zgusnuta, vlažna i ledena para, metalna peć – buržujka je razvaljena. Prišla sam matuški, a ona leži na krevetu licem okrenuta prema zidu, ne može da se okrene prema meni, vlasi se sledile za zid, jedva smo ih odvojili. Obuzeta užasom rekla sam: „Matuška, pa šta je ovo? Pa zar vi ne znate da živimo sami mama i ja, brat je na frontu, otac je u zatvoru i šta je sa njim ne znamo, a kod nas su dve sobe u toplom stanu od četrdeset osam kvadratnih metara, sa posebnim ulazom; zašto niste došli k nama?“ Matuška je teško uzdahnula i rekla: „Bog nije tako zapovedio, jer tada vi ne biste dobili venac za sažaljenje.“
Do rata je Matrona živela u Uljanovskoj ulici kod sveštenika Vasilija, muža njene poslušnice Pelagije, dok nisu bili uhapšeni. Živela je i u Pjatnickoj ulici, u Sokoljnikama (u letnjoj montažnoj kućici), u Višnjakovskom prolazu (u suterenu kod sestričine), živela je takođe kod Nikitskih vrata, u Petrovsko-Razumovskom, bila je gost kod bratanca u Sergijevom Posedu (u Zagorsku), u Caricinu. Kasnije je (od 1942. do 1949.g.) živela na Arbatu. Ovde je, u starinskoj drvenoj kućici, u 48 metrovskom stanu živela Matronina zemljakinja E. M. Ždanova sa kćerkom Zinaidom. Upravo u toj sobi tri ugla su zauzimale ikone od vrha do dna. Pred ikonama su visila starinska kandila, a na prozorima teške, skupe zavese (do revolucije je dom pripadao mužu Ždanove, koji je bio iz bogate i poznate porodice).
Kažu da je Matrona sa nekih mesta odlazila brzo i iznenada, uvek uoči dolaska milicije, duhom predosećajući da se pripremaju neprijatnosti, jer nije imala nikakvih dokumenata. Vremena su bila teška, i ljudi su se bojali da joj daju legitimaciju. Time je ona spasavala od represije ne samo sebe, već i domaćine kod kojih se smestila.
Mnogo puta su Matronu hteli da uhapse. Bili su uhapšeni i odvedeni u zatvor (ili proterani) mnogi od njenih bližnjih. Zinaida Ždanova je bila osuđena kao članica crkveno-monarhističkih grupa.
Ksenija Ivanovna Sifarova je pričala, da je sestrić Matronin Ivan živeo u Zagorsku. I u jednom trenutku ona ga misleno priziva k sebi. On je otišao svome pretpostavljenom, i rekao mu: „Došao sam da vas zamolim da mi dozvolite da odem mojoj tetki.“ Doputovao je, ne znajući o čemu se radi. A Matrona mu kaže: „Hajde, hajde, prevezi me brzo u Zagorsk, svojoj tašti.“ Samo što su otputovali, došla je milicija. Mnogo puta je bilo tako: tek što bi otišla, došli bi da je uhapse.
Ana Filipovna Vibornova pamti jedan takav slučaj. Došao je milicioner da privede Matronu, a ona mu kaže: „Idi, idi brzo, kod tvoje kuće je nesreća! A ja sam slepa, ne mogu se nigde sakriti od tebe, sedeću na krevetu, nigde ne idem.“ Poslušao je. Otišao je kući, kad tamo njegova žena zadobila velike opekotine od petroleja. No on ju je uspeo na vreme odvesti do bolnice. Kada je sledeći dan došao na posao, pitali su ga: „Šta je sa tobom, zašto nisi priveo slepu?“ Odgovorio je: „Slepu više neću hapsiti. Jer da mi slepa nije pomogla, ja bih ženu izgubio, a ovako sam ipak uspeo da je na vreme odvezem do bolnice.“
Živeći u Moskvi, Matrona je odlazila i u svoje selo, bilo zato što su je zvali da bi nekome pomogla, bilo zato da obiđe majku.
Njen spoljašnji život je bio jednoličan: danju je primala ljude, noću se molila. Poput drevnih podvižnika, ona nikada nije raspremala krevet i legala, već bi dremnula između dve molitve, iskrenuta na bok i oslonjena na jastuke. Tako su prolazile godine.
Negde 1939. ili 1940. godine Matrona je rekla: „Sada se svi vi psujete, svađate među sobom, a rat samo što nije počeo. Kao i uvek, mnogo će ljudi izginuti, ali će naš ruski narod pobediti.“
Početkom 1941. godine, rođaka Z.V. Ždanove, Olga Neskova, upitala je matušku za savet, da li da ide na godišnji odmor (davali su joj uput za odmaralište, ali se njoj nije išlo na odmor zimi). Matuška joj je rekla: „Treba da ideš na odmor odmah, jer posle dugo, dugo nećeš imati odmora. Biće rat. Pobeda će biti naša. Moskvu neprijatelj neće osvojiti, neke delove će samo malo zahvatiti požar. Iz Moskve ne treba bežati.“
Matrona je mogla duhovno da bude prisutna na različitim mestima, za njeno duhovno gledanje prostranstvo nije postojalo. Za vreme rata, često je govorila da nevidljivo odlazi na front i da pomaže našim vojnicima. Pričala je svima da Nemci neće ući u Tulu. Njeno predskazanje se obistinilo.
U toku dana, Matronuška bi primila i do četrdeset ljudi. Ljudi su dolazili sa svojim nevoljama, sa duševnim i telesnim bolestima. Ona nikome nije odbila da pomogne, osim onima koji su dolazili sa lukavim namerama. Drugi su videli u matuški narodnu isceliteljku koja otklanja poremećaje ili uroke, ali posle razgovora sa njom su shvatali da je pred njima Božji čovek i vraćali su se Crkvi i njenim spasonosnim tajnama. Njena pomoć ljudima bila je nekoristoljubiva, ona ni od koga ništa nije uzimala.
Matuška je molitve uvek čitala naglas. Oni koji su je dobro poznavali, govore da su to bile poznate molitve koje su se uobičajeno čitale i u hramu i kod kuće: „Oče naš“, „Da vaskrsne Bog“, devedeseti psalam, „Gospode Svedržitelju Bože sila i svakog tela“ (iz jutarnjih molitava). Ona je posebno naglašavala da ne pomaže ona sama, već Bog po njenim molitvama: „Šta Matronuška ili Bog, šta li? Bog je Taj koji pomaže!“ – odgovorila je ona Kseniji Gavrilovnoj Potapovoj, na njenu molbu da joj pomogne.
Isceljujući obolele, matuška je tražila od njih da veruju u Boga i da isprave svoj grehovni život. Tako je jednu posetiteljku upitala, veruje li da Bog može da je isceli? Drugu koja je bolovala od padajuće bolesti, savetovala je da ne propusti ni jedno nedeljno bogosluženje, da se na svakoj ispovedi i pričesti Svetim Hristovim Tajnama. Od onih koji su živeli u građanskom braku, zahtevala je da se obavezno venčaju u Crkvi. Svima je savetovala da obavezno nose krst oko vrata.
Zbog čega su ljudi dolazili matuški? Zbog uobičajenih problema: neizlečivih bolesti, nestanka bližnjih, odlaska muža od porodice, nesrećne ljubavi, gubitka posla, progona od strane državnih organa… Zbog životnih potreba i nedoumica. Da li da se uda? Da li da promeni mesto stanovanja i posao? Bilo je puno obolelih, opterećenih raznim nevoljama: neko je iznenada zanemogao, neko je iz nekog razloga počeo lajati, nekome su se počele sušiti ruke i noge, nekome se javljaju halucinacije. U narodu takve ljude nazivaju „poremećenim“. To su ljudi, kojima su, kako kažu u narodu, „učinili“, koji su se prepustili osobitom demonskom uticaju.
Jednom je četvoro muškaraca privelo Matroni staricu. Ona je mahala rukama, poput vetrenjače. Kada joj je matuška očitala molitvu ona se smirila i iscelila.
Praskovja Sergejevna Anosova, često je posećivala svoga brata u psihijatrijskoj bolnici. Ona se seća: „Jednom, kada smo išli k njemu, sa nama su zajedno išli muž i žena da izvedu kćer iz bolnice. I u povratku smo opet išli zajedno. Odjednom je ta devojka (bilo joj je 18 godina) počela da laje. Rekla sam njenoj majci: „Žao mi vas je, pošto prolazimo pored Caricina, zašto ne biste odveli devojku Matronuški…“ Otac te devojke, general, u početku nije hteo ni da čuje za to, govoreći kako je sve to izmišljotina. Ali, njegova žena je bila uporna i mi smo se uputili ka Matronuški. I kada smo počeli devojku privoditi Matronuški, ona se ukočila kao kolac, ruke kao štapovi, zatim je počela na Matronušku pljuvati, otimati se. Matrona kaže: „Pustite je, ona više ništa neće učiniti.“ Devojku smo pustili. Ona je pala, počela je se udarati i valjati po podu tako da su se na glavi pojavile krvave rane. A zatim je devojka zaspala i spavala neprekidno tri dana. Sve vreme su bdeli nad njom. Kada se probudila i ugledala majku, upitala je: „Mama, gde smo to mi?“ Odgovorila joj je: „Mi smo kćeri kod jednog prozorljivog čoveka…“ I sve joj je ispričala šta se s njom dešavalo. I od tada se devojka potpuno iscelila.“
Z.V. Ždanova priča, da su 1946. godine u njihov stan, gde je tada živela Matrona, doveli ženu, koja je zauzimala visok položaj u društvu. Njen sin jedinac je sišao s uma, muž joj je poginuo na frontu, a ona ona je, razume se, bila bezbožnik. Ona je putovala sa bolesnim sinom po Evropi, ali ni najpoznatiji lekari mu nisu mogli pomoći. „Došla sam kod vas iz očajanja, – rekla je, – ne znam gde da idem.“ Matrona ju je upitala: „Ako Gospod izleči tvoga sina, da li ćeš poverovati u Boga?“ Žena je rekla: „Nažalost, ne znam šta to znači verovati.“ Tada je Matrona zamolila da joj daju posudu sa vodom i u prisustvu nesrećne majke počela glasno čitati molitve nad vodom. Dajući joj zatim tu vodu, blažena je rekla: „Požuri odmah u Kašćenku (psihijatrijska bolnica u Moskvi), zamoli bolničare da ga čvrsto drže kada ga budu privodili k tebi. On će se otimati, a ti se potrudi da ga zapljusneš ovom vodom u oči i obavezno da mu uđe u usta.“ Zinaida Vladimirovna se dalje priseća: „Posle nekog vremena, ja i brat smo bili svedoci, kada je ta žena opet došla Matroni. Ona je na kolenima zablagodarila matuški, govoreći da je sada njen sin zdrav. A stvari su se odvijale ovako. Ona je došla u bolnicu i sve je učinila kako joj je matuška rekla. Tamo je bila sala u koju su sa jedne strane pregrade uveli njenog sina, a ona je došla sa druge strane. Flašica sa vodom se nalazila u njenoj torbi. Sin se otimao i vikao: „Mama, baci to što nosiš u torbi, ne muči me!“ Ona se zaprepastila: otkuda on zna šta ona nosi u torbi? Brzo izvadivši bočicu, zapljusnula ga je vodom po očima, a zatim i po ustima, i on se odjednom primirio, oči su mu postale bistrije i rekao je: „Dobro mi je!“ Ubrzo su ga otpustili iz bolnice.“
Često je Matrona polagala ruke na glavu opsednutih i govorila: „Oj, oj, sada ću ja tebi podrezati krilca, izlazi, izlazi sada!“ „Kakav si ti?“ – upitala bi, a u čoveku bi odjednom počelo zujati. Matuška opet kaže: „Ko si ti?“ i još bi jače zazujalo, a zatim bi se pomolila i progovorila: „Evo, izašao je komarac, sada ćemo ga uhvatiti!“ I čovek bi otišao isceljen.
Matrona je pomagala i onima kod kojih nije bilo sloge u porodičnom životu. Jednom joj je došla žena i pričala kako se nije udala iz ljubavi i kako sa mužem živi u veoma lošim odnosima. Matrona joj je odgovorila: „A ko je kriv za to? Kriva si ti. Kao što je Gospod glava Crkve, i muž treba da bude glava porodice, i udajući se žene su dužne da se potčine, ti si dužna da taj venac sačuvaš do kraja svoga života. Ti si kriva što živiš s njim u lošim odnosima…“ Ta žena je poslušala blaženu i njen porodični život se uredio.
„Matuška Matrona se ceo život borila za svaku dušu koja joj je dolazila, – seća se Zinaida Ždanova, – i odnosila pobedu. Ona nikada nije tugovala, nije jadikovala zbog napora svog podviga. Ne mogu sebi oprostiti što ni jednom nisam požalila matušku, mada sam videla kako joj je bilo teško, kako je sastradavala sa svakim od nas. Svetlost tih dana greje nas i sada. U sobi, pred svetiteljskim likovima gorela su kandila, dok su ljubav matuške i njen mir ispunjavali dušu. U domu je bila svetost, radost, spokoj, blagodatna toplina. Besneo je rat, a mi smo živeli kao na nebu.“
U kakvom je sećanju Matrona ostala svojim bližnjima? Sa malenim, tako reći dečijim, ručicama i nožicama. Sedeći sa prekrštenim nožicama na krevetu ili sanduku. Meke vlasi razdeljene na sredini. Zatvoreni očni kapci. Blago, svetlo lice. Umilan glas.
Tešila je, umirivala bolesne, milovala ih po glavi, osenjivala krsnim znamenjem, ponekad se šalila, ponekad strogo izobličavala i savetovala. Nije bila stroga, bila je snishodljiva prema ljudskim nemoćima, sastradalna, topla; uvek radosna, nikada se nije žalila na svoje nevolje i stradanja. Matuška nije propovedala, nije učila druge. Davala bi konkretan savet, kako postupiti u ovoj ili onoj situaciji, molila se i blagosiljala.
Uopšte nije bila pričljiva, kratko je odgovarala posetiocima na pitanja. Ostale su zapamćene neke njene pouke opšteg karaktera.
Matuška je savetovala da se ne osuđuju bližnji. Govorila je: „Zašto osuđivati druge ljude? Bolje je razmišljaj više o sebi. Svaka ovčica će biti obešena za svoj repić. Šta je tebi do tuđih repića?“ Matrona je učila da predajemo sebe volji Božjoj. Da živimo sa molitvom. Da često osenjujemo sebe i predmete koji nas okružuju krsnim znamenjem i da se na taj način ograđujemo od zlih sila. Savetovala je da se češće pričešćujemo Svetim Hristovim Tajnama. „Zaštićujte se krstom, molitvom, svetom vodicom, čestim pričešćivanjem… Pred ikonama neka gore kandila. “
Učila je takođe da volimo stare i nemoćne i da im praštamo. „Ako bi vam bilo šta neprijatno ili uvredljivo govorili stari, bolesni ili neko od umno poremećenih, nemojte slušati, već im jednostavno pritecite u pomoć. Bolesnima treba pomagati od sveg srca i treba im opraštati, ma šta vam oni rekli ili učinili.“
Matronuška nije dozvoljavala da pridajemo važnost snovima: „Ne obraćaj pažnju na njih, snovi bivaju od lukavoga, uznemiruju čoveka, opterećuju ga mislima.“
Matrona je upozoravala da ne trčimo od duhovnika do duhovnika u traženju „staraca“ ili „prozorljivaca“. Odlazeći raznim ocima, govorila je, možemo izgubiti duhovnu silu i pravilno ustrojenje života.
Evo njenih reči: „Ako idete starcu ili svešteniku za savet, molite se da ga Gospod umudri, kako bi vam dao pravilan savet.“ Učila je da se ne bavimo sveštenicima i njihovim privatnim životom. One koji streme hrišćanskom savršenstvu, savetovala je da se ni po čemu spoljašnjem ne izdvajaju od drugih ljudi (naprimer crnom odećom i sl.). Učila je trpljenju nevolja. 3. V. Ždanovoj je govorila: „Idi u hram i ni u koga ne gledaj, moli se zatvorenih očiju ili sa pogledom u neku ikonu.“ Slične pouke nalazimo i kod svetog Serafima Sarovskog i kod drugih svetih otaca. Uopšte, u poukama Matroninim nije bilo ničega što bi odstupalo od svetootačkog učenja.
Matuška je govorila da je veliki greh ukrašavati se, tj. upotrebljavati dekorativnu kozmetiku: čovek kvari i unakažava prirodni lik ljudski, dopunjava ono što mu nije dao Gospod, stvara lažnu lepotu i to vodi ka razvratu.
Devojkama koje su poverovale u Boga, Matrona je govorila: „Vama devicama Bog će sve oprostiti ako budete verne Bogu. Koja se zavetuje da se ne udaje, dužna je da izdrži do kraja. Gospod će za to dati venac.“
Matronuška je govorila: „Vrag se približava, treba se stalno moliti. Ako živimo bez molitve, često se događa iznenadna smrt. Vrag nam sedi na levom ramenu a anđeo na desnom i svaki od njih ima svoju knjigu: u jednu se zapisuju naši gresi, a u drugu dobra dela. Češće se osenjujte krsnim znamenjem. Krst je neosvojiva tvrđava, vrata koja se ne mogu razvaliti.“ Poučavala je da ne zaboravljamo da se prekrstimo pri obedu. „Silom Časnog i Životvornog Krsta, spasavajte se i zaštićujte se. “
O vračarima je matuška govorila: „Za onoga, ko je dobrovoljno ušao u savez sa silama zla, bavi se vračanjem, ako se ne pokaje, nema spasenja. Ne treba se obraćati takvim babama, oni jedno leče a dušu povređuju.“
Matuška je često govorila bližnjima da se treba boriti protiv vračara, protiv sila zla, koje nevidljivo vojuju protiv nas. Jednom joj je došao starac blagog lika, sa bradom, smiren, pao pred nju na kolena i sav u suzama rekao: „Sin jedinac mi je na samrti.“ A matuška se nagnula k njemu i tiho ga upitala: „A ti, kako si mu učinio? Na smrt ili ne?“ Odgovorio je: „Na smrt.“ Matuška mu je rekla: „Odlazi, odlazi od mene, nema potrebe da mi više dolaziš.“ Pošto je otišao, rekla je: „Vračari znaju za Boga! Eh, kada bi se vi tako molili, kao oni kada mole Boga da im oprosti njihovo zlo!“
Matuška je poštovala pokojnog sveštenika Valentina Amfiteatrova. Govorila je da je on veliki pred Bogom i da on na svome grobu pomaže stradalnicima, tako da je neke od svojih posetilaca slala da uzmu zemlje sa njegovog groba.
Masovno otpadanje ljudi od Crkve, aktivno bogoborstvo, narastanje otuđenja i zlobe među ljudima, odbacivanje tradicionalne vere od strane miliona ljudi, i ogrehovljen život bez pokajanja, kod mnogih su doveli do teških duhovnih posledica. Matrona je to dobro shvatala i osećala.
U danima masovnih demonstracija, matuška je sve molila da ne izlaze na ulicu, da zatvore prozore, roletne, vrata, jer horde demona ispunjavaju sve prostranstvo, sav vazduh i obuzimaju sve ljude. Verovatno da je blažena Matrona, koja je često govorila alegorično, htela reći o neophodnosti da se drže zatvorenim od duhova zlobe „prozori duše“ (kako su sveti oci nazivali ljudska čula).
Z.V. Ždanova je upitala matušku: „Kako to da je Gospod dopustio da toliko hramova zatvore i razruše?“ (Imala je u vidu godine posle revolucije). A matuška je odgovorila: „Takva je volja Božja da se smanji broj hramova zato što će verujućih biti malo i neće imati kome da služe.“ – „Zašto se niko ne suprotstavlja?“ Matrona: „Narod je kao pod hipnozom, nije svestan, strašna sila je stupila u dejstvo… Ta sila je prisutna u vazduhu, prodire svuda. Nekada su močvare i neprohodne šume bili mesta obitavanja tih sila, zato što su ljudi odlazili u hramove, nosili krst i u kući bili zaštićeni ikonama, kandilima i svetinjama. Demoni su tada proletali mimo takvih domova, a sada se demoni naseljavaju i među ljude zbog njihovog neverovanja i odbacivanja Boga.“
Želeći da prodru u njen duhovni život, neki ljubopitljivi posetioci su pokušavali da otkriju šta Matrona radi noću. Jedna devojka je videla, da se ona svu noć moli i čini poklone…
Živeći kod Ždaiovih u rejonu Arbat, Matronuška se ispovedala i pričešćivala kod sveštenika Dimitrija iz hrama u ulici Krasnaja Presnja. Neprestana molitva je pomagala blaženoj Matroni da nosi krst služenja ljudima, što je bilo istinski podvig i mučeništvo, najviša projava ljubavi. Čitajući molitve demonizovanim, moleći se za svakoga, deleći ljudske žalosti, matuška je bivala tako umorna, da krajem dana nije mogla čak ni govoriti sa bližnjima i samo bi tiho uzdisala oslonjena na svoju ruku. Unutrašnji, duhovni život blažene u potpunosti je ostao tajna, čak i za ljude koji su joj bili najbliskiji i ostaće tajna i za sve ostale.
Nepoznavanje duhovnog života matuške ni najmanje nije uticalo na ljude da posumnjaju u njenu svetost i u to da je ona bila istinska podvižnica. Podvig Matrone se sastojao u velikom trpljenju koje je proishodilo od čistoga srca i od vatrene ljubavi prema Bogu. Upravo o takvom trpljenju, kojim će se spasavati hrišćani u poslednja vremena, prorokovali su sveti oci Crkve. Kao istinska podvižnica, blažena je učila ne rečima već celim svojim životom. Telesno slepa, ona je učila i nastavlja da uči i danas o istinskom duhovnom gledanju. Iako bez sposobnosti da hoda, ona je učila i uči idenju po teškom putu spasenja.
U svojim sećanjima Zinaida Vladimirovna Ždanova piše: „Kakva je bila Matronuška? Matuška je bila ovaploćeni anđeo – čuvar, kao da je mač ognjeni bio u njenim rukama za borbu sa zlom silom. Ona je lečila molitvom, vodom… Bila je malena kao detence, sve vreme poluležeći na boku, oslonjena na svoju ruku. Tako je i spavala, nikada normalno ne ležući. Kada je primala ljude, sedela bi, prekrstivši nožice, obe ručice ispruživši iznad glave pridošlice u vazduhu, položila bi prste na glavu čoveka koji je klečao pred njom, zakrstila bi ga, rekla osnovno što je potrebno njegovoj duši, pomolila se.
Živela je nemajući svog kutka, svoje imovine, ušteđevine. Ko bi je pozvao, kod toga bi i živela. Živela je od priloga kojima sama nije mogla da raspolaže. Bila je u poslušanju i zloj Pelagiji koja je svima zapovedala i sve ono što su donosili matuški delila svojoj rodbini. Bez njene dozvole matuška nije mogla ni jesti ni piti…
Matuška je, pokazalo se, znala sve događaje unapred. Svaki dan života koji je proživela, bio je reka tuge i žalosti ljudi koji su joj dolazili. Ona je bila pomoć bolnima, uteha i njihovo isceljenje. Isceljenja po njenim molitvama bilo je mnogo. Uzimala je obema rukama glavu plačućeg, tešila ga, zagrejala svojom svetlošću, i čovek bi odlazio kao na krilima. A ona, malaksala, samo bi uzdahnula i nastavljala da se moli cele noći. Imala je na čelu udubljenje od prstiju, od čestog osenjivanja krsnim znamenjem. Krstila bi se pažljivo, usrdno i prsti su napravili udubljenje…“
Za vreme rata, bilo je mnogo slučajeva da je rodbini nestalih svojom prozorljivošću otkrivala, da li je njihov bližnji živ ili nije. Nekome bi rekla – živ je, čekajte. Nekome pak – opojte ga i pominjite kao upokojenog.
Možemo pretpostavljati da su Matroni dolazili i oni koji su tražili duhovne savete i rukovođenje. Za matušku su znali mnogi moskovski sveštenici i monasi Trojice-Sergijeve lavre. Po neispitljivom promislu Božjem pored matuške nikada nije bilo pronicljivog posmatrača i učenika, sposobnog da razastre zavesu nad njenim duhovnim delanjem i da napiše o tome pouku za potomstvo.
Često su joj dolazili zemljaci, iz njenog rodnog mesta i tada bi donosili i pisma koja su joj pisali i žitelji mnogih okolnih sela, a ona je odgovarala na njih. Dolazili su joj i sa razdaljine od 200 i 300 kilometara, a ona bi znala ime čoveka koji joj dolazi. Bilo je i Moskovljana i posetilaca iz drugih gradova koji su čuli o prozorljivosti matuške. Dolazili su ljudi raznih uzrasta: i mladi i stari i ljudi srednjih godina. Neke je primala a neke i nije. Sa nekima je govorila u pričama, a sa nekima prostim jezikom.
Zinaida se jednom prilikom požalila matuški: „Jao, matuška, moji živci…“ A ona će na to: „Kakvi živci, zašto u ratu i u tamnici nema živaca… Treba vladati sobom, trpeti.“
Matuška je učila da se obavezno treba lečiti: „Telo je stan dat od Boga, njega je potrebno održavati. Bog koji je sazdao svet dao je i lekovite trave i to ne treba odbacivati.“
Matuška je često sažaljevala svoje bližnje: „Kako mi vas je žao… Doživećete poslednja vremena. Život će biti sve teži i teži…. neizdržljivo težak. Doći će vreme kada će pred vas staviti krst i hleb i reći: birajte!“ „Mi ćemo izabrati krst, – odgovarali su oni, – ali kako će tada biti moguće živeti?“ – „A mi ćemo se pomoliti, uzeti grudvicu zemlje, uvaljati od nje loptice, pomoliti se Bogu, pojesti i biti siti!“
I drugi put je govorila, hrabreći u teškoj situaciji, da se ne treba ničega bojati, ma kako izgledalo strašno. „Imajte vere u Hrista, i nema nikakve brige! Gospod će sve sam urediti!“
Matronuška je često ponavljala: „Ako narod izgubi veru u Boga, snaći će ga mnoge nevolje, a ako se ne pokaje, propašće i nestati sa lica zemlje. Toliki narodi nestadoše, a Rusija postoji i postojaće. Molite se, tražite, kajte se! Gospod nas neće ostaviti i sačuvaće zemlju našu!“
Poslednje ovozemaljsko utočište Matronuška je našla u Podmoskovlju (ulica Kurganska, broj 23), gde se nastanila kod daljnje rođake, napustivši sobu na Arbatu. I ovde su takođe, rekom dolazili posetioci, donoseći svoje nevolje i žalosti. Tek pred samu svoju končinu, matuška, već sasvim slaba, ograničila je prijem. No ljudi su svejedno i dalje dolazili, i mnogima ona jednostavno nije mogla uskratiti pomoć.
Kažu, da joj je Gospod otkrio vreme upokojenja tri dana pre, tako da je ona učinila sve ono što treba, da se pripremi za to i oprosti od bližnjih. Matuška je molila da njeno opelo bude u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Donskoj ulici. (U to vreme, tamo je služio omiljeni parohijski sveštenik Nikolaj Golubdov. On je poznavao i poštovao blaženu Matronu). Zabranila je da joj se na sahranu donose venci i veštačko cveće.
Do poslednjeg dana svoga života, ispovedala se i pričešćivala kod sveštenika koji joj je dolazio. Po svome smirenju, ona se kao i obični grešni ljudi, bojala smrti i svoj strah nije skrivala od bližnjih. Kada je pred smrt došao da je ispovedi sveštenik, otac Dimitrije, ona se veoma uznemirila. Baćuška je upitao: „Zar se i vi bojite smrti?“ – „Bojim se.“
Blažena matuška Matrona se upokojila u Gospodu 2. maja 1952. godine.. 3. maja u Trojice-Sergijevu lavru, na parastos je odnet zapis o upokojenju novoprestavljene blažene Matrone. Između mnoštva drugih, upravo taj papir je privukao pažnju služaščeg jeromonaha. „Ko je doneo ovu ceduljicu? – uzbuđeno je upitao on, – Zar je ona umrla?“ (Mnogi žitelji lavre su dobro znali i poštovali Matronu). Starica sa ćerkom, koja je doputovala iz Moskve, potvrdila je: sinoć se matuška upokojila i ove večeri će kovčeg sa telom biti postavljen u moskovsku crkvu Pokrova Presvete Bogorodice u Donskoj. Tako su monasi Lavre saznali za upokojenje Matrone i mogli su da dođu na njenu sahranu. Posle opela, koje je izvršio otac Nikolaj Golubcov, svi prisutni su prišli i celivali njene ruke.
4. maja, u Nedelju žena mironosica, uz mnoštvo prisutnog sveta, sahranjena je blažena Matrona. Po njenoj želji bila je pogrebena na Danilovskom groblju, kako bi mogla „da sluša službe Božije“ (tamo se nalazio jedan od malobrojnih aktivnih moskovskih hramova). Opelo i pogrebenje blažene bili su početak njenog proslavljanja u narodu kao ugodnice Božje.
Blažena je predskazivala: „Posle moje smrti, malo će ljudi dolaziti na moj grob, samo oni najbliskiji, a kada i oni umru, moj grob će zapusteti, i retko, retko će ko doći… Ali, proći će mnoge godine, i ljudi će saznati za mene i dolaziće masovno za pomoć u svojim nevoljama i sa molbama da se pomolim za njih Gospodu Bogu, i ja ću sve uslišiti i svima ću pomoći.“
Još je pred smrt kazala: „Svi, svi dolazite k meni i pričajte mi, kao da sam živa, o svojim žalostima i nevoljama, a ja ću vas videti i čuti, i pomoći ću vam.“ I još je matuška govorila, da svi koji povere sebe i život svoj njenom zastupništvu pred Gospodom, spašće se. „Sve koji se budu obraćali meni za pomoć, ja ću dočekati gore po njihovoj smrti, svakoga.“
Prošlo je više od trideset godina od matuškine smrti, i njen grob na Danilovskom groblju je postao jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve, gde su dolazili ljudi iz svih krajeva Rusije, čak i izvan granica, sa svojim nevoljama i bolestima.
Blažena Matrona je bila pravoslavni čovek, u dubokom, tradicionalnom značenju te
reči. Sastradavanje sa ljudima koje je izlazilo iz punoće srca koje voli, molitva, krsno znamenje, vernost svetim kanonima Pravoslavne Crkve, eto šta je bilo centar njenog napornog duhovnog života. Priroda njenog podviga, svojim korenima je ishodila iz viševekovne tradicije narodnog blagočašća. Zato i pomoć koju ljudi dobijaju, molitveno se obraćajući pravednici, donosi duhovne plodove: ljudi se utvrđuju u pravoslavnoj veri, ucrkvljuju se i spolja i iznutra, priklanjaju se svakodnevnom molitvenom životu.
Za Matronu znaju desetine hiljada pravoslavnih ljudi. Matronuška, kako je mnogi od milošte nazivaju. Ona i sada, kao i za vreme svog zemaljskog života, pomaže ljudima. To osećaju svi oni koji je sa verom i ljubavlju mole za zastupništvo i zauzimanje pred Gospodom, pred Kojim blažena starica ima veliku smelost.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *