NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » SVEŠTENOSLUŽITELJ – JEREJ ILI PASTOR?

SVEŠTENOSLUŽITELJ – JEREJ ILI PASTOR?

Kirilo Kvatrone
 
SVEŠTENOSLUŽITELJ: JEREJ ILI PASTOR?
Istraživanje o tajnim molitvama božanstvenih službi
Svete saborne i apostolske Pravoslavne Crkve.

 
U protekla gotovo dva milenijuma, sveštenici su se tokom božanstvenih službi Gospodu obraćali na dva načina. Neke molitve izgovarane su naglas, tako da ih čuje sav sabrani narod. Druge su uznošene nečujno i one se tiču sveštenika i Boga. Ove molitve se različito pominju kao „nečujne molitve“, „tajne molitve“ ili (što je najprihvatljivije) „mistične molitve“. Danas, međutim, postoje neki, kako među sveštenicima, tako i među mirjanima, koji uče da bi sve molitve sveštenika trebalo da budu izgovorene naglas. Oni tvrde da je besmisleno da ove prekrasne molitve budu nečujne za mirjane, a što podseća na skrivanje sveće ispod posude (v. Mt. 5; 15). Osim toga, svi smo mi postali carsko sveštenstvo (1. Petr. 2; 9) i svi mi imamo pravo da čujemo te molitve. Tekst koji sledi jeste kritika tvrdnji ovih modernista i odbrana predanjske liturgijske prakse Pravoslavne crkve.
Sveti Dionisije Areopagit bio je preobraćenik i učenik svetog apostola Pavla (Dela ap. 17; 34). Čini se da sledeći, donekle opširan navod iz njegovog spisa „O crkvenoj jerarhiji“ dodiruje sadašnje pitanje samo u jednoj kratkoj rečenici. Ovaj odlomak, međutim, utvrđuje mnoga načela koja će biti veoma važna tokom ispitivanja naše kontroverze.
Blaženi filosof u Hristu piše: „Naša jerarhija potiče od bogonadahnutog, božanstvenog i obožujućeg (bogotvornog, obogotvorujućeg – teurgijskog) znanja, i dejstva (energije), i savršenstva… Gledaj, međutim, da ne izdaš svetinju nad svetinjama. Postupaj blagočastivo prema onome što se tiče skrivenoga Boga i ukaži čast duhovnom i nevidljivom poznanju, čuvajući ga nepričasnim i nedodirljivim za neposvećene, čineći jedino svete – posredstvom sveštenog prosvetljenja i na način dostojan svetinje – pričasne sveštenim stvarima. I sam Isus – bogonačalni i nadsuštinski um, početak, suština i najbogonačalnija sila svake jerarhije, sveštenosluženja i oboženja – ozaruje naše blažene starešine (u grčkom izvorniku: ozaruje svetlije i duhovnije blažene i od nas uzvišenije suštine) i, koliko je to u njihovoj moći, upodobljuje ih Svojoj sopstvenoj svetlosti. Što se tiče nas, tom žudnjom za lepotom koja nas uznosi i koja biva uzneta ka Njemu, On zbližava mnoge različitosti (koje postoje) među nama. On čini da naš život, poredak i dejstva budu jedinstveni i božanstveni i On nam daruje silu kakva dolikuje božanskom sveštenstvu. Pristupajući svetom delu sveštenosluženja, mi se približavamo suštinama višim od nas i mi, koliko je to nama moguće, podražavamo njihovu čvrstu, nepokolebivu i sveštenu postojanost, i na taj način gledamo na blaženo i bogonačalno blistanje Isusovo. Onda, pak, svešteno gledajući ono što se može videti i budući prosvetljeni poznanjem onoga što smo videli, možemo postati posvećeni u tajanstveno znanje i oni koji posvećuju u njega, ozareni i posvećeni u delo Božije, savršeni i oni što vode ka savršenstvu“ (1; 1).
Sveti Dionisije je prethodno pisao o nebeskoj jerarhiji, odnosno o anđelskom svetu. Sada se okreće jerarhiji Crkve i pokazuje da je ona i odraz i produžetak nebeske jerarhije. Iz gornjeg teksta mogu se izvesti sledeća načela. Kao prvo, ne mogu svi ljudi da podnesu svaku istinu. Njegov učitelj, apostol Pavle, takođe se poziva na ovo načelo, pišući: „Mlekom vas napojih, a ne jelom, jer još ne mogoste…“ (1. Kor. 3; 2, vidi takođe Jevr. 5; 11-14). I zaista, učenik sv. Pavla u gorepomenutom radu ide dalje i piše: “Pričasnost božanskom dodeljena je svakome saglasno sa njegovom merom“ (1; 2).
Kao drugo, naša vera je jerarhijska vera. Postoje pojedinci koji su postavljeni iznad nas. Oni imaju vlast nad nama i oni će biti odgovorni (pred Bogom, a ne pred nama) za to kako su tu vlast koristili. Isto tako, i mi bismo mogli da budemo postavljeni u položaj da imamo vlast nad drugima, i tek tada bismo naučili koliko je teško nositi breme takve odgovornosti. Naš svešteni pisac takođe piše da “mi vidimo da nas naša ljudska jerarhija… jerarhijski i u nama svojstvenoj meri, uzvodi ka jednoobraznom oboženju“ (1: 2)
Kao treće, mi napredujemo u svetosti posredstvom služenja onima koji su iznad nas. Isto tako, mi smo odgovorni za spasenje onih kojima smo nadređeni. I opet, sveti filosof piše: “Potčinjeni bi trebalo da slede one više od njih, ali i da sami potpomažu napredovanje onih koji su im podređeni… zbog ove bogonadahnute, jerarhijske harmonije svako je u stanju da, koliko god je to njemu moguće, bude pričasnik Onoga Koji je istinska Lepota, Mudrost i Dobrota“ (1; 2).
Kao četvrto, da bi neko imao udela u svetosti, i sam mora da bude sveti. Svetlost ne može doći iz tame, i tama se može razvejati jedino svetlošću. Kao peto, vascela jerarhija je utemeljena u i na našem Gospodu Isusu Hristu. Oni koji dele osveštanje, dele samo ono što su primili od Njega. Kada smo poslušni svojim starešinama, poslušni smo Hristu. Prema svetom Dionisiju, Isus je “izvor i savršenstvo svake jerarhije“ (1; 2). Kako budemo napredovali u ovom istraživanju, pokazaće se važnost ovih načela. Okrenimo se sada Svetom Pismu.
 
STARI ZAVET
 
Predstavljajući celokupan izrailjski narod, Mojsej je dva puta proveo po 40 dana na gori (2. Mojs. 31; 34). Osim toga, „Kad Mojsej ulažaše u šator, spuštaše se stup od oblaka i ustavljaše se na vratima od šatora, i Gospod govoraše s Mojsejem. I sav narod videći stup od oblaka gde stoji na vratima od šatora, ustajaše sav narod i svak se klanjaše na vratima od svojega šatora. I Gospod govoraše s Mojsejem licem k licu…“ (2. Mojs. 33; 9-11).
Zašto je Mojsej primio ove posebne blagoslove? Zašto, ako su svi ljudi stvoreni kao jednaki, čak ni svi Izrailjci nisu učestvovali u ovim događajima? Da li su oni bili manje Jevreji nego što je to bio Mojsej? Manje izabrani? Manje ljudska bića? Da li je bilo pošteno što je Mojsej izabran za njihovog vođu i bez njihovog pristanka? Da li je bilo pošteno to što je Bog kasnije rukopoložio sedamdesetoricu staraca i dao im duha koji beše sa Mojsejem, „da nose s tobom teret narodni i da ne nosiš ti sam“ (4. Mojs. 11; 17). I sve to bez saglasnosti naroda! Šta je ovoj sedamdesetorici dalo pravo da govore u ime naroda? Šta je plemenu Levijevom dalo posebna, isključiva prava za posredovanje pred Gospodom?
Trebalo bi najpre da primetimo da oni koji traže svoj pravedni udeo u vođstvu obično previđaju činjenicu da ga čak i Bog, Koji ga daruje, naziva bremenom. Zar nećemo smatrati smešnim ako vidimo dva čoveka kako koračaju jedan pored drugog, pri čemu jedan od njih nosi nekoliko teških paketa, a drugi se žali kako i on ima pravo da on nosi neke od tih paketa? Pa ipak, nekoliko sveštenika čulo je žalbu: “Zašto mi poričete moje pravo da čujem tajne molitve?“ Iznenađuje nas da neko proglašava izvesni deo božanske blagodati za pravo. Ta ideja da smo svi mi sveštenstvo (v. 1. Petr. 2; 9) i da svi mi imamo pravo na jednak pristup Bogu, ima drevnu, mada ne tako slavnu istoriju. I zaista, ukoliko se vratimo u vreme boravka u pustinji, videćemo da su Marija i Aron prethodnici savremenih pravoslavaca. Oni su upitali: „Zar je samo preko Mojseja govorio Gospod? Nije li govorio i preko nas“ (4. Mojs. 12; 2)? Bog je čuo njihovu molitvu i dobili su više od onoga na šta su imali pravo: dobili su oproštaj (zajedno sa jednom merom kazne!) zbog zahtevanja onoga što su smatrali za svoje pravo! (Sestru Mojsejevu Mariju, Bog je udario gubom zbog pokušaja da se izjednači s Mojsejem i oprostio joj je, kad se pokajala (nap. prev.) Oni su sigurno bolje prošli nego drugi prethodnici naših modernista, Korej i 250 njegovih sledbenika, koji su se žalili: „Dosta nek’ vam je, sav ovaj narod, svi su sveti, i među njima je Gospod. Zašto se podižete nad zborom Gospodnjim“ (4. Mojs. 16; 3)? Da, kažu modernisti svi mi smo sveti, i Gospod je u svakome od nas! Prema tome, zašto se ne bismo žalili na to što se tajne molitve čuvaju od nas? Zašto se ne bismo žalili da sveštenici mnogo toga preuzimaju na sebe? Mojsej odgovara na takvu nezahvalnost: „Čujte, sinovi Levijevi! Malo li vam je što vas je Bog Izrailjev odvojio od zbora Izrailjeva, pustivši vas k Sebi da vršite službu u šatoru Gospodnjem i da stojite pred zborom i da služite za njih.“ (4. Mojs. 16; 8-9)
Mojsej, međutim, nije bio jedini koji je odgovorio nezahvalnicima. Zemlja se otvorila i progutala Koreja i njegovih 250 sledbenika, njihove žene, decu i šatore, a zatim se pojavila vatra i sve ih spalila (v. 4. Mojs. 16; 31). Tako je Sam Bog pokazao šta oseća prema onim ljudima koji posežu za svešteničkim pravima.
Odgovor za nas je, dakle, da prihvatimo svoj položaj. Bog nas je učinio carskim sveštenstvom (1. Petr. 2; 9). On nas je usvojio kao Svoju sopstvenu decu i dao nam izuzetno veliko nasleđe (v. Rimlj. 8; 16-17). On nas obožuje, menjajući nas iz slave u slavu, dok ne postanemo jedno sa likom slave Božije (v. 2. Kor. 3; 18), Zar nama sve to izgleda kao malo, da bismo tražili još više? Zar onda, kada čitamo o Korejevom kraju, ne zadrhtimo kada tražimo svoja “prava“ da čujemo tajne molitve?
Kao prvo i osnovno, moramo da zapamtimo da Bog nije demokrata. On nije bio demokrata u religioznom smislu u Starom Zavetu jer je samo sveštenik ulazio na posvećeno mesto da bi izvršio “službu Božiju“, a u Svetinju nad svetinjama jednom u godini „sam prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grehe iz neznanja“ (Jevr. 9; 6-7).
Ni Novi Zavet nije „demokratičan“; Sveti Simeon, solunski episkop, zapisao je da je “episkop… izvor sveštenstva i vascelog hrišćanstva“ [1]. Isto tako, On (Bog) nije demokrata ni u političkom smislu. Nijedna carevina, bilo da je u pitanju Izrailj, Rim, Rusija ili Etiopija, nije bila demokratska. I zaista, termin “božanska demokratija“ kontradiktoran je sam po sebi, osim ako čovek ne veruje u božanstvo glasačke većine. Sveti Simeon ukazuje na činjenicu da manji dobija blagoslov od većeg (v. Rimlj. 7; 7), podsećajući nas da “božanskom odlukom i prema zapovesti sa nebesa… onaj koji prenosi posvećenje kao sveštenik viši je od onih koje posvećuje, čak i ako su ovi kraljevi.“[2] On se nakon toga žali: “Ne razumem kako se ovaj poredak promenio na nekim mestima, tako da se sveštenstvo pojavljuje u nižem činu nego mirjani, i premda nisu niži po činu izdaju im se naređenja ovde i u mnogim drugim vidovima, zbog nadmenosti pojedinih mirjana prema božanskim stvarima.“[3] Budimo, dakle, oprezni, pre nego što pokušamo da za sebe prisvojimo isključiva prava sveštenika. Razmotrimo šta ćemo u tom slučaju učiniti. Postavimo sebi pitanje: koji bi se ovozemaljski car blagonaklono odnosio prema onome koji bi zahtevao da mu bude dopušten potpuni pristup njegovoj vladarskoj ličnosti?
 
NOVI ZAVET
 
Kako ja, međutim, mogu da budem nahranjen Liturgijom, ukoliko ne čujem sve molitve? Kako se od mene očekuje da kažem „amin“ posle molitve koju nisam čuo? Molitve u kojoj nisam mogao da učestvujem? Molitve koju nisam mogao lično da razmotrim? „A dogodi se u dane one da iziđe na goru da se moli, i provede svu noć u molitvi Bogu“ (Lk. 6; 12). Da li nas je nahranio Hristos? Da li znamo kako se On molio? Da li učestvujemo u Njegovoj ličnoj molitvi? Kako da Mu odgovorimo, kad ne znamo svaku reč koju je On ikad izgovorio u molitvi? Kako možemo da kažemo „amin“ Njegovom služenju, kada ispred sebe imamo ovaj “ nedostatak“? Sveta Pravoslavna Crkva je Telo Hristovo; sveštenik, koji služi Liturgiju, jeste jedno sa Hristom, i može se reći da je on za nas Hristos. Mi verujemo u našeg Gospoda, čak i ako nismo upoznati sa svakom pojedinom rečju koju je On izgovorio.
Isto tako, mi verujemo u Crkvu i u njene služitelje, čak i ako ne razumemo u potpunosti vascelu istinu koja je tu ovaploćena. Ono što nam se otkriva u trenutku, ili ono što bi nam se moglo kasnije otkriti, i ono što možda nikada nećemo razumeti – sve nam je to dato ili je skriveno od nas, ili zbog našeg dobra ili zbog naših ograničenja. Sveti Simeon ističe da se tokom vhoda na večernjoj službi „sveštenik moli u tišini pognute glave… jer je Bogočovek prineo Sebe kao žrtvu nebeskom Ocu i, sišavši u ad, izbavio nas od tiranije ada.“[4] On nas zatim upozorava da nam je sve to, kao i sva druga značenja vhoda, „neophodno da proučavamo… i da uvek… imamo na umu, jer smo posredstvom silaska Boga sa nebesa zadobili naše spasenje“.[5]
Neke stvari prevazilaze reči. Čovek nikad neće biti u stanju da pojmi i izrazi odnos između Oca i Sina ili, da sasvim pojmi tajnu Hristovog silaska u ad. Prema tome, tišina ponekad govori jasnije nego reči.
Ali zar ovo nije nešto drugo? Uzeli ste Hrista kao primer. Hristos je Bog, dok je sveštenik koji služi Liturgiju meni jednak čovek. Sigurno je da nijedan čovek nema neka veća prava nego bilo koji drugi (ono što smo ranije govorili pozivajući se na Mojseja odnosi se na Stari Zavet). „I posle šest dana uze Isus Petra, i Jakova, i Jovana, brata njegova, i izvede ih na goru visoku same“ (Mt. 17; 1). Šta? Zar Hristos nije udostojio ostale da i njih povede na goru? Zar oni nisu bili apostoli? Zar nisu imali podjednak pristup Hristu? Zašto je onda ovoj trojica bila data prednost? Eto, to je bilo povezano sa nivoom njihove duhovnosti. U svetotajinskim radnjama, međutim, mi svi stojimo kao jednaki pred Bogom. A zar umnožavanje hleba i ribe nije poslužilo kao praslika Evharistije?
I opet, Isus dozvavši učenike Svoje reče: „Žao Mi je naroda, jer već tri dana stoje kod Mene i nemaju šta jesti, a nisam rad otpustiti ih gladne, da ne malakšu na putu“ (Mt. 15; 32). Zar narod nije imao pravo da čuje Hristovu reč? Najzad, to se ticalo upravo naroda. Gde je u tome poštenje? Dvanaestorica su posebno pozvani, dobili su uputstva i nahranili su masu. Da li mislite da je u toj masi neko bio toliko nezahvalan da upita zašto se sa njim nisu posavetovali pre nego što je nahranjen? Ah, reći će neki, ali to je bilo pre Pedesetnice, pre izlivanja Svetoga Duha! Zar nema kraja bogohulnim primedbama modernista? Kada je u ranoj Crkvi izbila prepirka, „apostoli i prezviteri sabraše se da izvide ovo mišljenje“ (Dela ap. 15; 6). Izvesni segmenti crkvenog života ograničeni su na one koje je Bog pozvao na naročita služenja. To je Pravoslavlje. Traženja „prava“ na bilo koji deo božanskog služenja na osnovu čovekove pripadnosti „carskom sveštenstvu“ jeste protestantsko.
Mogli bismo neograničeno da nastavimo. Suština je u tome da je naša vera jerarhijska, a ne „demokratska“. Kada zahtevamo da učestvujemo u svakom pojedinom činu božanstvene Liturgije, mi onda zahtevamo da sveštenik bude pastor, Crkva pozorište, Liturgija predstava, a Evharistija puka „trpeza ljubavi“ (agape) i da pri tom sami postanemo rukovoditelji svoje sopstvene sudbine, odbijajući ljubveobilni promisao Božiji. Neka se to nikada ne dogodi!
 
TRI SVETOOTAČKA TEKSTA PROTIV TAJNIH
TIHO IZGOVORENIH) MOLITAVA

 
Da bi predočio dokaz da u ranoj Crkvi nije bilo tajnih molitava,
Kazimir Kuharek navodi tri teksta: svetog Justina Mučenika (II vek) (1. Apologija 67), sveti Dionisije Aleksandrijski (III vek) (citirano kod Jevsevija, Crkvena istorija, VII; 9) i sv. cara Justinijana (VI vek) (Novela, 137; 6), nazivajući ovaj dokaz očiglednim i nedvosmislenim).[6]
Hajde da najpre, radi rasprave, prihvatimo ove dve pretpostavke. Recimo da tajne molitve nisu korišćene u ranoj Crkvi, i recimo takođe da postoje i neki Oci Crkve koji govore protiv takve prakse (tajnog čitanja molitava, nap. prev). Hoće li to napraviti neku razliku?
Mnogi protestanti, koji žele da se vrate „čistoj“ Crkvi streme da saznaju kakva je bila najranija praksa Crkve. Uvereni su da je praksa, ukoliko je poznija, utoliko iskvarenija. Oni uče da se Crkva posebno iskvarila posle preobraćanja cara Konstantina u hrišćanstvo. Pretpostavlja se da je on pretvorio Crkvu u nešto što ona nikada nije nameravala da bude. Da bismo se vratili čistom hrišćanstvu, moramo da odstranimo ono, za šta se pretpostavlja da je dodato u „imperijalno“ vreme: mitre, raskošne odežde, itd. To je, međutim, čisto protestantsko načelo (iako su, na žalost, neki pravoslavni bogoslovi podlegli ovakvom verovanju, a najupadljivije – otac Aleksandar Šmeman u „Uvodu u liturgijsko bogoslovlje“). I dok se istina Crkve nikada ne menja, način na koji se ona izražava može da se razvija. Razvoj ne znači i bitniju promenu, nego podseća na proces sličan onome pri kojem se pupoljak razvija u cvet. Čak i ako tajne molitve nisu bile deo ranog hrišćanskog bogosluženja (a to ni u kom slučaju nije pouzdano), to ne znači da one danas, takve kakve jesu, ne bi trebalo da budu korišćene.
Pored toga, čak i ako se mogu navesti Sveti Oci koji govore protiv predanjske prakse, to takođe, samo po sebi, ne znači da je ta praksa pogrešna. Ni Oci, sami po sebi, nisu nepogrešivi. Mnogi od njih su grešili u nekim stvarima. Sveti Grigorije iz Nise, jedan od najbrilijantnijih bogoslova naše Crkve, tvrdio je da će se na kraju svi spasti, pa čak i sam satana. Crkva je kasnije osudila ovo učenje. Sveti Grigorije nije zbog toga manje sveti, niti je manje jedan od Otaca Crkve. On je pogrešio u tom pitanju, ali je Crkva ispravila njegovo učenje. Crkva je nepogrešiva kao celina, njeni Vaseljenski sabori su nepogrešivi, njeno Pismo je nepogrešivo, njeni kanoni su nepogrešivi kao rukovoditelji. Međutim, njeni pojedinačni članovi nisu nepogrešivi. Čak i ako se pronađe neki sv. otac koji govori protiv tajnih molitava (a uskoro ćemo videti da je sv. car Justinijan sasvim pouzdano to činio), to ne znači da bi neko automatski trebalo da prihvati ono čemu je on učio.
Vratimo se sada pomenutoj trojici Otaca i ispitajmo jednog po jednog. Sveti Justin Mučenik tvrdi da, pre nego što se podele hleb i vino, služitelj izgovara izvesne molitve, kojima se narod pridružuje zaključnom rečju „amin“. Ovo svedočanstvo je krajnje dvosmisleno. Pretpostavlja se sledeće: da bi narod izgovorio „amin“ kao zaključak molitve, ostatak molitve mora biti izgovoren glasno. Čak i da je to bio slučaj, to govori samo da je jedna određena molitva, o kojoj se raspravljalo, izgovarana naglas. To ne isključuje mogućnost da su ostale molitve mogle biti čitane tihim glasom. Međutim, kao što svi pravoslavni hrišćani znaju, činjenica da bogoslužbeno uputstvo zahteva da sabranje izgovori „amin“ ili da sveštenik glasno kaže “amin“, ne znači da se čitava molitva mora izgovoriti naglas.
Sveti Dionisije Aleksandrijski se poziva na nekoga ko je, prilikom krštenja, čuo molitvu blagodarenja. I opet, pretpostavlja se da su molitve, koje je čovek čuo, očigledno morale biti glasno izgovorene.
Slika, međutim, nije toliko jasna ukoliko celu ovu epizodu sagledamo u kontekstu. Čovek o kojem je reč bio je starac, koji je dugo bio član zajednice, i pre vremena sv. Dionisija, pa čak i pre vremena njegovog prethodnika. Ovaj čovek je, dakle, tokom krštenja čuo izvesne molitve i zbog toga je bio uznemiren, jer su te molitve bile različite od onih koje je čuo na svom krštenju. Njega je, naime, krstio jeretički sveštenik, koji je izgovarao jeretičke molitve. To je silno potreslo starca. Ako su te molitve izgovarane dovoljno glasno da ih svi čuju, zašto je starcu trebalo toliko dugo vremena da bi ih čuo? Da li se moglo dogoditi da tokom arhijerejstva dvojice episkopa, u drugoj po značaju eparhiji u čitavom hrišćanskom svetu, nije bilo nijednog krštenja? Nimalo verovatno. Da li se moglo dogoditi da on u hramu nije obraćao pažnju? Malo verovatno, jer sama njegova reakcija ukazuje na revnost u veri. Da li se, pak, moglo desiti da je konačno bio udostojen čina u nižem kliru? Ako je postao čtec ili ipođakon, onda je on imao priliku da čuje molitve koje se inače ne mogu čuti i koje nije čuo od poslednje prilike kada je bio tako blizu svešteniku, odnosno, od svog sopstvenog krštenja? Ovo bi moglo izgledati pomalo usiljeno, ali čini se da ne postoji bolje objašnjenje. U najmanju ruku, to pokazuje neubedljivost navedenog teksta kao dokaza za nešto. Za svetog cara Justinijana kaže se da je donosio zakone protiv „nove“ prakse tajnog čitanja pojedinih molitava, pa je napisao: “Mi zapovedamo svim episkopima i sveštenicima… da božansku Žrtvu ne prinose ćutke, nego glasom koji će čuti svi verni“. Međutim, čini se da je ovde reč o problemu sa prvobitnim prevodom iz 18. veka, uzetim van konteksta ili, bolje rečeno, o pogrešnom prevodu Novelle 137 koji su uradili Le Bren i Rob. Oni koji koriste ovaj prevod smatraju da je sveti Justinijan pokušavao da potisne novu praksu tajnog čitanja molitava. Episkop Aleksandar je, međutim, pokazao da je „utisak sasvim suprotan kad kad se potrudimo da ovu Novelu pročitamo u njenom izvornom tekstu i u potpunosti“.[7] Ono što vidimo jeste da Justinijan pokušava da uspostavi novu praksu njihovog glasnog čitanja. Njegovo je mišljenje da je takva bila izvorna praksa rane Crkve, ali on to nije dokazao. On je reagovao protiv neverujućih klirika koji ove molitve, budući da nisu čitane naglas, nisu ni na koji način izgovarali, pa čak ih nisu ni znali.[8] Ma kakve da su bile neposredne posledice Justinijanove odluke, a one su nam potpuno nepoznate, od 800 g. n. e. bilo je opšteprihvaćeno da se glavni deo Anafore (Prinošenja) izgovara u tajnosti.[9]
 
KANONI, BOGOSLUŽBENA UPUTSTVA I RANI OCI CRKVE
 
Sveti kanoni naše Crkve sa vaseljenskom silom pokazuju da se načelo tajnih molitva ni najmanje ne dovodi u pitanje. Devetnaesti kanon Laodikijskog sabora (IV vek), koji je prihvatio i Šesti Vaseljenski sabor (VII vek) otvoreno utvrđuje načelo da moraju postojati i tajne i glasno izgovorene molitve. On utvrđuje da „molitve vernih moraju biti izgovorene tri puta – jednom, prvi put, u tajnosti, ali drugi i treći put viva voce.“[10] Iako se ovim opisuje Liturgija koja se donekle razlikuje od one kakvu danas služimo, kanon ubedljivo pokazuje prihvatanje načela tajnih molitava.
Osim toga, Tipik sasvim određeno ustanovljuje da pojedine molitve treba izgovarati „tihim glasom“ ili „u tajnosti.“[11] Jedno ukazivanje na ranu praksu tajne molitve tokom Anafore (Prinošenja) – premda je daleko od toga da ga prihvatimo kao presudno – nalazi se u nagoveštaju svetog Vasilija da um mnogih monaha luta tokom evharistijske molitve.[12] To se moglo dogoditi i zbog toga što ništa nije izgovarano glasno. Pretpostavlja se da je rešenje bilo da se uvedu jektenije.
U haldejskoj Liturgiji iz ranog VI veka, izuzev tri „kanona“, ostatak Anafore prinošen je u tišini.[13] Jovan Mosh (oko. 619) nam saopštava da je grupu dece ošamutila munja zato što su u igri izgovarali tajne svešteničke molitve; on se zatim vajka da su dečaci te molitve znali zato što su ih neki sveštenici izgovarali naglas![14] Luj Buje ističe da, uprkos prilično dogmatskoj nepopustljivosti od strane nekih da li molitve jesu ili nisu izgovarane glasno, to nije činjenično dokazano ni sa jedne ni sa druge strane. “…Mi ne posedujemo nijednu jasnu tvrdnju u vezi s ovim pitanjem a koja bi poticala iz patrističkog perioda. Uopšteno posmatrano, argumenti za koje ljudi zamišljaju da su pouzdan dokaz za činjenicu da su u drevnosti molitve tokom Evharistije glasno izgovarane, samo su puki zaključci, izvedeni na osnovu značaja koji Sveti Oci pridaju konačnom narodnom „amin“.
Međutim, najmanje dvanaest vekova na Zapadu, a još duže u nekim drugim oblastima, ili bar na Istoku, ljudi su izgovarali ovo „amin“ kao odgovor na nekoliko reči koje je sveštenik izgovarao glasno kao zaključne, i čini se da nikad nisu nastojali da čuju, pa čak i da tačno znaju šta je on (sveštenik) rekao prethodno i za njih nečujno.“[15]
On nam u nastavku kaže da je ono što pouzdano znamo činjenica da u Rimu od VIII veka, a u izvesnim istočnim Liturgijama od VI veka „i jasna uputstva i formalni komentari potvrđuju da je sveštenik veći deo kanona ili Anafore izgovarao „tihim glasom“.[16] Ovde bi trebalo primetiti da on nije pomenuo navedeni Laodikijski kanon, koji pokazuje da praksa izgovaranja bar nekih molitava tihim glasom doseže čak do IV veka. On, u suštini, međutim, pravilno razmišlja. Tokom prva dva veka, praktično ne postoje svedočanstva ni za jedno, ni za drugo. U periodu od III do VI veka postoje svedočanstva da je načelo koje potkrepljuje korišćenje tajnih (tihih) molitava prihvaćeno; postoje neki slučajevi koji bi mogli da ukažu da je upražnjavanje tajnih (tihih) molitava bilo uobičajeno, a ponekad i da je bila ustanovljena i sama ta praksa. Od VI veka nadalje, postoje obimna svedočanstva, a što ćemo uskoro videti.
 
SVEČANA ZAKLETVA
 
Druga tačka koju bi trebalo razmatrati jeste praksa da se tajne molitve ne izgovaraju tiho, a koja svoje poreklo ima u modernim vremenima. Uporedite period od pre 30 godina, kada je bilo nezamislivo da se glasno izgovaraju tajne molitve, sa situacijom u nekim hramovima eparhija Američke Pravoslavne Crkve na Zapadu. U vreme prethodnog sveštenika, tajne molitve nisu bile prenošene preko radija putem PA sistema i teško da ste mogli čuti kako hor peva ono što bi se moglo imenovati kao „tajne himne“. Pored toga, u liturgijskim knjigama promenjen je raspored nekolicine tajnih molitava, tako da su one smeštene na kraj jektenija, uz pretpostavku da će biti pročitane naglas! Pojavila se liturgijska promena. Ko je izazvao tu promenu? Ko je podstakao? Ona je očigledno podstaknuta na svešteničkom nivou. To su oni isti sveštenici koji su prilikom svog rukopoloženja potpisali dokument, obećavajući da nikada neće vršiti liturgijske promene. Ta zakletva bila je zapečaćena celivanjem Jevanđelja i skupocenih nogu našeg raspetog Gospoda!
Može li liturgijska praksa koja svoje poreklo ima u kršenju ove svečane zakletve na bilo koji način biti dobra? Može li ona biti od Boga? Ovo bi se moglo uporediti sa pitanjem kalendara. Niko ne uči da Crkva kao celina ne bi mogla da usvoji svaki kalendar koji ona izabere (iako je, bogoslovski i astronomski posmatrano, julijanski kalendar daleko superiorniji u odnosu na gregorijanski). Predanjski orijentisani pravoslavni se, međutim, oštro suprotstavljaju načinu na koji je novi kalendar nametnut mnogim Crkvama. Njega je prvobitno jednostrano ustanovio vaseljenski patrijarh Meletije Metaksakis, mason 33. stepena. On je u mnogo većoj meri postupao kao papa ili kao diktator, nego kao prvojerarh Crkve Hristove. On nije imao pravo da takvu vlast prisvoji za sebe. Danas vidimo plodove njegove zlonamernosti.
Pravoslavni svet je podeljen, mnogo je onih koji se čvrsto pridržavaju predanja, ali je mnogo i onih koji su pali u iskušenje modernizma pod maskom novog kalendara. Slično tome, ukidanje tihog izgovaranja tajnih molitava od strane novotarskih sveštenika ne može imati dobar kraj. Pišući o izvesnim liturgijskim novinama među Latinima, sveti Nikolaj Kavasila kaže: “Slediti novotarije tih ljudi uistinu bi značilo potpuno uništenje vascelog hrišćanstva. Usled toga je jasno da su onima, koji se pridržavaju takvog učenja, u pitanju sami temelji vrline, i zaista postoji velika opasnost za one što izmišljaju novotarije ove vrste, koje su tuđe predanju Otaca i koje potkopavaju sigurnost kakvu ovo predanje obezbeđuje“[17].
 
PRAKTIČNA RAZMATRANJA
 
Drugi, vrlo važan razlog zbog kojeg su neke molitve tajne jeste taj što tokom njih sveštenik sam stoji pred Bogom, tražeći Njegovu pomoć. Neki sveštenici su izjavili da su onda, kada su pokušavali da tajne molitve pročitaju naglas, tako da ih svi čuju, osećali da su pometeni i manje pripremljeni za strašni čin koji upravo treba da izvrše. Sveti Simeon Solunski govori nam o značaju ličnih molitava sveštenika. Tokom večernje, posle vozglasa „glave svoje Gospodu priklonimo“, sveštenik „priklanja glavu, ispovedajući da je skrušeni sluga, i moli se za sebe – jer čak ni on nema pouzdanja u samoga sebe, budući da je i njemu potrebna milost. Iz tog razloga on se moli blagočastivo i u tišini, sa strahom i trepetom, dok govori i posreduje pred Bogom, govoreći: „Gospode Bože, koji savijaš nebesa…“ Zatim, kao da ima poverenja da će dobiti ono što je tražio, podiže glavu i glasno proslavlja Boga: „Blagoslovena moć Carstva Tvojega…“[18]
Govoreći nam zašto sveštenoslužitelj okuša Sveto Pričešće pre mirjana, sveti Dionisije Areopagit postavlja načelo koje može biti iskorišćeno i da pokaže zašto sveštenik mora, s vremena na vreme, da se zaustavi i da se pomoli Bogu, budući licem okrenut jedino Bogu i neometan svojim služenjem narodu. Učenik svetog Pavla piše: “Pravedno je da okusi pre nego što podeli; primanje Tajni uvek dolazi pre njihovog tajanstvenog deljenja. To je sveopšti poredak i harmonično ustrojstvo kakvo odgovara božanskim realnostima.“[19]
Iako se ovo odnosi na Evharistiju, načelo je jasno. Pre nego što podeli svetinju, čovek mora da zadobije svetinju. Pre nego što se moli za zajednicu i sa zajednicom, on mora najpre da postane čovek molitve, mora da se nađe u molitvenom raspoloženju.
Sveti filosof Dionisije takođe primećuje i izvesno „tajanstveno čitanje sveštenih reči“. To je bila molitva za preminule pravednike koja počinje sa Velikim vhodom, a završava se celivom mira. U tom kontekstu, ove molitve treba posmatrati kao tajne, budući da je njih izgovarao đakon u oltaru, dok su uznošene ostale molitve.[20] Iako je ovo opis Liturgije različite od one koju danas poznajemo, načelo je još jednom jasno. Tajno čitanje izvesnih molitava omogućuje da se izvrše određene radnje, bez prekidanja toka same službe.
Osim toga, kada sakupimo sve tajne molitve koje se čitaju tokom bdenja i Liturgije, sabraćemo oko 30 strana. Mi živimo u dobu gde ljudi zahtevaju Crkve „blagonaklone prema pričasniku“ (engl. „communicant friendly“, v. nov. 1990, „Reč“, časopis Antiohijske arhiepiskopije, Pisma uredniku). Da li bi uopšte bilo praktično da se, u ovim danima i vremenima, tih trideset strana dodaju dužini službe? Retke su parohije u kojima se služi potpuni krug dnevnih bogosluženja. Neke među modernističkim jurisdikcijama ne služe čak ni potpunu Liturgiju. Ako već hoćemo da produžimo službe, zar ne bi bilo korisnije da se u naše službe vrate one stvari koje tu uistinu i nedvosmisleno pripadaju (npr. Male jektenije, jektenija za oglašene, kanoni, čitanja iz Starog Zaveta, itd)? Ljudi koji zahtevaju da se takve stvari odstrane iz naših službi (zbog „dužine“ prim.prev.) jesu isti oni koji zahtevaju da se tajne molitve čitaju naglas. To se može opisati samo kao licemerje!
Prema tome, na osnovu praktičnog razmatranja videli smo da sveštenik povremeno treba da bude „nasamo“ sa Bogom, slobodan od pometnje; da bi se molio za svoju pastvu, sveštenik bi trebalo da bude u molitvenom raspoloženju; ponekad, tiho čitanje dopušta izvesnim molitvama da budu izgovorene bez prekidanja toka službe. Osim toga, postoji mnogo tajnih molitava da bi se one čitale naglas u ovim danima i vremenima, kada ljudi očekuju kraće službe – umesto toga, mi moramo zahtevati da službe budu služene u celini i na doličan način.
 
BOGOSLOVSKA RAZMATRANJA
 
Jedan od glavnih razloga za tajne molitve jeste mistička priroda bogoslovlja. I katafatičko (bogoslovlje reči) i apofatičko (bogoslovlje molčanija, ćutanja) jesu deo pravoslavnog bogoslovlja. Budući da je i jedno i drugo deo naše vere, i jedno i drugo je deo naše molitve. Ne može se svaka istina o Bogu pojmiti umom, pa prema tome, ne možemo ni svaki deo Liturgije „ugrabiti“ svojim ušima.
U našoj Liturgiji je zaklonjeno ono što je najdragocenije i najsvetije. Oltar je zaklonjen ikonostasom, čiji je cilj da ujedini dva dela crkve, Svetilište i lađu. Ikonostas je nešto što je upravo suprotno od barijere: daleko od toga da nas odseca od onoga što je iza njega, on nas tajanstveno dovodi u samu prisutnost oltara. Sveti Darovi su prekriveni tokom Vhoda. I opet, to je aspekat jerarhijske prirode i mističkog momenta našeg bogosluženja. Ono što ćemo okusiti, i ono što će postati deo nas samih, skriveno je od naših očiju. Telo monaha je prekriveno čak i pred očima episkopa i njegove sabraće monaha, kao što i žena iz sličnih razloga nosi pokrivalo za glavu. I monasi i žene su svojevoljno prihvatili život u poslušanju. Iz tog razloga su njihova skupocena tela (u slučaju monaha) i njihove skupocene glave (u slučaju udatih žena) prekriveni. Pokrivač je, ma kako to čudno zvučalo, sveslavni i dragoceni znak njihovog smirenja. Smireni su krunisani, i njihova tela i glave smatraju se skupocenima, zbog čega moraju da budu prekriveni.
Slično tome, i neke molitve su zaklonjene od naših ušiju, zbog njihove dragocenosti pred Bogom. I dok hor tokom Anafore peva, “episkop najpre tajno izgovara molitvu priziva, a onda tri puta molitvu trećeg časa… To su uistinu najsvečaniji trenuci duhovnog bogosluženja među službama istočne Pravoslavne crkve.“[21] Prema tome, Anafora (Prinošenje) se sasvim izvesno označava kao vreme kada treba biti pokriven mističnim ćutanjem neznanja, kako naše čulno opažanje činjenica ne bi ometalo umno shvatanje natčulne istine koje izražava božanska Žrtva.
 
POZNIJI OCI CRKVE I MODERNI BOGOSLOVI
 
Sveti German Carigradski ukazuje da je sama priroda molitve naroda različita od prirode molitve sveštenika. Prema tome, čak i ako ne pominje neposredno tajnu molitvu, on u najmanju ruku pokazuje da su one saglasne sa verom koju je primio od svojih prethodnika. Sveti patrijarh piše da „pregrada ispred oltara ukazuje na mesto molitve: izvan nje je mesto za narod, dok je unutrašnjost, Svetinja nad svetinjama, pristupačna samo za sveštenike.“[22] On biva još određeniji kada, tumačeći Veliki vhod, piše: „Sveštenik sa odvažnošću pristupa prestolu blagodati Božije i iskrenog srca i u pouzdanju vere besedi sa Bogom. On više ne besedi kroz oblak, kao što je činio Mojsej u šatoru, nego nepokrivenog lica sozercava slavu Gospodnju. On je naučen božanskom poznanju Presvete Trojice i vere i ‘licem u lice’ obraća se Bogu, tajanstveno objavljujući tajne skrivene od pamtiveka i od pokolenja, ali koje su nam sada otkrivene javljanjem Sina Božijeg… Bog je uistinu nevidljivo besedio sa Mojsejem i Mojsej sa Bogom: sada tako i sveštenik, stojeći između dva heruvima u svetilištu i klanjajući se zbog strašne i neshvatljive slave i blistanja Božijeg, i sozercavajući nebesku Liturgiju, on biva posvećen čak i u blistanje živototvorne Trojice… Sveštenik sozercava i objavljuje trisveto veličanje serafimskih sila i četvorolikih bića. Budući zaklonjen heruvimima i serafimima koji glasno usklikuju, on objavljuje: “Pobedničku pesmu pevajući…“[23] Govoreći o poklonima i sa njima sjedinjenim molitvama koje sveštenik tvori tokom Anafore, sveti German piše: “Svešteničko služenje božanske tajne dok se priklanja pokazuje da on nevidljivo besedi samo sa Bogom: jer on sozercava božansko prosvetljenje, on biva ozaren blistanjem slave lica Božijeg…“[24] Na početku svog komentara na Liturgiju oglašenih, sveti Nikolaj Kavasila piše: „Na početku, sveštenik poziva narod na molitvu, jer je on naznačen za ovo služenje i iz tog razloga je postavljen ispred naroda. On je ovde takođe i kao njihov predstavnik i posrednik, tako da njegova molitva može da bude veoma delotvorna… Istovremeno, oni za koje se moli doprinose koliko god mogu svojim vrlinskim vladanjem, molitvama, blagošću, pravdom i svim ostalim za šta znaju da je Bogu ugodno…“[25] Ovde vidimo načelo da ne mogu svi podjednako deliti sa sveštenikom učešće u božanskoj službi. „Istovremeno, dok đakon izgovara prozbe a blagočastivi narod se moli, sam sveštenik se, unutar oltara, u tišini moli za prisutne i za taj sveti dom…“[26] Kada završi „svoju tajnu molitvu, sveštenik onaj stih koji objašnjava izgovara naglas, tako da ga svi čuju, jer je to zaključak i slavoslovlje; on želi da na taj način svi verni učestvuju u njegovom pohvalnom pojanju, kako bi vascela crkva uznosila hvalu Bogu. I zaista, čitavo sabranje se ujedinjuje u njegovoj molitvi, jer kada on izgovara slavoslovlje, svi verni odgovaraju: ‘amin’ i, izgovorivši ovu reč, oni prisvajaju sve reči jereja.“[27]
Ovo još snažnije naglašava neubedljivost onih ranijih argumenata kojima se tvrdi da, s obzirom na to da narod izgovara „amin“, celokupna sveštenikova molitva mora da se čuje. I opet, tokom drugog antifona, “sveštenik sa svoje strane izgovara molitvu za sve verujuće koji se mole zajedno sa njim, moleći da svaki od njih dobije od Boga ono što je njemu lično na korist… i opet… sam kraj molitve… izgovara naglas.“[28] Posle Jevanđelja, objašnjava sv. Nikolaj, „sveštenik se još jednom moli za samoga sebe i za prisutne, da neosuđeno stane pred svetu trpezu i da verni koji se mole sa njim budu udostojeni pričešćivanja Svetim Tajnama.“[29] Posle Velikog vhoda, „sveštenik se temeljno priprema, očišćuje se molitvom i biva spreman za žrtvoprinošenje.“[30] Ova molitva je lična, ali je ona istovremeno i jedna od one tri pomenute stvari kojima on takođe „priprema i prisutni narod za ovu blagodat.“[31] Sveti Nikolaj potvrđuje da je istinski dionisijevski bogoslov kada, tumačeći završetak Liturgije, piše: “Nakon što je žrtvovanje završeno, sa zaključnim slavoslovljem i nakon što su sveti obredi valjano odsluženi, trebalo bi primetiti kako sveštenik, da tako kažemo, privodi kraju svoje opštenje sa Bogom i postepeno silazi sa tih visina da bi besedio sa ljudskim rodom. On to čini kako dolikuje svešteniku, jer to čini sa molitvom, tako da i način i mesto njegove molitve simvoliše ovaj silazak. Kao prvo, on se unutar oltara lično obraća Bogu i tajno se moli za samoga sebe. Zatim izlazi iz oltara i, stojeći usred zbora, glasno izgovara, tako da svako može da čuje, molitvu zajedničkog moljenja za Crkvu i za sve verujuće.“[32]
Sveti Simeon Solunski govori nam o nekim tajnim molitvama sveštenstva, koje se uznose dok hor peva nešto sasvim drugo. On nam kaže da tajno kađenje pre večernje i jutrenja označava “božansku slavu i blagodat koju svešteniku daje anđeo, i da je dom Gospodnji preispunjen slavom.“[33] Isto tako, onima koji bi da kažu da je njihovo pravo da čuju tajne molitve, jer je Liturgija delo naroda i jer smo mi podjednako deo ove službe kao što su to i sveštenici, sveti Simeon odgovara: “Božanstvena i najsvetija služba nad službama je… izdvojena i potiče samo od Isusa, i ona je zadatak sveštenstva… Ona je nešto osobito, delo Samoga Boga i mogu da je vrše jedino sveštenici i niko osim njih.“[34]
Osim toga, nije bilo potrebe da im se glasno govori tokom službi koje su održavane u Solunu, „jer svešteničke molitve Bogu pominju stvari o kojima pojci pevaju.“[35] Drugim rečima, čak i ako su reči (koje čita sveštenik dok poju pojci, nap. prev.) drugačije, suština je ista. Isto tako i danas, sveštenik, đakon, hor, pa čak i sabranje verujućih – svi ponaosob imaju svoju ulogu u bogosluženju – isti je cilj, ali su funkcije različite. Simfonijski orkestar izgubiće svoju lepotu ukoliko svi budu svirali istu melodiju ili ako bi svi svirali prvi deo. Potrebna su i druga i treća violina, kao i druga i treća truba, kao što su potrebne i prva violina ili prva truba. Čak i truba i bubanj doprinose lepoti kao celini. U stvari, prihvatanjem svoga mesta, trube, bubnjevi, činele, itd. dostižu veću lepotu od one koju bi ikad mogli da dostignu, bilo sami, bilo pokušavajući da dominiraju muzičkim komadom. Na kraju, naravno, mora da postoji i jedan dirigent. Samo ako svaki verujući ispunjava svoju ulogu, usaglašavanje melodija može da ostvari traženi zajednički cilj blistavog izvođenja klasične kompozicije ili, kako je to izrazio sv. Dionisije, „zbog te bogonadahnute, jerarhijske harmonije, svako je sposoban da, koliko je to njemu moguće, bude pričastan Onome, Koji je istinska Lepota, Mudrost i Dobrota.“[36]
Naš osvrt na sv. Simeona završićemo konačnim opisom značaja tajnih molitava kao onih koje su povezane sa jerarhijskom prirodom naše svete Crkve. On piše: “Posle molbe dolazi prozba i priklanjanje glave, kada svi povijaju glave i stoje u tišini, označavajući bezgranično strahopoštovanje koje dugujemo Bogu, projavljujući naš položaj slugu i potčinjenost. Kad sveštenik moli Boga, jedinog svetog Gospoda Koji obitava na visinama Svoje slave i sve vidi, Kojem smo svi mi potčinjeni i telom i dušom – kada prosi božanski blagoslov, oproštaj naših voljnih i nevoljnih grehova i naše ovozemaljsko i nebesko dobro, on podiže glavu, budući ukrepljen od Boga. Sveštenik, koji se uspravlja sa narodom, blagodari Bogu i peva: ‘jer Tebi priliči da nas miluješ i spasavaš i daje otpust.“[37]
Na svetog pravednog Jovana Kronštatskog, kojega zloupotrebljavaju da bi podržali sve vrste strašnih novotarija, neki se pozivaju kao na zagovornika glasnog izgovaranja molitava. Ovaj čovek Božiji je, zapravo, rekao da “sveštenik ili episkop mnoge molitve izgovaraju za sebe; bilo bi mnogo korisnije za umove i srca hrišćana kada bi bili svesni potpunog teksta Liturgije.“[38] On, u stvari, nije rekao da bi te molitve trebalo izgovarati glasno, nego da bi za mirjane bilo dobro da znaju za šta se oni (sveštenik ili episkop) mole. Naravno, svako je u stanju da u bilo koje vreme pročita, za sebe, te molitve. Niko to ne poriče! Uistinu, sam otac Jovan je ove molitve izgovarao tako, da su bile jedva čujne čak i za one koji su se nalazili pored njega u oltaru.[39]
Savremeni episkop Grčke crkve, sledbenik Svetog Predanja, napominje da tiho izgovaranje tajne molitve tokom Malog vhoda, u kojoj se pominje anđelsko učešće u božanskoj Liturgiji, naglašava činjenicu da je tvorevina i vidljiva i nevidljiva, da anđeli služe zajedno sa ljudima.[40] Ovaj jerarh takođe saopštava (mada se mora priznati da on to ne tvrdi otvoreno) da je jedan od razloga za tajne molitve tokom Anafore namera da se pokaže da se „ova tajna ne može objasniti ljudskim jezikom. Nju razumeju oni koji su blagosloveni da veruju u Hrista.“[41]
 
TEKSTUALNA RAZMATRANJA
 
U poslednjem poglavlju, jednostavno bismo želeli da se osvrnemo na neke od tajnih molitava. U većini slučajeva, sami tekstovi pokazuju zašto bi trebalo da budu „tajni“. Na primer, tokom jutrenja, „dok se čitaju poslednja tri psalma, sveštenik, stojeći pred carskim dverima, tajno – tj. nečujno, za samoga sebe, čita jutarnje molitve, kao zastupnik naroda pred Gospodom.“[42] Dok tajno čita molitve, čini to “nepokrivene glave, u znak pokajanja i skrušenosti ražalošćenog Adama.“[43]
Sveti Simeon opisuje i objašnjava molitve koje sveštenik tajno izgovara tokom čitanja Šestopsalmija. On nam kaže da „kao posrednik pred Bogom, sveštenik prinosi Bogu jutarnje molitve posredstvom onoga što je rečeno, dopunjavajući ga onim što je otpojano, jer se sve dopunjuje sveštenstvom.“[44] Druga molitva ukazuje na prozbeni karakter molitava. Sveštenik se moli: „Pomeni, Gospode, sve one koji su sa nama i mole se sa nama i spasi ih silom Svojom“. Dalje, u petoj molitvi, on kaže: „Pomeni, Gospode, one koji sozercavaju i koji opevaju Tvoju slavu… Ti budi njihov pomoćnik, prihvati njihove molbe“. Mi, dakle, vidimo da se sveštenik moli za nas! On to čini tiho, između ostalog i zato da ne bi svoja dobra dela iznosio pred ljude i tako izgubio svoju nagradu! Kako je drsko to što ga mi kao Crkva, preko episkopa, rukopolažemo da posreduje za nas, a onda zahtevamo da znamo kako on to tačno radi! Koje će dete, uzdajući se da će blagost njegove majke ublažiti očev gnev, zahtevati da ostane u sobi s roditeljima dok se majka trudi da odobrovolji oca? Tokom Malog vhoda, vidimo da su molitve naglašeno lične.
Sveštenoslužitelj se moli: „Učini da sa našim vhodom bude vhod svetih anđela koji sa nama služe…“ Ubrzo posle toga, posle pevanja tropara, u jednom delu njegove molitve se kaže: „Ti si udostojio nas, smirene i nedostojne sluge Tvoje, da u ovom času stojimo pred slavom svetoga žrtvenika Tvoga i da Ti prinosimo dužno poklonjenje i slavoslovlje…“ Dok se peva „Aliluja“, sveštenik se moli da Bog “otvori oči uma našeg da bismo razumeli propovedi Tvoga Jevanđelja“.
Tokom prve molitve vernih, sveštenoslužitelj se moli: „Udostoj nas da Ti prinosimo molbe i srdačne molitve i beskrvne žrtve za sav narod Tvoj“. Tokom druge molitve vernih, kaže se „daj nam da nevino i neosuđeno stojimo pred žrtvenikom Tvojim, a daruj, Bože, i ovima koji se sa nama mole napredak u životu i veri i razumu duhovnome“. Tokom Heruvimske pesme, on preklinje Boga: „Pogledaj na mene grešnog i nepotrebnog slugu, i očisti moju dušu i srce od zle savesti, i osposobi me silom Tvoga Svetoga Duha, da obučen u blagodat sveštenstva predstanem ovom svetom prestolu Tvom.“ Mogli bismo da nastavimo, ali suština je sasvim jasna. Ovo su veoma lični momenti. Sveštenoslužitelj obnažen stoji pred Bogom i moli da bude odeven u božansku dostojnost, kako bi što bolje služio Bogu i Njegovom stadu. Tražiti da budemo deo toga predstavlja svojevrsnu drskost.
Tokom Anafore, sveštenik je neko ko je udostojen povlastice da bude oruđe posredstvom kojeg se hleb i vino pretvaraju u Telo i Krv našeg vaskrslog Gospoda. On je taj koji svojim sveštenosluženjem vrši taj čudesni i strašni čin. On je taj koji je za ovo bio pripremljen posredstvom prethodnih tajnih molitava, kao i svojim ličnim, veoma usrdnim molitvama, koje se kanonski zahtevaju od njega pre služenja. On je taj kojega je Bog rukopoložio za takvo delo, a ne mi! Čak i ako otpustimo oglašene, verovatno je da su tu još uvek prisutni pravoslavni hrišćani koji se nisu pripremili čak ni da prime skupoceno Telo i Krv, a kamo li da neposredno učestvuju u ovoj sveštenoj Tajni – ako pretpostavimo da bi mirjanin ikada i mogao da učestvuje u tome. To je razlog zbog kojeg molitva Anafore nije za nas. Mi učestvujemo u onome što je za nas. Iz tog razloga sveštenik obznanjuje: “Uzmite, jedite“ i „Pijte iz nje svi“. To je naš udeo – da skrušeno, bojažljivo, blagočastivo i radosno primimo Darove koje nam je Bog dao kroz Svog vernog sveštenika. Ne dozvolimo da budemo pribrojani uz Koreja i onih 250 ljudi koji su propali, pokušavajući da zadobiju isuviše veliki udeo u božanskim tajnama za koje nisu bili pripremljeni da njima rukovode. Budimo blagodarna čeda koja su dobila čudesno nasleđe, nasleđe koje prevazilazi svaku reč. Nemojmo negodovati, jer ćemo time učiniti sebe neprikladnima za primanje božanskih Tajni.
 
ZAKLJUČAK
 
Kao zaključak, navodimo da smo videli da ne postoje jasna svedočanstva da su se molitve uistinu mogle čuti u ranoj Crkvi, ali da postoje svedočanstva da su tajne molitve mogle postojati još u vrlo ranom periodu. Videli smo da se načelo tajnih molitava nalazi u svetim kanonima Majke Crkve, kanonima koji su odobreni Vaseljenskim saborom. U Tipiku su sasvim precizno propisane određene molitve koje treba tiho izgovoriti. Izmena u tome znači stupanje u liturgijske reforme, iako znamo da su sveštenici položili svečanu zakletvu protiv toga.
Videli smo da bi, zbog vremena koje bi to oduzelo, bilo nepraktično da se sve tajne molitve čitaju naglas. Napomenuli smo da bi, ukoliko želimo duže službe – a to stvarno želimo – trebalo da dodamo ono što uistinu pripada bogosluženjima, tj. su delove koje su zbog nemara i lenjosti bili uklonjeni. Osim toga, svešteniku je potrebno izvesno vreme koje će provesti nasamo sa Bogom, kako bi bolje izvršio svoje služenje u oltaru. I zaista, tiho čitanje nekih molitava pomaže toku božanske službe.
Videli smo da svaki od Otaca Crkve, kada govori o tajnim molitvama, govori o njima ili sa odobravanjem ili ih prihvata kao gotovu činjenicu (jedini izuzetak je sv. car Justinijan, koji dopušta da se pokuša sa uvođenjem nove prakse u Crkvu).
Videli smo da su same molitve pisane tako da ih sveštenik tiho izgovara, a da mirjani učestvuju u svemu što se odnosi na njih.
 
PRILOG 1
 
Usled činjenice da mnogi protivnici tradicionalne prakse tihog čitanja tajnih molitava ukazuju na tekst sv. cara Justinijana, autor ovog članka je, na zahtev svog parohijskog sveštenika, oca Danijela Meštera, potražio izvorni tekst zakonskog propisa. Zahvaljujući pomoći Jonatana Naumana, koji je pronašao grčki i latinski tekst, kao i svetim ocima manastira Svetog Grigorija Palame koji su ljubazno pristali da prevedu tekst, u mogućnosti smo da sporan tekst štampamo u celini. Kao što je utvrđeno u članku, nije sporno da je Justinijan uistinu verovao da bi tajne molitve trebalo čitati naglas. Međutim, ono što je jasno već iz prve rečenice ovog teksta, jeste činjenica da je Justinijan pokušavao da ozakoni novu praksu. On nije, dakle, pokušavao da potisne novu praksu njihovog tihog čitanja, kao što su mnogi tvrdili. Grčki i latinski tekst razlikuju se samo u izboru tri nevažne reči. U grčkom tekstu čitamo: “Kao dodatak ovome, mi zapovedamo episkopima i prezviterima da božansku Proskomidiju i molitvu prilikom sv. Krštenja ne vrše tiho, nego glasom koji može da čuje većina vernog naroda, tako da duše slušalaca podstaknu na veće pokajanje i na proslavljanje Gospoda Boga, jer tako uči božanstveni apostol, rekavši u Prvoj poslanici Korinćanima: Ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mesto običnog vernika reći ‘amin’ na tvoje blagodarenje, kad ne zna šta govoriš? Jer ti dobro blagodariš, ali se drugi ne izgrađuje (1. Kor. 14; 16-17). Iz tog razloga, prikladno je da molitve na Proskomidiji i druge molitve budu izgovorene glasno od strane najpoštovanijih episkopa i sveštenika a upućene našem Gospodu i Bogu Isusu Hristu, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom; najpoštovaniji sveštenici bi trebalo da znaju da će, ako propuste bilo koju od ovih molitava, morati da daju odgovor na Strašnom sudu našeg velikog Boga i Spasitelja Isusa Hrista, i ako otkrijemo ove stvari nećemo ćutke preći preko njih, niti ćemo ih ostaviti nekažnjene. Isto tako zapovedamo starešinama provincija da, ukoliko vide da se neki od naših zakona nipodaštava, podstaknu mitropolite i druge episkope da sazovu gorepomenuti sabor i da ispune sve što je do sabora a što smo zapovedili sadašnjim zakonom: ako pak vide da oni to odlažu, onda treba da obaveste nas, kako bi od nas poteklo odgovarajuće popravljanje onih što odlažu sazivanje sabora; neka same starešine i njihovi potčinjeni znaju da će, ukoliko se ne budu pridržavali ovih zapovesti, biti izloženi najstrožijim kaznama. Sadašnjim zakonom potvrđujemo sve ono što smo ozakonili u različitim uredbama koje se tiču episkopa, prezvitera i ostalog klira, a takođe i onih koji upravljaju konačištima, prihvatiliš tima, sirotištima i ostalim svetim domovima.
Epilog. Neka Vaše prevashodstvo požuri da dozna sve što smo odlučili i objavili kroz ovaj božanski zakon pomoću edikta dostavljenih na uobičajena mesta u carskom gradu, i neka ih razjasni starešinama provincija“.
 
PRILOG 2
 
Uvaženi g. Kvatrone/…/
Nezavisno od specifičnog konteksta u kojem je pisao sveti Justinijan i od specifičnih pitanja kojima se obratio kada je sastavljao ove redove, unutar Crkve danas postoji ozbiljno pogrešno mišljenje koje je postalo veoma rasprostranjeno, a prema kojem drevni tekstovi, kao što je ovaj o kojem je ovde reč, mogu biti istaknuti kao opravdanje za „povratak“ liturgijskoj praksi kakva više nije uobičajena u Pravoslavlju. Ako je to motivisalo Vaše zanimanje za ove reči sv. Justinijana, dozvolite mi da Vas upozorim na greške koje su u osnovi ovakvog pristupa. Pravoslavna crkva je Telo Hristovo, jedinstveni bogočovečanski organizam. Nju pokreće Sveti Duh, i On, budući savršeni Bog, savršeno je nadahnjuje dok se ona organski razvija kroz istoriju. To znači da je sadašnja praksa Crkve neposredni rezultat bogonadahnutog sazrevanja. Prema tome, ako se osvrnemo na protekli period njenog života, videćemo da su u Crkvi često „izrastale“ izvesne liturgijske prakse (pri čemu je, naravno, uvek bio očuvan njen integritet i identitet). U tom slučaju reči apostola Pavla možemo da tumačimo na eklisiološki način: „Kad bejah dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah, a kad sam postao čovek odbacio sam što je detinjsko“ (1. Kor. 13; 11). To ne znači da hoćemo da kažemo da je rana Crkva na bilo koji način bila inferiorna u odnosu na Crkvu naših dana i našeg vremena. Ne, nipošto; kao što je vaploćeni Hristos uvek bio, jeste i biće savršeni Bog i savršeni čovek – bilo da je Novorođenče Koje leži u jaslama, Dečak Koji propoveda u hramu ili odrasli vaploćeni Bog Koji se vraća na oblacima slave – tako i Crkva – samo Njegovo Telo – „uzrasta u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4; 13).
Prema tome, liturgički argumenti zasnovani na pretpostavkama da onome što je drevno automatski treba dati prednost ili da je ono više “pravoslavno“ od onoga što je sada prisutno, u temelju treba da budu odbačeni. Kao ilustracija za ovo može da posluži primanje Svetih Darova. U ranoj Crkvi, prečisto Telo Hristovo je, tokom Svetog Pričešća, polagano neposredno u ruke verujućeg. Kao što znamo, ovu praksu je potisnula ona koja je postala uobičajena: upotreba kašičice da bi se pričestili verujući. Zašto je došlo do ove promene? U svojoj božanskoj mudrosti, Sveti Oci su razumeli da su mnogi novi hrišćani nedovoljno zreli u odnosu na poštovanje Evharistije. Mnogi bi uzimali Telo Hristovo i, umesto da ga odmah pojedu, čuvali su ga za kasnije, za sujevernu pa čak i bogohulnu upotrebu. Zato je sa promisliteljskom opreznošću odlučeno da se Sveti Darovi dele na takav način da primoraju verujućeg da Svetom Pričešću pristupi sa doličnim blagočašćem i brižnošću. Prema tome, usledila je upotreba kašičice.
Kao i još nekoliko liturgijskih praksi koje su nekada bile zajedničke vascelom Pravoslavlju – podizanje ruku tokom molitve, razmena celiva mira, itd. – primanje Tela Hristovog neposredno u ruke Crkva sada omogućuje jedino onima koji imaju blagodat sveštenstva – jerarsima, sveštenicima (prezviterima) i đakonima. Isto se može primeniti i na slušanje tajnih molitava tokom Liturgije. Ako su nekad tajne molitve i mogli da čuju svi verujući, to više nije slučaj. Sledeći nepogrešivo rukovođenje svoga Duha, Crkva je odlučila da je za njena čeda duhovno korisnije da ne čuju te molitve. Prema tome, svaki pokušaj da se u savremeno Pravoslavlje ponovo uvedu stare liturgijske prakse koje su prirodno izašle iz upotrebe tokom sazrevanja Crkve, predstavlja novačenje i nasilje nad samim Predanjem. /…/
 
Jeromonah Grigorije
 
BIBLIOGRAFIJA:
 

St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans. Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983

Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A Life, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1979

Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies,

Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine and Modern Greek Studies, 1986

Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer,

Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame Press, 1968

St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987.

St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans., Crestwood, New York: St. Vladimir’s Seminary Press, 1984.

Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon’s Seminary Press, 1985.

Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971.

St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983.

Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church’s Divine Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975.

St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline

Hellenic College Press, 1984.

Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934.

 


 
Napomena:

  1. St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline, MA: Hellenic College Press, 1984, chapter 40.
  2. Ibid.
  3. Ibid.
  4. Ibid, 41.
  5. Ibid.
  6. Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971, 560 n31, n32, n33. 6) Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer, Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame Press, 1968, 368, 369.
  7. Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer, Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame Press, 1968, 368, 369.
  8. Ibid, 368-370.
  9. Ibid, 370.
  10. St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans. Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983, 560.
  11. Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon’s Seminary Press, 1985, 106.
  12. Bouyer, 376.
  13. Kucharek, 560, 561.
  14. Ibid, 561.
  15. Bouyer, 367.
  16. Ibid.
  17. St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983, sec. 29, p. 75.
  18. St. Symeon, chapter 46.
  19. St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987, chapter 3, III; 14.
  20. Ibid, II.
  21. Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934, 46
  22. St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans., Crestwood, New York: St. Vladimir’s Seminary Press, 1984, 9.
  23. Ibid, 41, r. 91.
  24. Ibid, 41, p. 92.
  25. St. Nicholas, 12, p. 45.
  26. Ibid, 15, p. 50.
  27. Ibid, 15, p. 50, 51.
  28. Ibid, 15. p. 51.
  29. Ibid, 32, p. 63.
  30. Ibid, 25, p. 66.
  31. Ibid, 25, p. 66, 67.
  32. Ibid, 53, p. 119.
  33. e.g. St. Symeon, Chapters 17, 47, 55.
  34. Ibid, 9.
  35. Ibid.
  36. St. Dionysius, 1:2
  37. St. Symeon, 30
  38. Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A Life, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1979, 50.
  39. Ibid, 47.
  40. Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies, Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine 52 and Modern Greek Studies, 1986, I: 182-185
  41. Ibid, II: 95.
  42. Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church’s Divine Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975, 49
  43. Bishop Theophilus, 41.
  44. St. Symeon, 17.

 


KIRILO KVATRONE
SVEŠTENOSLUŽITELJ: JEREJ ILI PASTOR?

ŠTAMPANO IZDANJE
Knjiga: O Sv. Liturgiji – Predanje Crkve o Božanstvenoj službi i pokušajima njene izmene   
Izdato: Vršac 2008.
Prevod: A. P.
Izvornik: Orthodox Life – a publication of the Brotherhood of St. Job of Pochaev at Holy Trinity Monastery in Jordanville, New York
Broj: 4/1996.

 INTERNET IZDANJE
Objavljeno: 19. februar 2008.
Izdaje: © Svetosavlje.org
Urednik: prot. Ljubo Milošević
Osnovni format: Vladimir Blagojević
Digitalizacija: Stanoje Stanković
Korektura: Stanoje Stanković
Dizajn stranice: Stanoje Stanković

 

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *