Свештеници немају времена за народ

Питање:
Помаже Бог! Ја имам једно питање које ме мучи, називам себе хришћанином, али дела ми нису нимало хришћанска.Али постоји још један проблем који ме понекад заиста узнемири. Иначе иако за себе ето кажем да сам хришћанин, православац, нисам молитвен човек и јако мало и ретко се молим. Истина волим да одем у Цркву, поготово манастир, и то сам чинио кад год сам финансиски могао, сада доста ретко. Испуни ми душу манастирска топлина, и сам улазак у манастирску Цркву. Али у цркви у мом градићу, ја то не осећам. И мој главни проблем је следећи; неидем на Литургије. Јесте да ми Црква није баш пред носом, али 10, км нису проблем када има се воље. А постоји и један разлог који никако мене не оправдава за моју лењост, врло важна је бар по мени и улога свештеника. Недај боже да некоме судим, износим само своје мишљење, али чини ми се да мирско свештенство поготово у мањим местима, није заинтересовано да се обнови духовни живот. Циљ им је да дођу на парохију, и посао свештеника схватају по мени доста олако, као да отаљавају посао, и новац је све.Да што више зараде. Добри људи су они који имају паре и који дају прилоге, а небитн је како су дошли до тих пара, дали дају своје или су некоме узели па постају добротвори. Њима се деле одликовања и сл. Обичан и мали човек осећа се ту као грађанин другог реда. И оно што мене највише погађа то је проповедање о милостињи, о љубави према ближњем, о дељењу добра и зла, и све то чујете за време литургије.а чим се затвори Јеванђеље, живи се по старом, као да оно прочитано из Св.Јеванђеља необавезује и свештенике, већ само народ. То лицемерје и фарисејство мени лично смета, јер заиста ја у свештенику не желим да видим човека који једно прича а друго ради, већ истинског духовног пастира коме се могу и поверити, исповедити, да ме он разуме, а не да одлазим код психијатра. Ово је моје мишљење, добонамерно верујте ми, јер нетреба да вам причам у каквом времену живимо, и уместо да се сакупљамо око Цркве, учимо истинским духовним вредностима, и животним јер заиста наше православље је нешто најлепше на свету. Али као да свештеници немају времена за народ, увек имају неких обавеза и сл.А то негативно делује на народ, почела је била да се буди вера у народу, да се људи враћају Богу и Црви, али, то није искоришћено како треба, сетва није била добра. И опростите на овом мом широком образлагању, мој проблем је кажем што немам ама ни мало жеље да одем на литургију у моју парохију. С обзиром да имам проблема са депресијом, питам се дали не лежи узрок у томе, а ја га тражим на другом месту. Иначе са свештеником имам добре односе. Знам да су одласци на литургије и причешцивање готово суштина хришћанства, али ја сам ту затајио. По вама где ту може бити проблем. Молим за ваше молитве и благослов. Грешни раб Божији
Радован


Одговор:
Драги Радоване, Црква – то смо сви ми, и ми свештеници и ви лаици. Ми само имамо разне службе.
Да, ово што кажете јесте проблем, али га ви адресирате једнострано. Oвако јавно гледате на лењост свештеника а своју не видите. Своју оправдавате и толеришете а његову не. Постоји утисак да наши људи мисле да је наше свештенство дошло са неке друге планете са којима они немају никакве везе, као да је оно образовано и васпитано у неком другом друштву, и у неким другим историјским условима. Поштено гледано као да свештенство није народно огледало, када га је народ својим богоборством као политичком идеологијом управо оваквим створио. Наш просечан Србин није хаио за свештеника као за лањски снег, а сада се сетио да он постоји, али и то из љубоморе што се новчић окренуо другачије, па се судбина и матерјалисте променила да сада у овој општој сиротињи, која је проузрокована катастрофалним нашим грешкама, чак свештеник живи достојније. Данашњег критичара српског свештеника никада није занимало како овај прехрањује своју породицу и има ли кров над главом. Ово је све процес дубоког пада једног народа који је давно престао да буде црквен и свој живот мери Христом. Ето, и сада се просечан Србин сетио да свештеници возе боља кола, да путује на море, да имају решено стамбено питање (још увек многи ни то немају) , па се сада одједном бави питањем хришћанске етике понашања свештеника, где су неки отворено пошли путем материјализма и примитивног среброљубља.
Ми смо народ који је навикао да се само на нешто жали и плаче (комунизам нас искварио, тај лажни материјализам) ; народ који увек пребира и истражује последице, како у политичком тако у духовном животу, у том отсуства барем покушаја да се приближи узроку као проблему па да направи неки организован план како да га реши. Насумице се говори о нашем метеријалном благостању; насумице се говори о Цркви; насумице се копа по нашем бићу како и у којим условима ми можемо да опстанемо, учећи се да будемо бољи.
Све је то тачно како кажете, али ја не разумем како ви себе ограђујете од одговорности и да ова ваша „јавна исповест“ није противуречна сама себи, или још горе речено лицемерна, да ето, ја сам грешник, и имам право да то јавно кажем – имам право да грешим али свештеници не. Кажете: нисам молитвен човек и ретко идем у цркву а не волим фарисејство… Као да на ову нашу муку посматрате однекуд са стране, која вас у принципу и не тиче, јер се комфорно осећате не чинећи ништа да поправите ствари у вашем животу. Не знам, можда је ваша депресија у питању, јер чини ми се да ви некако неискрено помињете личне грехе у односу на грехе свештеника, и ви себе издвајате из те опште слике нашег народа, као да ничим индиректно ви нисте допринели овом нашем жалосном стању.
Знате, Вама (мислим просечном Србину) , лакше је да ретко идете у цкрву а не често, а свештеницима је лакше да због „вашег“ отсуства да једноставно отаљају Литругију, ту исту на коју се понекад смилујете да одете стим што ништа посебно на њој не осећате. Као да је свештеник затајио у „приредби“ која је требала да буде на неким другим стандардима вашег очекивања, рецимо као у оним црквама где се нуди неповрећен богосужбени круг дана. Да ли сте се ви икад запитали, т.ј. тај просечан Србин у вама, колико доприносите да као ми заједница или друштво, сви заједнички тонемо у констатном негирању дна (те дубине пада, јер постоји и „дубље“, или и горе? . А када говоримо о нашој општој духовности желим да вас питам: Јесте ли ви увек на васкрсшњим службама – барем „старозаветно“ у онај дан када је Господ одредио да му се посвети време и пажња? Колико ви као индивидуа доприностие препороду нашег црквеног живота? Да ли сте увек на васкршњим (недељним) вечерњама и јутрењима (бденију) , са таквим инсистирањем да буквално приморате свештеника да служи ове службе? Да се на том вашем добром примеру нађе још „двоје или троје“ који ће то исто да пожеле? Шта може да вам се деси од стране лењог свештеника? Да вас тужи владици за то што нећете да изађете из храма када је време служби? Да позвое полицију зато што добровољно нећете да изађете из цркве, јер ваше присуство не одговоара његовом „радном“ времену? Шта мислите, ко је створио свештенике – чиновнике, и из које су они пуноће т.ј. народа? Драги брате, ови свештеници о којима говорите то смо сви ми, и свако одрицање те одговорности јесте лицемерно суочавање са лошим свештеницима. То су наши синови нашег васпитања и црквености, нашег стила живота и философије. Материјалистичке, агностичке, хедонситичке, нихилистичке…
Да би се све ово променило треба да наступи општенародно покајање. Да се народ заиста врати цркви, и да његови најбољи и најспособнији синови дођу на најодговорнија места у СПЦ. Пре свега побожни и чисте вере! Јер ту веру систем школства не даје него благочестиви и освећен православљем народни живот, наше породично васпитање деце у њему. Где је данас српска правосалвна породица? По статистици црквеност у нашем народу је више него скромна, док формално и декларативно изјашњавање вере и побожности је на врло виском нивоу, наспрам пређашње политичке идеологије (атеистичке) . Колико ми свештеника имамо управо из тих редова схватања побожности и православног живота? Овде се јавља старо и у нашој новијој историји никада одговорено питање: Шта ми као народ желимо? Наша држава је „агностичка“ у отсуству процента (0%) црквених политичара, побожних и богобојажљивих. А где ће да их нађемо? Понављам: Ша ми као народ хоћемо? Немамо добре пастире? Па ко их је уништио, неко са стране? Ми смо тако далеко од правилног схватања данашње геополитчке ситуације и наматеања нове философије живота, да систем народног гласа и мисли добрих и поштених људи уопште не постоји. Данас се Србин бави истом утопијом као оном у Југослвији, јер и даље не познаје вредности на којима је опстао за време столетњег јарма полумесеца. Погледајмо на Русију и на којим вредностима они освежавају своје сазнање ко су и на који начин могу даље. Бележимо јавне духовне изјаве (не „религиозне“) политичара и јавно покајање неких јерарха и пастира. Бележимо ли то код нас? Код нас нико није крив за никада горе. Другим речима: хоћемо ли већ једном да престанемо да сваљујемо кривицу на друге као да се нас ништа не тиче? Тиче нас само када желимо да празнословимо са намером да укажемо на туђе кривце и без капљице „духовног“ зноја да поправимо нашу ситацију. Само осуђујемо а давно је речено шта бива са онима који гурају суд Божији на страну а на свој гледају као на важнији, као на целисходнији, као на праведнији, као на мудрији.
Користи ли Србин политчке могућности ове политчке слободе (како кажу) па да у свој парламент пошаљу најбоље, па и свештенике ако треба, па да се покуша да се нешто учини? Да се свештенику помогне да не тезгари и да своју узвишену службу „покрува под спудом“ гробља као неки весник смрти; да тако не брине о материјалном опстанку где се показује да може да се у тој јурњави и утопи, него да ма му се омогући време за пастирство и мисонарање, за учење народа. Лако је осудити свештеника који се повео деценијском бригом за опстанак, где је заборавио да је он учитењ и отац свог народа а не само требоисполнитељ.
Иако еклсиолошки ово може на погрешан начин да буде протумачено, смелим се да кажем да је нама за духовну обнову потребно индивидуално исправљање као лични подвиг и сауподобљавње Христу, где тим покретима можемо да пробудимо друге и поведемо путем Заједници (аналогно светоотачким речима „да спасавајући себе спасавамо и многе око нас“) , у којој сви заједно нашим богопуодобљењем остварујемо исту, и постајемо сапричасници исте.
Дакле, колико сте ви бољи од ових свештеника, и шта ви лично чините да променимо ову страшну ситуацију? У Христу Ваш оЉуба

3 Comments

  1. Danijel Zecevic

    Ovaj problem da Svestenik ima malo vremena za pastvu i misiju je u tome sto u poredjenju sa Grckom imamo manje broj svestenika, a Grci finansiraju svestenike od poreza. Porez nije velik,i samo tako bi mogli imati visi broj svestenika po glavi stanognistva a neki ce reci,pa necemo.Porez a kad necete porez onda cete imati manje svestenika.

  2. Pomaze Bog oce Ljubo, kao i uvek =, odgovor stize pravo u centar. Pitao bih, kako mozemo mi pomoci svestenicima, smao na nasem individualnom planu ili i prakticno. Takodje me komentari tipa “gledaj mu kola, rolex i telefon” jako i duboko pogadjaju, jer svako ko to kaze ne vidi Coveka nego telefon, kola i sat. Jos uvek padamo ali i dalje imamo priliku da se razmasemo krilima, a kad to vidi i Bog, ne sumnjam da ce izostati “vetra u ledja”. Jedno krilo da budemo mi mirjani a drugo vi svestenstvo.

    • O
      Pomaže bog oče Ljubo. Većinom se slažem sa vašim odgovorom osim par delova. Uglavnom se ne slažem sa vašim stanovištem da bi trebalo ako treba i sveštenike da stavimo u parlament. Ako damo sveštenicima svetovnu vlast, prestaće o da budemo pravoslavci. To bi samo dodatno iskvarilo sveštenike. Takođe, šta činjenica da sveštenici, oni koji bi najviše u društvu trebalo da sprovode reči Isusa, ignorišu to što u bibliji piše da samo siromašni mogu da udji u carstvo nebesko govori o našem društvu?