Питање:
Оче, исповедам се и причешћујем. Међутим никад нисам на исповести или слично плакао. Кажу да је то видљив детаљ Божијег опроста. Заиста се кајем за своје грехе, и трудим се да их се свих сетих и да их исповедим. Размишљам о њима и кајем се. Међутим сузе ми никад не долазе на оци. Ретко кад и заплачем иначе. У задњих пар година заплакао сам искрено 2 пута. Последњи пут ове године кад се упокојио мој блиски рођак. Желео бих да тако исто и на исповести или бар у самоћи док размишљам о томе заплачем, али сам изгледа тврдог срца. Како да омекшам своје срце и да ли су сузе неопходне при исповести, то јест да ли и без њих исповест може да буде искрена и права?
Владан
Одговор:
Помаже Бог Владане, Нису свакоме дати „таленти“ (дарови) на исти начин. Дар „суза“ је један од дарова Господњих али не свакоме што не значи да они који не плачу и немогу искрено да се покају. Као што и сам кажеш ти се искрено кајеш и то је један од дарова. Неможе свако ни искрено да се каје, па може завидети онима који то тако чине. Радуј се ти у Господу да се сећаш својих грехова и да их искрено исповедаш а за остало не брини. Види Господ срце наше и познаје свакога који се искрено каје и прашта. Немој да тражиш дар „суза“ јер ти је и твоје искрено покајање довољно за опраштање грехова. Ако буде воља Господња и ти ћеш осетити (што лично мислим да већ осећаш) благодати Св. Тајне Исповести. Само настави да спутаваш своје грехе а оне које учиниш искрено да исповедиш и од срца да се покајеш. Од Господа ти желим чисто срце и праву веру а остало ће ти се придодати.
О. Милан